Trivo Inđić

POLITIKA KULTURNOG IDENTITETA

Sažetak: Poslednji građanski i verski ratovi na zapadnom Balkanu koji su izazvali raspad Jugoslavije uticali su i na fragmentaciju srpskog kulturnog identiteta i potrebu njegovog novog definisanja. Autor smatra da je to glavni zadatak nove kulturne politike u Srbiji, koja pri tome mora da vodi računa o sve brojnijim normama međunarodnog korpusa prava kulturnog identiteta. Izvore tog prava autor nalazi u legislativnim aktivnostima UN, Uneska, EU i Saveta Evrope. Ukazuje se na nužnost inkorporacije ovih prava u oblasti kulturne politike Srbije i na poslove koji u ovom pogledu očekuju ministarstvo kulture.

Ključne reči: kulturni identitet, kulturna prava, kulturna politika, srpski narod, Srbija.

Kao društvo u tranziciji, uočavamo i značajne promene u definisanju i proživljavanju vlastitog kulturnog identiteta. Nestala je zajednica naroda poznata kao Jugoslavija u krvavom građanskom i verskom ratu i uz asistenciju brojnih stranih sila, koja je išla od otvorene političke i vojne pomoći svakom nacionalističkom pokretu secesije, do tragične odmazde – bombardovanja Srbije od NATO pakta. Srpski narod na teritoriji bivše SFRJ, od ranije dijasporičan narod, iznova je fragmentizovan i pretvoren u nacionalnu manjinu, izbrisan iz pravnog poretka, ili pak etničkim čišćenjem fizički likvidiran ili proteran sa svojih vekovnih ognjišta. Broj izbeglih i raseljenih i danas dostiže nekoliko stotina hiljada.

Devedesete godine prošlog veka bile su godine surovog nastojanja da se dokrajči nacionalni, etnički, verski, jezički i kulturni identitet srpskog naroda na prostoru tzv. druge Jugoslavije. Brzo su se istrošile iluzije mnogih Srba da je u okviru Jugoslavije rešeno, ili da je bilo moguće rešiti, i tzv. srpsko nacionalno pitanje. Sledbenike Skerlića, Cvijića ili Dobrice Ćosića potrle su histerične kampanje o tzv. velikosrpskom hegemonizmu, koje su se u konačnom ishodu oblikovale kao antijugoslovenske ideologije agresivnog nacionalizma, šovinizma i oružane secesije, odnosno građansko-verskih ratova. S obzirom na istoriju Balkana, njegovu versku i kulturnu kompoziciju i imperijalne ambicije u njegovom neposrednom i globalnom okruženju, svaki poklič u prilog antisrpstvu mogao je računati na uspeh. Tako smo, uglavnom ubrzano, poslednjih godina izgubili Srbe koji su u jugoslovenstvu videli utočište za prevazilaženje kontradikcija svog dijasporičnog statusa, za razvoj suživota i tolerancije na pluralnom balkanskom prostoru. Poslednji nesporazumi i sukobi tiču se nestanka zajedničke srpsko-crnogorske države (SCG) i kulminacije aktivnosti albanskih secesionista na Kosovu i Metohiji. Ovoj ukrštenici treba dodati i tekuće političke intrige oko Republike Srpske i srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, kao i nastojanja različitih etničko-konfesionalnih grupa i pokreta u samoj Srbiji da politiziraju svoj status, da se legitimišu kao iredentistički pokreti (u Vojvodini, Raškoj, Sandžaku, jugoistočnoj Srbiji).

