Film Karaula

Ivan Jević

Mahanje mrtvim zastavama

Film Karaula Rajka Grlića koji se već neko vreme, i to sa dosta uspeha, prikazuje po našim ali i po bioskopima širom bivše Jugoslavije, obavija veo misteriozne anahronosti. Recimo ovako: kao kada bi ste tokom predstojećeg svetskog prvenstva u fudbalu seli da pogledate utakmicu između SCG i Argentine a neko vam pusti duel SFRJ sa istim rivalom iz Italije 1990, ono čuveno četvrtfinale kad je Maradona promašio penal, a mi promašili dva i ispali. Naime, film evocira i pokreće mnogo stvari o kojima uporno odbija da se izjasni, dok je snimljen i pušten u distribuciju u jednom istorijskom trenutku koga tvrdoglavo ignoriše. Šta nam onda ostaje? Namerno preskakanje jedne stranice istorije? Probna vožnja iz okuražene jugonostalgije? Ništa od toga. Stvar je mnogo jednostavnija i još bizarnija. Ovo je jedan standardan jugoslovenski film koji se nasukao u pogrešnu epohu, kao čamac za spasavanje na plitku obalu punu ljudoždera. I sada tako štrči.

Radnja filma se dešava u karauli JNA na makedonsko - albanskoj granici, u kojoj svoju dužnost prema otadžbini odrađuju desetak vojinika i jedan oficir, poručnik Safet Pašić ( Emir Hadžihafizbegović). On otkriva da je negde zakačio polno prenosivu bolest i da bi, u strahu da mu žena ne sazna za to, izbegao silazak sa karaule za vreme lečenja koje sprovodi Siniša (Toni Gojanović) jedan od vojnika koji je u civilstvu lekar, on objavljuje da se albanske trupe grupišu na granici, te povodom navodnog povećanja borbene gotovosti uvodi karantin. Večito pijani i nezadovoljni oficir, zatim, poveruje sopstvenim izmišljotinama i za malo vremena stignemo od lakrdije do paranoje. Tu, pored oficira Pašića, imamo vojnika Ljubu (Sergej Trifunović) u večitom nadmudrivanju sa poručnikom, dok pomenuti doktor, koji jedini ima pravo izlaska zbog nabavke penicilina za lečenje ljute boljke , koristi tu privilegiju da obrađuje ženu svog pretpostavljenog. I tako vojnički dani teku...

Veoma vidljiva i bučna kampanja, kao i izjave samog reditelja pokušavali su da nam celu stvar prodaju kao istraživanje dalekih predpostavki i uzroka docnijih ratova. Ispostavilo se da su nam prodavali rog za sveću. Pored sve dobre volje i uložene mentalne energije ovaj film je teško razumeti kao bilo šta drugo do priču iz vojničkog života, bližu ” Dozvolite da se obratimo ” estetici nego bilo čime drugome. Doza ironije koja se iskazuje prema JNA ne menja mnogo na stvari. Karaula je smeštena u 1987. godinu, ali niti film gleda unapred niti njegovi autori gledaju unazad. Ono što bi moglo da bude tema u cilju otkrivanja uzroka kasnijih zlohudih vremena mogla je biti smena socijalističke, nadnacionalne, bratstvo-jedinstvene paradigme sa docnijom nacionalističkom, gde bi sasvim prigodno vojnici različitih nacionalnosti mogli biti simbolički reprezenti sopstvenih naroda ili nešto slično. Da se razumemo, taj film ne bih voleo da gledam jer je ta vrsta alegorije krajnje idiotična, ali tako nešto bi odgovaralo reklamiranim namerama. Grlićev rediteljski instinkt ovde pobeđuje i on ispravno odlučuje da, u dramaturškom i estetskom smislu, sačuva film u svom filmu, ali onda nije trebalo tako da ga promoviše.

