Vanja J. Vučenović

„Veliki brat“ i novo „građanstvo sveta“

Srbija danas, i pored negativne ocene zbog „nedovoljne saradnje“ sa Haškim tribunalom, kao i zbog nezaustavljivog jačanja „retrogradnih i mračnih“ političkih snaga, pokazuje visoku svest o neminovnostima uključenja u globalne postdemokratske integracije (A. Zinovjev) „civilizovanog“ sveta. Pojava rijaliti šoua „Veliki brat“ na T V ekranima u Srbiji nedvosmislen je pokazatelj pomenutog rasta nivoa svesti.

Građani Srbije će biti bogatiji za jedan napredni “kulturno-obrazovni“ program koji, u svakom pogledu, nudi „Veliki brat“. Brat će, pošto je već uspešno završio test program u zemljama Evrope, i našem gledaocu proročki ponuditi viziju budućeg „vrlog sveta“ (Haksli), i to naravno u potpunoj fizičkoj i duhovnoj „golotinji“. Celokupna sudbina budućeg sveta u „Big bradr“ serijalu, mora se priznati, vešto je transponovana sa globalnog nivoa u enterijer jedne skladno uređene i nadasve simpatične kuće. Tako će mehanizmi planetarne političko–ekonomske, pa i kulturološke kontrole masa, biti simbolički predstavljeni na mikronivou. I naposletku, testirani i isprobani na pojedincu, kako neki autori ističu, budućem građaninu sveta.

U tom smislu, „Veliki brat“ predstavlja svojevrsnu konkretizaciju i minijaturizaciju širih socioloških procesa, koji se izvesno već odavno razvijaju na globalnoj sceni. Nastanak i pojava pomenutog rijalitija nije prosto izolovana kreacija ili pak još jedno „bizarno čedo“ velikih i sve uticajnijih medijskih konglomerata. Ova vrsta, na prvi pogled, „naivne i benigne zabave“ za jedne i “skandalozne razgolićene amoralnosti” za druge može se posmatrati kao odraz globalizacije i naučno-tehnološkog napretka, kao i sve očiglednije (zlo)upotrebe istog. Ali, i kao predstava o samom čoveku koji je neodvojiv deo tog i takvog progresa. A sve zarad očuvanja već postojećeg, ili pak projekcije i testiranja neke nove verzije planetarnog „ambijenta“!

O ČEMU JE ZAPRAVO REČ?

Koncepcija svevidećeg i svuda prisutnog „Velikog brata“ zasnovana je na suživotu dvanaest „izabranih“ takmičara u jednoj (strogo kontrolisanoj) kući, u vremenskom periodu od sto dana. Svaki takmičar, putem kamera koje su postavljene svuda, izlaže i najsitniji deo svoje intime i privatnosti na uvid višemilionskom TV auditorijumu. Isti taj auditorijum postavlja se u ulogu presuditelja i svake nedelje glasanjem nominira, pa potom izbacuje po jednog nezadovoljavajućeg takmičara iz igre, odnosno kuće. Dakle, procedura je surova i demokratska! Samo poslednji takmičar koji preživi sve psihološke torture i zamke “ Velikog brata ” , odnosno sve eliminacije i degradacije ostalih ukućana, pored neke „virtuelne“ slave dobija i novčanu nagradu od stotinu hiljada evra. Najbolji pobeđuje, ili može biti samo jedan – stari je moto “hajlendera”, ali i velikog dela tržišno orijentisane mitologije postmodernog doba.

U tom smislu, novac je glavni i pokretački motiv za svakog takmičara da učestvuje, „preživi“ i na kraju ostane sâm u kući. Na ovu činjenicu kao ključnu ukazuju brojni kulturolozi, poput Zorice Tomić koja ističe da i pomenuti rijaliti šou postoji isključivo zbog novca, te da za novac učesnici (takmičari) svoju privatnost i slobodu nude na uvid svima. Jednom rečju, ukućani, bez ikakvih predrasuda i tabua, pristaju – a da verovatno dovoljno nisu ni svesni – na fenomen postmoderne „medijske prostitucije“ privatnosti i intime putem neprestanog nadgledanja i kontrole neke više volje. Prostitucije u kojoj nije (zlo)upotrebljen, kako je već to uobičajeno, samo fizički element bića takmičara – žrtava „Velikog brata“, već ono što je mnogo važnije, ali i opasnije – njihov psihološko-moralni deo egzistencije.