Politički, nacionalni i kulturni identiteti Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i albaniziranog Kosova i Metohije konstituišu se u najvećoj meri na antisrpskoj politici i kulturi. Otimanje o pisce kao što su Andrić, Selimović, Njegoš, o korpus srpske dubrovačke književnosti, Nikoli Tesli i drugim veličinama nauke i kulture, o spomenike sakralne kulture i kulturnu baštinu uopšte, jezik, itd. samo je neznatan pokazatelj ideoloških i kulturnopolitičkih ratova, potuljenih ili javnih, kojima svedočimo. U Crnu Goru dobrodošao je Čeku, ali ne i Filaret, i to u zemlji šizofrenog etnokulturnog identiteta u kojoj se ustavom proglašava novostvoreni crnogorski jezik, i u kojoj se i dalje 32 odsto stanovništva izjašnjava kao Srbi, dok je srpski jezik maternji za 64 odsto stanovnika. U Bosni i Hercegovini – koja je u etničko-kulturnom i verskom pogledu Jugoslavija u malom – nemački ambasador Mihael Šmunk ovih dana izjavljuje: ''Najvažniji cilj reforme ustava je da od BiH stvorimo naciju.'' Tako potomci Benjamina Kalaja, preko svojih gubernatora i do zuba naoružane sile protektorata, koja se sve više iskazuje kao najvulgarnija okupacija, stvaraju najnoviju balkansku naciju – bošnjačku. Da ovi gubernatori, od Pedija Ešdauna do Miroslava Lajčaka, grubo krše Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, pokazala je još i Rezolucija 1384 (2004) od 23. juna 2004, koju je usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope kada je raspravljala o prilikama u BiH i o tzv. bonskim ovlašćenjima visokog predstavnika. Na Kosovu i Metohiji sprovodi se već decenijama sistematski pogrom nad srpskim i ostalim nealbanskim življem, a srpsko kulturno nasleđe, posebno verski spomenici, temeljno zatiru. I to sve u prisustvu, u novije vreme, međunarodnih vojnih i civilnih vlasti.

Otud je prvi nalog kulturne politike danas u Srbiji odbrana i afirmacija kulturnog identiteta. I srpskog i svakog drugog, nijednog na uštrb drugog (videti, između ostalog, i član 48 Ustava Srbije o podsticanju uvažavanja razlika).

Afirmacija kulturnog identiteta deo je šireg i razuđenijeg korpusa prava na kulturu koje je deklarisano i razvijano u međunarodnom pravu nakon Drugog svetskog rata, pre svega u nizu značajnih dokumenata UN i njenih specijalizovanih tela. Pravo na kulturni identitet je izvedeno iz koncepta ljudskih prava koja su se poslednjih decenija u značajnoj meri razvijala i produbljivala. Afirmacija kulturnog identiteta, tj. onih vrednosti i institucija kojima jedna kultura, za razliku od druge, legitimiše ili identifikuje samu sebe, deo je opšteg procesa demokratizacije javnog i kulturnog života, jer se suprotstavlja svakoj nasilnoj asimilaciji i homogenizaciji, kako u državnim, tako i u globalnim okvirima. Ona je odbrana načela da put ka univerzalnoj, opštoj kulturi i međunarodnoj kulturnoj zajednici vodi kroz saradnju i komplementiranje sa lokalnim, regionalnim i nacionalnim identitetima, a ne kroz iznuđenu standardizaciju, serijalizaciju ili nivelaciju lokalnih, specifičnih kulturnih regija i tradicija. Savremene tehnologije masovne kulture, kulturnih industrija i mas-medija, ekonomski i ideološki blokovi teže unifikaciji i potčinjavanju regionalnih kulturnih tradicija i zajednica, brišući tako sve ono što je drukčije, posebno što nije u skladu sa dominantnim sistemom vrednosti ili našom tradicijom. Zaštita manjinskih, regionalnih ili nacionalnih kultura putem afirmacije prava na kulturni identitet jeste, dakle, odbrana od svake nasilne intervencije u autentično kulturno biće, odbrana od deformacija i opresija nacionalnih i manjinskih kultura pred jačim, ekonomski bogatijim ili agresivnijim članovima međunarodne zajednice.

