Lorna Štrbac

Tradicionalnost i tradicionalizam u srpskoj kulturi

Jedan broj političara, pristrasnih analitičara, komentatora i intelektualaca, probleme u kulturi smatra skoro najvažnijim problemima u Srbiji. Ako ne bismo živeli u vremenu koje karakterišu duboke promene, koje nastaju zbog prelaska iz industrijskog u postindustrijsko društvo, a odvijaju se ne samo u Srbiji, nego i u zemljama Zapada, zatim ako ne bismo živeli u zemlji koja restruktuira svoju privredu, transformiše obrazovni sistem, menja spoljnu politiku i reformiše vojsku, u zemlji u kojoj se povećava siromaštvo i živi na granici egzistencijalnog minimuma, onda ova preokupiranost kulturom ne bi nikoga čudila. Naravno – briga o stanju kulture, kulturnoj politici, o kulturnim obrascima, ponašajnim obrascima i modelima komunikacije, ali i o kulturnom nasleđu iz prošlosti, o ključnim identifikatorima nacionalnog kulturnog identiteta – svakako treba da bude konstituens opšte državne politike. Aktuelizacija kulture u srpskom društvu je indikator, mogli bi smo reći, osvešćenosti društva koje je shvatilo značaj kulture i značaj činjenice da je kultura prisutna u svim oblastima društva, da je relevantna varijabla koja utiče na kretanja unutar društva. Upravo kultura poseduje snagu zaštitnog štita društvene strukture i poretka, ali i snagu komunikacije sa drugima i društvenih promena. No, interesantno je da u moru tema, problema, skandala, nerešenih afera, disonanci, i pitanja oko kojih nema konsenzusa, upravo kultura zauzima ključno mesto i nalazi se na vrhu hijerarhije tih mnogobrojnih pitanja. Sva odgovornost za ''neuspehe tranzicije'' od strane nekih političara, komentatora, intelektualaca – svaljuje se na preovlađujuću kulturu koja postoji u Srbiji, i to na onu kulturu koja se tiče načina života, mentaliteta, ali ponekad i identifikatora kulturnog identiteta Srba. Po tim shvatanjima, tranzicija nije uspešna jer je narod čudan, primitivan, pljuje po ulici, prgav je, glup itd.. Ponekad je tranzicija neuspešna jer joj smetaju Sveti Sava, SPC, slave, ćirilica itd. Ponekad je tranzicija neuspešna jer je srpska kultura autoritarna, parohijalna, tradicionalna. Svi ostali faktori koji bi se mogli smatrati bitnim determinantama socijalne konstelacije u Srbiji, kao što su privredna politika, način na koji se sprovodi privatizacija, uloga tajkuna, lobija, uloga MMF-a, Svetske Banke, zaobilaze se, ili ne zauzimaju tako značajno mesto kakvo zauzima obično rezignirajući razgovor o srpskoj kulturi.

Analiza celokupne srpske kulture, designacija njenih problematičnih tačaka bilo da se radi o kulturnoj politici, bilo da se radi o, recimo, mentalitetu, zahtevala bi velik prostor. Zbog toga od svih svojstava koja se imputiraju srpskoj kulturi, možemo obratiti pažnju na imputirani tradicionalizam.

Živimo na početku čudnovatog XXI veka, kome će verovatno biti svojstven enormni naučni i tehnološki napredak. Promene socijalne strukture dolaze obavezno kao pratilac naučnih otkrića, inovacija i eksplozije produktivnosti u nekoj već postojećoj grani privrede ili u novoj koja se javlja kao posledica inovacija i invencija. Sa promenama socijalne strukture često stižu i novi stilovi života, novi žanrovi, mediji, načini komunikacije. Čudno je da se upravo na početku XXI veka, mnogim kulturama, pa i srpsko, imputira tradicionalizam ili tradicionalnost. Biti danas tradicionalan je veoma teško ma gde živeli, a zastupati ideologiju tradicionalizma još teže i apsurdnije. No, uprkos toj činjenici koju nije potrebno dokazivati, neki učesnici političkog života ovaj tradicionalizam vide, i pripisuju mu snagu fundamentalnog obeležja Srbije, i fundamentalne sile otpora '' tranziciji''. Poruka koja proističe iz takvog razmišljanja je sledeća: ako hoćemo tranziciju koja je shvaćena kao modernizacija, a modernizacija kao evropeizacija, moramo uništiti tradiciju ili nosioce tradicionalizma, i obrnuto – ako hoćemo tradiciju – onda ćemo okrenuti leđa Evropi i evroatlantskim integracijama, odnosno progresu i Novom dobu.

