Smilja Stefanović Pregel

Braća i sestre razdvojeni granicama

Oduvek su Srbi koji su živeli van granica Srbije smatrani od njihove matice za Srbe iz dijaspore. U poslednjoj deceniji ti Srbi su nazivani Srbima u rasejanju. Što je verovatno najtačniji naziv za sve nas Srbe koji iz raznoraznih razloga živimo ili smo rođeni van granica srpske države.

Prema tome, a u vezi članka Nikole Tanasića, braća (i sestre) razdvojeni granicama su po nacionalnosti Srbi, ali nisu građani Srbije niti su „Srbijanci“. Ovo najveći broj Srbijanaca i drugih stanovnika Srbije razume, iako iz Tanasićevog članka nije lako uočljivo da i on to shvata. Sada je izgleda nekima, kao naprimer Tanasiću, veoma važno da se ne pravi razlika između termina Srbi i Srbijanci, mada su do sada uglavnom Srbi iz područja izvan Srbije, kao i Crnogorci, uvek insistirali da su Srbi iz Srbije- Srbijanci.

Što se tiče njegovih zaključaka u vezi srpskog jezika, u Srbiji se otkad ja znam, a znam to još iz perioda kada su moje babe bile mlade, govorilo ekavskim srpskim jezikom. Naročito se obraćala pažnja da književni govor i pisanje budu ekavski. U školama širom Srbije tokom druge polovine dvadesetog veka strogo se insistiralo na ekavskom izražavnju i pisanju i kažnjavalo se slabom ocenom kad se ovo prekrši. Jedan od četiri pismena zadatka iz srpskog jezika je pisan latinicom, ali je i taj pismeni uvek bio ekavski. Znači da je bar više od pola veka srpski govorni i pisani jezik na teritoriji Srbije bio ekavski; a sigurno i mnogo duže, što se može lako dokazati čitanjem dela Stevana Sremca i drugih starih srpskih pisaca.

Iz ovog razloga razumljiva je zabrinutost akademika Mihajlovića kada je u pitanju srpski ekavski jezik i menjanje jezika pod uticajem sa strane. Iako se Tanasić ne slaže sa akademikovim obrazloženjem, zabrinutost je opravdana. Udaljavanje srpskog od ekavskog pod uticajem govora i pisanja izbeglica i naseljenika je sasvim moguće. Da će se srpski jezik kojim se govori u Srbiji drastično promeniti sa napuštanjem ekavskog dijalekta, a sa tim i književna tradicija Srbije, je ono što izaziva ne samo zabrinutost već i otvoreno negodovanje Srba koji su rođeni u Srbiji. A primedbe da je „srbijanski“ srpski jezik jedino dobar za pisanje reklama na deterdžentima i sl., i da je „pravi“ srpski jezik onaj kojim se govori u drugim područjima gde Srbi žive, dovodi do žestokih rasprava. Naravno da se jezik menja i poprima tuđe reči, naročito u ovo vreme kompjutera i visoke tehnologije kada su pojedini tehnološki izrazi neprevodivi, ali sugestija da se promeni dijalekt kojim govori većina stanovnika na određenom području zato da bi se pridošli osećali više kod kuće na tom području, je neprihvatljiva.

U vezi Srpske akademije nauka i umetnosti, i tu nije jasno šta Tanasić hoće od Mihajlovića. Ustvari kao da se plaši da se predlozi akademika Mihajlovića iz njegove besede ne uzmu ozbiljno u razmatranje pa da SANU kao važan kriterijum izbaci Srpstvo, Crnogorstvo i sl. Ruska akademija nauka u svojim redovima ima članove koji nisu Rusi. Kineska isto tako, a i druge. I SANU može da prima u svoje redove ne samo Srbe već i Jevreje, Mađare i sve druge koji žive na teritoriji Srbije; kao i Srbe van Srbije; naravno sve samo ukoliko svojim akademskim i naučnim radom i umetnošču to zaslužuju. Sigurno ih ne treba primati u članstvu po osnovu bratije i plemenstva. Ako je to do sad bio slučaj, nije čudo što je u očima velikog broja Srba iz Srbije SANU izgubila na ugledu, a mnogi njeni članovi su predmet ismejavanja.

Po dolasku u zemlju treba se bar potruditi da se uklopi u nju. Da se uskladi ponašanje, prihvati govor, nauče načini. To ne zato što je politički korektno, već kao odraz zahvalnosti prema zemlji koja te je primila bez obzira pod kojim si okolnostima dospeo u nju: protiv svoje volje ili dobrovoljno. A i da ne strčiš. U Americi se poslednjih decenija vodi ogorčena borba za očuvanje engleskog jezika i severnoameričkog načina života. Nepoznavanje jezika pa čak i upotreba pogrešnog dijalekta, kao naprimer južnjačkog, hendikep je. Ne možeš da dobiješ dobar posao u bilo kojoj struci, a o radu na televiziji, žurnalizmu i sl., da i ne govorimo. I zbog toga se ovde niko ne izvinjava, sem ponekih političara koji zavise od Hispanic glasova. Čak su i Hispanic roditelji naučili u čemu je štos: ukoliko ti dete ne govori perfektan američki engleski geto mu ne gine. Ukoliko se ne prilagodiš većini, zauvek ćeš kaskati za njom. Ukoliko večito tražiš da ti se izlazi u susret, umoriće se od tebe. A uvek postoji i šansa da te odbace kao stranca, bez obzira kog si porekla. Srpskog ili Hispanic.