Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KULTURNA POLITIKA

Kulturna politika

   

 

Svetislav Pušonjić

LjUDOŽDERSKI HUMANIZAM MALIH BOGOVA

( Film ''APOKALIPSA DANAS'' Frensisa Forda Kopole)

Nisu problem ljudožderi, nego ljudi koji svoj apetit nazivaju ''brigom za čoveka''

Ciga Milenković, glumac

Kao i mnoga remek-dela i film ''APOKALIPSA DANAS'' odavno je postao meta površnih tumačenja, što ga obrastaju poput biljaka puzavica, zatamnjujući njegovu blistavost i sputavajući njegove duhovne domete. Počev od najpovršnijih i za masovni intelektualizam najprijemčivijih koja u ''Apokalipsi danas'' ne vide ništa drugo do ''jedan od najboljih antiratnih filmova svih vremena koji prikazuje odvratnu, mutnu i tamnu stranu rata'', preko nešto lucidnijih što ga tumače kao ''film o ludilu i besmislu, o svetu protivnom zdravom razumu'', pa do onih najoštroumnijih koja ipak ne uspevaju da iskorače iz zadatih okvira čovekocentrizma, tvrdeći da film predočava ''otuđenje od humanosti'', odnosno ''izneverene i korumpirane ideale humanizma od strane antihumanog imperijalizma''.

Navedena tumačenja samo su isečci iz lepeze sličnih. Poput raznobojnih delova lepeze što se sklapaju i rasklapaju vrteći se oko jedne osovine, tako se i ona vrte oko jedne duhovne suštine – novovekovnog humanizma – izrastajući iz nje i počivajući na njoj. Misleći da nastupaju sa ''neutralnih'' pozicija, pritom nehotice razotkrivaju svoju ideologiziranost u čijem se središtu nalazi duh idolopokloničke vezanosti za neki obogotvoreni apstraktni ideal kao što je pacifistički kult Mira, prosvetiteljski kult ''zdravog razuma'', komunistički kult Jednakosti, a u naše vreme liberalno-kapitalistički kult Slobode (formalne, ne duhovne) i Blagostanja.

Iako dodiruju tek ponešto od smisaone celine filma, ovakva tumačenja, u onom najosnovnijem, najdublje se ogrešuju o njegovu suštinu. Štaviše, ona je čak skrnave i nasilno preinačuju, jer bacaju neku vrstu ideološke dimne zavese koja zamagljuje gledaočevo unutrašnje oko, ometajući ga da sagleda sve dimenzije skrivene duhovne realnosti sa kojom ga režiser suočava. Pomenuta tumačenja, kako rekosmo, razotkrivaju svoj idolopoklonički duh, paganski karakter moderne civilizacije, dakle baš ono što Frensis Ford Kopola svojim filmom obelodanjuje.

Jer, ''Apokalipsa danas'' nije film o izneverenom humanizmu, kome se, navodno, treba vratiti kao jedinom utočištu od ludila i besmisla. ''Apokalipsa danas'' je film o idolopoklonstvu koje se, ne samo zaodenulo humanizmom, nego se baš iz njega i rodilo.

Meta ovog filma nije brutalni pukovnik Kurc. Jer da jeste, onda bi Kurc ostao samo prosečan holivudski negativac, iz serije sličnih ludaka i monstruma, čije je odstranjenje neophodno da bi inače ''normalan'' svet nastavio ''normalno'' da živi. Meta ovoga filma je sve ono od čega se pukovnik Kurc odmetnuo, a to nije samo američka vojska, niti samo Amerika i njen imperijalizam, nego civilizacija u celini, pa i njena ''normalnost'' koju, preko pukovnika Kurca, sam režiser dovodi pod sumnju. Kopola se ne obraća gledaocu kao neki jeftini pacifista, jer je i Mir (sa velikim ''m'') odavno postao paganski idol kome su milioni ljudskih duša širom sveta prineti na žrtvu.

Zato se ni njegov film ne može nazvati ''antiratnim''.

Isto tako, Kurcovo ludilo nije posledica isključivo ratnih strahota, niti je umetnička funkcija njegovog ''ludila'' da pokaže koliko je rat kadar da razori čovekovu ličnost. Rat se pokazao samo kao plodna njiva da ono proklija i procveta, ali je klicu tog ''ludila'' ovaj izuzetni čovek nosio u srcu i pre rata. Možemo slobodno reći da Kopolu ne zanima ni sam rat . Barem ne primarno. Ili preciznije, rat ga zanima, ali usputno. Kao posledica dublje duhovne drame koja se odvija u srcu savremenog čoveka i savremenog sveta u celini.

