Zoran Grbić

Jašari – veličanje teroriste

Sada je sasvim izvesno da će izložba savremene umetničke scene Prištine ''Odstupanje'' imati i svoju prezentaciju u Beogradu. Tako će i stanovnici glavnog grada, posle Novog Sada, imati priliku da se upoznaju sa radovima mladih prištinskih umetnika.

Veći deo te izložbe nije sporan, čak i ako se ima u vidu da je veći deo barem na neki način povezan manje ili više sa ratom. Postoje i nekoliko dobrih radova, na primer fotografija (i sama ideja) ''Čekajući kustosa'', za koju mislim da je odlična. Međutim, izložba je postala poznata najviše po tome što se u njenoj postavci nalazi fotografija teroriste Adema Jašarija, u prirodnoj veličini i sa kalašnjikovom u rukama. Zbog te fotografije su neke stranke i udruženja protestovali, a njeno zatvaranje je zatražilo Udruženje raseljenih sa Kosova.

Oni koji su ustali u odbranu fotografija i izložbe, uglavnom su govorili o tome kako su tih jedanaest mladih prištinskih umetnika svojim dolaskom na neki način prihvatili ideju Kosova u Srbiji, i podsetili su na seriografije Endi Vorhola i pop-art, koji su bili inspiracija umetniku da napravi ovo delo, koje je zapravo ironijski pristup. ''Ovim radom umetnik Dren Malići je kritikovao poziciju upotrebe i zloupotrebe protagonista poslednjeg rata na Kosovu", piše u saopštenju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine.

Pre par hiljada godina napravljen je veliki performans koji je sadržavao pravljenje ogromne drvene statue, kasnije u istoriji poznate kao ''Trojanski konj''. Konj je sam po sebi, sigurno bio umetnost, inače ga Trojanci ne bi ni uzeli. Pri tom, ne mislim da je poređenje dva dešavanja po delovanju isto. Danas ni Srbiji ni Šiptarima nije potreban nikakav ''trojanski konj''. Ali po načinu tretiranja pojave zvanična Srbija nije daleko od stavova zvanične Troje onog vremena. Hoću da kažem da, ma šta o konju pričali, ma kako on lep bio i ma kako su ga majstorske ruke verno uradile, on je i dalje bio samo kamuflirani vojni transporter koji je grčke vojnike na prevaru uveo u Troju. Isto tako, ma kako neko pravdao te fotografije pozivanjem na pop-art, one ostaju to što jesu. Ma šta o njima neko rekao, fotografije Adema Jašarija i dalje ostaju fotografije Adema Jašarija, teroriste iz Drenice. Neće ih lepa reč pozlatiti.

Zbog toga mislim da ta izložba nije o Jašariju, nego je to izložba ljudske gluposti, performans teškog oboljenja morala, smisla, logike, pa i čovečnosti. ''Odstupanje'' je zbog toga odlično izabran naziv. Odstupanje morala i Odstupanje Srbije. Nije problem što je neki mladi umetnik iz Prištine odlučio da napravi takvo delo. Njegovo je da ga napravi i da pokuša da ga proturi kao umetnost. Možda (i samo, možda) on zaista nije imao ništa loše na umu. Ali je veliki problem kada neko u Srbiji odluči da napravi izložbu u kojoj se nalazi to delo. Ta izložba je mogla da bude i bez njega, i da opet bude izložba mladih umetnika iz Prištine, na koju niko van umetničkog sveta ne bi obratio pažnju.

Red bi bio pomenuti dva citata iz kataloga izložbe, ukoliko neko i dalje misli da taj eksponat nije zlonameran: ''U svom radu „Licem u lice“ on simulira eklektički raspon postmodernističkog mauzoleja, postavljajući ispred svakog kultne slike Elvisa Prislija onako kako ga je Endi Vorhol stilizovao i slike Adema Jašarija, najvećeg heroja i žrtve Kosovskog

oslobodilačkog rata.'' ''Što se tiče heroja-oslobodioca, Adema Jašarija, ironija je ovde u transformaciji iz istaknute i tragične figure u serijalizovanu i običnu ikonu masovne potrošnje, kao neke zvezde šou-biznisa.''

Dakle, Adem Jašari je ''najveći heroj i žrtva Kosovskog oslobodilačkog rata'', ''tragična figura'' koja je nažalost postala ''obična ikona masovne potrošnje''. Mislim da ovde ima posla i za državnog tužioca.

Pitanje je da li je urednicima izložbe (Vida Knežević, Kristian Lukić, Ivana Marjanović, Gordana Nikolić) palo na pamet da bi takav ''eksponat'' zasmetao nekome u Srbiji? Da li su im na pamet pale izbeglice sa Kosmeta, članovi porodica nestalih, da li su razmišljali kako je udovicama i porodicama policajaca koji se nisu vratili iz srpske pokrajine? Da li im je palo na pamet da najmanje polovina stanovika Srbije zastupa eksplicitan stav da je Kosovu mesto u Srbiji? Glavno pitanje je da li je tu posredi zla namera ili ljudska glupost u svojoj esenciji?

Zanima me kako bi zagovornici te postavke reagovali na slična ''umetnička'' izražavanja. Da li bi bilo moguće organizovanje pop-art izložbe fotografija Legije u Prištini? Ili Arkana u Bijeljini? Šta bi se desilo sa umetničkim fotografijama Miloševića u Zagrebu? Istom logikom i umetničkom slobodom, mogla bi da se organizuje monodrama predstave ''Maj Kampf'' u dvorištu novosadske ili beogradske sinagoge. Ili neki performans organizacije ''Krv i Čast'' u romskom naselju na starom Sajmištu. Možda bi bilo zanimljivo videti izložbu voštanih figura Nataše Kandić i Sonje Biserko u nekom izbegličkom naselju? Pri tom, moram da naglasim, ni jednog od gore pomenutih ni na koji način ne povezujem sa Jašarijem, koji je terorista ubijen sa puškom u ruci, što bi se reklo ''uhvaćen na delu''.

Odgovor na postavljena retorička pitanja naravno već svi znamo. I svi se sećamo da ni mnogo manje stvari nisu bile dozvoljene. Pre nekoliko meseci bilo je organizovanje lepljenje plakata ''Bulevar Ratka Mladića'' u sadašnjoj ulici Zorana Đinđića. Svi znamo kako se završilo i na kakvu osudu je to naišlo.

A to me dovodi do još jednog eksponata pomenute izložbe, koji će se zajedno sa ostalima naći u galeriji Kontekst. Izvesni Aljban Muja, nespretni turista, boravio je u Novom Sadu dva meseca i tamo naišao na problem kada je shvatio da se teško snalazi sa ćiriličnim nazivima ulica. Onda je odlučio na napravi performans ''intervencija na javnom prostoru'', tako što je sam dodavao latinične table pored postojećih ćiriličnih. Kada su fotografije tog ''dela'' osvanule u nekim novinama, i kada je taj postupak naišao na osudu javnosti, u njegovu odbranu ustali su neki pojedinci iz tzv. ''građanskih'' i tzv. ''umetničkih'' krugova, braneći njegovo pravo na umetničko izražavanje. Pri tom bih mogao da se opkladim da su to isti oni ''urbani'' ljudi koji zagovaraju stav da je pravo starosedeoca gradova veći od prava došljaka, odnosno, da su došljaci ti koji treba da se prilagođavaju gradu, a ne obrnuto. Mislim da bi ovde lepo stajala jedna Vorholova izjava, na kojeg savremeni umetnici vole da se pozivaju: '' Umetnik je osoba koja pravi stvari koje ljudima ne trebaju, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja dati im''.

Osim ova dva ''umetnička'' eksponata, posetioci će moći da se upoznaju i sa ''delom'' pod nazivom ''Nazavisnost Kosova''. Umetnik je odlučio da predstavi svoj stav o nezavisnosti Kosova, tako što je postavio internet stranicu www.pavaresiaekosoves.com (nezavisnost kosova) na kojoj se samo nalazi natpis ''under construction'' i znak koji i inače na internetu znači da je sajt u pripremi.

Na kraju, jedino što preostaje je pitanje da li postoje, i gde se nalaze granice takve ljudske gluposti i licemerja? Pre godinu i po dana, bogata ''NVO Srbija'' ustala je protiv prekidanja javne predstave-šetnje italijanskih glumaca iz Modene, koji su u bizarnim i paganskim odorama prošetali letnje večeri novosadskim centrom, naočigled dece, i čija je šetnja prekinuta u trenutku kada su zastali da vrište ispred Vladičanskog dvora. Istim nvo aktivistima nije bilo jasno zbog čega većini građana smeta izrugivanje homoseksualaca nad ikonom Svetog Save. Zatim im nije bilo jasno zbog čega su građani Aranđelovca bili protiv toga da ti aktivisti dođu u njihov grad, da bi im valjda pojasnili da je sve šala. Istovremeno, isti ljudi se jako trude da u Srbiju uvedu ''političku korektnost'', da se kakvom slučajno izgovorenom rečju ne povrede krhka osećanja ''homoseksualaca'' i drugih manjinskih grupa.

Želeo bih da iskoristim priliku da predložim nekom od domaćih savremenih umetnika da zatraži neku donaciju za organizovanje izložbi u inostranstvu. Neka neko proba da u Nemačkoj napravi pop art izložbu sa fotografijama članova grupe Bader-Majnhof, u ma kom kontekstu. Probajte da na Menhetnu napravite izložbu sa slikama terorista jedanaestog septembra, i da im na otvaranju delite kataloge u kojima se veliča njihova borba. Neka neko proba da u Londonu koketira sa slikama koje prikazuju akcije IRA. Neće moći. Kod njih ne postoje nevladine organizacije, ni nevladini pojedinci koji bi zagovarali takve ''umetničke slobode''.