Miša Đurković

Guča i Egzit pred ogledalom

Dva festivala su uz obilatu državnu pomoć postala brend, pa je vreme da ogromni profitni potencijal dokažu na čistim tržišnim osnovama

Za jednu nesrećnu i mnogim nevoljama pritisnutu zemlju kao što je naša, previše je mastila potrošeno na popularnu muziku i njena simbolička i ideološka značenja. I sedam godina posle takozvanih demokratskih promena na krajnje neukusan način se imputira političko značenje određenim manifestacijama koje bi pre svega morale da budu ono što su u svetu: komercijalna hedonistička okupljanja na kojima racionalni potrošači uživaju u predstavama za koje su platili tržišnu cenu.

Ako je zbog silnih vrednosnih konfuzija u tranziciji do sada i bio razumljiv pomenuti neukus, ovo leto bi definitivno trebalo da označi njegov kraj, utoliko pre jer su sve generacije ostvarile zenit u svojim očekivanjima. Starim šezdesetosmašima je dolazak „Stonsa” ispunio višedecenijski san, mi mlađi smo videli „Peperse” kao vrhunac onoga što pop muzika nudi u poslednjih desetak godina, Egzit već teško sastavlja listu potencijalnih hedlajnera koji još nisu gostovali, a od Guče se očekuje da sa Bregovićevim koncertom bude ustoličena kao jedna od najjačih letnjih manifestacija u Evropi.

Sve ovi događaji odrađeni su uz veliku pomoć države u svakom pogledu pa i finansijskom. Teza ovog članka je da sa tom praksom treba prekinuti.

Prvo me kao poreskog obveznika zanima koliko će novca razni nivoi budžetskih vlasti izdvojiti za ova dešavanja. Iskustvo govori da su ta sredstva ogromna. Egzit, na primer, finansijski znatno podržavaju gradske vlasti, pokrajinske vlasti i republika!

Ako je Guča ranije i mogla da opravdava takvu pomoć jer predstavlja autentično stvaralaštvo sa ovih prostora, Egzit tu vrstu opravdanja nema. Opšta je ocena da su najdosadniji deo Egzita dešavanja na Fjužn stejdžu, gde godinama svira istih desetak bendova iz Srbije i Hrvatske. Egzit predstavlja i promoviše pre svega angloameričku pop-muziku pa treba očekivati da teret finansijske podrške preuzmu bogate multinacionalne kompanije, jer imaju čist finansijski, možda i nacionalni interes da se ovde promovišu.

U Guči se očekuje više od pola miliona posetilaca, a multinacionalne kompanije za proizvodnju piva i sličnih stvari već su tamo uveliko prisutne. Zato je vreme da se državno finansiranje i ovog festivala uveliko smanji ili ukine. I Egzit i Guča su uz obilatu državnu pomoć postali brend i izgradili ogromni profitni potencijal. Vreme je da se taj potencijal realizuje učešćem ozbiljnih sponzora i funkcionisanjem oba festivala na čistim tržišnim osnovama.

Pošto je to nemoguće preko noći, treba dobro analizirati izvodljivost tog projekta, ali o tržišnom razvoju ovih manifestacija ne bi smelo da bude sporenja. Ako sadašnji menadžmenti nisu sposobni da posluju po tržišnim kriterijumima, treba ih promeniti. Od države je sasvim dovoljno to što je do sada uradila i što obezbeđuje prostor i infrastrukturu.

Država bi, ako konačno definiše ikakvu ozbiljnu kulturnu politiku, morala strateški da pomaže pokretanje sličnih manifestacija u drugim krajevima. Neko je primetio da Srbija neće postati ozbiljna država dok Niš ne postane ozbiljan grad. Jug i istok Srbije su nažalost područja koja sve više umiru u svakom pogledu, pa je od suštinske važnosti da država i kulturnom politikom pomogne da Niš, Stara planina, Kladovo, Raška ili Zvečan dobiju bar jednu manifestaciju internacionalnog tipa zasnovanu na uzusima popularne kulture. Nije jasno zašto je, na primer, pored svega što je smešteno u Novi Sad, tamo morao da se spakuje i novi „nacionalni filmski festival”. Zašto ne u neki od pomenutih gradova? U Nišu filmski festival već postoji pa je valjda lakše bilo da se on strateški transformiše nego da se pravi novi.

Postavljajući model za buduće delovanje država ni sa tim novim projektima ne bi smela da stvara trajne budžetske ovisnike. U redu, tokom toliko i toliko godina, dok ne stane na noge i ne postane (ako postane) atraktivna za veliki broj posetilaca. Posle toga zna se – čisto tržišna manifestacija.

Uzgred, Guča i Egzit, kao veoma složeni fenomeni, uz to solidni modeli razvoja festivalske politike, zaslužuju da se sačini ozbiljna evaluacija i analiza mnoštva propratnih efekata.

Dok je Guča očigledno pomogla afirmisanju mladih stvaralaca, orkestara i solista, Egzit uz svu pompu i promovisanje rok i pop muzike nije podstakao rađanje nijedne iole zanimljive domaće grupe ili izvođača u poslednjih sedam godina.

Grand međutim na čisto tržišnim osnovama svake godine izbaci novu postavu: još jedan dokaz da popularnu kulturu za razliku od elitne treba prepustiti tržištu.

Naučni saradnik Instituta za evropske studije

[objavljeno: 24.07.2007.]