Vladan Milanko

DŽEJSON BORN KAO ANTI-DŽEJMS BOND

Opšte je mesto da je Džejson Born anti-Džejms Bond. Džejson Born je bivši agent CIA-e, koji se od “mašine za ubijanje” u službi tajnog ogranka američke agencije za špijunažu, preobratio u po tu agenciju subverzivni element, koji sabotira njene “crne” operacije. S druge strane, Džejms Bond je agent MI5, koji ostaje “u službi Njenog Veličanstva”, i radi šta mu se kaže.

Džejson Born

U filmu Bornov identitet (2002) Daga Lajmana, prikazuje se Bornov “kuršlus”, prilikom kog se Born “resetuje” da bi, potom, “okrenuo list”. Slučajni susret Borna povezuje sa mladom imigrantkinjom, pripadnicom niže klase, i njih dvoje, zajedno, prkose agentima CIA-e, koji se nisu osvestili kao Born, već i dalje slepo slušaju naređenja koja im se izdaju. A naređeno im je da unište deo špijunske mašinerije koji se “pokvario”, Džejsona Borna.

Born, tokom ovog prvog filma u serijalu, dolazi do saznanja da je njegov identitet nešto što nije u pravom smislu njegovo, autohtono, već je u pitanju nešto što su drugi pravili, što su oni njemu mrski oblikovali. Sve što Born smatra sastavnim delom sebe, neko je u njega “ugradio”, i Borna ostavlja zgroženim saznanje da je ono što se inače shvata kao najintimniji deo sopstva, ne nešto samoniklo, već je zapravo produkt, u čijoj je proizvodnji on sam najmanje učestvovao. Njegovo “ja” je konstrukt CIA-e.

Tokom čitavog filma, Born pokušava da pobegne od onih koji su upravljali njegovim dotadašnjim životom. On priželjkuje da ga ostave na miru, priželjkuje da se sve što je iza njega više nikad ne pojavi pred njim. Born ne zna ko je, ne zna šta je radio, i ne zna šta mu se sada dešava. Ali, agencija za koju je radio nije u stanju da shvati ovo Bornovo “pražnjenje”. Pa umesto da vidi Borna kao nekog ko ne zna šta radi, ko prosto “ne-radi”, u smislu da je njegov rad negativan, da on radi-da-ne-bi-radio (za njih), oni u njegovim postupcima vide nameru, koja je usmerena protiv njih. Tako se tu odvija “kratki spoj” između onog ko ne zna šta radi, i onih koji nisu u stanju da shvate da neko može nešto da radi bez znanja o tome šta radi. Otud brojni okršaji između njega i njih.

Međutim, Born iz okršaja sa CIA-om ne izlazi kao pobednik. On jedva da izvlači živu glavu i, na kraju, beži. Na kraju filma ga zatičemo kako luta negde po primorju i onda dolazi u skrovište, u kom ga čeka devojka s kojom je izbegavao drugim agentima. Uspešno se sakrio, ostavivši ono što ga je činilo iza sebe.

Bornov identitet, tu i tako, nije nešto što je Born ponovo stekao. Nije to nekakva “suština” koja je “u osnovi njegovog bića”. Nije u pitanju “povraćeni raj”, koji neko može da zamisli da se dostiže kad se konačno nađe ono što nas čini takvim kakvi jesmo i tima koji jesmo. Već je taj identitet, o kakvom se govori u filmu Bornov identitet , nešto što je Born prihvatio kao nekakvo prljavo čvorište, u kom udela ima ko-zna-ko iz ko-zna-kakvih pobuda, pa što onda, kao takvo, ne samo da ne nudi siguran oslonac, već ga je najbolje čak zaboraviti, i ostaviti iza sebe. Born, u prvom filmu, prvo zaboravlja ko je, da bi onda, kad je počeo da saznaje ko je, shvatio da je najbolje da to nikad ni ne dozna; prvo je slučajno zaboravio ko je, da bi onda namerno ostavio iza sebe sve što ga je činilo tim što jeste. Na tome se staje sa Dag Lajmanovim filmom.

