Saša Gajić

NEAUTENTIČNOST KAO MOGUĆE LICE ZLA

(povodom “kritike” Ivana Milenkovića knjige Kultura i identitet Igora Ivanovića objavljene u Vremenu br. 898)

Da kritikovanjem Drugog često poprilično govorimo i o samom sebi, razotkrivamo svoje pozicije i vrednosti, notorna je stvar. Ako je ta kritika nepristrasna, precizna i bez uopštavanja, isključivosti i diskvalifikacija, ona bi trebalo da bude pozdravljena kao dobronamerna i dobrodošla. Međutim, ako tuđu, kritikovanu, jednostranost i isključivost preuveličavamo, “natežemo”, generalizujemo i “ukalupljujemo” u ideološki ostrašćene simplifikacije poduprte navodnom teorijskom “potkovanošću”, pa ih širimo uzduž i popreko sa predmeta kritike na druga lica i pojave – dobijamo ne kritiku, već pakosno jednoumlje, beskrajno tuplje, bezumnije i opasnije od onoga što je smeralo da podvrgne prvobitnoj kritici. I to tim pre i više ako ono uzima oblike učenog “teorijskog diskursa”, koji sa gordih intelektualnih visina pokušava da “sudi i smudi” svemu oko sebe, trpajući u isti koš raznovrsne i sasvim drugačije ljude i stavove, i karakteriše ih, na kraju, manihejskom isključivošću.

Paradigmatičan primer ovakvog jednoumnog i ostrašćenog pristupa predstavlja “kritika” knjige Kultura i identitet autora Igora Ivanovića, koju je napisao Ivan Milenković, ovdašnji filozof i humanista. Pravi cilj ove “kritike”, objavljene u poslednjem, 898. izdanju nedeljnika Vreme , kako ćemo videti, i nije bio samo učeno “pocepati” jednu knjigu, već mnogo više od toga – diskvalifikovati i same izdavače, neistinito predstaviti njihov navodni “projekt”, denuncirati ga i ubaciti u stereotipe “banalnog zla” naspram koga će se, kao idealni Drugi, veliki teorijsko-potkovani “otvoreni um” spreman za “igru oblika” i “mnoštvo mogućnosti i perspektiva”, samoreklamirati naš kritičar i tako staviti na raspolaganje svima zainteresovanima za (sa)učešće u željenim preoblikovanjima.

Ono što prvo upada u oči i što je prosto neverovatno je kako je jedan takav “teorijski utemeljen diskurs” kao Milenkovićev pored doživljavanja sebe kao nekog “otvorenog ka mnoštvu mogućnosti, supstancija i različitosti” zapravo pravolinijski, jednodimenzionalan i isključiv. Kako uvek vodi različitim povodima i od različitih premisa uvek ka istom zaključku. I to po “naštrebanom” ideološkom šematizmu: autentičnost i identitet kao filozofski shvaćena supstancijalnost = kolektivistički fantazam = etnonacionalizam i ksenofobija = masovni zločini i ajhmanovsko “banalno zlo”. Na tome se, kao opozitu totalnom individualizmu i filozofiji “neautentičnosti” shvaćenoj za apsolutnu slobodu mogućnosti (koje predstavlja Milenkovićevo teorijsko “veruju”), završava bogatstvo različitosti i nijansi onog Drugog i drugačijeg u realnom svetu. Pomoću njega se mnogo šta ne razume, ne zna, ne oseća i ne doživljava, trpa u isti koš i predstavlja kao “banalno zlo” po unapred propisanom receptu. Ovakva logika izgleda nam sa dobrim razlogom totalitarna i isključiva, s obzirom na njene očigledno veoma sužene moći rasuđivanja, koje vode uvek ka identičnim ishodištima, krajnje proizvoljnim, pa i neistinitim zaključcima. I to ne prvi put, čak ni prema NSPM-u i njegovim autorima.

Nedavno je tako, isti “kritičar”, po istom šematizmu, “obrtao” jednu Antonićevu metaforu o zombijima kao pripadnicima političke opcije koji misle upravo pomoću ovog šablona, primenjujući baš taj šematizam na Antonićev tekst. Optužio je, zbog metafore o zombijima, Antonića za “dehumanizaciju Drugog” koja budi kolektivistički fantazam i pretpolitički etnonacionalizam (koristeći, kao “argument” za Antonićevo potpirivanje “pretpolitičkog”, šmitovsko moderno-političko razlikovanje, čime je ne samo izvršio teorijski falsifikat, već pokazao i ordinarno neznanje) i optužio ga za stvaranje (?!) “ideologije” koja vodi u gasne komore i banalno zlo. Smešno ili tužno? Antonić mu nije udostojio replike, da li iz sažaljenja ili baš iz zahvalnosti za davanje očiglednosti njegovom tekstu kako je logika “metaforičnih zombija” zaista, ma koliko delovala “teorijski učena” i brbljiva, u stvari “okamenjena” i jednoumna.

