Jovana Papan

Doček, muzika i predizborno štimovanje

U međuvremenu je doček prošao, ali zbog nekoliko događaja te večeri – od (ne)očekivane izjave ljubavi premijeru od strane Cece Ražnatović, do skandala nastalog zbog pevanja (ne)ugovorene pesme Bore Đorđevića posvećene Čedi Jovanoviću, ceo događaj je prevazišao okvire društvenih i kulturnih rubrika, i prerastao u čisto političku temu. Da li će, i koliko ovaj narodnjački spektakl uticati na izborne rezultate, političku klimu, ili na promenu stranačkih imidža i ciljnih glasačkih kategorija, tema je o kojoj sada najviše raspravljaju politički analitičari.

Međutim, postoji i onaj aspekt kontroverze koji je nezavisan od svega onog što se dešavalo u novogodišnjoj noći, i od političkih poruka plasiranih u toku koncerta, i koji bi bio aktuelan čak i da su se organizatori (DSS i NS), poneli krajnje uzdržano, ne koristeći ovo «narodno veselje» u propagandne svrhe. Mada je svaka tema koja je povezana sa predstojećim izborima trenutno u centru pažnje, potrebno je ipak mnogo više od toga da bi jedna ovakva manifestacija doživela toliki publicitet. Javnost su još od početka priče uzbudile neke druge stvari...

I selo i grad...

Dve stvari u vezi sa organizacijom ovog koncerta su posebno uznemirile ljude. Prva vest koja je «ubola u živac», i pokrenula polemike, jeste činjenica da je baš Ceca Ražnatović trebalo da nastupa na dočeku u centru Beograda. Druga je to, što je na istoj bini sa Cecom trebalo da nastupaju i muzičari poput Ramba Amadeusa i grupa Eyesburn , E Play ili DLM (Deca loših muzičara).

Kako se moglo saznati iz medija, ideja za nastup Cece u Beogradu potekla je od Nove Srbije, a DSS, ne baš previše oduševljen tom idejom, pokušao je da se opere od optužbi za podsticanje «primitivizma», dovođenjem zabavnjaka i rokera na koncert, ne bi li umanjio značaj Cecinog pojavljivanja. Tako su (navodno) ovi «podobniji» učesnici, ni krivi ni dužni, naknadno pozvani da izvade stvar, i uravnoteže ponudu između narodnjaka i rokera, što je negde usput iznjedrilo zgodnu idejicu o «ujedinjenju muzičkih snaga Srbije».

I tako su se prvi put na jednom koncertu našli svi zajedno, i «narodnjaci» (Ceca, Željko Samardžić) i zabavnjaci (Tijana Dapčević), i rokeri (Čorba, Negativ, Rambo, DLM...), ujedinjeni pod sloganom «Svi pevaju za Srbiju» - «...i selo i grad, i klinci i matorci, i radnici i intelektualci...», kako se moglo pročitati u reklamnom oglasu koalicije. Kako bi sve ispalo profi, i bilo na najbolji način kamuflirano u pravu muzičku manifestaciju, za organizaciju koncerta angažovan je estradni menadžer Maksa Ćatović i njegova Komuna.

U međuvremenu se Demokratska stranka, mada se prvobitno pričalo da će organizovati «kontrakoncert» na Terazijama, ipak pametno povukla iz glavnog grada, svesna da ukoliko ne može da dovede Rolingstonse i Bitlse zajedno, pored Cece nema šta da traži u Beogradu ove večeri.

Jadni Beograde!!!

Zbog čega je za javnost bila toliko iritirajuća pojava Cece Ražnatović na dočeku? Javna, masovna novogodišnja slavlja (i jedne i druge Nove godine), u Beogradu su doživela svoj procvat tokom devedesetih, a naročito u vreme studentskog protesta. Kako su od tadašnjih «događanja građana» ovi dočeci poprimili svojevrsnu demokratsko-urbanu simboliku, muzičari koji su ubuduće nastupali na dočecima uglavnom su pripadali progresivnom, urbanom miljeu, što znači da su se sa bine mogli čuti pop, rok, džez ili alternativni muzički pravci. Na talasu opšte građanske euforije, ovakav muzički izbor nekako se podrazumevao i svi okupljeni su ga rado prihvatali, pa su se mogle videti i gospođe u ozbiljnim godinama kako podivljalo skaču uz Inspektora Blažu, proživljavajući svoju novu mladost skupa sa mladom srpskom demokratijom. Iako su se s vremena na vreme u ovakvim prilikama pojavljivali i trubači, oni su postavaljani ne u tradicionalni, već u jedan kosmopolitski kontekst, predstavljajući više neki «etno» ili « world music », nego «narodnu» muziku. Narodnjaci su prosto bili nezamislivi, i do danas su su ostali nezamislivi, zaključno sa ovim poslednjim dočekom «gregorijanske» odn. zvanične Nove 2007. godine u organizaciji gradskih (DS) vlasti.

Zbog toga je na vest da će Ceca da nastupi na jednom dočeku u centru Beograda, zavladala prava moralna panika. Našli su se povređenim svi oni koji su mislili da je narušen jedan prirodni poredak stvari, da je zgaženo neprikosnoveno pravo rokera da vladaju beogradskim dočecima. Pitanje je da li bi reakcije bile toliko žestoke da nije u pitanju baš Ceca, «Arkanova udovica» i «majka nacije» kako je nazivaju svi oni koji ne vole baš da pominju njeno ime, a žele da istaknu u prvi plan njene veze sa ratnim zločinima i kriminalom, ali bi reakcije sigurno bilo i da je u pitanju bilo koji drugi narodnjak. Sama ideja mešanja simbolički krajnje suprostavljenih pojmova folka sa jedne strane, i centra prestonice sa druge, u mislima rezigniranih protivnika asocira na nešto nečisto, na prljanje i skrnavljenje. «Sramota je za Beograd», «To je skrnavljenje petog oktobra», «Što seljaci nisu otišli na Ušće?» «Dođoše divlji isteraše pitome» - najčešće su reakcije koje su se mogle pročitati na forumima.