Drugi i treći film iz serijala radio je Pol Gringras. Dok je Lajmanova režija bila one vrste koja se ne primećuje, nije se ničim naglašavalo kadriranje itd., dok se kod njega insistiralo na tome da sve što se prikazuje, zgrade, prolaznici, automobili, izgleda kao uhvaćeno tako kako je dostupno svakom u našoj svakodnevici, pa su i Born i drugi tajni agenti tu izgledali kao uljezi u tom i takvom svetu, kod Gringrasa se kamera trese, obrće, skače, čime se stvara utisak da su, baš suprotno u odnosu na postavku kod Lajmana, prolaznici, zgrade, aparati, itd., uljezi u jednom hiper-ubrzanom svetu, u kom nema vremena ni za stajanje ni za šetanje.

Ono što je kod Lajmana bilo ispod površine, svet zavera i ubistava, gde nekog u jednom trenu ima, u drugom nema, kod Gringrasa postaje svet površine. U jednoj sceni u trećem nastavku, filmu Bornov ultimatum , Born se juri sa drugim agentom po Marokou, i njih dvojica upadaju u kuće Marokanaca, prevrću stvari ovih, otkrivaju prave upotrebe takvih stvari kao što su peškir ili knjiga, koji ne služe, kako naivni Marokanci misle, za brisanje i za čitanje, već za davljenje i udaranje. Takođe, u istom filmu, Born govori britanskom novinaru šta da radi da bi se snašao u situaciji u kojoj ga nišani snajper, a kad se ovaj pokaže nedoraslim da prati Bornova naređenja, gine. U takvom svetu, kakav je ovaj koji Gringras pokazuje, nema mesta nikome ko nije dorastao hiper-ubrzanju sveta spletki, vratolomne jurnjave i ubistava.

U filmu Bornova nadmoć (2004), Borna, iz njegove idile, iz njegovog skloništa, izmamljuje, zapravo, progoni ubistvo njegove pratilje, posle kog on odlazi da pronađe one kojima je izmicao u prvom filmu, i da, još jednom, pokuša da ih primora da ga ostave na miru. I šta onda Born radi? On pronalazi jednog jedinog čoveka u CIA, jednog od nekoliko direktora koji vode tu agenciju, koji je odgovoran za sve nepravde koje je CIA činila, i onda njemu staje na put. Usput, na Bornovoj strani je jedna humana službenica iste agencije, koja je zgrožena kad shvati šta se sve radi u toj agenciji.

Problem se ovde i ovako, lokalizuje. Jedan od direktora CIA-e je radio nešto za šta niko drugi u CIA-i nije znao; nije u pitanju poredak, u pitanju je, pa da se ovde poslužimo jednom matriks-frazom, “jedna anomalija u inače besprekornom sistemu”. Pokvareni direktor CIA-e je, isključivo radi lične koristi, slao Borna na zadatke na kojima je ovaj ubijao političare i magnate samo zato da bi se pokvareni direktor okoristio o novac žrtava. Tako problem prestaje da bude politički, i postaje građanski, jer radi se o, ma kakve da su spektakularne internacionalne afere u pitanju, ipak samo o krađi i o ubistvima iz lične koristi.

Pa ako ovde, onako, kvazi-hegelijanski, uzmemo i primenimo onu famoznu Hegelovu konstrukciju, tezu, antitezu i sintezu, onda se red i poredak, kakav inače vlada u S.A.D., te kakav bezrezervno održava i podržava agencija kao što je CIA, pojavljuje kao teza. Kao antiteza, pojavljuju se takvi izuzeci, “kvarnjaci”, koji, tajno od svih ostalih u CIA, smišljaju i izvršavaju nekakva zla. Na kraju, kao sinteza, koja je treći korak, u kom se vrši “negiranje negacije”, pa je zato taj treći korak “antiteza antiteze”, ovde se pojavljuje sam Džejson Born, koji je, kao što smo videli, “antiteza” pokvarenog direktora CIA-e. A taj pokvareni direktor, time što potkrada svoje bližnje i daljnje, jeste “antiteza” poretka kakav se održava, između ostalog i zahvaljujući CIA-i. Antiteza antiteze uništava antitezu i teza ostaje netaknuta.

Kad se malo bolje pogleda slučaj Džejsona Borna, onda se jasno vidi da Born, zapravo, baš i nije neki žestoki protivnik establišmenta, kao što se inače misli. Već je Džejson Born, strožije i malo tačnije govoreći, protivnik onoga ko se protivi establišmentu. Tako se, preko Borna, poručuje: da nije ovih “kvarnjaka”, sve bi bilo dobro. Pa se zato Born brine da ovih nema, ili da ih ima što manje.

Međutim, takva teza, o nekoj zaveri koju par pojedinaca kuju negde daleko od svih, isključivo radi njihove lične koristi, bez ičeg političkog u tome, ono je što Marks naziva “ideologijom siromašnih”, gde se uvek nađe neko ko je kriv za sve (što je, inače, lik koji je za nacističku Nemačku predstavljao Jevrejin), suviše je naivna da bi je se tek tako ostavilo. Pa je zato Gringras, da bi nas, ipak, ubedio, “podebljava” trećim filmom.

U Bornovom ultimatumu (2007), kamera se trese više nego u drugom delu, a ima u njemu – kako to već ide s flmskim trilogijama – više specijalnih efekata nego u prva dva filma zajedno. Međutim, “teza” iz drugog filma se ponavlja. Pa bi se u tumačenju, zašto je treći deo toliko spektakularan u odnosu na prva dva, moglo pribeći psihoanalizi, gde se kaže da umnožavanje figure falusa obavezno znači sakrivanje kastracije. Tako je i ovde, s trećim filmom o Bornu, gde se nemoć “teze” koju film ima, nevešto sakriva ne samo spektaklom u sceni, nego i spektaklom samog insceniranja.

Born, kao i u drugom delu, obavlja svoju regulativnu ulogu onog ko je “anomalija anomalije” koja uništava anomaliju sistema time što biva njenom anomalijom. Opet mu pomažu “dobri” službenici CIA-e, koji se iščuđavaju nad delima svojih zlih kolega, opet se krivica lokalizuje i pronalaze se par “kvarnjaka” koji, veruje se u ovom filmu, kad se uklone, sve će doći na svoje mesto. Za razliku od drugog nastavka, gde je Bornova pobeda bila prelaka i zato neubedljiva, ovde Born ipak plaća izvesnu cenu za to što je i sam zaprljao ruke, pa tamo gde je u drugom izgledalo kao da će Born, makar jednog dana, naći mir, ovde biva jasno da će, kao i mnogi drugi njemu srodni junaci iz filma i stripa, Betmen na primer, ostati onaj ko radi iz senke dok god je to potrebno, a potrebno je uvek, jer sistem u kom se oni nalaze uvek negde ima neku rupu koja treba da se zakrpi. “Dobri” CIA službenici, na kraju filma, pred sud iznose dokaze o “zlim” CIA službenicima, ali Born ostaje po strani, beži u mitsku daljinu, gde ostaje da vreba “kvarnjake” kao što su ovi s kojima se razračunao.

Tako se Born pojavljuje kao samo još jedna, pa da se opet pribegne matriks-žargonu, “instanca kontrole”, kao “onaj-ko-kontroliše-one-koji-kontrolišu”. Što je uloga koju je, na primer, SS odred imao u odnosu na SA, ili gestapo u odnosu na ostatak vojske nacističke Nemačke. Onako kako Betmen, iz prikrajka, pomaže tamo gde oni-koji-pomažu, policija, nisu u stanju da pomognu, i time “krpi rupe” u strukturi i u efektima vladajućeg poretka, gde taj koji “krpi” efektivno deluje onako kako deluje “nevidljiva ruka tržišta”, onako kako, u serijalu Matriks , Neo sklapa pakt sa programima koji kontrolišu matriks, da bi u sprezi s njima stao na put agentu Smitu, programu koji im se odmetnuo, i time izneverava obećanje da će sve da oslobodi matriksa, datom u prvom nastavku, tako i Born ne samo da nije nekakav herojski protivnik vladajućeg establišmenta, nego je čak onaj ko za isti obavlja ulogu regulatora, i time pomaže poretku da uspešno prebrodi krizu.

Sa Bornovim ultimatumom , gubi se i ona filozofski i psihološki zanimljiva dimenzija lika Džejsona Borna, kao onog ko radi a da ne zna šta radi, koji se sukobljava sa onima koji veruju da on radi protiv njih. Ne samo da Born ovde pretenciozno udara na vrh CIA-e (no, videli smo da je njegov udar na vrh CIA-e samo diverzija koja služi da se skrene pogled s tog što on stvarno radi), dakle, da radi baš to što su oni, koji su protiv njega, verovali da radi, već tu čak Born prestaje da bude onaj ko “ima-svoj-identitet-kao-negativan”, kome je njegov vlastiti identitet ono što se treba i mora prevazići, odbaciti, zaboraviti, nešto čega se treba setiti samo zato da bi ga se, namerno, zaboravilo.

U ovom filmu, Born se priseća (sic!) da je, davno pre nego što je postao ono što su od njega napravili “zli” službenici CIA-e, on bio izvesni Dejvid Veb, dobronamerni, iskreni, pošteni vojnik američke vojske. Znači, Born je, “izvorno”, bio Dejvid Veb, kog je ne stvorilo, već iskvarilo onih par pokvarenjaka koji narušavaju ugled CIA-e. Ništa od samo-prevazilaženja, jer tu se pada na onu naivnu metafizičku tezu o nekom “arhe”, o nekoj “suštini”, koja je, kako to sa “suštinama” već jeste stvar, dobra, obilata vrlinama, itd. Umesto da se održi kritička oštrina čistog negiranja, palo se tu na poentu trećerazrednih bajki koje govore o pronalaženju “krajnje izvesnosti” otelovljene u nekom naivno koncipiranom neproblematičnom i nemogućem za problematizovanje, sopstvu.

Kao da ta dobronamerna vojničina, Dejvid Veb, koja je bila ono što se izmetnulo u ubicu, Džejsona Borna, garantuje da je, jednom kad se ovaj setio da je Dejvid Veb, sve pod kontrolom. Naravno da Bornu može samo da se čini da je bio Dejvid Veb, i čak bi se ovde u ovom tekstu optiralo za interpretiranje Bornovog ultimatuma koje bi govorilo da Dejvid Veb ne samo da nije ono što je prethodilo Džejsonu Bornu, već da je čak Dejvid Veb ništa drugo do ono što je proizveo – pa sad u altiserovskom žargonu –, onaj represivni ideološki aparat za koji smo videli da Džejson Born/Dejvid Veb zapravo radi, oni “dobri” CIA službenici. Dejvid Veb ne bi, tako, prethodio Bornu, već bi bio nova identitet-zamka u koju je Born uhvaćen a da toga, najverovatnije, nije svestan. Za Borna, na kraju, možemo još samo reći, “šteta, jer obećavao je toliko...”

Džejms Bond

Ako se verovalo da je Džejson Born antipod Džejmsa Bonda zato što je nastrojen protiv estblišmenta, dok je Bond pro-establišment, onda se bilo u krivu. To pokazuju i politička zbivanja u S.A.D. gde se ovih dana otpušta glavni direktor CIA-e, i na vrh CIA-e stupaju novi ljudi, novi establišment. Born je njihov čovek, čovek novog CIA establišmenta par excellence . Ako se verovalo da je Born human i nesiguran za razliku od Bonda, onda Bornov ultimatum , gde Born nalazi sigurnost u sebe kao u Dejvida Veba, i gde bez pardona, bez poštovanja prema ičijem životu (jer shvatio je “u kakvom svetu živimo”, u svetu gde “spori i slabi ne opstaju”), obavlja sve što mu predstoji da obavi, opet pokazuje da se bilo na krivom tragu. Ako se uopšte verovalo da je Born ikada bio zamišljen kao anti-Bond, i tu se grešilo, jer je Džejson Born, lik iz tri romana Roberta Ladlama, pisanih 1980., 1986. i 1990., nastao kao omaž Džejmsu Bondu: osim što dele inicijale “Dž.B.”, dele i priču o amneziji, koju je Bond pre Borna prošao u romanu Iana Fleminga Samo dvaput se živi (1964). U romanu (ali ne i u istoimenom filmu sa Šonom Konerijem) Samo dvaput se živi , Bond, pošto je izgubio sećanje, živi kao ribar na nekom ostrvu, odakle ga, kao i Borna kasnije, izmamljuje aktivnost njegovih neprijatelja, pa se onda ovaj, u borbi s njima, priseća ko je i šta je bio pre toga. Džejson Born je samo jedna varijacija na jednu etapu književnog Džejmsa Bonda, u koju je Bond došao u poslednjem romanu objavljenom za Flemingova života.

Ako je Džejms Bond jednodimenzionalni lik, tajni agent koji prati šta mu se kaže, čije misli i osećanja nikad ne vidimo, onda je Džejson Born samo produbljivanje tog i takvog tajnog agneta, ono što mu “leži na duši”. Međutim, kao što smo već videli, to “produbljivanje” ne samo da ne pokazuje neko “lice iza maske”, već postaje samo još jedna maska, ali ona koja obmanjuje mnogo više i mnogo jače od one prve. Jer, prva “maska” makar iskreno govori da je tu prosto reč o pijunu internacionalne politike imperijalističkih sila, dok druga, time što govori “šta je ispod toga”, hoće da zavara da se ovde čak radi o protivljenju tim i takvim silama. Bolje nikakva alternativa od lažne alternative.

A šta se, u međuvremenu, desilo sa Džejmsom Bondom? On se, od filmova sa Šonom Konerijem, gde je bio cinični vitez kapitalizma u borbi protiv zloduha komunizma, preko onih s Rodžerom Murom, gde se pretvorio u šarlatana koji svoje nedostatke (ranije se pomenulo da se “multiplikacijom falusa skriva kastracija”) prikriva nebrojenim “gedžetima”, na kraju se, sa Pirsom Brosnanom, izmetnuo u žrtvu političke koreknosti pred kojom je okajavao svoje ranije, politički nekorektne postupke iz vreme hladnog rata, dok Bond Džordža Lejzenbija i Timotija Daltona nije zaživeo dovoljno dugo da bi se pojavio kao njegova karakteristična etapa.

I taman kad se mislilo da mu je odzvonilo, Bond se vratio u većem stilu nego ikada ranije, sa Danijel Krejgom, koji ga igra kao androida ne toliko drukčijeg od terminatora, koji podnosi i fizičke i duševne bolove preko svih granica podnošljivosti, koji ga ostavljaju izbrazdanog ožiljcima, ali od kojih ovaj ne umire već, kao proklet, živi dalje. Dok Džejson Born, u interpretaciji Met Dejmona, svoje sladunjavo lice jedva da je uspeo da oprlja u sva tri filma, Bond u Kazino Rojal (2006) biva prebijan, gažen, mučen tako što ga ogromnim čvorom udaraju po testisima, doživljava srčani udar, izdaje ga žena u koju se zaljubio toliko da je bio spreman da ostavi sve čime se bavio samo da bi se njoj posvetio, pa onda preživljava njenu smrt, što sve ostavlja vidne, neizbrisive tragove na njemu. Idući preko sebe, sa čeličnom disciplinom očajnika kojom staje na kraj svakom svom lažnom “ja” koje mu drugi nameću, Bond nastavlja dalje, i tako ispunjava obećanje koje je dao ali kasnije izneverio Džejson Born. Tako Bond iz Kazino rojal Martina Kembela, jeste ono što je Born mogao da bude, pa se, tako, ipak pokazuje tačnim da Džejson Born jeste anti-Džejms Bond, i vice versa , ali ne onako kako se mislilo. Nije mnogo, ali je nešto.

Bond je onaj izbrazdani, humani lik, ne Born. Bond ne pada na iskušenja lažnog “udomljavanja”, već to radi Born, koji otkriva “dobru stranu” CIA. Bond zna da je njegov rad za MI5 užasan, i da je MI5 užasan, i njegova mržnja prema svemu tome se očitava iz njegovih “medveđih usluga”, koje od početka do kraja filma pruža svojim nalogodavcima, od kad ubije nenaoružanog zarobljenika pred kamerama, tako da svi vide šta i kako radi Britanska tajna služba, do kraja filma, gde ubija jednog od najvećih svetskih bankara. Istina, Bond radi šta mu se kaže, ali on u tome uvek pretera, i zato onima koji mu govore šta da radi nanosi mnogo više štete nego koristi. Za razliku od Borna, koji staje na put samo nekima, kod Bonda je izvesno da će, ako nastavi tim samouništavajućim putem kojim je krenuo, za sobom povući čitav poredak koji ga je mobilisao kao svog pijuna.

Čak je i klasna svest prisutna kod novog Bonda, koji je, kaže se u novom filmu, došao iz niže klase, i prezire višu klasu; on svoja skupa odela nosi s prezirom, i nosi ih samo zato da bi ih pretvorio u dronjke zamrljane krvlju. A dronjci, u koje su pretvorena skupa odela, pa još i zamrljani crvenom krlju, već mirišu na pravu pravcatu revoluciju.

Dakle, Born jeste, kao što se verovalo, anti-Bond, ali ne onako kako se mislilo; čak je Born anti-Bond na svoju ogromnu štetu, jer tamo gde Born posustaje, Bond tek kreće.