FILM I POLITIKA:

Marko Tanasković

„300: BITKA KOD TERMOPILA” ILI LENI RIFENŠTAL ZA GENERACIJU IKS

U predvečerje nove „kampanje”

Film 300 Bitka kod Termopila ovih dana izaziva veliku pažnju širom sveta, kako zbog zavidnog uspeha na bioskopskim blagajnama (preko 200 miliona dolara zarade samo u Americi), tako i zbog porasta tenzija u američko-iranskim odnosima, koje je prouzrokovao filmski prikaz ove legendarne bitke iz V veka pre nove ere. Rađen po stripu, pardon grafičkoj noveli Frenka Milera, film Zeka Snajdera dočarava mitsku sudbinu tri stotine najhrabrijih Spartanaca, predvođenih kraljem Leonidom, koji su kod Termopilskog klanca danima uspešno odolevali milionskoj vojsci persijskog cara Kserksa. Iako su svi do jednog položili svoje živote, njihova požrtvovana borba do poslednjeg daha i ispoljena ratnička veština učinili su ih besmrtnim u očima istorije; Herodot je svakog od 300 junaka ponaosob po punom imenu upisao u svoju Istoriju, a Termopili su ostali zauvek zapamćeni kao toponimski simbol herojskog otpora višestruko jačem protivniku i svesnog žrtvovanja sopstvenog života na oltaru otadžbine.

Što se tiče samog filma, nije teško utvrditi razloge tolike njegove popularnosti. U svetu sedme umetnosti, Miler je veliko ime s impresivnim opusom, njegov crtački i scenaristički rad na serijalu Mračni vitez revitalizovao je Betmen serijal, a inventivnom i uspešnom ekranizacijom svog stripa Grad greha, koju je potpisao sa Robertom Rodrigezom, uveo je specifično stripovsko pripovedanje i kadriranje u film i učvrstio svoju poziciju kultnog autora i u fabrici snova. Pored toga, odluka da se pozabavi temom iz klasične antike bila je u skladu sa holivudskim trendovima koji trenutno favorizuju kvaziistorijske spektakle i filmove epske fantastike u kojima ima mnogo vitlanja mačevima i borbe hladnim oružjem licem u lice. S druge strane, fascinacija Spartom i spartanskim vaspitanjem i načinom života nesumnjivo je pojačana trenutnim žalosnim stanjem duha na Zapadu, gde je muški princip ozbiljno ugrožen i gde su mekomudost, beskičmenjaštvo i sveopšta korumpiranost, kako moralna tako i fizička, uveliko uzeli maha. Sirova muževnost spartanskih ratnika i njihov ratnički kodeks, kao i neprestano prizivanje u filmu reči i pojmova kao što su čast, dužnost, ponos, slava, hrabrost kod Zapadnjaka bi trebalo da probude sećanje na vrednosti i pojmove koje su, čini se, nepovratno izgubili. Slična fascinacija i kult obožavanja postoje na Zapadu i kad su u pitanju japanski samuraji, čije je shvatanje života i dužnosti bilo vrlo blisko Spartancima, te se na neki način mogu smatrati njihovim duhovnim potomcima.

FILMSKA VATRENA PRIPREMA

Isto tako, nije nimalo slučajno što se ovaj film u bioskopima pojavio baš u trenutku kad se zahuktava američka vojna mašinerija i kad se sve češće i sve glasnije pominje mogućnost preventivnog napada na Iran. Krvožedni jastrebovi iz Pentagona i američke administracije navikli su da (zlo)upotrebljavaju Holivud u svoje propagandne i mobilizatorske svrhe. Dovoljno je setiti se filma Top Gan koji je rehabilitovao imidž američke vojske i petostruko povećao odziv za regrutaciju u marince, pripremajući tako teren za Zalivski rat. U tom smislu, kako tvrde kritičari, 300, kao glorifikacija ratničkog herojstva, vojničke žrtve i krvoprolića, trebalo bi da posluži kao mamac za masovnu regrutaciju golobradih američkih mladića u Ujka Semove oružane snage. Mnogi kritičari nisu se libili da naprave poređenja sa nacističkim propagandnim filmovima Leni Rifenštal (što je samo po sebi veća uvreda za legendarnu nemačku rediteljku), a Kajl Smit iz Njujork posta napisao je da je „siguran da bi se 300 dopao Hitlerovoj omladini”.

    Takođe, osim ispoljenih ratnohuškačkih ambicija, kako tvrde kritičari, tvorci filma 300 potvrđuju rasne i civilizacijske predrasude i stereotipe. Mnoge je uznemirio prikaz sudara kultura u kome su, baš kao i u Tolkinovom Gospodaru prstena, slobodoljubivi, progresivni beli ljudi sa Zapada prinuđeni da se brane od tamnoputih, varvarskih hordi sa Istoka, koje prete da ih porobe i ugroze njihove demokratske vrednosti. Drugim rečima, princip individualnog, koji navodno oličava slobodni i napredni Zapad, suprotstavljen je principu kolektivnog, koji je karakterističan za nazadni i represivni Istok. Ovakvo viđenje preuzeto je direktno iz Herodotovih spisa, ali u današnjem geopolitičkom kontekstu i aktuelnom društvenom trenutku dobija sasvim drugačiji smisao i političku konotaciju.