Zato se njegov film ne može označiti čak ni kao ''ratni'', jer on to po svojoj najdubljoj suštini i nije.

Dalekosežniji su dometi ''Apokalipse danas'' da bi se smisaona ishodišta ovog dela tumačila u pojmovnim okvirima pacifizma, zdravorazumskog morala i drugih ideologema iznedrenih iz novovekovnog humanizma.

Šta je, dakle, pukovnika Kurca, darovitog i perspektivnog oficira i vijetnamskog veterana pripremanog za generalsku karijeru, oteralo u ''ludilo''? Šta je to što kapetana Vilarda, poslanog da ga likvidira, neodoljivo privlači ka cilju poverene mu specijalne misije? Kakva se to tajanstvena veza uspostavlja između egzekutora i žrtve?

Na putu do pukovnika Kurca, ploveći rekom uzvodno, kapetan Vilard se malim ratnim brodićem sa nekoliko članova posade probija kroz vijetnamski pakao. Tokom duge i teške plovidbe upoznaje se sa naličjem javno proklamovanih demokratskih ideala američkog intervencionizma u Vijetnamu. Tu je pukovnik Kilgor, vojničina i šmeker koji uz muziku Vagnera zatire vijetnamsko selo šetajući se kroz gomile iskidanih i sprženih tela samouvereno i nehajno, dečački vedar i željan zabave. Tu su licemerne estradne zvezde prispele iz civilizacijskog komfora i helikopterom spuštene na improvizovanu binu da dižu moral pomahnitale vojske, izvikujući parole jeftinog patriotizma. Tu su i silom osmehnute ''zečice'', zapravo bludnice-očajnice i meso za zadovoljenje seksualnih potreba na frontu. Tu su izludeli i raščovečeni vojnici koji više ni ne znaju čemu služe i zašta se bore.

Dok izmiče smrti i provlači se kroz užas, Vilard je nemi posmatrač koji sakuplja utiske kao krhotine razbijenog ogledala. Prozirnost javno proklamovanih idela u ime kojih se rat vodi postaje mu sve evidentnija, prozirnost vojnih i političkih struktura takođe. Sumnje se gomilaju jedna na drugu, njegova duhovna drama se produbljuje, a potreba za odgovorima postaje neodoljiva. Paralelno sa tim i slutnja da mu odgovore može ponuditi jedino onaj koga mora da likvidira.

Na samom kraju puta, koji je zapravo početak reke, Vilard zatiče neverovatan prizor. U gustoj prašumi Kambodže, nekadašnji oficir američke vojske – pukovnik Kurc, izrastao je u ''božanstvo'' kome se lokalni urođenici, zajedno sa njegovim preostalim vojnicima, klanjaju kao paganskom idolu.

Kurc je, dakle, Čovek koji je postao Bog.

Tu se kapetan Vilard suočava sa vidljivim uobličenjem nevidljivog uzroka apokalipse. To je poslednja krhotina koja mu nedostaje da bi sastavio razbijeno ogledalo.

Čovek kao Bog.

To je poslednji razlog do koga je Vilard najzad došao, razgrćući ideološke koprene što su ometale njegov, a i naš, duhovni vid. Razlog apokalipse ne samo Vijetnama, nego i čitavog savremenog sveta utemeljenog idealima humanizma od pre nekoliko vekova.

Susret kapetana Vilarda i obogotvorenog pukovnika Kurca jeste susret dva izuzetna čoveka koji se razumeju na višem nivou. Iako ga vidi prvi put u životu, Kurc je ''očekivao kapetanov dolazak''. Radi se o čoveku posebne duhovne prozorljivosti. Svi utisci koje je kapetan Vilard sakupio usput, ploveći uzvodno uz reku, sada, u razgovoru sa Kurcom, dobijaju ontološko razrešenje. Pukovnik Kurc se odmetnuo od svojih saboraca jer mu je ''smrad laži'' postao nepodnošljiv.

A u čemu se sastoji Laž od koje je pobegao?