Podsticanje i podražavanje najnižih instikata, a potom njihova kontrola i usmeravanje neodvojivi su elementi ovog medijskog spektakla. Stoga, na različite načine „provociraju“ želju za zadovoljenjem najnižih potreba u moralno-egzistencijalnom smislu, zatim obeležiti i analizirati istu, da bi se kasnije moglo lakše manipulisati njome, a sve zarad postizanja poželjnog i zacrtanog cilja. Podsticanje gladi za novcem i virtuelnom slavom , kao najvažnijim ciljevima pomenutog šoua, otupljuje svaki racio u postupcima takmičara i onemogućava sagledavanje njihove ponižavajuće uloge u čitavom medijskom projektu. Ukućani, zaslepljeni isključivo lukrativnom dimenzijom svog „života“, ustupaju svoju slobodu i sudbinu u „ruke drugih“ i nesvesno postaju obični statisti u složenoj medijsko-manipulativnoj predstavi, čiji je scenario svima, osim tamo nekom „nadređenom Bratu'', nepoznat i nedokučiv. Sloboda se žrtvuje zarad pet minuta slave ili zbog primamljivih sto hiljada evra, koje u tranzicionoj Srbiji predstavljaju pravo bogatstvo. Bogatstvo za koje se vredi boriti svim raspoloživim sredstvima, što je i cilj ovog ultraliberalnog ili socijaldarvinističkog rijalitija.

STVARNI VELIKI BRAT

Da svi mi, možda, već živimo “ Velikog brata“ a da te činjenice nismo ni svesni, ili je pak ne želimo shvatiti, govore neke tendencije i pojave koji su već poduže prisutne na planetarnom nivou. Tako je, sada već davnog, 14. maja 1994. godine „Los Anđeles tajms“ objavio pomalo zabrinjavajuću vest, prema kojoj se građani u SAD prate od jutra do večeri. U pomenutoj vesti navodi se da su na autoputevima postavljeni sistemi kamera koji svuda prate kretanje vozila; da kamere beleže dolazak radnika na posao; na radnom mestu se putem odgovarajućeg video - nadzora prati i analizira rad i ponašanje zaposlenih; za vreme ručka kreditna kartica prenosi podatke kompjuteru o računu i restoranu koji je posećen; pri povratku kući kamere ponovo prate radnika. Ako je to bilo pre jedne decenije , možemo se samo pitati koliki je sada stepen kontrole i nadzora kretanja i komunikacija građana.

Značajno je pomenuti i izveštaj Međunarodne organizacije rada (MOR) iz devedesetih u kojem se napominje da se čak 80% zaposlenih u SAD neprestano prati. Već je „Politika“ u julu 1996. pisala o mogućem sporazumu između jedne beogradske firme i poznate korporacije “Heksnet” o uvođenju novog sistema kompjuterskog nadziranja u Srbiji. No, sporazum sa “Motorolom” o uvođenju elektronskih ličnih kartica sa smart tehnologijom pokrenut je letos usvajanjem novog zakona o ličnim kartama. Mali broj ljudi zna da se ovim i sličnim tehnologijama mogu pratiti njihova kretanja, snimati komunikacije (telefon, internet), a u perspektivi je moguće kontrolisati pojedince kao u “Velikom bratu”.

Iz tog razloga, ulazak ''Velikog brata'' na velika vrata u Srbiju ovih dana ne može da ostane nezapažen kao fenomen velikog simboličkog značaja. Da li je njegov „silazak među Srbe“ izraz naše napredne svesti u nezadrživom nastojanju i stremljenju ka blagodetima modernog sveta, ili pak model po kome će se dešavati i stvaranje realne tehnototalitarne utopije? Da li su sadržaj i pravila ovog rijalitija rezervisani za njegove učesnike, ili i svi mi „izvan toga“, hteli–ne hteli, imamo neku svoju rolu koju moramo pravilno odigrati? Jedno je sigurno: Kafkin junak, Jozef K. biće zapamćen kao neko ko do kraja Procesa nije pokušao da pruži otpor pravilima nekog nametnutog Brata. Da li ćemo i mi, “građani sveta”, slediti Jozefa K. i fatalistički čekati neminovan završetak rijaliti šoua koji dolazi na kraju “kraja istorije” (Fukujama).