Momčilo Selić

SAOPŠTENjE ČITAOCIMA SRPSKOG LISTA

Gospodo Srbi,

već desetak godina, nas nekoliko sabrano oko Srpskog kluba činimo sve što je u našoj moći da srpskoj javnosti pružimo što istinitiji i utemeljeniji uvid u našu istorijsku sudbinu, i u mogućnost izlaska – kao nacionalne i duhovne zajednice – iz našeg prividnog bezizlaza.

Zalažući se za te ciljeve o sopstvenom “ ruhu i kruhu ” došli smo do granice svojih fizičkih, ako ne i drugih moći.

Naime, još dalekih 1960-ih godina, primetio bejah da mojim drugovima i vršnjacima, rođenim neposredno pre, tokom, i nedugo posle Drugog svetskog rata, ne nedostaje znanja o prilikama u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, ličnosti i nedelima Josipa Broza, pravoj prirodi Saveza komunista Jugoslavije i njegovih tajnih službi koliko vere da se nešto, a ponajmanje grupno i organizovano, oko toga može učiniti.

Već u to vreme, nažalost, naši najbolji mladi ljudi birali su lično spasenje nad opštim, odlazeći, pojedinačno, kako je ko umeo i znao, u iseljeništvo. I sam bejah krenuo tim putem, no, nešto me je stalno vraćalo u otadžbinu. No, moj rođeni brat je ostao na Zapadu, kao i mnogi s kojima se još povremeno viđam i dopisujem, a kojima nije svejedno šta će se Srpstvom biti. Poslednji da ode je naš urednik Dalibor Muratović, elektrotehnički inženjer kome u Srbiji nastavljača Broza i drugih naših uništitelja nije bilo mesta, uprkos njegove osvedočene stručnosti.

Srećom, niko od nas, niti naših iseljenika koji čitaju Srpski list, svoje najčešće samoizabrano izgnanstvo nije pravdao potrebom “ trbuha za kruhom ” – mada ih je bilo i još ih ima koji su morali da beže spasavajući živu glavu od ustaša, Šiptara, ili “naših” tajnih službi. Jer, u Srbiji nije bilo gladi ni tokom oba svetska rata, a posla je uvek imalo za svakoga spremnog da radi makar ono što su mnogi naši iseljenici ili radnici na “ privremenom radu u inostranstvu ” godinama obavljali po tuđini.

Nevolja je, međutim, što svi mi poznajemo isuviše naših uspešnih poslovnih ljudi, naučnika i drugih pregalaca koji i ne pokušavaju da prikriju svoj očiti nedostatak potrebe da se, bar kao naši školarci iz doba do pred Prvi svetski rat, vrate u Otadžbinu i porade na njenom boljitku bez obzira na istorijske, političke, ekonomske i sve druge neprilike. Još žalosnije je što imamo prilike da slušamo i priče o “ uspehu ” naših u inostranstvu, gde su se uhlebili kao domari, higijeničari, barmeni, raznosači pica i slično.

“Bolji život” se, izgleda, ipak ne nalazi u biranju između petnaest vrsta usisivača za prašinu ili plazma televizora, iz luksuznih brošura i letaka koje i u Srbiji “ besplatno ” dobijamo uz svaki primerak dnevnih novina, koliko u znanju, neporecivom svakom našem pretku do nekoliko desetleća unazad, da je jedini život Srbima doličan – a time zaista i bolji – potraga za Božijim likom u sebi i u svom narodu. Jer, živeći na razmeđi svetova, vremena, i vera, te stoga shvativši da nikada ne možemo biti istovremeno slobodni i bogati (niti “bezbedni”) , okrenuli se oni behu vrlini da bi dosegli, naročito u našim dinarskim krajevima, jedan vid humaniteta (čojstva) kakav drugi narodi i zajednice uglavnom nisu – do tek ponegde, i ponekad.

Tom činjenicom, osvedočenom i mnogim zapadnjačkim zapisima i putopisima, možemo istumačiti i odijum, zaodeven u raznorazne priče i laži, s kojim se kao narod suočavamo već preko jedan vek. Kao što, recimo, Gerda iz Sivog sokola i crnog jagnjeta Rebeke Vest iz zavisti ne može, bolje reći, neće da shvati da su se srpski vojnici pod vatrom popeli uz Kajmakčalan – vrh na koji se i po lepom vremenu teško stiže – i kao što je i mnogim odrođenim Srbima (deracinated Serbs zvali su takve svojevremeno Angli) nem oguće pojmiti da su ti isti vojnici nekoliko godina pre toga, po svedočenju stranih novinara, sličnim podvigom osvojili Kačaničku klisuru – tako i oni koji se upravo suočavaju sa izborom crnog muslimana ili bezbožne Jevrejke za predsednika države mogu Srbe samo da mrze, i da čine sve što im je u moći da ih, kao neželjeno ogledalo, uklone iz sveta ili makar upodobe sebi.