Ne u ''korumpiranom humanizmu'', nego baš u humanizmu samom?

Jer humanizam, koji je duhovni otac svih ideologija dvadesetog veka, nije ništa drugo do obogotvorenje čoveka. Zato humanizam ne može biti utočište od imperijalizma, jer je imperijalizam dete humanizma, kao što su to bili najpre zapadnoevropski kolonijalizmi, potom hitlerizam, staljinizam, maoizam, titoizam, a u naše vreme globalizam i Novi Svetski poredak.

Humanizam nije ništa uistinu humano , jer je sam čovek htenje bez granica . Ako htenje bez granica postane bog, rezultat je apokalipsa.

Humanizam je čovekov zaborav da nije Tvorac , već tvorevina i da na planeti nije domaćin nego gost. Kao što ni gostu nije dopušteno da u tuđoj kući postavlja svoja pravila, tako ni čoveku nije dopušteno da svet prepravlja i uređuje prema svojim nacrtima i koncepcijama, koliko god mu one izgledale dostižne i spasonosne po ljudski rod.

Ali humanizam jeste duhovno opravdanje i motivacija da se čini baš to – da se Svet prepravlja, uređuje i prilagođava čoveku i njegovim potrebama. Jer, iznad Čoveka ne postoji niko i ništa.

Humanizam – to je Čovek kao Tvorac.

A Čovek kao Tvorac istovremeno je Čovek kao Uređivač sveta.

Petar Veliki, Napoleon, Rimski papa, Karl Marks, Staljin, Hitler, Josip Broz, a u naše vreme Džordž Soroš, Frensis Fukujama i raznorazni bezimeni i kamuflirani pacifisti, globalisti, korporatni kapitalisti pripadaju istom nizu.

Tvrdeći da se bore se za slobodu, bratstvo, jednakost, pravdu, budućnost i ekonomsko blagostanje, u stvari su se ponašali i još uvek se ponašaju kao mali bogovi, pozvani da uređuju svet i usreće čovečanstvo. A bezbrojne ideologije koje su se u devetnaestom veku rađale kao nacrti, programi i manifesti u glavama bezbožnih utopista, a u dvadesetom izrastale iz mora krvi i preko brda leševa u moćne političke, vojne i ekonomske sisteme po svojoj suštini su se pokazali kao paganski kultovi sa svim elementima paganske idolatrije. Borba za humanističke svetle ideale ispostavila se i još uvek se ispostavlja kao nasilno potčinjavanje ljudi kultu sopstvene sile i moći.

I američki intervencionizam u Vijetnamu jeste još jedan humanistički paganski kult.

To je ona skrivena duhovna realnost naše epohe sa kojom nas režiser suočava, razgrćući ideološke barijere i humanističke dimne zavese.

Pukovnik Kurc je vanserijski duh. Njegova pesnička i filosofska duša vodi ga u pobunu protiv lažnog sveta. Tu je koren njegovog ''ludila''. Američki intervencionizam jeste još jedna gnusna humanistička laž iza koje Kurc prozire obogotvorenu silu što samo potvrđuje sebe. Kurc je postao mali bog, jer su i humanisti koji žele da ga uklone isto to-mali bogovi. Oni ne uklanjaju Kurca kao ''pretnju svemu normalnom'', već kao konkurenciju.

''Smrad laži'' za Kurca je nepodnošljiv, bol njegove duše kosmičkih je razmera. Pred Čoveka upakovanog u humanističke ideološke strojeve stavlja se ključno ontološko pitanje: Ko si ti? I čemu služiš?

Bežeći od malih bogova koji se nalaze u središtima civilizacijskih kultova, pukovnik Kurc, dakle, i sam postaje mali bog, s tom razlikom što svoje ''božanstvo'' ne opravdava lagarijama humanizma, nego ga otvoreno ispoljava.

Kao i njegovi bivši gospodari, i on ubija svoje neprijatelje, ali se strogo ograđuje od humanizma. Svoja ubistva ne pravda borbom za svetle ideale. On ubija zato što je bog, kao što to čine i američki mali bogovi koji ne ubijaju ''žutaće'' da bi ih naučili demokratiji, već potčinili svome kultu. Kao što to čine svi mali bogovi na planeti čime god se inače pravdali.

Opravdanja zapravo i nema.