Kulturni identitet je skup karakteristika koje jednu kulturu čine različitom u odnosu na druge kulture, tj. ono čime se kultura identifikuje. Među ovim atributima su pre svega jezik, folklor, verovanja i običaji jednog naroda, stil življenja i rada, duhovne i etičke vrednosti oko kojih se okuplja, kulturno nasleđe i tradicija uopšte, forme ekspresije i kulturne i umetničke produkcije, sve ono što čini kolektivnu svest i sistem zajedničkih referencija koje obezbeđuju koheziju grupe ili društva. Kulturni identitet je, kao što se vidi, multidimenzionalna konfiguracija, sa više nivoa interakcije, ali ni u jednom slučaju zatvoreni, jednom zauvek dati sistem, već dinamični ekvilibrijum internog i eksternog, ukorenjivanja i otvaranja, kontinuiteta i inovacije. On ne predstavlja fiksno nasleđe, već dinamičan i stvaralački proces, zahvaljujući kome jedno društvo konstituiše svoj vlastiti identitet, oslanjajući se na svoju prošlost i na slobodno prisvajanje spoljnih doprinosa. Kulturni identitet je komplement kulturnog razvoja (na šta ukazuje Preporuka br. 26 sa Generalne konferencije Uneska u Beogradu 1980), jer razvoj nije transformacija koja dolazi spolja, rušeći tradicionalne vrednosti i identitet jednog naroda, već treba da vodi što više računa o lokalnim osobenostima i da se poziva na strategiju diferenciranja, tj. da brine o sociokulturnim stvarnostima populacije koju obuhvata.

Iako se kulturni identitet zasniva na priznavanju razlika ( reconnaissance de la diversit é ), on je, upravo kao izraz različitih naroda i grupa, bogatstvo koje dinamizira mogućnosti ostvarenja ljudskog roda, budući da mobiliše svaki narod ili grupu i podstiče ih da se hrane svojom prošlošću, da prihvate spoljne doprinose kompatibilne sa njihovim idiosinkrazijama i da tako održe prosek vlastite kreacije. Partikulariteti, dakle, ne predstavljaju prepreku, nego obogaćenje zajednice univerzalnih vrednosti koje nas spajaju. U tom smislu, sve lokalne kulture koje čine svetsku kulturu moraju biti istinski ravnopravne, ravnopravno zaštićene i stimulisane, lišene straha od nasilne homogenizacije koja ruši razliku, ono autentično i posebno. Može se sa zadovoljstvom konstatovati kako su sve regionalne konferencije Uneska o kulturnim politikama, nakon konferencije u Veneciji 1970, potvrdile i razradile ključni stav Deklaracije o načelima međunarodne kulturne saradnje, usvojene na Generalnoj konferenciji 1966. koji glasi:

“Svaka kultura ima svoje dostojanstvo i vrednost koji treba da se poštuju i čuvaju. Svaki narod ima pravo i dužnost da razvija svoju kulturu. U njihovoj plodnoj raznovrsnosti, njihovoj različitosti i uzajamnom uticaju koji imaju jedna na drugu, sve kulture čine deo kulturnog nasleđa čovečanstva.”

Od tada nastaju i proširuju se liste svetske kulturne baštine u koje su upisani i brojni spomenici kulturne i prirodne baštine sa Balkana – pa i iz Srbije – uprkos kulturocidu koji je došao sa nedavnim ratovima na ovom prostoru i koji još traje, u blažem ili oštrijem vidu, naročito kada je reč o spomenicima srpske baštine.