Problem je što je ovo ostvarenje jedan slobodno-plutajući entitet koji ne proizvodi nikakav smisao niti tvori nikakav kontekst sa trenutkom svog prikazivanja. S obzirom da ga je nemoguće, smisleno, ubaciti ni u kakav diskurs, ovaj ponuđeni je, možda, najmanje lažan način da se film predstavi. Ovde se tek vidi kolika je šteta što nije otkupljen za distribuciju bosansko-hercegovački film Grbavica , koji mnogo skromnijih produkcionih kapaciteta i rediteljski pomalo nevešt, proizvodi daleko više značenja i konačno ima mnogo više razloga što je snimljen. Međutim, možda i zbog toga što su vlade svih pet zemalja nastalih od bivše Jugoslavije finansirale projekat, a možda i zbog rediteljeve želje da ne pravi politički film, od najavljenog promišljanja docnije istorije nema ni traga, a svi sukobi u Karauli su, pored onih ličnih, na liniji urbano vs. brdsko, narodnjaci vs. zabavnjaci i jedan pop-kulturno ideološki: titoizam vs. new wave. Jedina scena koja se barem iole bavi najavom 90-ih, je kada pukovnik Rade Orhideja (Bogdan Diklić) gleda Miloševića na TV-u i nasmeši se zadovoljno. Sasvim je sigurno da ovo odsustvo političkog ima političku težinu i to različitu u Zagrebu, sasvim drugu u Sarajevu, a neku treću u Beogradu.

Planirano ili posledica pukog slučaja, tek vreme, političko-istorijsko-socijalni trenutak, presudan je za recepciju i značenje jednog umetničkog dela. Premijera Karaule se dešava 22. marta 2006. nekoliko dana posle Miloševićeve sahrane, u velikoj dvorani Sava centra, dakle, na istom mestu gde je neuspešno pokušano izlaganje njegovih posmrtno-političkih ostataka. Kada zamislite kako ožalošćeni sa Miloševićevog ispraćaja kroz grad nose jugoslovenske zastave prolazeći pored bilborda za Karaulu na kojima dominira ista ta trobojka sa petokrakom, skreće na sebe pažnju to čudno trenje između dve ploče vremena koje ne prolazi ili se neprestano vraća, svejedno. Film spaja ono neposredno pre i neposredno posle miloševićeve ere u kojoj je ovaj prisutan tek simbolički, svojim prvim gafom kojim se proslavio , rečenicom ” Niko ne sme da vas bije ” citiranom u filmu, i svojim poslednjim, naime, svojom smrću, koja je jedan od njegovih najboljih političkih poteza, i kojom je još jednom uspeo da nas sve napravi budalama: od svojih žrtava preko građana Srbije do Haškog suda, a koja se podudarila sa premijerom Karaule . No, Milošević odavno nije bitna tema, njegova slika ili njegovo mrtvo telo su tek znak jednog vremena iza nas, pravo pitanje je sledeće: u čemu je, zaista, razlika između te dve upotrebe blagopočivše jugoslovenske zastave? Ako je odgovor, skoro nikakva, a verujem da jeste, onda je to jedno te isto dezorijentisano mahanje ulepšanom prošlošću u propagandne svrhe jer sadašnjost nije baš najrazumljivija a budućnost se ne vidi ni na puškomet.

Pored sve te izgubljenosti po meandrima i stranputicama ovdašnje politike, film uopšte nije loš. Ima u sebi dobrog humora i solidne glume. Počinje kao komedija, dobija neke obrise drame pa završava kao tragedija što je neka vrsta optičke varke. Čak i svoj tragični kraj zapravo izvodi komičarskim sretstvima. Znate kako se u komediji namesti da se svi likovi prigodno nađu u pred kraj filma na istom mestu, na zato što su vođeni logikom radnje već zato što je reditelju potrebno da budu tu radi hepienda, e ovde je isti princip samo sa suprotnim posledicama. Ali Karaula ima nešto što nije krasilo ostvarenja srpke kinematografije i zbog čega su, verujem, autori i uspeli da obezbede potporu svih budžetskih komisija u regionu, a pokazalo se, i dobru gledanost, a to su elementarne karakteristike koje treba da krase jedno filmsko ostvarenje: radnju, motivaciju, likove, uvod, zaplet, rasplet, početak, sredinu i kraj. Činjenica da je to predmet pohvale, a ne minimalni standard najviše govori o kvalitetu onoga što se snima kod nas.