Ili jesi ili nisi!

Problem spajanja nespojivog javio se i u još jednom obliku - u vidu zajedničkog nastupa narodnjaka i rokera, što je takođe veoma uzbudilo javnost. Pojava Cece i Ramba, ili grupe E yesburn na istoj manifestaciji, zahtevala je neko objašnjenje, neki ključ za dešifrovanje i razrešenje nastale logičke napetosti, kako bi se stvari mogle ponovo rasporediti u neki razumljivi sistem. Kako je moguće da su oni, koji su se svojevremeno svojom muzikom borili protiv svega što Ceca predstavlja, i koji godinama koriste svaku priliku da opletu po narodnjacima, pristali sada da budu «Cecina predgrupa»? Kako je moguće da su svirali za DSS?

Najčešće tumačenje koje se može pročitati jeste da su se «prodali», i žrtvovali svoje principe zarad masnih honorara, i da je rok en rol konačno mrtav. Mada ima onih koji ne kriju iznenađenje, ima i mnogo onih koji su «znali da se to moglo i očekivati», a neki muzičari su im (poput Ramba) bili sumnjivi još od ranije.

Oni koji nisu bili spremni da tako lako zaborave na svoje dojučerašnje muzičke idole, ipak su pronašli različite strategije da im sve oproste, i zadrže ih «na svojoj strani». Ili ih žale što su nasamareni, jer su sigurno bili uveravani da političkih poruka neće biti, ili ih čak i hvale što su spremno iskoristili glupe političare i priliku koja im se pružila. I zaista – u sredini u kojoj su alternativni rok pravci krajnje marginalizovani i na granici opstanka, jedan veliki honorar kakav ovakav koncert može doneti, može značiti novi album, ili dugo očekivano ostvarivanje nekih profesionalnih planova. Da su predizborni koncerti češći, možda bi i naši rokeri mogli da žive kao ljudi od svoje muzike?

Od usta do usta

Naravno, pošto je cilj ovog predizbornog dočeka bio da se okupi što impozantnija masa ljudi, Ceca kao glavna zvezda bila je «neminovan» izbor. Još samo blesav ne želi da prihvati činjenicu da će ona okupiti kako najviše publike na Beogradskim ulicama, tako i najviše gladalaca ispred malih ekrana. A većina te publike najčešće nema ni minimum interesovanja za to šta Ceca simbolizuje, sa kim se druži(la) ili kome je davala alibi. Publiku koja je došla, i onu koja je pratila prenos, zanimalo je pre svega da čuje pokoju omiljenu pesmu, pogledaju šta je Ceca obukla, i uživaju u stapanju sa ogromnom masom ljudi okupljenom oko istih pobuda. Kao i većina «vrućih» vesti, i ova, da će Ceca biti na Trgu (tj. Pinku) za Srpsku Novu godinu, verovatno se više nego preko medija, prenosila usmenim putem kroz raju, bez ikakvog preteranog pominjanja stranaka i izbora. Pozdrav voljenom premijeru u svemu tome, na kraju je bio samo nužno zlo, nadoknada za besplatnu zabavu, nešto što je bilo najbolje ignorisati (ili izviždati) dok nekako ne prođe. A verovatno, i prilika za mnoge da prvi put saznaju (ukoliko ih je opšte zanimalo), ko im je tačno priredio to zadovoljstvo da pravoslavnu Novu godinu dočekuju uz Cecu.

Ceca neka izvine..

I šta je na kraju ispalo od ovog muzičkog «pomirenja»? Ideja, da se prevaziđu razlike i da se razvija tolerancija prema tuđim muzičkim ukusima, sama po sebi sasvim je korektna, ali je činjenica da je u pitanju samo jedna predizborna propagandna strategija, dala celom događaju prizvuk obične farse. Toga su bili svesni i sami izvođači: «Mi smo ovde samo kolateralna šteta, ali honorar je odličan...» izjavili su muzičari iz grupe «Eyesburn».

Osim neopterećenih klinaca, među kojima je sve više onih koji su spremni da se provode uz bilo šta, samo dok zvuči dovoljno dobro za đuskanje, ostali posetioci koncerta su, kako se moglo primetiti iz izjava, ipak znali tačno koga dolaze da čuju, a to su najčešće bili Ceca ili Riblja Čorba. U opštoj fešti i gunguli, ionako je jedva neko osim fanova i primetio one ostale, koji su nastupali dok su se ljudi okupljali zarad Cece i razilazili posle Cece. Nikad se ne zna, doduše, da li je neko od posetilaca slučajno usput proširio vidike, ili shvatio da neće baš prestati da postoji, ukoliko na trenutak prestane da se mršti na zvuke iz suprostavljenog muzičkog tabora.

A što se tiče optužbi za podmuklo hipnotisanje masa i manipulisanje glasačima pomoću muzike, za kraj evo jednog od utisaka sa koncerta koji možda može da kaže i nešto o tome:

«Meni su Cecine pesme baš super za provod! Voljeni premijer neka me izvine, glasaću za Čedu!»