Saša Gajić

KEČERI MEĐU NAMA

Posredstvom televizije «Foks» u naše domove su, po prvi put u licenciranom izdanju i sa srpskim komentatorima, stigli američki kečeri. Rej Mistirio, Batista, Met Hardi, Grobar (Undertaker) i comp. izazvali su pravu euforiju kod najmlađe publike, baš kao što i generaciju ranije (krajem osamdesetih godina) putem satelitskog programa «borci» iz «zlatnog doba» kečera (Hulk Hogan, Rodi Pajper, Bret «Hitmen» Hart, Jokozuna, Ultimativni ratnik...) plenili pažnju dečije fanatazije, ostavljajući roditelje začuđene, pa i zaprepašćene pred ovim fenomenom. Parodija sporta, šou biznis ili pak pohvala ludosti, glorifikacija neovarvarizma i kulta nasilja koja puku u vidu postmodernih «hleba i igara» pruža infantilnu identifikaciju i pražnjenje, tek fenomen «profesionalnih kečera» otvara brojna pitanja o razlozima njegove velike popularnosti i dubini uticaja, kao i smislu ove «velike predstave» u globalnom selu.

Da se kod kečera ( pro wrestling ) radi o zabavnom performansu koji kombinuje simulaciju rvanja i drugih borilačkih veština sa pozorištem, dobro začinjenog marketinškim trikovima, uočljivo je već i na osnovu letimičnog pogleda. No, da se radi o uvežbanim i odglumljenim «borbama» jasno je i najmlađoj publici. Odakle je, onda, tolika magnetska snaga ove očigledne simulacije ne samo na predpubertetski uzrast, već, kako pokazuju dupke pune američke arene, i po uzrastu «odraslu» publiku?

Kako se kalio «wrestling»

Moderni kečeri svoje korene imaju u klasičnom rvanju, jednom od najdrevnijih i najrasprostranjenijih sportova čije tragove možemo pronaći u skoro svim civilizacija. Dostupni istorijski izvori i umetnička dela iz starog Egipta, Vavilona, Kine i Japana potvrđuju da je ova borilačka veština postojala pre više od 3000 godina. U drevnoj Heladi rvanje je bilo jedno od glavnih gimnastičkih sredstava odgajanja građana polisa, pa je čak i Platon (Plećati) svoj nadimak stekao ne zahvaljujući svom umnom radu, već rvačko-gimnastičkim sposobnostima visoko cenjenim među Atinjanima. Grci su i prvi narod koji je rvanju dao takmičarsku dimenziju uvodeći ga kao jednu od glavnih disciplina na Olimpijskim igrama, da bi se kasnije, u Rimskom Carstvu, formirao klasični «grčko-rimski» stil rvanja koji je preživeo sve ove vekove.

Razvoj klasičnog rvačkog sporta u Novom Svetu pokazuje njegovu postepenu evoluciju u pravcu šou biznisa. Prvi javni mečevi između amaterskih rvača (koji su često pozivali i pojedince iz publike da u ringu testiraju svoju snagu i spretnost), javljaju se u periodu nakon američkog Građanskog rata, da bi vrlo brzo prerasli u putujuće, cirkuske trupe sa organizovanom mrežom promotera i bukera. Svi veliki cirkusi na prelazu XIX u XX vek imali su rvačke egzibicionističke tačke koje su u akrobatski modifikovano rvanje uneli elemente zabave, kao što su živopisni kostimi, izmišljena imena i biografije izvođača. Po prvi put, efekt predstave nadjačao je sportsko-takmičarsku dimenziju rvanja.