Sada je kroz prizmu pomenute “logike” u navedenoj “kritici” propuštena ne jedna knjiga, već i njen izdavač i potpuno različiti ljudi koji se oko njega okupljaju, pa je ovog puta bilo neophodno reagovati da bi se neke stvari dale do znanja za ubuduće. “Logika” Milenkovićeve kritike počinje (ničim osnovanom) tvrdnjom kako ekipa okupljena oko NSPM-a radi na “projektu” (kakvom?) druge vrste ideološkog razlikovanja od “levog” i “desnog” – na ono između patriota i “bućkuriša”, kao da se takva diferenciranja u svim svojim spornim i nespornim dimenzijama ne dešavaju u političkoj stvarnosti mimo NSPM-a, spontano podležući sudu i javnosti i pojedinaca. Zatim se razne ovdašnje “leve” i “desne” ličnosti, koje sa NSPM-om nemaju ama baš nikakve veze, poput akademika Mihajla Markovića, političara Dačića i Vučića, kao reprezenti ranije od NSPM-a (?!) skrajnutog (kako?) razlikovanja “levog” i “desnog”, sa ili puno ili bar malo “patriotskog” u sebi, opet neznanom logikom poistovećuju sa nečim što se za Milenkovića smatra “desnim” kao njihovim zajedničkim sadržaocem, a koga definiše a po čemu drugom nego po svom teorijskom šematizmu onoga što smatra za nešto negativno, zlo, dajući mu pri tome glavne karakteristike. To su, po njemu, manje ili više prikrivena ksenofobija, etnonacionalna ukorenjenost, nereflektovani patriotizam, patrijarhalnost, homofobija, diskurs “autentičnosti”, protivprosvetiteljski impuls i kleronacionalističko poimanje savremenosti. Na kraju se sve ove “karakteristike zla” proglašavaju za cilj NSPM “projekta”, a da bi se navodna logička konstrukcija bar nečim poduprla, tu je i dokaz – kritikovana knjiga i iz nje istrgnuti fragmenti kao nepobitni argumenti u prilog ispravnosti njegove “logike”.

Razlog pisanja ovoga teksta zato i nije odgovor na kritiku knjige, ni njena navodna “odbrana”. Kritikovana knjiga ima i dobrih i lošijih strana (o čemu će najbolji sud dati čitaoci) i pojedine Milenkovićeve opaske nisu bez osnova, naprotiv. Van sumnje je da Ivanović, kao autor knjige, zagovara njemu blizak konzervativni, ideološki pogled na svet koji takođe obiluje “neiznijansiranim” generalizacijama, ponegde i stereotipima i predrasudama. No, to je jedna od temeljnih karakteristika konzervativističkog svetonazora koji se upravo principijelno, pozitivno odnosi spram predrasuda za koje smatra da predstavljaju kristalizaciju višegeneracijskog iskustva življenja u skladu sa određenim vrednostima, a koje tek u konkretnom slučaju (a ne teorijskom vidu) podležu konkretnom, iskustvenom preispitivanju i eventualnom delimičnom revidiranju.

Nije sporno ni to da knjiga nije opremljena “akademskom” teorijskom aparaturom, da se autor više poziva – delom i proizvoljno – na autoritete, nego što je vešt da se, kao čovek neskriveno drugačijeg životnog poziva, okuša u “teorijskom govoru” onakvim kakvim ga, ophrvan sopstvenom ideologijom i logikom, zamišlja Milenković. Sve to ne znači da knjiga nema dobrih strana. Stotine korisnih, jasnih i konkretnih predloga, nakon priličnog broja tačnih ocena, a u okviru sasvim korektno utemeljene kulturne strategije, predstavljaju prvi pokušaj da se na ovim prostorima osmisle institucionalni načini delovanja u kulturnoj realnosti, a spram dosadašnjeg bezidejnog i jalovog “teoretisanja” koje se bavilo načelnim, paradigmatskim pitanjima, dok je predloge za delovanje svodilo na osuđivanje “negativnih kulturnih fenomena”, da bi, na kraju, iz teorijskog “nečega” završilo u praktičnom “ničemu”.

