Marinko M. Vučinić

Postoje li biblioteke bez izdavača

Pre nekoliko dana kolegijum Ministarstva kulture Republike Srbije objavio je saopštenje u kome se navodi da je, uprkos obimu nasleđenih, preuzetih i neizmirenih obaveza koji ostavlja malo mogućnosti za obimnije i temeljnije finansiranje novih projekata tokom ove godine, ipak pronašlo mogućnosti da za ovogodišnji otkup knjiga (na ime otkupa publikacija knjiga objavljenih u 2006. godini) obezbedi sredstva od 90 miliona dinara. U ime Ministarstva otkup će obaviti Narodna biblioteka Srbije, koja će dati logističku i organizacionu pomoć, ali će – što je još važnije – predložiti novi model za predstojeći otkup.

Sredstva za otkup knjiga nisu iz tekućeg budžeta Ministarstva kulture, već su dobijena na konkursu za sredstva iz Nacionalnog investicionog plana. Za potrebe lokalnih i matičnih biblioteka otkupljivaće se pre svega dela koja imaju izuzetan značaj za našu kulturu, a koja će unaprediti bibliotečke fondove. Prema predloženom modelu otkupa Narodne biblioteke Srbije, primenjivaće se dvostepena selekcija, što znači da će u prvom krugu stručna komisija Ministarstva kulture izabrati najkvalitetnija dela iz različitih literarnih i naučnih oblasti koja zadovoljavaju visoke estetske standarde, nakon čega će biblioteke širom Srbije sa utvrđenog spiska birati naslove, shodno potrebama i procenama čitalačke publike. Takođe, obaviće se i rangiranje biblioteka u odnosu na raspon sredstava predviđenih za otkup.

Upravnik Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić dao je, verovatno kao idejni tvorac, bliže objašnjenje ovako koncipiranog modela otkupa. Prema njegovim rečima, suština je u tome da se otkup obavlja “za“ biblioteke, a ne „od“ izdavača. U dosadašnjim razgovorima otkup je uvek posmatran kao pomoć izdavačima, a ne bibliotekarima. Zbog toga je smisao ovog drugog stepena selekcije da se otkup što više približi potrebama samih biblioteka i čitalaca. Biblioteke su u obavezi da publikacije biraju sa spiska iz najmanje četiri navedene oblasti. Ugričić je dosadašnji model ocenio kao centralizovan, pri čemu biblioteke nisu imale uticaj na odabir koji je u skladu sa lokalnim potrebama.

Prema rečima upravnika Narodne biblioteke, novi model bi predstavljao radikalnu prekretnicu u formiranju dosledne kulturne politike u ovoj oblasti. Međutim, svaki model, ako se primenjuje mimo realnog života, ostaje samo dobar i često utopijski pokušaj. Sledeći ovako postavljenu logiku Sretena Ugričića, i novi model otkupa ne donosi nikakvu decentralizaciju, već je sprovodi na sofisticiraniji način, koristeći se nekom vrstom odbrane čitalačkog populizma.

Mora se reći da je njegova logika, u najmanju ruku, čudna i neobična. Ako bez veće zluradosti pokušamo da tumačimo ovako postavljen model, onda pre svega moramo da primetimo da on svedoči o stvarnom odsustvu kvalitetne i jasno profilisane kulturne politike kao ostvarivanju određenog kulturnog obrasca. Nije jasno na osnovu kojih je i čijih analiza i procena Ministarstvo kulture usvojilo upravo model otkupa knjiga koji će sprovoditi Narodna biblioteka Srbije, čija je suština u tvrdnji njenog upravnika da se otkup vrši za biblioteke, a ne od izdavača, jer ne treba ni da bude pomoć izdavačima, već odraz potreba biblioteka i čitalaca.

Može se postaviti pitanje šta će nama onda uopšte izdavači ako su, u stvari, apsolutno isključeni iz stvaranja, verifikacije i sprovođenja modela otkupa knjiga za biblioteke. Oni i sada funkcionišu bez ikakve pomoći države i ostavljeni su na čistini divljeg tržišta i ogoljene komercijalizacije. Oduzima im se i mogućnost da ta neredovna i mala sredstva koja su dobijali iz otkupa knjiga budu barem mala podrška države izdavačkoj delatnosti. Sada dobijamo model koji ne predviđa aktivnu i stvaralačku ulogu izdavača u obrazovanju nabavne politike u bibliotekarstvu. A nabavna politika je od posebnog značaja budući da sažima brojne faktore i znanja, kao i svojevrsnu inspiraciju i knjižarsku intuiciju. Tu delatnost ne može da obavlja svako jer je veoma specifična i zahtevna, pri čemu se mora voditi računa o celini bibliotečke, izdavačke i kulturne produkcije. Ovako postavljen model otkupa knjiga ne donosi promenu, već afirmiše novi monopol, zaogrnut velikom brigom za lokalne biblioteke i potrebe čitalačke publike.