Početkom dvadesetog veka američki kontinent bio je premrežen različitim asocijacijama « catch as catch can »-a. Kečeri su, ipak, svoju potonju enormnu popularnost doživeli tek venčanjem ovog šou biznisa sa masovim medijima i usponom televizije. Tako je čuveni komičar Bob Houp u svojim nastupima tokom II Svetskog rata u humoresknim tačkama sa političkom porukom podrške «našim momcima koji se bore za Slobodan svet» za svog kompanjona izabrao ondašnju najveću rvačku zvezdu, izvesnog Predivnog Džordža ( Gorgeous George ). Od tog momenta, istorija kečera se užurbanim koracima pretvara u «veliku zabavnu šarenu lažu» koja, nakon postupnog uspona, svoju eksploziju doživljava na kablovskoj televiziji 80-tih, sa strukovnim monopolom kompanije WWF ( World Wresling Federation ) i njenim «herojima» Hulkom Hoganom, Čovekom od milion dolara (Million Dollar Man), Andre Džinom ( Andre the Giant ), Džekom «Zmija» Roberstom i drugima...

«Ne može se dosuditi što se ne vidi...»

U celini gledano, kečeri imaju sve odlike televizijske sapunice kojima je takmičarski dvoboj tek povod. I kao što u latino sapunicama jednostavan siže služi za identifikaciju sa karaterno pojednostavljenim likovima između kojih se vodi očigledan sukob dobra i zla, a koja kroz patetičnu priču dolazi do svog očekivanog razrešenja, sa sve plitkoumnim dijalozima i obrtima, identičnu stvar kečeri glume u sportskim dvoranama. Drugim rečima, kečeri su uživo izvedena «muška» latino sapunica za predadolescente i sve ostale koji su (za)ostali na tom stupnju razvoja.

Formalno gledajući, to je imitacija sporta sa ringom, sudijom, pravilima o načinu borbe i pobede (tuširanje ( pinfall ) ili predaja ( submissio n)), dok je suštinski sve to irelevantno spram dramaturškog zapleta koji prati fingirano nadmetanje.

Kod kečera sva pravila postoje samo zato da bi se kršila. Poslovična sentenca sveta pro wrestlinga : «Ne može se dosuditi što se ne vidi», naizgled usmerena na potpunu subjektivnu arbitrarnost sudije u ringu koji je jedino merodavan da da ocenu događaja, i koji ako ne vidi prekršaj ne može ni da ga sankcioniše, predstavlja osnovu za drastična dešavanja ubačena u simulakrum «borbe» koja joj daje dramatičnost i moralističku dimenziju.

Kečersko-kičerska sapunica u i oko ringa sa svom svojom infantilnom brutalnošću jasno odaje puritansko shvatanje morala i pravde. Unapred uvežbani scenariji se pletu oko stripovskih, crno- belih likova i razvijaju kroz beskrajni tok događaja prepunim svađa, izdaje i podmetanja, odbrane časti, porodičnih vrednosti i predimenzioniranog patriotizma. Negativci-kečeri otvoreno krše «moralni kod» a «heroji» ga brane i tako «proslavljaju», mada se ponekad desi i da neko od «pozitivnih» kečera preveri i pređe na «tamnu stranu», transformišući se u arhetipsko zlo.

Svi likovi koji učestvuju u nadmetanju mogu se podeliti u tri grupe – na dobre, loše i zle. «Dobri», makar ponekad kreirani i kao tragikomični, nosioci su ispravnog, pozitivnog stava spram «pravih vrednosti» koje zastupaju i brane svojim naduvanim mišicama i grlenim, skromnim vokabularom. To su pretežno WASP-ovci ( White Anglosaxon Protestants ) ili dobri, porodičnim vrednostima okrenuti Latinosi. «Loši» su oni koji ne poštuju pravila borbe, licemerno se odnose prema «pravim vrednostima» i predstavljaju one koji su od njih, iz ovih ili onih razloga (naročito zbog mačo egoizma i nepoštovanja starijih i boljih), otpali. Kada dobiju zaslužene «batine» i moralne pridike, tj. kada uvide svoju očiglednu «manjkavost», za neke od njih ima još šanse da se «poprave» i pridruže skupini heroja. Preostali će ionako statirati kao večni gubitnici, topovsko meso koji služi da «heroji» na njima demonstriraju svoje superiorne veštine i nove, eksluzivne poteze i tako popune šou program. «Zli» pak predstavljaju arhi-neprijatelja, uljeza koji prvenstveno služi da se publici utera strah u kosti. Ovi likovi mahom predstavljaju strance kreirane na osnovu negativnih, pa često i rasističkih stereotipa, koji ne samo da odaju popriličnu ksenofobiju unutar «najdemokratskije zemlje na svetu» već, gle čuda, nekako uvek korepondiraju sa aktuelnom politikom i njenim usmerenjem protiv «divljih negativaca» kao protivnika «američkih vrednosti». Divlji crnci iz Ugande, podli Arapi, ljudožderi sa Samoe, varvarski Rusi za zelenim zubima, uvek se ubacuju u scenario kada se politička klima spram određenih naroda i regija menja. Tako je u vreme ekonomskog straha od Japana u ringovima figurirao zli sumo rvač Jokozuna, u vreme zalivskih ratova zli Čelični šeik, a u sadašnje doba zli teroristi i Rusi koji bude mržnju spram putinovske Rusije....