Prvo kulturno pravo je pravo naroda da raspolaže samim sobom, tj. da ima kulturni identitet. Kulturni identitet je temelj slobodnog opredeljivanja i razvoja pojedinaca i grupa, pozivajući se na dvostruko iskustvo: pozitivno iskustvo vrednosti kojih je svaka kultura nosilac, i značenja što ga za pojedinca ili grupu ima nesmetano sudelovanje u vrednostima vlastite kulture; negativno iskustvo podređenih naroda ili grupa kojima je ta kultura oduzeta i isključenih pojedinaca, praćeno osiromašenjem i dubokim poremećajima koji rezultiraju iz tog otuđenja, kao i odgovarajućim oblicima potraživanja i kulturnih metafora. Ali treba tačno odrediti – kaže se u nastavku publikacije Uneska Shvatiti i delovati (glava I ) – koje ciljeve kulturni identitet mora braniti i promicati: nipošto zatvaranje grupa u sebe, nego sudelovanje u širim zajednicama; uzajamnu procenu vrednosti svih naroda; potpuniju integraciju u razvoj i pravo na egzistenciju i ravnopravan dijalog danas odbačenih ili marginalizovanih zajednica.

Afirmacija kulturnog identiteta postala je stalna revandikacija u međunarodnom javnom pravu u drugoj polovini 20. veka, kako na nivou pojedinca, tako i na nivou grupa, regiona i nacija. Razumljivo je da je pravo kulturnog identiteta prihvaćeno kao ideja vodilja svih programa UN i posebno Uneska, naročito programa srednjoročnog razvoja ili tzv. dekada. Ako bi se analizirala, primera radi, preporuka Svetske konferencije o kulturnim politikama iz Meksika (1982), da ne pominjemo najnovije, onda bi se ukazala brojna područja zaštite i unapređenja kulturnog identiteta (na primer preporuke 1–8, 10-12, 14-19, 23, 26, 51, 52, 69, 89, 90, 102, 110, 113). Tako se posebno insistira na zaštiti i promociji nacionalnih jezika, tj. lingvističkoj politici odbrane kulturnog identiteta (preporuke 69 i 70), zaštiti kulturnog identiteta u međunarodnoj kulturnoj saradnji (preporuka 164), respektu za kulturni identitet u produkciji, stokiranju, distribuciji i eksportu podataka u oblasti mas-medija (preporuke 169, 175, 176), očuvanju kulturnog identiteta u obrazovanju (preporuke 89, 90, 91, 93, 97), zaštiti kulturnog identiteta od tzv. kulturne industrije (preporuke 110, 111, 113), kao i u oblasti komunikacija (preporuke 72, 102, 105), zaštiti tradicionalne kulture, naročito u afričkim zemljama i zemljama usmene kulturne tradicije (preporuka 67), itd. Čak su i prvi principi (1–9) Deklaracije iz Meksika o kulturnim politikama (1982) posvećeni upravo kulturnom identitetu. Od tada do danas značajno je uvećan obim javnopravnih izvora kulturnog identiteta. Od Preporuke o očuvanju tradicionalne i narodne kulture (1989) do Univerzalne deklaracije Uneska o kulturnoj raznolikosti, ili preporuka Svetske komisije za kulturu i razvoj (1995) i Međuvladine konferencije o kulturnim politikama za razvoj (Stokholm, 1998), do Konvencije o zaštiti i promociji raznolikosti kulturnih izraza (2005), koju je parlament Srbije usvojio ove godine (2007), da ne pominjemo normativnu delatnost Saveta Evrope i EU, vrlo je razuđen niz kulturnopolitičkih instrumenata koji nas obavezuju da usvajamo i podržavamo politiku kulturnog identiteta. Pomenuta deklaracija ističe da je kulturna raznolikost zajedničko nasleđe čovečanstva koje se ispoljava u originalnosti i pluralitetu identiteta koji odlikuju grupe i društva koje čine čovečanstvo. Kao izvor razmene, inovacija i kreativnosti, kulturna raznolikost je za ljudski rod isto toliko nužna kao što je biološka raznolikost neophodna za žive organizme. Zbog toga ona treba da bude priznata i konsolidovana u korist sadašnjih i budućih generacija. I sâm kulturni pluralizam je tek politički odgovor pred činjenicom kulturne raznolikosti. Iz kulturne raznolikosti se izvode, dalje, brojna druga kulturna prava, uključujući pravo na dostojanstvo ljudske ličnosti, prava manjina, multijezičnost, kulturno nasleđe, različitost kulturne ponude i kulturnih dobara, difuzija kulturnih dobara, interkulturalizam, garancije za autorska prava, za kulturnu industriju itd. O svemu ovome i naše ministarstvo kulture mora da vodi računa i da brigu o kulturnom identitetu ima kao prioritet.