Reč tradicija potiče od latinske reči tradere, koja znači preneti, isporučiti. Klasično značenje pojma tradicije, nacionalne ili kulturne podrazumeva skup vrednosti, verovanja, shvatanja, sećanja na događaje, tvorevina itd., koja su selekcionisana od strane društvene grupe ili kolektiva, kao elementi u kojima počivaju komponente identiteta grupe ili kolektiva, koji imaju značaj za održavanje osećanja kontinuiteta među generacijama i predstavljaju identifikaciono jezgro u kojem se grupa prepoznaje. Činjenica selekcije, to jest da selekcija nije samo stvar izbora kojeg je napravila sama istorija i tok vremena ( opstalo je ono što je odolelo vremenu), nego i stvar politike koju definiše sama grupa, odnosno kolektiv, ne umanjuje značaj tradicije. Ono što se smatra tradicijom pod uticajem je politike neke grupe, kolektiva, politike interesa, istorijskih okolnosti, ideologije, ali taj uticaj ne dovodi u pitanje skoro centralnu ulogu koju tradicija ima u procesu reprodukovanja kolektivnog identiteta. Značaj koji tradicija ima bio je jasan antičkim, i srednjevekovnim, romantičarski ili prosvetiteljski orijentisanim filozofima. Tako pojam tradicije ima važno mesto u filozofskoj misli Platona, Makijaveljija, Berka, Žan Žak Rusoa.

Kad je reč o srpskoj kulturi, sociolozima kulture je svojstveno neslaganje po ovom pitanju. Jedni smatraju da je srpska kultura tradicionalna i parohijalna, a drugi da živimo u postmodernoj kulturi i vremenu potpunog rastvaranja tradicije ili njenog pretvaranja u folklorni relikt u industriji nasleđa. U medijima su svakako zastupljeniji oni prvi, to jest oni koji svakodnevno pred sobom vide tradicionaliste koji poštuju norme one kulture, koju po definiciji smatramo tradicionalnom kulturom. Shvatanje da je moderno ono novo, što nosi budućnost, a tradicionalno ono staro što je ostalo u prošlosti, je nesociološko. Po tom shvatanju, već sadašnji trenutak pripada prošlosti, odnosno tradiciji. U sociologiji je pristup ovim pitanjima – šta je tradicionalno ili moderno društvo, šta je tradicionalna kultura a šta moderna kultura – nedvosmislen.