Smisao kečerskog «šou programa» je na psihološkoj i sociološkoj ravni višestruk. U strogo struktuiranom klasnom društvu sa formalistički doživljenim pravilima ponašanja i njihovim strogim sankcionisanjem, paramitološka, moralistička dimenzija kečera ima svoju kohezivnu i katarzičnu ulogu. Prividno racionalno društvo kroz kečere revitalizuje postmoderne mitske obrazce kao repere nosećih društvenih vrednosti, potvrđujući nam da ljudska bića nisu samo racionalna, već pre svega emotivna, pa i iracionalna stvorenja. Sa jedne strane se vrši banalna identifikacija sa neposrednom, mišićavom «surovom pravdom», razumljivom i petogodišnjacima, gde «dobro» pobeđuje «zlo» i tako reafirmiše bazične vrednosti «američkog sna». Sa druge strane se kroz fingiranje borbi u kojima se krše sva pravila zarad odbrane ovih vrednosti, postiže katarzičan efekt. Naročito kod prosečne publike stegnute u svakodnevnom, rigidnom životu u kome je svaka pravda deficitarna i često predstavlja samo puku frazu u bezdušnoj korporativnoj kompeticiji u čijem je središtu ne moral, već novac i ekonomska probitačnost. Da je kečerski «izduvni ventil» u svim ovim dimenzijama poprilično uspešan pokazuje njegova enormna popularnost ne samo kod dece već i kod podetinjalih odraslih osoba, koji, bez obzira što im je jasno da je u pitanju gluma, navijaju, urlaju i padaju u trans pred pojavama mitologizovane industrije zabave.

Uticaj kečera na globalnu evoluciju

Na drugom, višem i opštijem nivou posmatranja, fenomen kečera živi je i indikativni pokazatelj kraja prosvetiteljske, modernističke epohe (koja se pouzdavala u vrhovne, usavršiteljske moći ljudskog razuma) i trijumfa postepene postmodernizacije sa svojim iracionalnim vitalizmom i paramitologizacijom koja, u stvari, nikada i nije nestala, već se kroz masovnu kulturu ponovo probila u prvi plan. Ona u globalnoj evoluciji ima sve veću i dominantniju ulogu. Na izvestan način, fenomen kečera ukazuje i na pravac razvoja postmodernog, postdemokratskog sveta koji niče pred našim očima.