Drugi, primenjeni deo knjige, sastavljen od eseja različitog kvalitativnog dometa koji se bave pojedinim kulturnim fenomenima, između ostalih sadrži i nekoliko prvorazrednih tekstova. Prisutnima na promociji Ivanovićeve knjige je, recimo, ostalo upečatljivo kako je Dušan Kovačević, naš istaknuti dramski pisac i jedan od učesnika skupa, pod uticajem eseja “Ilija Čvorović – prvi srpski antiglobalista” javno, autorefleksivno i potresno ispovedio svoje izvinjenje spram sopstvenog književnog lika uz reči: “Iz perspektive iskustva do sada obavljene tranzicije u Srbiji, mislim da Čvorović ne samo da nije bio previše paranoičan, već da je umnogome bio u pravu.” Zapitajmo se da li bi i koje to “teorijski utemeljenije”, “neproizvoljnije” delo sabrazno Milenkovićevim svetonazorima bilo u stanju da uzrokuje iole sličan efekt na jednog renomiranog pisca?

Dok učesnicima tribine i recenzentima knjige, sve akademsko-teorijskim ili značajnim kulturnim radnicima (Koen, Đurković, Kovačević, Vukadinović), međusobno različitih životnih i političkih opredeljenja, nije bio problem da knjizi pronađu mnoštvo dobrih i pohvalnih strana, Milenkoviću, akademski i teorijsko-intelektualno znatno beznačajnijem od njih, za oko padaju samo loše strane knjige. Iz konteksta su izvučeni segmenti ili rečenice, fraze ili poneke naivnosti autora kojima bi trebalo da se podupru unapred zadate teze o neizlečivoj autoritarnosti, patrijarhalnosti, ksenofobiji, homofobiji i ostalim prokuženim, politički nekorektnim osobinama i autora i izdavača, nasuprot čemu stoji kritičar – “filozof neautentičnosti” sa sve odama homoseksualizmu, “i svemu manjinskom i drugačijem”, koji menja svoju supstancijalnost kako mu se 'oće, dok u stvari radi isto, samo još mnogo gore od onoga što prebacuje Ivanoviću. Njegove stereotipe tumači isključivo kroz prizmu svojih, još drastičnijih stereotipa, bez ikakve svesti o tome. Ivanović u knjizi i ne krije da spram nekih od politički-korektnih, “manjinskih fenomena” nema afirmativan stav, već samo konstatuje njihovo postojanje, odnos ovdašnje “većine” prema njima, i daje prognoze posledica njihovog uticaja na civilizacijsko-kulturnoj ravni, ali ne zagovara mržnju, niti bilo šta od onoga što mu se kroz “kritiku” imputira. On se u knjizi isključivo zalaže za afirmaciju onih vrednosti koje smatra istinskim, provereno ispravnim u istorijskoj perspektivi društvenog života.

Pored toga, oštrica kritike, i kada jetko hvali medijski domen prezentacije knjige, odaje utisak da joj smeta čak i sama njena promocija, tj. prostor koji je dobila u medijima, a koji je brojem i slovom bio – jedan kratak prilog u večernjem “Dnevniku” i još jedan manji prilog u emisiji iz kulture. Zar je sve sem potpunog medijskog prećutkivanja i stvaranja političkog i ideološkog jednoumlja previše? Gde je tu onda priča o ravnopravnosti i toleranciji prema drugačijem, sem u taktičkoj frazeologiji?

Kada je reč o samoj knjizi, nameće se još jedno pitanje: ako je tako gnusno beznačajna i banalna, zašto joj je Vreme u ekspresnom roku posvetilo toliku pažnju (tri strane časopisa – neočekivano puno i za dobitnika Nobelove nagrade iz književnosti, zar ne?), a Milenković upotrebio sva njemu raspoloživa teorijska i praktična znanja kako bi kroz nju “izveo”, po ko zna koji put, svoju “logiku” i preneo optužbe za “banalno zlo” na izdavače? Zato što je po svom efektu “zla”, pa je podobna da se na njoj ponovo demonstrira sopstvena intelektualno-globalno-korektna “pravoverna dobrota”?