Da bismo, zato, sačuvali ono što je u nas Božijom promišlju dugim vekovima građeno, a što je usled premoći neprijatelja pa i dobronamernih stranaca i domaćih liberala razgrađeno, Srpski list se obraćao i srpskom rasejanju, u tome međutim ne prošavši bolje od drugih sličnih pregalaca – ali svakako gore od “nacionalnih” ešalona koje su organizovale vlasti. Jer, iako od oktobra 2007. u proseku imamo preko 100.000 ulazaka na sajt mesečno, i mada često dobijamo pisma podrške i pohvale, zasad nas je samo jedan naš iseljenik iz Kanade pitao šta nam treba, i poslao novčani prilog, a dvojica mlađih ljudi iz zemlje nekoliko napisa.

Naime – kao u u slučaju mog beogradskog iskustva iz Šezdesetih – iako je naše iseljeništvo veoma dobro znalo ko je, recimo, Slobodan Milošević ali ga je ipak masovno podržalo, tako se i danas konkretna pomoć pruža pre svega vlastima Srbije, preko raznoraznih agencija za saradnju sa “dijasporom”, te pojedinaca čiji je učinak predobro poznat većini starijih emigranata. Koliko je takva “saradnja” koristila naciji, a koliko tim pojedincima i vlastima, čitaoci Srpskog lista takođe mogu da se posvedoče, budući da se isuviše naših sunarodnika i u zemlji i inostranstvu nije rukovodilo svojim iskonskim (“patrijarhalnim”) moralom i vrednostima, već žudnjom za korišću.

Drugim rečima, Slobodana Miloševića – i današnje njegove nastavljače, u koje se, po metodima političke borbe i shvatanju pravde i krivde, daju ubrojiti gotovo svi učesnici našeg javnog života – Srbi su odabrali očito smatrajući da se isključivo “ realpolitikom ” i ekonomskom logikom može prekinuti gotovo dvovekovni rasap Srpstva – nastao upravo odricanjem onih vrlina i vrednosti koje su nas održale od 1389. nadalje.

Taj Pad se nažalost najteže i najočitije ispoljio u Crnoj Gori, ali ni drugde nije ni manji ni blaži.

Podsećajući se, stoga, narodne izreke “Što se grbo rodi, vreme ne ispravi”, Srpski klub i Srpski list su se otpočetka otvoreno zalagali za Srpsku revoluciju – pod njom podrazumevajući ne iskorak u nešto izmaštano, poput komunističke revolucije naših otaca i dedova, već duhovni i stvaralački povratak onome što nam se kao narodu povesno potvrdilo životodajnim.

Jer, kako mi beše kazao jedan lekar holista u Kanadi: “Ako vam se desi saobraćajna nesreća, neću vam moći da pomognem ja, nego hirurg” .

Naime, komunističkom revolucijom, čiji su biološki izdanci i mnogi od nas iz Srpskog kluba i uredništa Srpskog lista (ostali takođe budući baštinici bezmalo dvovekovne, puzajuće, isto tako levičarske revolucije, otelovljene i Ravnogorskim pokretom Draže Mihailovića) srpskom biću nanešena je trauma kakvu medicina – i narodna i naučna – leči isključivo kontra-traumatski: recimo, nameštanjem, često veoma bolnim, slomljenih kostiju i obradom i ušivanjem rana.

Izgleda, međutim, da srpska javnost još nije sprema da sluša naš glas, što je i razumljivo, budući da mi ne nudimo nikakve ugodnosti i pogodnosti, poput drugih – naročito zvaničnih – političkih opcija, već napor, muku pa i žrtvu, zarad ozdravljenja cele nacije, a ne samo pojedinih njenih hipertrofiranih delova u vidu raznih Službi koje su se – zakonomerno, neumoljivo i pogubno – izmetnule u bezbrojne surčinske, zemunske i druge “klanove”, te “tajkune” i ostale preimenovane pošasti, u nastanku prepoznatljive već u Brozovo doba.