U njemu su od «racionalnog» parlamentarizma koji je verovao u moć dijaloga ostale pretežno forme, tj. institucionalne ljušture i ideološke paradigmatične floskule u koje više niko ozbiljan ne veruje. Parlamentarno nadmetanje, podela vlasti i tolerancija sve više liče na navodna pravila u kečerskom ringu – ona postoje da bi se kršila zarad «viših ciljeva» a u svemu tome, mada je gotovo svima jasno da se radi o simulakrumu sa unapred uvežbanim scenarijom, publika-narod i dalje uživa, glasa, identifikuje se sa različitim takmičarima i opcijama davajući im iracionalne atribute iz arsenala dualističkog, manihejskog poimanja sveta. Stranke i njihove ideologije se svrstavaju na «dobre» i «loše» momke, tj. karaktere sa belim i crnim šeširima. Mediji ovu simplifikaciju, koja ide do stupnjeva usijane ostrašćenosti samo podgrevaju, dok pravi scenaristi celog «šoua» ostvaruju basnoslovne profite, manipulišući ljudskim emocijama, ne prezajući pri tome ni od tragičnih ishoda. Ostrašćena revarvarizacija pod krinkom starih, liberalnih ideala ulazi u svoju zrelu fazu.

Spoljna politika se takođe sve više vodi po «kečerskim» svetonazorima. Monopolisti «pravih vrednosti» svoje takmace doživljavaju kao negativce u globalnom ringu. Oni su «odmetnici», inkarnacija i osovina zla, primitivni ljudski talog koga treba izbubetati, prikovati i tuširati ( pinfall ) snagom svojih mišića i raketnih udara te dovesti u stanje potčinjenosti ( submission ) , a ne razumeti i pomoći mu da se sam, u skadu sa sopstvenim mogućnostima, promeni na bolje. Kolebljivci na ovom «putu izabranosti» se doživljavaju kao «loši» koje treba silom i pritscima dovesti do preobraćenja i posle ih primiti u okrilje «heroja».Ohola pravda ne zna za milost.

Srpski politički «wrestling»

U srpskoj politici «kečersko» poimanje sveta takođe uzima maha. Ono je pomešano sa ranijim ideološkim naslagama sa kojima stvara svojevrsni melanž moderne, ideološke, i postmoderne, postideološke dualističke ostrašćenosti, a koje dodatno doprinosi polarizaciji unutar ovdašnje političke scene spram političkih ekstrema kao njegovih glavnih repera. Imajući u obziru stare istorijske podele i sukobe, nezaceljene rane i mentalitetsku tvrdokornost koja se uporno drži davno prihvaćenih ideoloških konstrukcija pravdajući se doslednošću, ali i surovost balkanske političke borbe oko svog komada vlasti, može se primetiti da je bar po pitanju usvajanja «svetskih kečerskih trendova» Srbija, uprkos svom ekonomskom i kulturnom «zaostajanju», sasvim savremena i trendi. Kao i oko svega drugog lošeg i pogubnog po nas same.

«Kečersko» poimanje politike pre svega odaju neodgovornost spram pravih, realnih političkih problema, olako izricanje najtežih reči spram protivnika i sopstvena hvalisavost bez ikakvog pokrića. Rečnik ovdašnjih političkih prvaka, od julovske retro-terminologije koja je političke protivnike proglašavala «hijenama» i «petom kolonom» odmakla je samo jedan korak – ali nagore. Kako drugačije kvalifikovati izjave stranačkih lidera koji svoje oponente javno nazivaju «govnima» ili pozivaju da se «uništi gamad», a koja kao da je izašla iz nekih poludebilnih kečerskih usta kraj osvetljenog ringa. Kako okarakteristati «kultne» radio emisije koje političke protivnike nazivaju psihopatama, mračnim i kočionim snagama kojima učitavaju zaverološke namere; kako za ozbiljnog uzimati najvišeg državnog funkcionera koji svoje takmace izaziva da «izađu na crtu»?

Možda bi bilo dobro, kada bi mogli, da ih, umesto da se nadgornjavaju u verbalnim duelima i raspiruju strasti glasača, ubacimo u kečerski ring, pa da se, ako umeju, porvu. Pa makar i simulirali. Bolje oni u ringu, nego narod na ulicama. Uostalom, svaki kečer, u svom praznoumlju i frazama naučenim sa tv-idiota, bi mogao bezrezervno stati iza rečenice «Savest mi je čista, mada su mi ruke prljave.» Sa tom razlikom što ovo nije simulakrum, industrija zabave, već stvarni život.