“Logika” Milenkovićeve kritike otvara i mnoga druga pitanja. Mada je i sam Milenković do sada bio ne samo saradnik, već i član uredništva NSPM-a, gde je objavljivao i radove, kako to da sebe izuzima iz učešća u navodno ciljanom “projektu” koga demaskira kroz kritiku jedne po njemu zatupljujuće banalne knjige? Kako je moguće da ne zna da je kriterijum za objavljivanje radova i knjiga “ekipe” sa kojom je sarađivao bio ne ideološki i dnevnopolitički, već pre svega napor u cilju pružanja mogućnosti zagovornicima različitih opcija i stanovišta da se odgovorno i, koliko je u njihovoj moći, intelektualno relevantno okušaju u bavljenju društvenim i političkim fenomenima sadašnjice, te da je upravo sa tih pozicija podržana ne samo Ivanovićeva knjiga već i radovi svih drugih saradnika, uključujući i njegove? Zašto spočitava redakciji NSPM-a, čije funkcionisanje sasvim solidno poznaje, zalaganje za promociju “banalnog zla” sa sve svojim medijskim “saučesnicima”, po njemu dobro upoznatim sa “pravim ciljevima koji stoje iza pravljenja i promovisanja” Ivanovićeve knjige? Ovakvo “mišljenje” došlo je samo na korak od apsurda da čak i jednog Leona Koena poistoveti sa Ajhmanom i “banalnim zlom”. No, sa takvom ideološkom ostrašćenošću, ovi “mali koraci za pojedinca a veliki za čovečanstvo” olako se daju preći.

Primetna apsurdnost većeg dela Milenkovićevih “logičkih konstrukcija” dovodi nas do trećeg, najznačajnijeg seta pitanja koje otvara teorijska pozicija “filozofije neautentičnosti” kroz čiju prizmu on očigledno ideološki percipira svet. Da li je on, “zarobljen u šematizam” ideologije koje se “prečitao”, uopšte u stanju da prihvati činjenicu da postoje ljudi koji mimo koordinata filozofskog svetonazora koga smatra ispravnim, deo svoje subjektivne, lične autentičnosti doživljavaju kroz stvarna osećanja odgovornosti i saosećanja spram realne političke zajednice i ljudi koji je čine, kao i spram sopstvenog porekla i podneblja kome duguju postojanje, delom i svoj razvoj, a da to ne ukalupljuje u supstancijalističke teorije i proglašava ih za fantazam koji ove ljude zarobljava kolektivističkim himerama i metafizičkim diskursom? Nije li baš “čovečanstvo” sačinjeno od individua “apsolutno oslobođenih od supstancijalne autentičnosti” upravo totalna, vrlo primamljiva kolektivistička himera i konstrukt, iza koje takođe provejava metafizika?

Da li je naš “filozof neautentičnosti” i kritičar u intelektualnoj mogućnosti da poima da “konstrukt autentičnosti”, one lično doživljene, premda ne predstavlja nužnost i ne podrazumeva zadatu opštost, za mnoge druge i drugačije od njega predstavlja delimičnu datost, polazište sa koga se takođe može razvijati u različitim pravcima, i da mnogi ljudi upravo tako doživljavaju svoju ličnu slobodu? Za njih sloboda nije odsecanje, otuđenje egzistencijalnih monada, posednika sopstvene imanentnosti, koje se potom u samoživoj igri menjanja “oblika i supstancija” razvijaju. Za njih se taj “neautentični”, a takođe mogući put doživljava ponajviše kao nihilizam, zloupotreba i gubljenje unutrašnje slobode. Može li da uvidi da se tako teorijski shvaćena “idealna sloboda razvoja potencijala” koju zagovara po pravilu u životu pretvara ponajpre u negiranje delimične datosti koju ličnost dobija svojim ograničenim postojanjem, a da ne pruža pri tome nikakve nove, suštinske individualne kvalitete, već samo potpiruje sujetu i egocentrizam? Lepo je i primamljivo misliti da se čovek može olako menjati, kroz slobodne izbore uzimati razne identitete i birati mnoštvo supstancija nasuprot “sputavanju kroz autentičnost”, ali koliko je stvarno moguće da odlukama u pravcu promene identiteta neko zaista postane ne nešto stvarno drugo, bilo šta, već nešto bar malo bolje, a da se pri tome ne “preigra” i na individualnom polju? Ljudi koji su se promenjenih, novih identiteta i supstancija odvojili od svake datosti okruženja i nametnute “autentičnosti”, pa su postali “neautentično-mnogoautentični” pune su ludnice, u vidu postmodernih duplikata Napoleona, Hegela, Ajnštajna... Klinička psihologija to “postmoderno” psihološko stanje “mnogoautentičnosti” klasifikuje kao šizofreniju. Da li je moguće da jedan po godinama odrastao čovek nije do sada shvatio da život nije “igra oblika”, već odgovornost spram datosti sveta koga najvećim delom nismo mogli da biramo, i da se ljudi u životu spram realnosti odnose i kroz nju kreću putem svojih osećanja i iskustava, a ne pomoću deridijanskih, intelektualnih, višesmislenih mistifikacija, koje osim “lepe forme” ne poseduju nikakve kvalitete za davanje pravih životnih orijentira?