U međuvremenu se pojavio novi pojam, za kojim je očigledno postojala potreba, da bi se sa njim označio skup promena u kulturi koji je nastao kasnih sedamdesetih godina, sa trećom naučnotehnološkom revolucijom – to je pojam postmoderne kulture. Dok je pojam postmoderne kulture teže definisati, jer nije jasno da li ona raskida sa osnovnim karakteristikama moderne kulture ili se nadovezuje na njen duh i razvija ga do krajnjih apogeja, pojmove tradicionalne i moderne kulture je lako definisati, i to su već uradili klasični sociolozi Emil Dirkem ili Ferdinand Tenis. Ako sledimo misao Dirkema, smatrati da danas postoji kultura, posebno na prostoru Evrope, koju bi bilo moguće smatrati tradicionalnom je nemoguće. No, to što ne postoji kultura koja je u celosti tradicionalna, ne znači da ne postoje segmenti društva i kulture kojima bi mogli pripisati tradicionalnost ili tradicionalizam kao ideologiju. Koliko ima tradicionalnosti i tradicionalizma kao ideologije, možemo zaključiti samo kroz mutlidimenzionalnu analizu, koja bi obuhvatala analizu svih elemenata antropološki shvaćene kulture, u koju spadaju ne samo oni elementi koji se tiču kulturnog, odnosno umetničkog stvaralaštva i ustanova kroz koje se ono odvija, nego i elementi koji su deo načina života: vrednosne orijentacije, normativni poredak, ponašajni obrasci, modeli komunikacije, predrasude, ustaljena shvatanja, stereotipi, pogled na svet, religijska i magijska verovanja, mitovi, rituali itd. Ako pak govorimo o tradicionalizmu kao ideologiji koja je deo političke agende, onda je analiza jednostavnija, ona bi obuhvatila analizu političkih programa političkih stranaka, ili organizacija koje nisu politički aktivne, ali postoje u društvu i okupljaju izvestan broj ljudi.

U klasičnoj sociologiji nedvosmislene su definicije pojmova tradicije, tradicionalne kulture, tradicionalnosti i tradicionalizma. No u Srbiji se ova eksplicitnost značenja pojmova izgubila – ključni sociološki pojmovi postali su poprište konfrontacija između različitih ideoloških opcija, koje su simbolički uobličeni reprezenti opštijih kulturno-političkih koncepata, unutar kojih funkcionišu različita shvatanja spoljne politike, državne bezbednosti, unutrašnje politike, politike nacionalnog identiteta, politike prijatelja odnosno neprijatelja, privredne politike, itd. Pojam tradicionalnosti ili tradicije je različito viđen od strane interpretatora, u zavisnosti od konteksta moći u kojem je interpretator pozicioniran. Ovo nam govori i o tome da su konteksti moći multiplicirani, i nehomogeni, odnosno da ne prostoji jedan diskurs moći iza kojeg obično stoji samo država i državni aparati. Konfuzija u shvatanju značenja pojmova, izgradnja njihove polivalencije se odigrala prvo na tlu Zapada. Kulturne studije su tokom druge polovine XX veka delimično postale politički angažovane. Ovaj politički angažman jedne specifične naučne discipline, nastao je kao rezultat uviđanja činjenice da su popularna i elitna kultura kultura sredstava oblikovanja političke ideologije, dikursa moći ali i stvaranja fokusa rezistencije toj istoj dominantnoj ideologiji i moći. Angažman kulturnih studija je poprimio obeležja borbe protiv konzervativnog, reakcionarnog, rasističkog itd. Jedan od kulturologa – Daglas Kelner, smatra da je ključno pitanje kulturnih studija pitanje šta je progresivno, a šta reakcionarno, koji kulturni sadržaji doprinose buđenju ili razvijanju progresivnog a koji doprinose održavanju reakcionarnog. Ovaj autor reakcionarno izjednačava sa tradicionalnim, rasističkim, konformističkim, seksističkim. Ulazak kulturnih studija u sferu političkog angažmana se desio paralelno sa dubokim strukturnim, političkim i kulturnim promenama koje su prožimale Zapad tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Insistiranje na vrednosti diverziteta u kulturi, sa jedne strane, i konceptu individualnih prava, sa druge strane, doveo je kulturne studije na poziciju neprestalne analize potencijalnih determinanti rasnih, verskih i kulturnih animoziteta koji bi ugrozili individualna prava. Infiltracija liberalne političke ideologije u sociologiju uopšte, pa i u sociologiju kulture ili u kulturne studije, proizvela je jedan značajan deo naučnika iz ovih oblasti koji su odbacili kriterijum objektivne istine, i prilagodili svoje analize ideološkom duhu vremena. Sve što oponira neoliberalnom diskursu naziva se jednostavno tradicionalnim, reakcionarnim, autoritarnim.