Međutim, mimo svih tih Njihovih menjanja naziva i obrazina, “ budućnost ” koja nam se kao narodu bezobzirno servira, “ prodaje ” ili nameće već preko jedan vek ostaje ista: materijalistička, bezverna, i individualistička. Jer, kao što se neprekidno uveravamo, koliko je nekakvog “ društva ” bilo u titoizmu ili miloševićizmu toliko ga je, i manje, u ovoj “ tranzicionoj ” Srbiji ili – kao što iz iskustva znaju svi iseljeni Srbi – na Zapadu.

Jer, društvo – da ne pominjemo istinsku zajednicu – nije moguće bez minimuma solidarnosti i saosećanja, a toga već odavno, zahvaljujući komunistima i njihovim naslednicima pod raznim današnjim partijskim bojama, među Srbima nema. Umesto toga, i kod nas su uzaptili rojevi sluđenih, pobesnelih ili uzrujanih pojedinaca koji svaki za sebe grabe sve šta im je na dohvat.

No nažalost, ili srećom, bar za Srbe društvo osim kao zajednica – duhovna ili krvna, nikako samo interesna – ne može postojati, a izgleda ni drugde. Jer, mafije nisu nikakva “ društva ” i zato se na naše oči svet krvavo raspada, a mi mu, mimo čak i sopstvenog razuma, hrlilimo šibani krilaticima lažova i maloumnika. I zato je jedan od glavnih ciljeva Srpskog kluba i Srpskog lista da takvu jednu zajednicu stvare makar u malome, u okviru naših skromnih ličnih moći i snaga. Jer, cilj nam nikako nije da se busamo u grudi kao usamljeni zatočnici pravde i istine, kasandre nadolazeće propasti, ili političke vođe nekog novog “oslobodilačkog” pokreta, već da primerom pokažemo da je zajednica moguća, i da se naš život ne odvija u hermetičkim odeljcima nazvanim ličnost, porodica, šira familija, pleme, a pogotovu ne u batiskafima nekakvog Rasejanja i Otadžbine. Jer, kao što veli poljska himna: “Dok bude Poljaka biće i Poljske”, te ne budemo li međusobno saosećali i zajednički delali (1991–1995. viđao sam isuviše ravnodušnosti naspram udara na naše položaje svega nekoliko kilometara od nas) neće nam ni Bog pomoći, a kamoli bilo koji zemaljski činioci.

Naime, i mi iz Srpskog lista i Kluba smatramo da je očuvanje čovečanstva – ali, i ljudskosti – vrhunski cilj kome svi mi treba da težimo, no ako zapadni deo naše planete hrli Bogu na Istinu – i ako ga slede i Rusija, i Kina, pa čak i Indija, bacanjem u tehnološku (duhovno i ekološki kobnu) revoluciju, i u ljudožderski kapitalizam i merkantilizam – niko nas kao naciju ne može primorati da i mi idemo tim putem. Jer, alternativa delimične, izbirljive i kreativne samoizolacije postoji i nju sprovode, recimo, i sama Evropska Unija ili SAD, brižljivo čuvajući svoju ideološku i rasnu čistotu zabranom Srbima da slobodno putuju njihovim, “prosvećenim” , delom sveta.

Stoga, Srbi i Srbija mogu i imaju pravo, i u stanju su to da sprovedu, da unutar naših granica ustanovimo društveno, političko i kulturno ustrojstvo koje odgovara Srpskom narodu – kao i snage da takav sistem održimo čak po cenu neke nove vojne intervencije Zapada – koja može dovesti i do eventualne okupacije zemlje, ali ne i naših umova i duša, što nam čini samookupacija političkom elitom uzgojenom pod vrednostima Josipa Broza, Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Borisa Tadića, Vojislava Koštunice ili Čedomira Jovanovića.

Srpski klub i Srpski list su zato odlučili – ukoliko ne dođe do povećanja aktivnog i samopregornog učešća naših čitalaca u našem radu, ne samo pukom posetom ovoga sajta – da ovaj vid delatnosti smanjimo ili potpuno ukinemo i svoje buduće napore usmerimo na biblioteku Soj izdavačke kuće Žagor iz Beograda, te podržavanja izdavačkih delatnosti sličnih nacionalnih grupa: Logosa iz Beograda, Dveri srpskih, Srpske Pravoslavne Crkve, nacionalnih internet stranica poput Vidovdana, Srpske politike, 1389, i Nove srpske političke misli.