Među najurgentnijim poslovima ministarstva kulture u okviru ove teme smatram brigu o kulturnom nasleđu Srba i drugih nealbanskih naroda na Kosovu i Metohiji i razvijanje što efikasnije saradnje sa Uneskom oko ovog problema (misije Uneska na Kosovu, Ekspertski komitet Uneska za obnovu i očuvanje kulturne baštine na KiM, primena Haške konvencije o zaštiti kulturnih dobara iz 1954. godine i njene implikacije na Rezoluciju SB UN 1244 itd.). Nismo srećni kada vidimo da se i danas oko nekih najstarijih srpskih kulturnih spomenika iz 13. i 14. veka koji su na Uneskovoj listi svetske baštine, na primer oko Pećke patrijaršije na Kosovu podiže zid dugačak 614 metara kako bi se zaštitili kulturni i verski objekti, kaluđeri i kaluđerice od onih koji su zaslepljeni mržnjom prema drugoj kulturi, veri, naciji, i koji su taj spomenik palili i 1981. godine. Kosovo je danas najveći problem u regionu i razumljivo je što smo zabrinuti za očuvanje ne samo etničkog već i kulturnoistorijskog identiteta srpskog i ostalih nealbanskih naroda na Kosovu. Najdragoceniji primerci srednjovekovne kulture sa Balkana zatiru se i dalje sa nesmanjenom mržnjom i agresivnošću. Samo tokom eskalacije nasilja na KiM u martu 2004. uništeno je trideset srpskih manastira i crkava, od kojih su šest biseri svetske kulturne baštine, a tri su pod zaštitom Uneska. Među njima je i crkva Bogorodice Ljeviške, koja je 2006, zajedno sa Pećkom patrijaršijom i Gračanicom, upisana u Uneskovu listu svetske kulturne baštine.

Među ovim poslovima je i okončanje nesređenog statusa bivših saveznih ustanova zaduženih za očuvanje kulturnog identiteta i kulturnog nasleđa: Arhiva Jugoslavije, Vojnoistorijskog muzeja Jugoslavije, Muzeja Jugoslavije i preduzeća “Filmske novosti”, koje sa svojih preko 15 miliona metara dokumentarne filmske trake treba da ostane živi, poruktivni filmski centar, a ne da se inkorporira u Muzej kinoteke. U slučaju bilo kakvog gubljenja identiteta pomenutih saveznih ustanova, mi ćemo se izložiti rizicima ostavinske rasprave sa državama nastalim dezintegracijom SFRJ. Takve ustanove štiti Bečka konvencija o arhivama ako im sačuvamo identitet, samostalnost i celovite fondove, tj. ukoliko ih ne utopimo u neke druge, postojeće institucije. Urgentno je takođe i jačanje mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture (regionalnih i republičkog) i njihovih resursa za konzervatorske i restauratorske radove. Veća pomoć muzejima, arhivama i bibliotekama, posebno investicijama u njihovu infrastrukturu, u čemu smo izuzetno zaostali, preka je potreba u nastojanju da očuvamo kulturni identitet. I na kraju, ali ne van prioriteta, tu je briga o srpskom jeziku, o njegovoj normi, pravopisu, izdavanju velikog rečnika srpskog jezika, itd. Lingvistička politika je, verovatno, najosetljivija komponenta politike kulturnog identiteta, pogotovu ako je u pitanju današnji srpski jezik i njegov položaj u lingvističkom atlasu Balkana.

(Prilog sa skupa "Kulturna politika u Srbiji" koji je u organizaciji NSPM održan 31. avgusta i 1. septembra na Tari.)