U delovima srpskog intelektualnog miljea je (kao što to obično kod nas biva, a može se objasniti mehanizmom imitacije, ili sa druge strane, povezanošću sa kulturnim i intelektualnim kretanjima na Zapadu) po principu automatizma preuzet ovaj način razmišljanja, i pristupa stvarnosti. Kompleksnost sukobljavanja i animoziteta između različitih kulturno-političkih koncepata unutar Srbije, ili unutar SAD, Velike Britanije, Rusije ili Francuske je skoro analogna, s tim što uprkos analogijama postoje i diferencijalne specifičnosti inherentene svakoj od navedenih država. Ako je reč o SAD, ovi sukobi koji se nazivaju kulturnim ratom, teku još od 1968. godine, a njihova suština je da se preko i kroz kulturu i kulturne ustanove, utiče na dominantni kulturni profil, a kroz kulturno defnisanje – na opšti politički identitet SAD. Multirasni, multireligijski, multietnički karakter SAD, koja spada u tzv. first new nations, doprinosi žestini ovih sukoba. No, uobličene i suprostavljene ideologije, njihove ključne reči, taktika borbe između njihovih proponenata, prelili su se i na ostale delove zapadne civilizacije, to jest na prostor Evrope. I tako, iako mnoge evropske zemlje nemaju društveno iskustvo kao SAD, odnosno nisu toliko heterogene, to jest multirasne ili multireligijske, one preuzimaju ideologije i ideološke sukobe koji su u SAD nastali kao simboličko - politički korelat jedne izuzetno kompleksne stvarnosti.

Ideološke konfrontacije koje postoje u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine, mogu se protumačiti kroz prizmu ideoloških kretanja na Zapadu. U tim kretanjima kultura zauzima značajno mesto. Prenaglašen značaj koji se pridaje kulturi, posledica je promenjenog položaja kulture u postmodernom dobu, to jest njenog prelaženja iz sfere nemoći u sferu moći (moć kulture, kulturnih sadržaja, kulturnih ustanova skoro da se preklopila sa stepenom moći političkih ustanova ili ustanova ekonomskog tipa), prelaženja iz posebne sfere u koju je bila smeštena i rasprostiranja na sve domene društva. Ekspanzija kulture, i sve veći značaj kulturnih faktora, uticali su na preoblikovanje društvenog prostora – on je postao socio - kulturni prostor, i kao takav proizveo je potrebu političke sociologije da se više bavi kulturom i kulturnom politikom.

No, nezavisno od mnogobrojnih faktora koji su uslovili teorijsku, političku i društvenu reaktuelizaciju kulture tokom poslednjih decenija, kultura inače predstavlja značajan aspekt društva, pa i države uopšte. Istorijsko oblikovanje ali i političko definisanje kulturnog aspekta društva ili kulturnog identiteta države od značaja je za njeno funkcionisanje u svim oblastima. Bilo da je reč o onome što se iz mnoštva istorijskih događaja selekcioniše kao tradicija koja će se prenositi kroz kanale komunikacije na svaku sledeću generaciju, bilo da je reč o ključnim kulturnim identifikatorima, obrascima ponašanja, vrednostima i normama, religiji ili nečemu drugome, svaki od ovih elemenata učestvuje i u kolektivnom životu, ali i u individualnom iskustvu. Istorijsko oblikovanje ili političko definisanje kulturnog profila jednog društva, to isto društvo može da okrene u jednom ili u drugom smeru.