Delovanje klanova i kulturnjačkih koterija uobičajena je pojava u našoj kulturi, pa zašto bi trebalo da bude drugačije kada je u pitanju stvaranje i sprovođenje novog modela otkupa knjiga. Reč je o realnoj i egzaktnoj finansijskoj moći koja se sada nalazi van uticaja javne sfere u kulturnoj politici, koja mora biti pre svega izraz javnog interesa i što šireg uključivanja javnosti, znamenitih kulturnih poslenika, ustanova i asocijacija u njeno stvaranje, oblikovanje i sprovođenje.

Kada se sagleda sadašnje stanje u našem izdavaštvu, ne može nas iznenaditi činjenica da je čitalačka publika, koja treba da ima jednu od odlučujućih uloga pri izboru naslova u otkupu knjiga, uglavnom okrenuta komercijalnim izdanjima. Isključivanje izdavača iz procesa otkupa knjiga za biblioteke izraz je svojevrsne kulturnjačke demagogije, iza koje se krije tobožnja velika briga za potrebe čitalačke populacije. Ako pogledamo ko čini većinu te čitalačke publike u našim bibliotekama, uvidećemo da su to uglavnom učenici osnovnih i ređe srednjih škola, mali broj studenata i osiromašeni penzioneri, koji svakako ne mogu kreirati kvalitetnu nabavnu politiku jer će se otkupljivati pre svega školska lektira i komercijalni hitovi.

Ovo situaciju teško će promeniti i najkvalitetniji bibliotekari koji su bili i ostali nezaobilazan činilac u kreiranju kvalitetne i raznovrsne nabavne politike. Zato je pozivanje upravnika Narodne biblioteke na približavanje potrebama lokalnih biblioteka i čitalaca svojevrsna opsena, budući da se iza ovako postavljenog modela krije zapravo odbrana mogućnosti da se stvori monopol jedne – ma koliko značajne – ustanove kulture, a isključe izdavači i mnoga druga kulturna udruženja i strukovne organizacije.

Umesto da novi, stvarno decentralizovani model otkupa knjiga bude što šire i mrežno postavljen, on je redukovan na aktivnost i logistiku jedne kulturne ustanove i njen model otkupa, koji nije dobio nikakvu javnu potvrdu.

Postavlja se pitanje šta će se desiti ako izbor stručne komisije ne bude odgovarao lokalnim potrebama biblioteka i čitalačke publike, što je sasvim realno očekivati. Onda ćemo – sledeći ovako koncipiran model otkupa knjiga – bibliotekama nametati nabavnu politiku, ne vodeći mnogo računa o čitalačkim potrebama. Našoj javnosti je poznato šta se desilo sa priznanjem za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije koju je godinama dodeljivala Narodna biblioteka. Jednostavno je promenjen način dodeljivanja ove nagrade jer su rezultati najbolje svedočili o nedostatku ozbiljne kulturne politike, kao i dobro promišljene potpore društva našoj izdavačkoj delatnosti i stvaranju uslova za stasavanje nove čitalačke publike koja neće hrliti samo najnovijim komercijalnim hitovima.

Za utehu izdavačima može da posluži najava inicijative Narodne biblioteke o predlaganju konkursa za nove naslove od posebnog značaja za našu kulturu. Konkurs bi, verovatno, raspisalo Ministarstvo kulture, a Narodna biblioteka sačinila i sprovodila model predlaganja i štampanja kapitalnih izdanja. Neizvesno je na koji će način biti rešeno pitanje finansiranja i otkupa časopisa u Srbiji ako se i ovde bude primenjivao sličan model. U tom slučaju, izdavači časopisa će doživeti još crnju i neizvesniju sudbinu.

A možda su biblioteke moguće i bez izdavača, pisaca, prevodilaca i knjižara. Ko zna, u našoj kulturnoj politici sve je moguće. Srbija je zemlja svakojakih čuda, u šta se svakodnevno uveravamo. Ipak, izdavači knjiga u Srbiji su najveće čudo, dokaz neverovatne vitalnosti, jer opstaju i štampaju izvanredne i kapitalne knjige (van vladajućih komercijalnih tokova), koje služe na čast našoj kulturi, samim tim i našem društvu. Još kad bi ovu činjenicu prepoznali i u našem ministarstvu kulture. Njima je očigledno mnogo lakše da brigu o otkupu i kreiranju kvalitetne nabavne politike administrativno prebace na Narodnu biblioteku i prepuste je na milost i nemilost novom modelu otkupa, do sada neviđenoj inovaciji.

Sve ovo govori o tome da je u Srbiji neophodno formirati nacionalni savet za knjigu koji će obezbediti kvalitetno zasnivanje i strateško pozicioniranje položaja naše knjige u ukupnoj kulturnoj politici. Jedino se na taj način mogu izbeći improvizacije i svojevrsni monopoli.

10. avgust 2007. godine, Beograd