    Kako se moglo i očekivati, zvanični Teheran je reagovao i oštro osudio američku administraciju i producente filma, otpužujući ih za zveckanje oružjem, kao i za pružanje iskrivljene predstave istorije i dehumanizaciju potencijalnih neprijatelja. Svako ko je odgledao film i ko poseduje obrazovanje na nivou osnovne škole može da potvrdi da ima dosta argumenata koji potkrepljuju ove optužbe. Iako je režiser filma Zek Snajder izjavio da je, ako se izuzmu određena vizuelna preterivanja, 90 odsto sadržaja filma istorijski verodostojno, brojni istoričari ne dele njegovo mišljenje.

POISTOVEĆENjA ISPRANIH MOZGOVA

Prosto se utrkujući u tome ko će u filmu pronaći što više faktografskih grešaka i netačnih podataka, istoričari su osećali potrebu da, između ostalog, istaknu: da Sparta nije bila demokratija i „ostrvo slobode u moru licemerja i tiranije”, već robovlasnička država u kojoj su spartijati vladali nad obespravljenim helotima, da u Sparti žene nisu bile ravnopravne sa muškarcima a pogotovo da nisu konsultovane u donošenju važnih državnih odluka, da su i Spartanci, a ne samo Atinjani, bili skloni homoseksualnosti, da su Persijanci imali duge i negovane brade i da njihovu vojsku nisu sačinjavali robovi, slonovi i džinovski nosorozi... itd. Ono što je posebno uzburkalo duhove, kako na Istoku tako i na Zapadu, jeste uvredljiv prikaz persijske vojske kao razularene skupine nakaza, mutanata i maskiranih nindža, koju predvodi car nakinđureni transvestit, dok su Spartanci svi odreda predstavljeni kao muževni, izvajani manekeni, čime je još više estetski potcrtan simbolični odnos Davida i Golijata, u kome se publika prirodno opredeljuje da navija za brojčano slabije i fizički privlačnije Grke.

    Ovakve naivne i grube simplifikacije karakteristične su za američki film, u kome i dalje dominira vestern psihologija po kojoj se sve deli na belo i crno, dobro i loše, odnosno na kauboje i indijance. Uostalom, samo mozak tako temeljno ispran i programiran, kao što je prosečan američki, može sebe da vidi u ulozi Davida, odnosno da se identifikuje sa hrabrim i malobrojnim Spartancima, a ne sa glomaznom osvajačkom persijskom vojskom sastavljenom od „sto nacija”, mahom plaćenika, i to u situaciji kada njegova zemlja ima skoro hiljadu vojnih baza širom sveta, a vojni budžet joj je veći nego zbirni vojni budžeti sledećih dvadeset najbogatijih zemalja.

    O umetničkim dometima filma ne vredi suviše trošiti reči. Intelektualno tup i emocionalno isprazan, sa lošim i neuverljivim glumcima koji tumače loše i neuverljivo napisane likove, povremeno komično pretenciozan, zahvaljujući visokoparnoj naraciji iz ofa, 300 je spoj stripovske naivnosti i „emtivi” estetike video spota, koja insistira na kratkim kadrovima, brzim rezovima i furioznoj promeni planova, bespotrebnoj estetizaciji pokreta kroz usporene snimke i zaglušujućoj rok muzici u pozadini. Ovakav rediteljski postupak može delovati dinamično i uzbudljivo kada se njime koriste inovatori i provereni majstori zanata (braća Skot, Majkl Man, Džon Vu), ali u rukama diletanata poput Zeka Snajdera postaje napadan i naporan. Po tencijalno moćan dramaturški motiv termopilske žrtve, to jest „nekolicine koja se suprotstavila mnogima” svesna da ide u sigurnu smrt, mnogo je bolje iskorišćen i obrađen u filmovima poput Poslednjeg samuraja ili Hrabrog Srca, a gledaoca kroz čitav tok filma prati jak osećaj već viđenog, jer su određeni elementi filma, od vizuelnog koncepta (Grad greha), preko pojedinih scena i dijaloga (Gladijator), do muzike (Troja, Tit) prilično očigledno i slobodno „pozajmljeni” iz drugih, uspešnijih ostvarenja.

    Besmisleniji od Troje, razvučeniji od Aleksandra i istorijski diskutabilniji od Nebeskog kraljevstva, 300 predstavlja trijumf stila nad sadržajem, dizajna nad suštinom, propagande nad istorijom, te, konačno, agresivnog marketinga nad kinematografskim kvalitetom. Ovakav infantilni, bučni, hiperstilizovani spektakl može da impresionira i napali samo mentalno i fizički zakržljale adolescente koji se nikada u životu nisu potukli i koji kradu Bogu dane oslobađajući potisnutu agresiju i testosteron u zagušljivim igraonicama, stripovskim konvencijama i sajber forumima.

„NACIJA”, broj 15-17, maj-jul 2007.