Savremena zbivanja koja proističu iz, sa jedne strane, aspiracija multinacionalnih kompanija za što većim profitom i eksploatacijom ljudskih i prirodnih resursa, iz promenjenog paralelograma političkih snaga unutar zapadnih zemalja, iz nedefinisane scene na međunarodnom planu, pokrenula su pitanje kulturnog ili civilizacijskog identiteta mnogih zemalja, kao što su na primer Turska, Ukrajina itd. Kulturna dinamika mnogih zemalja poslednjih decenija je intenzivnija u odnosu na period druge polovine XX veka. Promena kulturnog profila Turske, jačanjem islamskog fundamentalizma u ovoj zemlji i snaga koje bi takvu promenu htele, o čemu postoje blagi nagoveštaji, determinisala bi promenu celokupne turske spoljne politike i promenu njenog odnosa sa SAD, EU, sa jedne strane, i odnosa sa njenim muslimanskim susedima, sa druge strane. Upravo činjenica, da kulturna dinamika može biti konsekvenca političke dinamike, opštijih promena koje proističu iz zakona kapitala i proizvodnje, delovanja unutrašnjih politički organizovanih ili neorganizovanih snaga povezanih nezadovoljstvom, utiče na značaj koji se od strane političkih stranaka, intelektualaca ili ideologa pridaje oblasti kulture u jednom društvu. Zbog toga nas ne treba čuditi činjenica da je jedna od glavnih tema u našim političkim emisijama upravo kultura. No, ta kultura je shvaćena od nekih ideoloških krugova kao tradicionalna, rezistentna na napredak i promene, neproduktivna i na kraju skoro patološki bolesna.

Ovakvo kvalifikovanje kulture u Srbiji se neprestalno perpetuira, i ako je predrasuda pogrešno shvatanje koje opstaje uprkos logičkim činjenicama koje mu protivreče, onda je i ono postalo predrasuda. No, to što izvestan broj, nazovimo ih ideolozima (iako ovi ideolozi često uz svoje ime imaju titule koje bi trebale da funkcionišu kao legitimaciono sredstvo iskaza koji se predstavlja kao naučni) deli ovu predrasudu, ne bi bio problem, ako se ona ne bi konstantno prenosila preko medija na sve ostale, i na kraju postala skoro opšte prihvaćena komponenta autopercepcije. Imputiranje tradicionalizma kao ideologije ključnim političkim strankama u Srbiji, a tradicionalnosti građanima Srbije, ili možda samo Srbima, unapred legitimiše samo političku ili kulturnu elitu kao jedinog faktora koji može imati monopol nad donošenjem društveno značajnih odluka, i tako negira duh demokratije koji je po svojoj suštini inskluzivan za sve građane države koja pretenduje na to da bude demokratska. Ova strategija se savršeno nadovezuje na zapadnjački neoliberalizam koji svakim danom širom sveta ohrabruje socijalnu diferencijaciju na liniji elita- masa, nasuprot socijalnoj diferencijaciji na više društvenih slojeva. Druga implikacija imuptirane tradicionalnosti jeste poruka – ako nešto nije kako treba u zemlji, ako ste nezaposleni, ne možete da kupite stan, ne možete da školujete decu, to je zato što vam je kultura tradicionalna i opire se promenama i duhu napretka. Kultura u ovom poslednjem kontekstu funkcioniše kao izgovor za sve što nije dobro ili kao izgovor za sve loše što će se eventualno desiti na unutrašnjem planu, na planu odnosa sa drugima i odnosa drugih prema nama.

Hronološka ekstenzija diskvalifikacija kulture u Srbiji kroz poslednjih sedam godina predstavlja komponentu drugog ideološkog udara. U kontekstu prvog ideološkog udara – nacionalističkog, kultura Srbije je pretrpela ogromne štete, ostala je nezaštićena od uticaja koji su dolazili izvan njene sfere, to jest uticaja sankcija, bombardovanja, iracionalne i nepragmatične politike koja je vođena, i zbivanja na širem prostoru bivše SFRJ. Hipostaza principa nacije nije vodila uzdizanju srpske kulture, nego njenom potonuću u sferu, koja se na nivou svakodnevne kulture pretvorila skoro u svoju suprotnost, to jest u antikulturu. Tokom drugog ideološkog udara, od kojeg se po drugi put ostalo bez daha pred navalom ekstremne ideologizacije mišljenja, kultura Srbije je stigmatizovana sa svim svojim elementima, od onih koji spadaju u prosvetiteljski shvaćenu kulturu, do onih koji spadaju u način života. Ova činjenicama govori u prilog tezi da, uprkos frekventnosti pojma kulture u rečnicima mnogih (ovih ili onih) televizijskih analitičara (ovog ili onog vremena), do srpske kulture u stvari nikome nije ni stalo, ona se samo instrumentalizuje u dnevnoj politici na jedan ili drugi način. Načini instrumentalizacije se razlikuju, a ta razlika nam govori o intencijama pojedinih političkih stranaka.

Instrumentalizovanje kulture tokom drugog ideološkog udara predstavljalo je ključnu komponentu političkog, medijskog delovanja bivšeg DOS-a, a sada se još uvek prepoznaje u delovima DS i LDP. Da li je ono deo individualnog subjektivnog saznajnog aparata nekih članova DS ili LDP, deo njihovog personalnog iskustva koje generalizuju, (npr. oni sami su sticajem okolnosti okruženi ljudima koji se mogu smatrati tradicionalistima, pa ovu činjenicu generalizuju i tradicionalnost pripisuju svim građanima Srbije, koji su svakako, ako ništa drugo, onda ipak međusobno različiti), ili je negativno shvatanje srpske kulture suštinski deo ideološkog profila navedenih stranaka?

Ideološke, nenaučne iskaze o kulturi treba razlikovati od naučnih koji po metodološkim pravilima savremene empirijske nauke zahtevaju empirijsko istraživanje za svoju osnovu. Iako iz svog svakodnevnog iskustva znamo da ne živimo u tradicionalnoj, nego naprotiv u postmodernoj kulturi, ipak stepen tradicionalnosti u ponašanju ili mišljenju građana Srbije treba utvrditi istraživanjima. Ovo istraživanje je svakako kompleksno, i upravo zbog svoje kompleksnosti izostaje. Sa druge strane, ispitivanje prisutnosti tradicionalizma kao ideologije koja zahteva reafirmaciju kulturnih ili političkih normi iz prošlosti je jednostavnije. To možemo ispitati analizom programa političkih stranaka ili politički organizovanih grupa koje takođe imaju takve programe u kojima se definišu kao grupa, ukazuju na svoje ciljeve i metodologiju delovanja.

Pristrastan govor o kulturi ne samo što ima političku pozadinu i često ozbiljne političke konsekvence, on dopinosi redukciji autoriteta sociologije kulture ili kulturnih studija. Svakom sociologu kulture imponuje činjenica da je diskusija o kulturi skoro dominantna, da je konačno ova oblast koja nam svima znači isplivala iz ''podzemlja'' na površinu, ali mu ne imponuje činjenica da se kultura gotovo svakodnevno zloupotrebljava, a govor o njoj drastično deklinira od naučnog.

Ukazivanje na ideološku pozadinu imputiranja autoritarnosti, parohijalnosti ili tradicionalnosti srpskoj kulturi, zatim ukazivanje na činjenicu da ovako definisana kultura postaje deo autopercepcije i utiče na razvijanje osećanja inferiornosti, posredno na ukidanje autonomije građana i razvijanja duha autoritarnosti, ne treba da nas odvede na suprotnu poziciju odbacivanja svakog kritičkog govora o preovladavajućoj kulturi. Postmoderna kultura u kojoj živimo zaslužuje kritiku, jer upravo ona svojim zakonitostima stvara konfuziju u simboličkom poretku, u individualnom ili kolektivnom iskustvu. U njoj tradicija funkcioniše kao deo industrije nasleđa, kao pandan mogućeg otpora desuverenizaciji, kao utočište od sila alijenacije, egoizma koji proizvodi savremeno doba itd. Tradicionalne kulture, onako kako se shvataju u sociologiji, postoje samo u geografski izolovanim područjima, gde još uvek nisu stigle sile modernizacije, to jest industrija, masovni mediji sa masovnom kulturom, železnica, telefoni, itd. U protivnom, čak i kada govorimo o seoskim kulturama, one predstavljaju sintezu uticaja tradicionalne, ali i masovne, prosvetiteljske i čak urbane kulture. Ako stignete u neko selo u, na primer, Mongoliji, gde postoji televizor, seljaci će gledati neki od američkih filmova za koje teško možemo reći da su čuvari tradicionalnih vrednosti. Tu nema tradicionalne kulture u pravom smislu reči, ali je verovatno da postoje neki njeni preživeli elementi, ukršteni sa novim elementima moderne ili postmoderne kulture.

Srbija je prošla kroz modernizaciju, pripada industrijskom društvu i njene tegobe nemaju veze sa prelaskom u moderno i industrijsko društvo, nego sa prelaskom u postmoderno i postindustrijsko društvo. Tom prelasku će svakako doprineti prisutnost transnacionalnih, stranih kompanija koje sa sobom donose i nove tehnologije, nove načine poslovanja, informacije. Neposredno posle Drugog svetskog rata sprovedeno je opismenjavanje stanovništva, razvijen je i teritorijalno raširen obrazovni sistem, stvaranjem mreže školskih ustanova, tokom druge polovine XX veka nastao je čitav niz kulturnih ustanova koje su predstavljale nadogradnju na već postojeće kulturne ustanove nastale krajem XIX veka. Činjenica je da je Srbija tokom XX veka industrijalizovana, urbanizovana, modernizovana, a njena kultura je u svim aspektima oduvek bila dinamična.U toj dinamici i strukturi moderne srpske kulture, mogli su se pronaći elementi tradicionalnosti ili parohijalnosti, posebno autoritarnosti, jer je ta autoritarnost bila integralni deo realsocijalizma, ali se oni svakako ne mogu smatrati suštinskim elementima srpske kulture. Kultura u Srbiji, kao i svaka druga kultura, kompleksna je i složena, a simplifikacija te složenosti nastaje samo kao produkt ideoloških potreba. Tokom prvog ideološkog udara (90-tih) ona je svedena na nacionalno, a tokom drugog (posle 5- oktobra, 2000.) na negaciju i stigmatizaciju nacionalnog. Ako država, politički sistem i političke stranke ne mogu da postoje bez ideologije, i ako je ova poslednja ideologija, u čijem kontekstu funkcioniše negativna predstava o srpskoj kulturi, na izmaku svojih snaga, postavlja se pitanje kakva će biti sledeća ideologija, kad stiže treći ideološki udar i kako će u njegovom kontekstu biti pojmljena kultura.

No, nismo odgovorili na pitanje odakle je stigla stigmatizacija srpske kulture i zašto je kultura izjednačena sa autoritarnim, parohijalnim ili tradicionalnim? Kako možemo shvatiti ovaj autošovinizam koji na početku XXI veka proizvodi autopercepciju inkompatibilnu realnosti i neutemeljenu u toj istoj realnosti. Ovaj autošovinizam i negativna autopercepcija su suprotnost onoj crti narcizma, koju je Jovan Cvijić apostrofirao kao jednu od glavnih crta etnopsihološkog sklopa dinarskog tipa.

Početak priče o autoritarnosti i tradicionalnosti srpske kulture koincidira sa vremenskom fazom u kojoj su se građani Srbije svojim izborom opredelili da većinski podrže DOS, nasuprot njegovom autoritarnom konkurentu Slobodanu Miloševiću. Činjenica da je većina građanstva podržala demokratsku političku opciju nije sprečila analitičare kulture da srpsku kulturu proglase ekstremno autoritarnom, parohijalnom i tradicionalnom, pa čak i odgovornom za ekonomsko kaskanje i političku nestabilnost u zemlji. Ova čudnovata diskrepancija ne može a da ne padne u oči i da ne proizvede upitnost nad ovim fenomenom. Opet se radi o ničemu drugom nego o ideološkom mišljenju koje transcendira realnost uzdižući se na nivo apsoluta, te ukida tu istu stvarnost koja bi uspela da ga relativizuje i opovrgne. Iako fakticitet opovrgava tvrdnju o etabliranoj i esencijalnoj autoritarnosti, tradicionalnosti ili parohijalnosti, ova tvrdnja je uspela da prekorači granice stvarnosti i da se uspostavi kao nediskutabilno istinita mada je nikad niko nije dokazao. Ona je komponenta višedecenijskih političkih konfrontacija između demokratskog i autoritarnog sveta, društva sa kapitalističkom i društva sa planskom ekonomijom, država sa višepartijskim i država sa jednopartijskim političkim sistemom. Delegitimacija ovih drugih se odvijala na različitim nivoima. Jedan od načina delegitimacije autoritarnih društva odvijao se kroz kulturu, to jest kroz diskvalifikovanje kultura posredstvom njenog izjednačavanja sa tradicionalizmom ili parohijalizmom. Obavezni deo deskripcije autoritarnih društava jeste deskripcija njihove kulture kao inkorespodentne savremenosti, duhu demokratije, liberalnoj demokratiji ili standardima ekonomskog prosperiteta. Ovakav opis svojih kultura doživele su Španija, Portugalija, Grčka, ali i srednjoevropske i istočnoevropske države bivšeg realsocijalističkog uređenja. Podela na demokratsko - autoritarno, moderno - tradicionalno, uzeta je zdravo za gotovo (taken for granted), i predstavljala je ključnu komponentu ideološkog diskursa takozvane modernizacije, ili bolje rečeno inkorporacije Srednje i Istočne Evrope u zapadnu geopolitičku, ekonomsku i kulturnu orbitu.Ovaj ideološki pogled na stvarnost preuzet je od inteligencije bivših socijalističkih zemalja, koja je gotovo preko noći postala neoliberalno orijentisana. Duhovno kolonizovana inteligencija Srednje i Istočne Evrope je po principu automatizma preuzela načine interpretacije i sociološke analize društva, države, sistema, vlasti, tranzicije, inhibicija tranzicije, prošlosti ili budućnosti itd. Tako je preuzet pogled drugih na kulturu srednjoevropskih i istočnoevropskih zemalja u kojima su te kulture kvalifikovane kao autoritarne ili tradicionalne. Varijabla koja pojačava intenzitet percepcije autoritarnosti ili tradicionalnosti jeste religija, ali i stepen političkog pristanka na spoljašnje uticaje ili rezistencije na te uticaje. Što se više približavamo krugu pravoslavnih ili islamskih zemalja, to se stepen imputirane autoritarnosti intenzivira. Što smo bliži državi koja odbacuje sugestije Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Vašingtona ili Brisela, to je veća verovatnoća da ćemo naići na etablirane stereotipe o toj državi kao o zaostaloj ili neslobodnoj, autoritarnoj ili tradicionalnoj tvorevini čiju kulturu je potrebno radikalno redefinisati.

Negativna predstava o srpskoj kulturi u kojoj je ona izjednačena sa tradicionalnim ili parohijalnim, nije nastala samo pod uticajem preovladavajućeg diskursa ''modernizacije'' ili možda bolje reći globalističkog diksursa, koji deli kulture na one koje su kompatibilne liberalnoj demokratiji i ekonomskom napretku i one koje to nisu. Ona je nastala takođe kao rezultat neobjektivnosti analitičara koji imaju potrebu za što većom diskvalifikacijom srpske kulture, kako bi postigli neke druge, ideološke ili političke efekte. U svakom slučaju, diskutovanje o kulturi je lep način da se izbegnu diskusije o drugim, često važnijim faktorima socijalne i političke nestabilnosti zemlje. Lakše je reći - građani Srbije su autoritarni, tradicionalni i opiru se promenama.

Bio je to drugi ideološki udar. Doći će i treći, unutar kojeg će kultura možda biti shvaćena na drugačiji način, ne kao inhibitorna, nego kao možda emancipujuća i pokretačka snaga. No, ipak, ideologije nas po pravilu ostavljaju bez daha.