Humanizam se od svojih najranijih početaka razvijao gazeći prvu Božiju zapovest (''Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim mene''), a iz njega su se tokom poslednjih vekova, a naročito u HH veku, razvili svi pomenuti usrećiteljski izmi koji su umesto obećavanih rajeva na zemlji, završavali u sve gorim Apokalipsama.

Kada se čovek ponaša kao bog takav ishod je neminovan. A svet koji je pravog Boga proglasio mrtvim (Niče) postao je poligon malih bogova čiji su kultovi sagrađeni na Sili i obarani Silom.

Tako Kurc postaje ogoljeni arhetip, pravo lice svih velikih i malih Uređivača sveta kroz istoriju, koji su snagom svojih vanserijskih ličnosti okupljali milione poklonika i slali ih u tuđa dvorišta da ih preprave i doteraju prema svojim usrećiteljskim zamislima. Namerno ogoljujući sebe Kurc ogoljuje i njih. Socijalizam, komunizam, nacizam, liberalni kapitalizam, američki intervencionizam, a u naše vreme globalizam i Novi Svetski Poredak, razotkrivaju se kao moderni paganski kultovi u čijim se središtima nalazi ili obogotvorena ličnost ili obogotvoreni humanistički ideal (Mir, Blagostanje, Jednakost, Budućnost, Ravnopravnost, Ekonomski Standard i sl.).

U završnim scenama ''Apokalipse danas'' kapetan Vilard napokon ubija pukovnika Kurca jer je ovaj to potajno i želeo pošto mu je bol besmisla postao neizdrživ. Posle Kurcove smrti njegovi poklonici padaju na kolena pred kapetanom Vilardom, novim i jačim bogom. Jer u svetu bez Boga, najjači postaje bog, s obzirom da ''božanstvo'' malih bogova nije u Ljubavi (kao kod Hrista), nego u Sili.

U jednoj od završnih scena, Kurcovi domoroci izvode obred u okviru koga se vrši ritualno ubistvo žrtvenog bika. Nekoliko ljudi okružuju sapetog bika, a onda u isto vreme zamahuju mačetama iz sve snage. Bik se u sekundi raspada na sastavne delove dok se njegovo meso jezivo crveni, a iz raskupusanog tela krv lopi na sve strane.

Taj žrtveni bik je i Vijetnam, a američki humanisti su poklonici sa mačetama koji su ga prineli na žrtvu svom paganskom idolu.

Ishodišta Kopolinog filma nisu vremenski ograničena. Današnjica ih čini još aktuelnijim. Taj žrtveni bik je danas Irak, a devedesetih (pa i dvehiljaditih) bila je to (i još uvek je) i Srbija, zemlje koje su prinete na žrtvu kao i Vijetnam, da bi se kult mondijalizma učvrstio i raširio čitavom planetom. Ulazak u Evropsku Uniju, Partnertvo za Mir, Svetski savez crkava jeste poklonjenje tom globalnom kultu čiji ''smrad laži'' oseća svako ko nije sasvim otupeo i nestao kao ličnost.

Poslednje Kurcove reči jesu ''užas, užas''.

Svet otet od Boga i ne može biti ništa drugo. Pakao Vijetnama jeste čir koji pokazuje unutrašnju temperaturu obezboženog ljudskog roda. A ta unutrašnja temperatura nastala je kao posledica duhovne prevare zvane humanizam , čije značenje nije ništa drugo do idolopoklonstvo .

Tu se krije ontološki uzrok Apokalipse. Tu se krije izvor svih nesreća savremenog čovečanstva. Vilardova plovidba uzvodno dobija simbolički smisao. Kraj njegovog puta jeste početak reke, odnosno njen izvor.

Na izvoru reke, u dubinama džungle, nailazi i na izvor svih zabluda i nesreća savremene istorije sa čijim se pojavnim oblicima upoznavao tokom plovidbe.

Zato Vilard ne prihvata poklonjenje Kurcovih sledbenika, a time ni svoje ''božanstvo''. On se vraća na brodić i nestaje u tami opustošenog sveta. Takav njegov postupak predstavlja još jedan simbolički iskorak filma. Odbacivanje ponuđenog ''božanstva'' je poziv da se ne učestvuje u igri malih bogova, jer je borba za ''sreću i napredak čovečanstva'' - borba za ''najveće ništa u istoriji''.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM