Milorad Belančić

Povratak palanke

Filosofija palanke je bila (i ostala) kritičko dešifrovanje lokalnog (srpskog i balkanskog) palanačkog duha i nimalo inferiorno otvaranje ka visokoj evropskoj kulturi modernosti. Uporište je bilo lokalno, a pozicija evropska. Samo, to ne treba shvatiti na suviše krut način. Jer, palanka je svuda, i u lokalnom i u globalnom, moguća, a moguća je, kako tvrdi Konstantinović, upravo kao nemoguća! Način pisanja, koji imamo u Filosofiji palanke, naprosto, ne beži od paradoksa i zato je blizak nekim tokovima savremene francuske filozofije i, pre svega, onome što se danas zove dekonstrukcija. U tom načinu pisanja na delu je svojevrsna dekonstrukcija palanačkog duha. Pri tom, ostaje pitanje: hoće li ikada biti stvarno moguće razdelotvorenje duha palanke na ovim prostorima? Ili ćemo, kao po nekom ukletom pravilu, uvek trpeti njen u isti mah nadmoćni i nemoćni povratak? Dokle će bauk, avet ili zloduh palanke da kruži nad ovim prostorima, kako bi svaku priču o dekonstrukciji na brdovitom Balkanu unapred obesmislio ili sveo na donkihotsku pustolovinu? 

Paradoksi jednog nerazumevanja

Jedan od ključnih naloga duha palanke je nalog banalnosti: nemoj da filozofiraš. To se, naravno, tvrdi i u samoj Filosofiji palanke. Danas imamo neobičnu situaciju da se ta ista poruka – nemoj da filozofiraš – na implicitan ili eksplicitan način upućuje samoj Filosofiji palanke. Nazovimo to filmskim obrtom čiji rezervni naziv glasi: palanka uzvraća udarac... Videćemo, ubrzo, da motivi za jedan takav postupak ne moraju biti isključivo palanački, već i savremeno-politički.

Evo jednog takvog slučaja: Slobodan Antonić, politički komentator i sociolog, nedavno je, u listu Pečat, u tri nastavka objavio tekst koji je kritički uperen protiv Konstantinovćeve Filosofije palanke. Iz nekih pobuda (koje ćemo pokušati da, koliko je to moguće, razjasnimo) on je u tom tekstu izjavio kako je Filosofija palanke puna nerazumljivih iskaza, da je „napisana teškim i nerazumljivim pseudo-hegelijanskim jezikom“, tako da je „njeno čitanje za mnoge predstavljalo razočarenje“. Implicitna poruka tvrdnje je da Filosofija palanke, sve u svemu, ne zavređuje skoro nikakvu pažnju, bar ne ljudi koji drže do zdravog razuma. Ipak, Antonić je toj knjizi posvetio nesrazmerno veliku pažnju u odnosu na njenu „beznačajnost“... Zašto je to učinio? Zašto bi se uopšte čovek bavio nečim što mu je nerazumljivo? Antonić, štaviše, pretenduje da bude oštar kritičar tog što mu je po vlastitom tvrđenju nerazumljivo. A to je, bez sumnje, veoma opasan poduhvat. Jedan od problema s nerazumevanjem sastoji se u činjnici da oko nas šetaju mnogi pojedinci koji nikada ne bi „priznali“ da nešto ne razumeju, već bi uvek pre tvrdili da to i nije vredno razumevanja. Pri tom bi, po svoj prilici, onome koga ne razumeju uputili proverenu poruku koja glasi: nemoj da filozofiraš. Ali tu je, naravno, reč o nekoj vrsti socijalne patologije ili ideološke igrice kakvu u palanačkim predelima treba očekivati mnogo pre nego u civilizovanim.  

Savršeno je normalno (usuđujem se da ovde upotrebim tu riskantnu reč) za svakog pojedinca tvrditi da neke stvari razume, a druge ne. Tako, recimo, pisac ovog teksta bez problema može da tvdi da mu Filosofija palanke nije nimalo nerazumljiva knjiga (zato je, uostalom, povodom nje i sam napisao knjigu koju je nazvao: Genealogija palanke), ali, isto tako, može da izjavi da su mu nuklearna fizika ili molekularna biologija savršeno nerazumljive stvari... Pri tom njemu ne pada na pamet da te nerazumljive stvari kleveta zato što mu one nisu razumljive. Zašto onda neko ko nije filozof misli da je potrebno da jedna takva knjiga kao što je Filosofija palanke bude (i) njemu savršeno razumljiva?

Tu bi se priča o Antonićevom nerazumevanju Filosofije palanke  negde i završila, da on ne tvrdi, pride, kako u toj knjizi postoji i jedna logička klopka! Pošto u njoj piše da palanački duh sve što ne razume odmah odbacuje, iz toga, po Antoniću, sledi da svako ko kaže da ne razume iskaze u Filosofiji palanke rizikuje, tom tvrdnjom, da ga proglase palančaninom... Ta „vešto postavljena logička klopka“ je „odvraćala većinu čitalaca od javnog saopštavanja onoga što vide i osećaju“… Problem s ovakvim raskrinkavanjem Konstantinovićeve „logičke klopke“ sastoji u sledećem. Ako neko Filosofiju palanke ne razume naprosto zato što je ne razume, a ne zato što je to nerazumljivo štivo, onda tu nikakve logičke klopke nema... Znači treba pogledati da li ima nekih ljudi koji razumeju taj tekst, koji su o njemu pisali, analizirali ga, raspravljali s njegovim tezama itd., pa ako njih ima onda je priča o logičkoj klopki bespredmetna. No, tu, kao i svugde, postoji i jedna rezervna mogućnost: da je čitavu priču o “logičkoj klopki” Antonić smislio iz nekih svojih razloga, koji na “suptilan” način opravdavaju izjavu bilo kog polupametnjakovića koji tvrdi kako u Filosofiji palanke ništa nije razumeo! U svemu tome ostaje zagonetno: zašto jedan ugledan sociolog hoće da po svaku cenu, bez ikakvih argumenata i zapravo pre svake diskusije obesmisli jednu knjigu koja je kod nas doživela brojna izdanja i o kojoj su mnogi autori afirmativno pisali. Tu zagonetku moraćemo, u ovom tekstu, korak po korak da odgonetamo. 

Logična celina

Antonić ne propušta priliku da već na početku svog teksta navede jednu, po njemu, tipično-nerazumljivu rečenicu Filosofije palanke. Ona glasi: „Smernost je ovde izraz vernosti činjenicama, koja vernost je nevernost ljubavi, nespojiva sa banalnošću obogovljenog reda i poretka apsolutno-činjeničkog sveta, ali koja je i nevernost samoj činjenici jer, nalazeći njen apsolutni identitet, ne nalazi nju već je gubi u apsolutnom ništavilu tog apsolutnog identiteta.“ Pre ove rečenice Konstantinović navodi jedan stih Sime Pandurovića. Reč ovde („Smernost je ovde izraz...“) odnosi se na taj stih. Budući da se sintagma istrgnuti iz konteksta često zloupotrebljava i pošto je postala, takoreći, dosadna, ja je ovde neću koristiti. Neću insistirati ni na činjenici da je Antonić u svom navođenju izbacio jednu zagradu (u sred rečenice) u kojoj Konstantinović, takođe, ukazuje na konstekst koji omogućuje bolje razumevanje ove rečenice. Recimo da konstekst i nije važan. Ubrzo će se pokazati da čak i kad se posmatra van konteksta, ta rečenica nije nerazumljiva!

U ovom trenutku, valja istaći da Antonić ne tvrdi samo da ne razume tu rečenicu, nego i to da je nerazumljiva bar polovina Konstantinovićeve knjige, sastavljene „iz ovakvih rečenica“. A to onda, samo po sebi, već inkriminiše tu polovinu… Međutim, da je, kojim slučajem, prelistavao Hegelovu Fenomenologiju duha, ovaj sociolog bi svakako uvideo da su mu tu bar devedeset devet posto rečenica nerazumljive, te da Konstantinovićevih pedeset posto i nije tako strašna stvar! No, pogledamo li malo bolje Antonićev tekst, videćemo da on ne tvrdi samo da su rečenice kao što je gornja nerazumljive nego i to da su se te rečenice „samo s krajnjom mukom mogle razumeti“. Kako da razumemo ovu neobičnu ideju po kojoj se nešto što je nerazumljivo ipak može razumeti? Nije li u tome, možda, skriven Antonićev afinitet za paradokse?

Bilo kako bilo, bez kolebanja nastavlja dalje Antonić: „i to razumevanje nekako je više bilo naslućivanje ’šta je pisac hteo da kaže’, nego poimanje izvesne složene, ali ipak logične celine“. Zašto ovaj sociolog misli da je poimanje izvesne složene, ali ipak logične celine nužan uslov razumljivosti nekog teksta i, naravno, onoga o čemu taj tekst piše? Šta ako tekst i sama stvar teksta isključuje mogućnost da se uklopi ili ukalupi u izvesnu složenu, ali ipak logičnu celinu. Naravno, nije problem složenost nego logična celina. Šta znači logična celina? Konstantinoviću, svakako, ne pada na pamet da traga za logičnom celinom palanačkog duha. Niti pak za logičnim celinama delova koji sjedinjeni čine tu mega-logičnu-celinu koja se, onda, zove palanački duh. Po piscu Filosofije palanke ta je celina, zajedno sa svojim delovima, uvek paradoksalna: celina-ne-celina, ako smem ovde da oponašam njegov način retoričkog poigravanja s takvim i sličnim paradoksima.

Poslednji filozof koji je težio da svoju filozofiju sklopi u jednu logičnu celinu bio je Hegel. Ali, i kod njega se do logične celine stizalo kroz protivurečnosti i paradokse koji se na „višem“ stupnju razrešavaju... Ako bi neko od Konstantinovića očekivao da oponaša Hegela u svojoj težnji da ponudi logičku celinu sopstvene filozofije (ili: sopstvenog shvatanja filosofije palanke), onda bi to zaista bilo uzaludno očekivanje. Ipak, Antonić ne zamera toliko Konstantinoviću što sledi Hegela nego što ga sledi na jedan pseudo (grč. pseūdos – neistina, laž obmana) način. Ali, za razliku od Hegelove fenomenologije duha Konstantinovićeva fenomenologija duha palanke, jednostavno, ne teži da bude deo bilo kakve logične celine, niti pak da bude emanacija jedne po sebi i za sebe date logičnosti palanačkog života... Naprotiv, za Konstantinovića istina nije logična ili logička celina nego je, pre, nemogućnost takve celine. Odnosno, ona podrazumeva nemogućnost da se palanački život zatvori u jednu samodovoljnu, samosvrhovitu, samocelishodnu, samoreferentnu ili samoj sebi logičnu celinu (organizam, jedinstvo, slogu itd.). Nesumnjiva složenost palanačkog duha (koja je njemu samom skrivena) ide protiv njegove logične celine, kao i logične celine njegovih delova. Zato je moguće reći da je paradosalnost prva istina palanačkog duha.

Naravno, neko bi mogao da kaže kako je, insistirajući na „logičnoj celini“ koja, navodno, nedostaje rečenicama u Filosofiji palanke, Antonić, u stvari, insistirao na formalnoj logičnosti tekstualnog izlaganja. Ali, u tom slučaju postavlja se pitanje koliki je metodološki domašaj takvog postupka. Logika u sebe uključuje kao svoje prvo načelo, načelo identiteta, što etimološki znači: istovetnosti sa sobom. Jedna zajednica, u ovom slučaju palanačka, koja teži svom identitetu, teži zapravo istovetnosti sa sobom/sopstvom. Ali ona nije u toj istovetnosti, ona njoj samo teži. Konstantinović pokazuje da su te težnje uzaludne. I nikakva (palanačka, organska, autoritarna ili ideološka) logika neće tu pomoći. Palanka nije organizam mada bi htela da to bude. Ona teži da bude jednostavno organsko jedinstvo i zato sebe često naziva organizmom, verujući da je to najkraći put da dostigne svoju, navodnu, istovetnost sa sobom ili logičnu celinu. Međutim, jednoumlje i sloga nisu isto što i prosto funkcionisanje jednog organizma, tako da je u osnovi represivna težnja palanke da u sebi osigura nekakvu logičnu celinu naprosto – uzaludna.

Logika, naravno, lako izlazi na kraj s onim što je logično. Ali, šta biva kad stvari nisu logične, odnosno kada su paradoksalne? Da li Antonić zastupa tezu da paradoski u životu ljudi zapravo nisu mogući, da ne postoje? Da u stvarnosti postoji samo ono što je u skladu sa zdravim razumom i s elementarnom logikom? Pri tom, naravno, znamo da u njoj ipak žive ljudi čije ponašanje je često prožeto i noženo paradoksima... Antonić koji i sam u svojim tekstovima stvara paradokse ima, međutim, odbojnost prema paradoskima: „Uz nerazumljiv stil, Konstantinović je gotovo svaku stranicu začinjavao i verbalnim paradoksima...“ Evo još jedne nejasne tvrdnje. Da li Antonić hoće da kaže kako u Filosofiji palanke pored nerazumljivosti imamo i paradokse ili su i sami paradoksi deo (i ključni razlog) nerazumljivosti? I da li on misli da u palanci i palanačkom duhu, jednostavno, nema nikakvih paradoksa? Antonićev tekst vrvi od ikaza koji deluju veoma razumno, ali kad se zagrebe ispod tog prvog zdravorazumskog sloja, ubrzo sve postaje nerazgovetno i neizvesno. 

Palanački duh bi rado želeo da po sebi bude logična, čvrsta, organska celina, ali on to ne uspeva, bar ne do kraja, i upravo taj neuspeh je njegova istina! Izvrtanje i izvrgavanje palanačke logike u paradokse prava je istina te logike! Zato je zaista čudno kad se Antonić čudi što se „u palanci, uopšte, na neki tajanstveni (’dijalektički’) način, sve automatski pretvara u svoju suprotnost.“ Mali problem je u tome što čak ni ta dijagnoza nije sasvim precizna. U palanci se težnja za organskim jedinstvom ili homogenizacijom pre ili kasnije (a ne automatski) izvrgava u svoju suprotnost koja nema uvek značenje kosmopolitskog, evropskog, civilizacijskog otvaranja nego se, neki put, svodi na očajni, razočaravajući, nihilistički, jalovi i izgubljeni individualizam, na poražavajuće bekstvo od palanke koje, okolišnim putevima, samo vodi ponovnom padu u nju. Drugi problem je u tome što Antonić u tom bezuspešnom nastojanju duha palanke da se učvrsti u svojoj istovetnosti sa sobom/sopstvom, u svojoj patrijarhalnoj sabornosti, vidi nešto tajanstveno, umesto da tajanstvenim, iracionalnim i fetiškim nazove samu potrebu duha palanke da se narcisoidno zatvori u svoj „identitet“ („mi pa mi“) ili u svoju tautološku ispraznost. Ali, ni to nije sve! Posle reči tajanstveni Antonić, videli smo, stavlja (u zagradi) reč dijalektički [ „... na neki tajanstveni (’dijalektički’) način...“].  Time on hoće da kaže ili da je dijalektika sama po sebi tajanstvena ili da je Konstantinovićeva (pseudo) „dijalektika“ tajanstvena. Verovatno je, ipak, ovo drugo u pitanju. Ali, šta to onda znači? Hegelijanska dijalektika preokreće stvari (na nimalo tajanstven način) putem vlastitih antiteza, da bi zatim tu svoju antitetiku primirila i/ili putem izvesne sinteze uzdigla na viši stupanj. U Filosofiji palanke nema ničeg sličnog tome, nema velike afirmativne sinteze/simbioze koja od palanke čini dovršenu, zaokruženu, finalizovanu priču. Konstantinović ne govori o suštini (supstanci) palanke koja u hegelijanskom dijalektičkom maniru postaje Subjekt, već ukazuje, upravo obrnuto, na kontrasvrhovite ili kontraindikativne efekte njenog kretanja. Filosofija palanke nije filozofija identiteta, tj. nije pomirenje svih belosvetskih protivurečnosti u jednoj višoj harmoniji, već je misao koja je, pre, bliska Adornovoj kritici identičnog ili, još bolje, dekonstruktivnom mišljenju razlike. 

Citat koji je Antonić naveo kao dobar primer nerazumljivog u Filosofiji palanke govori o toj palanačkoj, zdravorazumskoj ubeđenosti da je moguća vernost obogovljenom redu i poretku apsolutno-činjeničkog sveta. Ta vernost se izvrgava u nevernost ne zato što ona na neki tajanstveni način to hoće nego zato što apsolutni identitet (obogovljenih) činjenica (recimo: „svetinja“) u stvari ne postoji, tako da je takav apsolutni identitet zapravo, kako kaže Konstantinović, apsolutno ništavilo. Ni sam Hegel ne bi tvrdio nešto suprotno tome. U Fenomenologiji duha imamo, recimo, ovakvu tvrdnju: „U tome tautološkom kretanju [kretanje u kojem se razlike povlače: M. B.] razum ostaje, kao što se pokazuje, kod mirnog jedinstva svog predmeta, i kretanje pripada samo njemu a ne predmetu; to kretanje predstavlja takvo jedno objašnjenje koje ne samo ne objašnjava ništa, već je tako razumljivo [podvukao: M. B.] da ono, pripremajući se da o onome što je već rečeno iskaže nešto novo, naprotiv ne kazuje ništa, već samo ponavlja jedno isto“ (Beograd, BIGZ, 1979. god, str. 94). Naravno, za Hegela je to jedna nevesela epizoda u kretanju svetskog duha; posle razuma dolazi um itd; ali pisac Fenomenologije duha, ipak, nema nikakvih iluzija o tome da istovetnost sa sobom/sopstvom neke obogovljene neposrednosti može da nam kaže nešto više od onoga što, kad malo bolje pogledamo, nije ništa. Isto to važi i za istovetnost sa sobom/sopstvom palanke i palanačkog duha. Potpunu ispraznost, pohabanost i niskost palanačkih tautologija, obogovljenih, sakralizovanih entiteta, uključujući tu i same činjenice, Konstantinović, s punim pravom, naziva apsolutnim ništavilom. A potpuno je razumljivo i to da postoje oni koji, jednostavno, ne znaju o čemu je tu uopšte reč! Samo što, pri tom, nije korektno tvrditi da tu imamo nešto što je po sebi nerazumljivo.

Vrelo palanačke doxe

Iako Slobodan Antonić nije filozof, on je ipak sociolog od profesije i prema tome morao bi da prizna kako iskazi poput ovog: »Niko nije želeo javno da prizna da bar pola knjige nije razumeo«, mogu da budu verodostoji samo ako se potvrde nekakvim sociološkim istraživanjem, anketoma i tome slično. Pa ipak, ovaj socoiolog bez zazora navodi anonimne svedoke koji, mada nisu javno priznali da bar pola Filosofije palanke nisu razumeli, ipak su to, na neki tajanstven način, dojavili njemu, da bi on, zatim, sve to istinoljubivo obelodanio javnosti… U svemu tome, ipak, nešto ostaje nejasno: šta uopšte i ima da se prizna ako neko nešto ne razume?! Filosofija palanke je, hteo to neko ili ne, jedna od najčešće objavljivanih teorijskih knjiga na ovim prostorima poslednjih 40. godina, a to je ono što Antonićevim paradoksima dodaje još jedno zrnce soli.

Kada je nastajala Konstantinovićeva knjiga, pre gotovo četiri decenije, na raspoloživoj govornoj sceni, na kojoj je jedva primetno (ili: diskretno) dominirao (ipak dominirao!) lokalni duh palanke, mogli su se čuti različiti teorijski stilovi čiji su (često dobronamerni) pokušaji da iskorače iz sveta palanke kao sveta otuđenja bili okončani – danas je to sasvim očigledno – potpunim debaklom. Ti pokušaji iskoraka bili su neuspešni naprosto zato što se nisu profilisali na fonu kritičkog razumevanja samog tog duha i njegovih lukavstava. To je razlog zašto je Filosofija palanke, u vremenu svoga nastanka, prilično loše prošla čak i među filozofima! Jer, ta »sociologija« (duha) palanke nije bila sociologija u uobičajenom smislu te reči; ona stvarnost svog predmeta nije (konstativno) gradila na uobičajenom sociološkom materijalu, na teorijski raspoloživim, pre svega institucionalnim činjenicama tzv. društvenog života. Filosofija palanke je sabirala svoj materijal u sferi duhovnog (ili: kulturnog) iskustva. Taj materijal se selektivno kristalizovao unutar društvenog mnenja (doxe) koje se beleži i iščitava u književnim delima, pamfletima, novinskim rubrikama, ideološkim tvorevinama svih vrsta, čak i u izvesnim teoretisanjima, pa, ako hoćete, i filozofiji... To je, dakle, bila jedna sociologija duha koja je, u isti mah, sociologija (palanačkog) mnenja, ali ne i sociologija saznanja. Naime, za razliku od sociologije saznanja koja se bavi egzistencijalnom uslovljenošću znanja (v. K. Manhajm: Ideologija i utopija, Bgd., 1968,  str. 212), Konstantoinovićeva Folosofija palanke se bavila palanačko-kulturnim i kultnim mnenjem čija se egzistencijalna uslovnost transformisala u »organsku« uslovnost. Sociologija generalno uzev, kao i sociologija saznanja, za te boje, jednostavno, nema oko. 

Ali, za boje Filosofije palanke oko nije imala ni, kao što je već rečeno, onovremena (reč je o 1969. godini) filozofija. Naime, filozofima je izgledalo da analize iz Filozofije palanke (ako uopšte i mogu da se prihvate kao metodički relevantne analize) svoj ishod ne crpe u bilo kojoj vrsti istorijskog ili teorijskog znanja, bilo da je filozofsko ili ne, nego iz smradnog vrela palanačke doxe, što je, bar za filozofiju, moralo biti – nedopustivo. Kao što je, uostalom, i za zdrav razum nedopustivo da se iz primitivno-realnog iskorači u bilo kom pravcu! Filozofija je, oduvek, živela od deobe doxa-episteme, tako da ovaj sunovrat u doksatičko »otuđenje« morao biti nepodnošljiv čak i onda kada se profiliše samo kao kritičko posredovanje, kao dešifrovanje i detronizacija vladajućeg polja doxe. Bilo kako bilo, mnogim filozofima ovaj sunovrat u palančko iskustvo izgledao je kao nepotrebno prljanje filozofske refleksije! Tà, zar filozofija nije oduvek bila misao radikalnog početka? Potrebno je samo (po ko zna koji put) iznaći jedno, vrhovno načelo, arhimedovsku uporišnu tačku i zatim Stvar filozofskog mišljenja može da se oseća bezbednom, na isti onaj način na koji se u palanačkom zabranu osećamo bezbedno! Međutim,  Konstantinovićeva knjiga se bavila kritikom suviše bezbednih i osiguranih načela. Oni kojima se to nije sviđalo po pravilu su zaboravljali da je Aristotel već odavno našao »zadovoljavajuću« (jer, zapravo, jedinu relevantnu) formulu za moguće traženje načela: petitio principii! Govor načela je govor konstrukcija koje, po pravilu, svoj dokaz vide u sebi samima. Zato nije čudno kada se dogodi da se te lepe konstrukcije rasprše kao pena na peščanom žalu istorije... Pa ipak, palanka ne bi bila ništa kad ne bi težila da se osigura, učvrsti i smiri u jednom načelu koje je, zapravo, ona sama, njena neposrednost i, zatim, njen kod ili stil života koji tu nepostrednost učvršćuje. 

Govor iz trbuha palanke

Antonić je u svojoj analizi bez analize napravio listu paradoksalnih izraza koji se koriste u Filosofiji palanke i pri tom je poverovao da je već samo nabrajanje dovoljno, da ono samo po sebi predstavluja inkriminacija tog teksta. Navešću nekoliko primera:  

Najpre se navodi: insistiranje na racionalnosti je iracionalnost. Šta Antonića tu zbunjuje? On, očigledno, veruje da se tu krši logičko načelo protivurečja  (principium contradictionis) koje nam sugeriše: A nije non-A. Dobro. Samo, šta ako je autor iz nekih razloga namerno ispustio jednu premisu, tako da bi čitav izraz, u stvari, glasio: Insistranje na racionalnosti u palanci vodi u iracionalnost (ili: u specifičnim palanačkim okolnostima čak i insistiranje na racionalnosti vodi u iracionalnost). Gde bi tu, onda, bio problem? Bez sumnje, nigde. Ne samo što taj iskaz ne bi više mogao da se nazove logički besmislenim nego bi se besmislenom morala nazvati, upravo, tvrdnja da je on besmislen. Zatim imamo: vernost je nevernost. Ali to je isti slučaj. Treba samo dodati u palanci i u tekstu potrežiti konkretne razloge zašto je to tako... Onda imamo: optimizam je pesimizam... i tu, naravno, „fali“ dosadno insistiranje na palanačkom kontekstu, koji se, naravno, opisuje u samoj Filosofiji palanke.

Naš sociolog entimemički način zaključivanja, gde se apstrahuje od neke premise, smatra (logičkim) paradoksom i, zatim, tako skrojen paradoks shvata kao – besmislicu. Među njegovim primerima postoji i jedan posebno zanimljiv. On glasi: smisao besmislenog... Koliko Antonić tu sintagmu shvata kao ilustrativnu za čitav slučaj, vidi se po tome što je nju stavio u sam naslov svog teksta. Ona je, navono, vrhunski primer paradoksalnosti i samim tim besmislenosti. Dakle, krajnje besmisleno je reći: smisao besmislenog. U redu. Iz toga, shodno logici, sledi da ima smisla govoriti jedino o besmislu besmislenog (a ne o smislu besmislenog). Ipak, u tom slučaju, ostaje zagonetno nešto što bi Antonić morao da nam objasni. Naime, zašto besmisao besmislenog ima smisla, dok ga smisao besmislenog nema? Zašto je moguće reći smisao besmisla besmislenog, ali ne i smisao besmislenog? Najzad, zašto Antonić misli da za sintagmu smisao besmislenog nije moguće naći kontekst u kojem bi ona imala smisla? Šta ako je takav kontekst ipak moguć i ako se on može naći ne samo u Filosofiji palanke nego i, gle paradoksa, i u samom Antonićevom tekstu?! Pošto je sintagmu smisao besmislenog stavio u naslov svog teksta, Antonić je jasno dao do znanja da postoji kontekst u kojem ona ima smisla. Antonić naprosto ne primećuje da na meta-nivou afirmiše isto to (smisao smisla besmislenog)  što na predmet-nivou poriče (smisao besmislenog). Takve omaške u teoriji nisu preveliki problem; naprosto njih će uvek biti kod onih kojima nedostaje diferencijalna i refleksivna mašta. A to je i ovde slučaj, tako da bilo kakav izmak smisla, sa strane (= diferencijalno) i gore (= refleksivno), po Antoniću, jednostavno, nije moguć. A je A i tačka. To je sve. Međutim, sa zdravim razumom se ni u kakvoj teoriji, a kamoli filozofiji, ne može daleko stići. Situacija se pogoršava ako taj isti zdravi razum iskaže neugodnu aroganciju u tumačenju nečega što po sostvenom priznanju – ne razume.

Najzad, šta ako je jezik, u stvari, »prljav«, i »ne samo zato što nikada ne može 'da kaže', da ponovi ovu nevinost«, već i zato što je »duboko prožet smrću« (Filosofija palanke, str. 10). Stvari se u jeziku rađaju, jer u njemu i umiru, a tu, priznaćete, nisu čista posla! Jezik nije rečnik, kaže Konstantinović. On isključuje osigurani smisao prozirnih semantičkih identiteta. »Rečenica preobražava, pa tako i prlja reč. Ona je prljanje idealne nevinosti spokojnih reči, otrgnutih iz spokojstva rečnika. Svet palanke, viđen u ovoj svetlosti osnovne svoje težnje koja je težnja ka trajanju, pokušava da se vrati iz rečenice u reč, iz govora u rečnik, u stvari da ćuti onako kao što je govor rečnika, izvan rečenice, govor ćutanja« (11). Pored implicitne kritike nekontrolisane upotrebe pohabanih, izlizanih, palanački zagledanih u sebe, ideoloških ili filozofskih reči ovde se zagovara i svojevrsna afirmacija moći jezika u filozofiji i van nje.

I pored prividne logofilije i brbljivosti koja nas okružuje, ne samo na ulici i trgu, već i u filozofskim »hramovima«, govor semantički prozirnih reči, u stvari, nema šta da nam kaže. Tajna ove mudrosti je u apsolutnoj ćutnji ili, što se svodi na isto, u govoru tautologija: to je, u stvari, »to«, ili: to je »to i to«, i tačka. Nacija je nacija jer je Nacija. Srpstvo je srpstvo, budući da je Srpstvo. Obogovljeni, sakralni identitet se izriče na jedini »dostojan« način kao tautologija. Ostatak je manje-više suvišan. Poziv na to dobrovoljno siromaštvo koje diktira apsolutnu čutnju, ta mudrost savršenih semantičkih identiteta najčešće je, ipak, povezana s autoritarnim shvatanjem filozofske rečenice koja je takva, to jest autoritarna, zato što je privilegovani čuvar tajne: ima jedno mistično utemeljenje semantičkih identiteta, odnosno rečnika u koji imaju uvid samo nepokolebljivi vernici i oni zaista Upućeni. Naravno, ovakvo shvatanje filosofije, kao autoritativnog diskursa neposrednih značenja, nalazi za sebe odličnu podršku i strukturu dočeka u ideološkom diskursu, recimo, nacionalnog, pariotskog, patrijarhalnog i, u svakom slučaju, zakletog identiteta (čuveno: mi pa mi) koji podrazumeva samo jednu drugu, ali sličnu, vrstu mističnog utemeljenja. Eto zašto nije moguće govoriti iz trbuha palanke, glasom odsustva ili, što se svodi na isto, pune prisutnosti. Sama Stvar – pa makar ta stvar bila oličena u srpskom nacionalnom biću – uvek već nekako govori, a to znači da nije sama i da, zapravo, nije Stvar. Govor palanke je govor iz trbuha palanačke neposrednosti i zato on nikada nije spreman da svedoči o smislu svog besmisla (!) ili, ako hoćete, o svom toposu, svojoj retorici, svom mestu u govornom poretku, pa onda i o poretku mnjenja ili palanačkog iskustva. Nasuprot tome, Filosofija palanke nudi poziciju jezičkog obrta, dakle, poziciju koja ne zanemaruje jezičko-topička obeležja vlastitog nastupa, nastupa vlastitog (tekstualnog) duha, kao i duha same palanke. Iskustvo nam je palanačko, kaže prva rečenica Filosofije palanke... dok su u tom srećnom vremenu lokalni ideolozi i filozofi rađe verovali da nam je iskustvo, po uzoru na Hegela (koji je, pri tom, postavljan s glave na noge) – svetsko-istorijsko.

„Duh čitave nacije“

To što Antonić tvrdi da ne razume Filosofiju palanke ne može nikakvim hokus-pokusom da legitimiše njegova pogrešna, ako ne i zlonamerna, razumevanja i tumačenja onih delova te knjige koji se tiču odnosa palanke i nacije/naroda. Antonić bez ustezanja izjavljuje kako se u Flosofiji palanke tvrdi da duh palanke „ne dolazi od našeg neposrednog društvenog okruženja“ nego „iz izvesne više sfere koju čini duh čitave nacije“. Još neobičnija je tvrdnja da je palanka za Konstantinovića, u stvari, „čitav srpski narod, odnosno idealna projekcija srpskog naroda u prošlost, sadašnjost i budućnost“. Šta da kažemo o ovakvim tvrdnjama? Konstantinović, naprosto, ne tvrdi ništa slično! Po njemu duh palanke ne dolazi iz duha čitave nacije već bi se, pre, moglo reći obrnuto – da „duh čitave nacije“ dolazi iz duha palanke – ali i to pod određenim, preciznim uslovima. Prvo, moralo bi se znati šta uopšte znači „duh čitave nacije“. Ako čitava nacija, u ovom slučaju srpska, podrazumeva i one koji su neskloni duhu palanke, onda, bez sumnje, nije moguće reći da duh čitave nacije dolazi iz palanačkog duha... U tome je poenta! Iz palanke kao „prirodne“ homogenizacije (ili: homogenizacije neposrednog palanačkog života u kojem još nema velike ideologije) ipak se rađa „duh čitave nacije“ kao, upravo, autoritarni duh koji ne dopušta pojedincima da budu „neskloni“ jedinstvu, slozi, sabornosti i, jednom rečju, homogenizaciji. Sada je umesno upitati: otkud Antoniću sintagma duh čitave nacije koju velikodušno pozajmljuje Konstantinoviću?! Konstantinović u Filosofiji palanke govori o Duhu-narodu i o učenju o Narodu, i to o čemu govori ne smatra svojim stanovištem, nego stanovištem samog duha palanke, pa prema tom stanovištu ima kritički odnos. „Učenje o Narodu koji će, onako kako je oličen u oblicima patrijarhalne civilizacije, a pre svega u narodnoj pesmi, biti osnova moderne srpske kulture, na putu ka njenom svetskom preobražavanju i stvaranju, van svake sumnje je učenje duha palanke. Narod je ovde Duh-narod koji je pra-duh svakog duha i nad-ja svakoga, pojedinačnog duha.“ (269). Tu, naprosto, nema „čitavog srpskog naroda“ nego, u najboljem slučaju, palanačkog i, zapravo, nacionalističkog učenja o „čitavom srpskom narodu“. Ali, ako čitav srpski narod ne prihvata to učenje o čitavom srpskom narodu onda, za Konstantinovića, nema ni dileme šta bi ta sintagma uopšte značila: čitav srpski narod, naprosto, nije ništa, ni dobar ni zao, ni demon ni anđeo; on nije ništa celovito, nije nikada čitav, jer nije niti može da bude Duh-narod kao pra-duh svakog duha, ne može da to bude bez ostatka i, naravno, bez (ideološkog ili političkog) nasilja nad tim ostatkom. Ukratko, Duh-narod je fantazmatska tvorevina, koja, međutim, može da postane opasna ideologija, a da time ipak ne izgubi fantazmatsko značenje!  

Sam palanački duh je moguć svuda, pa i u naciji (shvaćenoj kako u etničkom tako i političkom smislu), pa se, tako, može naći i u spoju, slozi, simbiozi s izvesnom ideologijom nacije i nacionalnog... Ipak, sama palanka i njen duh se razlikuju od svakog učenja (doktrine) ili ideologije čiji nastanak mogu da pripreme ili podstaknu. Konstantinović s pravom smatra da postoji izvesna napetost između racionalističko-trezvenog duha palanke i iracionalne ideologije za koju on može da se zalaže. „Pozivajući na iracionalnost nad-ja plemena, ovaj racionalistočko-trezveni duh palanke ostaje samo na ravni poziva, na ravni ideje ili mita o plemenskom mitu, na ravni ideologije i programa a ne na ravni saglasnosti (duhovne) sa njim“ (291). Palanka može da ponudi „materijal“ i podstakne na stvaranje neke ideologije, može čak da stupi u (po pravilu kratkotrajnu) simbiozu s nekim ideologijama i nekim politikama, ali ona sama nije ideologija, kao što nije ni politika. Umesto ideološke kodifikacije za nju je karakteristična stilska kodifikacija. Tu vrstu kodifikacije treba shvatiti po modelu strukturlne kodifikacije. Zato je ona, uostalom, podložna post-strukturalnoj kritici ili dekonstrukciji, pa se Konstantinovićeva kritika Duha-narada može shvatiti i kao dobar primer spontane dekonstrukcije. 

Ako palanački stil (ili: strukturalnost) nema snagu da zaustavi civilizacijske procese, on ipak može da bude istrajni kočničar u pojmu napretka, odnosno vrlo delotvorni zahtev upravo za nazadovanjem u napretku. Nema napretka bez nazadovanja koje prati ideološko veličanje tradicije i, naročito, one koja je skroz-naskroz integrisana u palanački stil kao stil organske integrisanosti, jednostavnosti, svedenosti. Dakle, u sintezi sa autoritarnim političkim modelima (recimo, u Srbiji poslednjih dvestotinak godina) palanka je, često, predstavljala (i) faktor ograničenja autoritarne samovolje. Ogrešenje o palanački duh je, naravno, uvek bilo moguće, ali i posledice su se, pre ili kasnije, pokazivale kao neizbežne. Taj duh je uvek naplaćivao svoje račune. S njegovog stanovišta palanački nepodobna autoritarnost nije mogla da prođe! Često smo bili svedoci činjenice da autoritarni režimi u Srbiji padaju zato što su se ogrešili o očekivanja koja su upisana u samom duhu palanke. Milošević nije pao zato što je osiromašio Srbiju, niti samo zato što se suočio sa demokratskom opozicijom, već i zato što je izneverio očekivanja duha palanke. O kakvim očekivanjima je bila reč? To su bila isti ona očekivanja koja su uzdigla Miloševića na rang omiljenog autoritarnog političara. Kad se, međutim, pokazalo da obećanja ne proizvode očekivane posledice, već naprotiv, ono neočekivano i nepoželjno, onda je Milošević izgubio podršku raz-očaranih palančana i nacionalista (bilo da su otkazali poslušnost ili se priključili opoziciji), pa je zbog toga i – pao! Sama demokratska opcija nije bila dovoljna za izvršenje tog zadatka, odnosno za obaranje etabliranog autoritarnog lidera. Zato je moguće govoriti o (politčkom) raz-očaranju u palanci (koje, još uvek, ima integrativnu funkciju), ali i o (političkom) raz-očaranju same palanke. Palanka je u stanju da menja ideološke i političke kostime. Različiti nacionalizmi su, bez sumnje, njena omiljena garderoba. Pa ipak, palanački duh nije svodiv na nacionalizam, na ideologiju.

Kada duh palanke od svojih naloga počne da pravi predmet implicitne ili eksplicitne „idejne“ i „političke“ borbe, onda je lako pretpostaviti da će, u toj ravni, on pre ili kasnije da se instrumentalizuje u korist neke „više“ političke i ideološke ciljnosti. Ali, takva instrumentalizacija nikad nije trajna. Pre ili kasnije duh palanke biva razočaran ideologijom i politikom čija su obećanja apsolutna, tj. nemoguća, zato što u praksi, po pravilu, teže da potrebu duha palanke za spokojnom neposrednošću – neutralizuju.

Čak i kada je potpuno prepuštena sebi, kada ni na koji način nije politički instrumentalizovana, palanka bi još uvek bila u sebi nemoguća težnja ka vlastitom identitetu (tj. neposrednosti palanačkog života); ali kad je uokvirena jednim političkim projektom koji nju (u izvesnoj meri) potiskuje – što je bio slučaj s komunističkom utopijom-na-vlasti u SFRJ, recimo, u vreme kada Konstantinović piše Filosofiju palanke – onda tu nemamo neizbežno potiskivanje ili njenu neizbežnu strukturu neuspeha, već nešto što bi se, sa stanovišta duha palanke, moglo nazvati viškom potiskivanja i neuspeha. Taj višak-potiskivanja bi, za ideju povratka palanke, bio, takoreći, relaksirajući momenat: sve će biti u redu samo kad se ratosiljamo komunizma! Pri tom, Ilijada i Odiseja, otuđenje i razotuđenje ili, što se svodi na isto, povratak u zavičaj palanačkog duha može da poprimi lik iste one utopije koja je obeležavala i samu komunističku doktrinu! Zato duh palanke u Srbiji danas može u isti mah da bude najžešći kritičar komunističke-utopijske-doktrine-na-vlasti i njen »legitimni« naslednik! Iz svega toga možemo da zaključimo da u različitim istorijskim situacijama, s različitim teretima i opterećenjima, navikama i tradicijama, ni jedan povratak palanke nikada nije isti. On, jednostavno, nije ponavljanje kojim komanduje Isto, iako bi to hteo da bude. U njemu može da se želi ista Stvar (palanka u svojoj nemogućoj neposrednosti), ali načini na koji se tome pristupa uvek su drukčiji. Istorijski ustanovljen poremećaj, pometnja palanke u njenoj bilizini i odanosti neposrednom, nužno redefiniše oblike povlačenja i povratka palanke. Te razlike, očigledno, potiču od istorijskih incidenata s kojima ponavljanje i povratak palanke stupa u interakciju. Istorijski gledano palanka je uvek nekakvo cimanje palanke, ako tako može da se kaže. U tom cimanju, najgore što može da joj se desi jeste to da se ideološki i politički radikalizuje, da postane homogenizacija kojom komanduje polemos. Ona to može samo ako evoluira u pravcu nacionalističke ideologije/politike, da bi, ubuduće, bila data samo u sintezi/simbiozi s jednim ideološko-političkim kretanjem koje se i samo radikalizuje. Time palanka ne gubi svoju neposrednost, jer nju ni nema, nego samo svoju težnju ka neposrednosti. Nacionalizam je izobličenje duha palanke, ali izobličenje koje »obećava« povrazak pravom obliku... Samo, to obećanje je uzaludno. »Otrežnjena« palanka se uvek iznova vraća svojim paradoksima i aporijama kao svojoj istini.   

Srpski nacizam

Konstantinović ima, u Filosofiji palanke, nedvosmisleni kritički odnos prema palanačkom shvatanju determinizma. Potreba palanačke svesti za determinizmom javlja se naročito u kriznim vremenima kad se količina nasilja značajno uveća. Zato, tvrdi Konstantinović: „nema plemenske agonije (duha palanke) koja ne bi bila u znaku rađanja jednog posebno naglašenog determinizma. Ovaj determinizam je korenski, on nije stvar voljnog opredeljenja a još manje intelektualnog iskustva. On je izraz potrebe za vrhovnom (i, kao takvom, sabirajućom) voljom kao za pra-uzrokom svega...“ (33). Slobodan Antonić je, međutim, ubeđen da je Konstantinović zastupnik ideje o „monokauzalnosti događaja i jednolinijskom istorijskom dešavanju“, ideje koja je „tipična za jednostavni, magijski um“. Nesporazum ovde je zaista fundamentalan! Nema sumnje da duh palanke do svog korenskog determinizma stiže pomoću „jednostavnog, magijskog uma“. I sama ideja Duha-naroda je, bez sumnje, magijska tvorevina, kao što je i za svaki nacionalizam (uključujući tu i onaj „demokratski“) njegova ključna kategorija nacije/naroda (ili: duha čitave nacije), na žalost, tvorevina magijskog tipa. Ne treba, u tom pogledu, zaboraviti ni na komunizam i njegovu ključnu kategoriju: radnog naroda... Konstantinović se ne zalaže za magijski determinizam bilo kog tipa, već uviđa da on, čak i kada je korenski i bez obzira što može da utiče na pravac istorijskog događanja, u osnovi, ide protiv istorije, jer je „duh protivljenja istoriji“. Zato što taj magijski deterninizam ide protiv istorije, on pre ili kasnije završava porazom. Zato je nacionalizam, u stvari, filosofija poraza. Reč je o porazu koji se pojavljuje ako ne pre, onda kasnije i u svakom slučaju u sudnjoj instanci, to jest instanci fantazmatske, nebeske pobede. Nacionalizam je magijski determinizam bidući da ne zna da se zaustavi dok, narodski rečeno, ne lupi glavom o zid. I to je, onda, njegov „determinizam“, njegova nužnost bez nužnosti... Pomislimo samo koliko puta su različiti nacionalizmi gurali svoj politički projekt do kraja, do „logične celine“ i, zapravo, do poraza koji nikada nije dovoljno očigledan onima koji tu Stvar guraju.

Taj hinjeni determinizam palanačkog duha, kada se vezuje uz neki nacionalistički projekt, po pravilu (tog sopstvenog determinizma) najčešće proizvedi nasilne i poražavajuće efekte... Ne shvatajući ni d od takvog deternizma, Antonić ga svodi na model dijamatovskog determinizma (po-sebi), da bi ga onda lakomisleno pripisao Konstantinoviću, uz napomenu da on i nije ništa drugog do „kriptomarksista“! Zatim, s tog ugodnog stanovišta, Antonić suptilnim zaključivanjem stiže do uverenja da je u Filosofiji palanke čitava Srbija (ili: čitav srpski narod) postala nacistička. Evo kako to zaključivanje izgleda: „Svepalanačka Srbija se, po Konstantinoviću, samoniklo i endogeno razvijala, morala se razviti i uvek će se razvijati samo i jedno u nacističku Srbiju.“ Možda je danas ili juče na ovom tlu postojala želja da se „svepalanačka Srbija“ razvija u tom pravcu, ali to sa stavovima iznetim u Filosofiji palanke nema nikakve veze.

Koliko puta smo videli da su se balkanski ratovi na kraju XX veka pravdali magijskim determinizmom, u stilu: drugačije nije moglo da bude; polemos je otac sveg događanja itd. Determinizam je tu oruđe legitimisanja jedne performativne delatnosti, delatnosti koja gradi svoju stvarnost, verujući u neminovnost te gradnje. Taj deterninizam nije dijamatovski ili bilo kakav determinizam po sebi nego je determinizam jedne fanatične vere u determinizam. Zato onaj koji, kao Antonić, u tome vidi samo determonizam-po-sebi jednostavno ne vidi ništa ili ne želi da vidi ništa. U Filosofiji palanke nema ni govora o monokauzalnom kretanju Srbije u pravcu nacizma.  

Pa ipak, u toj knjizi se govori o srpskom nacizmu i poetici srpskog nacizma, ali na savim precizan način. Najpre, insistiranje na samoniklosti srpskog (kao i svakog drugog) nacizma neophodno je da se ne bi formirala palanačka iluzija kako su za taj proces krivi drugi, oni s one strane brda... „Srpski nacizam je moguć kao i svaki drugi nacizam. On nije delo ’tuđinstva’ ili, kako se to uobičajeno kaže, ’odrođavanja’: ako on zaista jeste odrođavanje, on je to kao odrođavanje (otuđenje) obogovljenog roda“ (287). U praksi, ta „nevernost rodu putem apsolutne vernosti njemu“ pretvara rodni vilajet „u iracionalno-večni tamni vilajet“, koji je, kao takav, stilizovan kako na nebu tako i na zemlji. Pri tom, nacizam je samo krajnji ideološki izraz nacionalalizma, ali i krajnji ili, ako hoćete, ekstremni izraz duha palanke (v, str. 282). Dakle, sve to je nešto što se dešava najpre u ideologiji, u kojoj  se i duh palanke transformiše u ekstremnu priču, stupajući u simbiozu sa militantnim nacionalizmom. Konstantinović navodi primer Dimitrija Ljotića koji je zastupnik „krstaškog“, ratničkog misticizma, „u stilu ’obbrane’ Hrista od marksističkog Anti-hrista“... Na prvi pogled, reklo bi se da je teistički misticizam u spoju sa srpskim nacizmom (ljotičevskog tipa: M. B.) „bitno protivurečan duhu palanke (dolazeći, uostalom, i u protivurečje sa nacional-socijalizmom tim pokušajem usposatavljanja verskog fanatizma), on je ovim misticizmom večno-plemenskog, ’rasnog’, sasvim na putanji duha palanke okrenutog tautologiji večno-svoga, samo-posedujućeg duha koji se, samim posedovanjem, zatvara u krug prema svemu što je izvan njega i što je, zato, opako-tuđinsko (i neprijateljsko, jer je tuđe)“ (282). Tako shvaćen nacizam zaista je mogao biti autohtoni proizvod duha palanke, a ne puki uvozni artikal. U stvari, Konstantinović tvrdi jednostavnu stvar: budući da je zatvoren za sve drugo, samom „logičnom celinom“ te svoje zatvorenosti, palanački duh je otvoren za nacionalizam čak i u njegovoj ekstremnoj formi, formi nacima. On dakle može da ideološki oblikuje i podrži nacionalizam kao političku poziciju koja se u ekstremnim slučajevima finalizuje čak i kao fašizam/nacizam... To nije bilo na samonikli način moguće samo u hitlerovskoj Nemačkoj nego i u ljotičevskoj Srbiji. Pa ako je toga bilo u Srbiji, a Ljotić je dobar primer, onda to ne znači da je čitava Srbija bila i da će biti fašistička. Fašistički nastrojenih pojedinaca u njoj, pa i grupa, uvek će biti, kao što ih i danas ima (ne samo zato što se Ljotiću dižu spomenici), i biće ih a da često o tome nemaju nikakvu samosvest.

Posmatran u granicama morala, srpski je nacizam (u onim ideološko-političkim postavima gde ga ima i gde se krije) stanovište koje (kao i stanovište palanačkog duha) kaže: zlo i zločine čine uvek drugi, oni s one, druge strane brda, nikad mi. Ukratko, nismo mi nacisti nego oni! Nacizam je uvek njihov, a ne naš... zato im ga treba vratiti! Čitava Filozofija palanke se bavi seciranjem latentnog nacizma koji (to se jasno pokazalo bar na prostorima bivše Jugoslavije na kraju XX veka) ipak, ne može da se svede na fenomen ljotićevstva i na taj način istorijski arhivira. Pa ipak, takav nacizam ne može ni da se pripiše »svepalanačkoj Srbiji«, jer bi, time, ona izgubila onu specifičnost koju na primeran način rasčlanjava Filosofija palanke. Naravno da »zdrav razum« vidi samo ono što vidi i ono u šta se kune, pa opasnosti koje postoje kako u militantnom, tako i u »benignom« nacionalizmu, jednostavno, ne primećuje, sve dok mu se one ne obiju o glavu. A možda ni tada... Najzad, postoje u palanačkom bitisanju momenti koji lako mogu da poprime groteskne oblike. Palanački duh može da se slepo zaljubi u nacionalizam, pa čak i u nacizam. Najbliža srpskom nacizmu bila su ideološka razdoblja u kojima su podvrgnute ruglu sve vrednosti, u kojima je ismejano, izigrano i karikirano i samo dostojanstvo i tragičnost ljudskog življenja/smrti. Sama evolucija palanačkog duha u duh nacizma je, u stvari, najekstremnija, ne i obavezujuća, konsekvenca uvek nametljivog povratka palanke, recimo, u njenim ekstremnim izrazima posle zaustavljenog ili posrnulog projekta modernosti. To je još jedan krajnji i krajnje karikaturalni oblik ispoljavanja tog duha koji je već po sebi strukturiran kao mogućnost nemogućeg. Nacizam palanke je radikalna (i naravno neželjena) potvrda da je ono nemoguće u palanačkom bitisanju zaista nemoguće i da se to potvrđuje putem destrukcije same palanke. Palanka na taj način postaje majka svih događaja i katastrofa koji teže ne samo njenom poopštavanju nego i destrukciji. Nacizam duha palanke je, u sudnjoj instanci, njena samodestruktivna mogućnost, koja nju, u isti mah, odvraća od nacizma, čini tu simbiozu s nacizmom – atoimunom (i kontrindikativnom), tako da, pre ili kasnije, palanka vrši »izdaju« prejake (ili: suviše gubitničke) nacionalističke političke opcije. U nacizmu se palanka, kao mogućnost nemogućeg, i naravno, nemogućeg ujednačavanja, jedno-obraznosti i homogenizacije, privodi razaranju i propadanju. Ali, praktično-istorijsko propadanje svakog nacionalističkog projekta po pravilu previše košta onu zajednicu čiji je to projekt. S tim što, to nikada nije projekt čitave zajednice/nacije. Pa zato ni srpski nacizam ne može da bude nacizam Srbije. Štaviše on ne može da bude ni projekt koji slepo sledi čitava palanka... Kao evropska zajednica, Srbija će uvek u sebi otelovljavati i neke neuporedivo bolje, evropske mogućnosti.

Nacionalizam kao političko a priori

Svojim proverenom postupkom uspostavljanja “logične celine”, Antonić zaključuje da iz nekih tajanstvenih razloga za pisca Filosofije palanke “u srpsku palanku spada kompletno građanstvo Srbije, uključujući i naše najveće umove. Ono što mi mislimo da je najbolje u srpskoj kulturi pre 1941., za Konstantinovića su emanacije jednog te istog palanačkog duha”. Zatim nam Antonić predočava listu uglednika koje Konstantinović ubraja u “duhovne palančane”.

Da li je moguće živeti u palanačkoj sredini, a da palanka na tom životu, makar on bio “uzorno” građanski, ne ostavi nikakav trag? Filosofija palanke, videli smo, počinje rečenicom: Iskustvo nam je palanačko. I tu niko nije izuzet. Pa ako su čak i naši “najveći umovi” u stanju da demonstriraju zavisnost od tog iskustva, to ne znači da su oni “duhovni palančani” ili da su isključivo to. Zar to upravo ne bi bio palanački manir vrednovanja: po svaku cenu poštedeti kritike naše “najveće umove” kao da oni nisu ljudi nego “svetinje” koje nikada nisu imale kontakta s palanačkim iskustvom. Kad Antonić kaže: “ono što mi mislimo da je najbolje u srpskoj kulturi pre 1941...”, odmah se nameće pitanje: koji mi? Nije li to mi jedno upravo palanačko mi? U stvari, čitavu tu frazu Antonić može da iskaže zato što o toj kulturi, zapravo, ništa ne zna (izvinjavam se zbog ovog grubog tona, ali on mi se ovde čini savršeno neophodnim), jer da o njoj nešto zna, znao bi i to da u samoj toj kulturi nema jedinstvenog mišljenja o tome šta je tu najbolje. Racimo, Skerlić je žestoko kritikovao Disa (“Poezija g. Petkovića ima sve karakteristične crte koje je Gijo klinički odredio kod degenerika…”; “Cela poezija g. Petkovića nije ništa drugo do grubo jaukanje i dosadno stenjanje, nizanje u svima notama: ‘ah’, ‘oh’, ‘avaj’, ‘jao’, ‘kuku’…” itd.). Zato Skerliću, bez sumnje, ne bi na pamet palo da Disa uvrsti na Antonićevu listu “velikih umova”. Štaviše, Skerlić je mislio da Disa kritikuje s istinski modernog stanovišta, a on ga je kritikovao s anti-modernog i nimalo građanskog stanovišta... Da li iz toga sledi da je Skerlić “duhovni palančanin”? To je poslednja stvar koju bi Radomir Konstantinović ustvrdio! Isto važi i za mnoge druge “umove” čiji stavovi su kritikovani u Filosofiji palanke… Kako da onda shvatimo te Antonićeve prigovore Konstantinoviću za nešto što ovome, naprosto, ne bi palo na pamet?     

Možda se pravi Antonićevi motivi ponajbolje otkrivaju onda kad njegov tekst počinje da se približava kraju. Tada, u stvari, postaje vidljivo da njega uopšte i nisu pokretali teorijski motivi u pokušaju da razume ono što ne razume, tj. Filosofiju palanke. Prava Antonićeva vokacija tu, jednostavno, nije ni filozofija, ni kritika kulture, ni sociologija saznanja, pa ni sama sociologija, već je to politička analitika. Postavlja se pitanje zašto je Antonić morao da stupi u to veliko okolišenje da bi, na kraju, stigao do jednostavne političke osude jedne grupe ljudi prema kojoj oseća ekstremnu odbojnost? Zato što, bez sumnje, on pokušava da bude objektivan, nepristrasan politički analitičar. Ali, u svom tekstu Antonić, na žalost, pokazuje i drugu stranu svoje objektivnosti i nepristrasnosti. Ta druga strana je, na neki način, prva, jer je ona i ranije bila prisutna u njegovim tekstovima. Naime, posle faze objektivne analize nekih pojava Antonićevi tekstovi su, prečesto, završavali u nekoj vrsti manje ili više diskretnog zaklinjanja uvek istoj političkoj opciji, tako da je njegova objektivnost po pravilu bila dobro politički preparirana.

Na kraju, Antoniću smeta i jedna Konstantinovićeva izjava iz 1992. godine u kojoj se tvrdi da je “nasilje u samoj prirodi nacionalizma”. Ta tvrdnja, zacelo, nije mogla da izabere bolje vreme da bude iskazana… Naš sociolog nju jednostavno odbaciju i time iskazuje potpunu bezosećajnost za svo nasilje i užase koji su na ovim prostorima izazvali razobručeni nacionalizmi svih boja… Ali, ne! Za tog osećajnog čoveka postoji jedan nacionalizam koji je u svemu nevin, koji ne učestvuje u toj paklenoj igri uzajamnog legitimisanja nasilja, ili pak, ako, kojim slučajem, učestvuje on svoje nasilje takoreći čarobnim štapićem čini – pravednim. A to je pravda koja, onda, kaže: nema Pravde s one, druge strane brda...

Zato, najzad, Antonić veruje da hrišćanski (pravoslavni) i demokratski nacionalisti, za razliku od autoritarnih, u svojoj prirodi nemaju nasilje. On, jednostavno, ne shvata da je nacionalizam po svojoj totalizujućoj konstituciji, koju garantuje sufiks izam, autoritaran i, prema tome, nasilan. Naravno, osećanje nacionalne pripadnosti nije po sebi nasilno, kao što nije nasilan ni ponos koji zbog te pripadnosti može (ali i ne mora) da se oseća. Nasilno ili autoritarno je praviti od takvih osećanja ideologiju (ili: izam) koja bi, onda, bila obavezujuća za čitavu naciju, dok bi oni koji, kao Konstantinović, ne pristaju na tu ideologiju i ideologizaciju, odmah bili kulpabilizovani, ako ne i proglašeni izdajnicima. Dakle, nacionalno (ili: patriotsko) osećanje je nešto od čega, kao i od religijskog osećanja, ne može, bar ne u demokratskim vremenima, da se pravi ideologija i pogotovu ne ona koja vitla mačem. Zato je ideja demokratskog nacionalizma, koja je Antoniću očigledno draga, naprosto nalik drvenom gvožđu. Nacionalizam je politička opcija koja, pre ili kasnije, i uvek čim to može, teži da autoritarno izigra demokratiju, ako već ne i da je sruši...

Pa ipak, Antoniću se iz nekih razloga ne dopada savršeno opravdana pomisao da je u Srbiji (kao, uostalom, i bilo gde) moguća evolucija nacionalizma u nacizam, pa je rađe spreman da naduvava i karikira stanovište svog oponenta, kako bi ga zatim „uspešno“ osporio. Čini se da u njegovoj političkoj logici vlada opsesivno pravilo koje glasi: teško onome ko dirne u nacionalizam! Ali to opsesivno a priori, videli smo, nagoni Antonića ne na „nerazumevanje“ Filosofije palanke, već na jedno zlovoljno razumevanje, jednu naopaku hermeneutiku koja prvo interpretativno izobličuje svog protivnika ili, još bolje, neprijatelja, da bi ga onda suvereno „likvidirala“.

Dok je u početku još izgledalo da Antonićev tekst poseduje i neki teorijski interes, na kraju se on uspešno srozava na nivo pukog ideološko-političkog ogovaranja, što je danas, na žalost, standarni profil naše publicističke prakse. Naravno, svako ima pravo da se u javnom prostoru ideološko-politički obračunava sa svojim neistomišljenicima, kao što, uostalom i ti neistomišljenici imaju pravo da mu odgovore. Ali, problem je u tome što niko nema teorijsko pravo da to čini preko grbače jednog teksta – reč je, naravno, o Filosofiji palanke – koji je napisan pre četrdesetak godina i čija sadašnja aktuelnost je veća nego što je pre bila, ne samo zbog datih političkih prilika nego zato što je taj tekst sjajno anticipirao aporije i paradokse onog fenomena koji poslednjih dvadesetak godina možemo da označimo kao povratak palanke.

U Beogradu, kraj jula – početak avgusta, 2008.