Milenković se u svojoj kritici knjige i izdavača takođe poziva na fukoovsko poimanje odnosa znanja i moći, odnosno svojevrsnu “prezumpciju intelektualne krivice” svakog intelektualnog diskursa, a ne postavlja sebi pitanje: nije li upravo “filozofija neautentičnosti”, sa negatorskim stavom spram svakog identiteta koji nije apsolutno individualan, upravo jedno od najdrastičnijih ideoloških sredstava moći? I to one globalne, koja kroz idealizaciju sebično poimane slobode sa beskrajem teorijski potencijalnih mogućnosti razvoja, a kroz zakidanje kulturnih, interpersonalnih identiteta, zapravo postupno nameće ono što Fuko naziva biovlašću? Ne realizuje li se ta biovlast kao dobrovoljno, unutrašnje ropstvo egoistički usvojenih “alternativnih” identiteta, upravo kroz zalaganje za “apsolutnu individualnu slobodu” koju propagira postmodernistička “filozofija neautentičnosti”? Ekstremno-konformistička politička korektnost Milenkovićevih kritičkih opaski proizašlih iz primene njegovih teorijskih stavova upućuje nas na to da je reč o mišljenju sasvim na liniji sa najnegativnijom stranom inače veoma kompleksnog procesa globalizacije, a u ovdašnjem slučaju sasvim u skladu sa jednom ideološkom, dnevnopolitičkom opcijom. Onom koja, takođe, ima “logičke probleme” odnosa prema realnosti, koja nikako da se “upodobi” namerama njenih promotera. Koja takođe pati od kontradiktornosti tipa istovremenog, gotovo nasilnog primoravanja svakog pojedinaca da se “suoči sa prošlošću” i kolektivnom odgovornošću za počinjene zločine, a koja, sa druge strane, negira sopstvenu individualnu odgovornost prema političkoj zajednici smatranoj za “kolektivistički konstrukt”, uz “sjajan” izgovor kako u višesmislenoj postmoderni “nema izdaje” i da je svaka pomisao u tom pravcu besmislica.

Još je mudri Dostojevski primetio u liku Ivana, ali ne Milenkovića, već Karamazova, kako preterano, intelektualno ostrašćeno oduševljenje apstraktnim koncepcijama ljubavi prema čovečanstvu i vrednostima individualno shvaćene apsolutne slobode, u stvarnosti najčešće vodi od gubitka osećanja prema realnoj, široj zajednici do gubitka saosećanja kao temelja ličnog identiteta, po principu (parafraziramo) – što je više apstraktno voleo svet i čovečanstvo oko sebe, sve više je mrzeo svoje konkretne bližnje.

Zbog svega rečenog više bi trebalo podozrevati spram sofisticirane, teorijski obrazložene “filozofije neautentičnosti”, nego od istorijski prevaziđenih i poraženih pojavnih oblika “banalnog zla”. Svoje banalno lice zlo je odavno pokazalo, pa se, po njegovom porazu, potencijalno okrenulo drugim, suptilnijim istorijskim manifestacijama, koristeći nakon toga svoj negdašnji “banalni izraz” pre svega za instrumentalizaciju, etiketiranje ili diskvalifikaciju spram onih koji se, banalno ili sofisticirano, opiru njegovim novim formama delovanja. Umesto deridijanske “vučje maske” u svom banalnom vidu, ono je poodavno počelo da navlači nove maske, uključujući i onu mnogo opasniju, zavodljiviju i samo naizgled tolerantniju – “vučju masku” “apsolutne slobode mogućnosti” kroz koju provejava zastakljeno ukočeni pogled ostrašćenosti, koja se mnogo teže dâ prozreti zbog svojih, na prvi pogled, idealno-humanih i “dobronamernih” pretenzija totalne emancipacije od uslovljavanja prokužene “autentičnosti”. No, pravo lice svih teorijskih koncepcija i njihovih zagovornika može videti samo po konkretnim posledicama, po principu – “po plodovima ćete ih poznati”. Vrednosti “filozofije neautentičnosti” i njenih ovdašnjih zagovornika zato se najbolje daju proceniti kroz primenu – ovaj put, u konkretnom slučaju, prema NSPM-u kao oklevetanom izdavaču jedne od knjiga u mnoštvu izdanja. Šteta zbog toga, jer za tako “principijelnu” diskvalifikaciju sa druge, izdavačke strane, barem u ličnim odnosima (ako već zagovornici “filozofije neautentičnosti” ne priznaju postojanje ničeg sem individualnog), nije postojalo ništa što bi to uzrokovalo, naprotiv, već samo tolerancija u vidu trpljenja ideoloških ispada i ličnih uvreda i saosećanje u vidu sažaljenje zbog toga.