No, pre i mimo svega, zalagaćemo se i dalje za razne oblike neposredne akcije: nacionalne sabore, tribine, omladinska i dobrovoljačka logoravanja, hodočašća i marševe, parade nacionalnih organizacija, javne političke zborove, te uvođenje autentičnog nacionalnog štiva i gradiva u obrazovanje srpske omladine – što podrazumeva sveobuhvatnu kulturnu revoluciju koja će razbaštiniti i Brozovo i liberalno srpsko nasleđe.

Najviše od svega, međutim, nastojaćemo na uspostavljanju infrastrukture za stvaranje istinske srpske vojske, policije, akademije nauka i umetnosti, raznih strukovnih udruženja, i radničkih sindikata.

Ali, za sve to su potrebni novac i dobrovoljci. Dosada je to isključivo na svojim plećima nosilo oko dvadesetak stalnih članova Srpskog kluba i oko desetak ljudi okupljenih oko Srpskog lista. Kako su naše napore doživljavali procenjivali članovi vladajućih “srpskih” struktura i vi ste, kao čitaoci, imali prilike da pratite i u našoj rubrici Odziv. Ako je do samog sajta, iz samog njegovog izgleda jasno vam je da nemamo mogućnosti da ga bolje likovno i grafički opremimo, budući da rad jednog dizajnera košta, dok se dobrovoljno još niko nije javio. Što se pak tiče otvaranja neke Srpske kuće (videti predlog za osnivanje “stranke” Srbi, 6. broj Srpskog lista: O dosezanju dobra), kupovine makar “juga” ili “stojadina” radi veće pokretljivosti i članova redakcije Lista i samoga Kluba (gotovo niko od nas nema kola), te nabavke odgovarajućih knjiga, traka, cedeova i sličnog, novac koji bi nam sve to i slično donekle rešio se ne broji u stotinama hiljada evra, već u desetinama hiljada.

Dosada smo izbegavali da se obraćamo bilo kakvim sponzorima, ne bismo li izbegli ono “kuma donela, kuma odnela” – ili, još gore, zahteve za određenim protivuslugama. Toga se i dalje držimo, te bismo eventualnu novčanu pomoć primali isključivo od pojedinaca koji bi nam je lično uručili u iznosima koji bi sprečili bilo kakvu eventualnu ucenu. Tako, bilo bi bolje da nam 1000 ljudi jednom godišnje pošalje po 100 evra, nego da nam sličnu sumu neko daruje isključivo u svoje ime. Račun u banci, bar u Srbiji, ne nameravamo otvarati, s obzirom na karakter finansijskih, poreskih i policijskih vlasti ove države. Jer, kad su one mogle da prevare narod koristeći se koferima ilegalnog i neprijavljenog keša stranih obaveštajnih službi, ili darodavaca poput Šoroša, mi i slični pokušaćemo da ostvarimo nešto od onog za šta smo dosad životom jamčili sa daleko manje.

Pomoć, međutim, ne mora biti novčana: dobrovoljci spremni da prevoze članove Kluba, uredništva Lista i eventualne aktiviste budućeg pokreta Srbi na razne tribine, zborove, sastanke i slično pomogli bi nam nemerljivo, kao i oni koji bi nam, eventualno, stavili zemlju na raspolaganje za omladinske logore, narodne sabore ili letnje nacionalne škole. Naime, delatnošću na privatnim posedima izbegli bismo potrebu da takve događaje prijavljujemo vlastima kao javne, i njihovu moguću pravnu zabranu.

Svakako, naime, da bi sve naše političke i druge delatnosti bile javne, kao što su i dosada bile – ako ništa drugo, s puke spoznaje da je bilo kakav vid tajnog, prikrivenog ili ilegalnog delanja nemoguć u današnjim uslovima usavršene špijunaže i nadgledanja celokupnog stanovništva, ne samo Srpskih zemalja. Od naših neprijatelja i protivnika mi ne možemo, niti želimo da krijemo naše ciljeve, namere i delatnosti – ali im ne moramo ni pružati prilike da nas onemoguće koristeći se krilaticama poput “borbe protiv terorizma” , ili protiv “antiustavnih delatnosti” .

Ovim želim da se zahvalim svim našim dosadašnjim sličnomislećim ili istomislenim čitateljima i posetiocima sajta i da im poželim da se što pre ogledamo na zajedničkom radu u duhu ovog Obaveštenja.

Za Uredništvo,

Momčilo Selić

Februara 2008.

u Beogradu