Ivan Selimbegović

„Realnost“ i levica

U poslednjih mesec dana na sajtu NSPM objavljena su dva teksta Maria Kalika u kojima autor hvali postupke Slobodana Miloševića i predstavlja se kao «istinski» levičar nasuprot Vladanu Milanku koji je nagovestio da se sa takvom odbranom Miloševićevih postupaka ne slaže. Namera mi je da u ovom tekstu pokažem da se sa pozicije levice ne može konzistentno braniti Milošević na način na koji to čini Mario Kalik.

Naime, kad izuzmemo gomilu istorijskih interpretacija iz Mariovog govora, kristališe se jasan argument: Miloševićeve namere bile su u punoj meri levičarske ali on ih je ostvario samo onoliko koliko je to bilo moguće u datim okolnostima, sa velikim akcentom na tome da se Milošević nije mogao boriti protiv realnosti i da je njegov «opus» ono najbolje što se iz te realnosti moglo izvući.

Sa druge strane, isti autor, kao dobar levičar, insistira na jedinstvu teorije i prakse. Šta «jedinstvo teorije i prakse» znači? Očigledno, to znači da «teorija» i «praksa» ma šta mi mislili da oni kao suprotstavljeni termini znače, zapravo ne referiraju na nekakva dva sveta u kojima čovek živi, jer takva dva sveta ni ne postoje – dakle, torija i praksa referiraju na jedno te isto. Problem sa izrazima poput ovoga zapazio je već Hegel. Naime sama sintagma nas po svojoj formi upućuje na to da su teorija i praksa dve različite stvari jer, osim toga što pred sobom imamo dva različita izraza, njihovo jedinstvo iskazujemo nekim trećim iskazom – ono se ne podrazumeva već kad kažemo samo «teorija» ili samo «praksa» već je ono naknadno Forma sintagme mami nas da je razumemo kao da je to jedinstvo nešto što tek treba da nastane , kao da smo se nekako zatekli sa teorijom i praksom kao različitim stvarima i sad treba da ih pomirimo. S druge strane smisao te sintagme izgleda kao da protivureči njenoj formi jer ona pokušava da kaže da uopšte nemamo pred sobom dve stvari već samo jednu jedinu.

Zašto je to značajno za pomenutu odbranu Miloševića? Prosto, u argumentu koji je pružen imamo na delu upravo takvo – pogrešno – shvatanje teorije i prakse: Milošević je imao dobre namere i taman kad je počeo da ih prevodi u praksu na putu mu se isprečila realnost, objektivna situacija u kojoj je bilo prosto nemoguće sprovesti u delo takvu plemenitu zamisao. Realnost je, dakle, kriva a Milošević je heroj jer je u takvoj, surovoj, realnosti izdržao tako dugo.

Pa, dragi moji „levičari“, stvari ne stoje tako.

Vratimo se opet Hegelu: u izrazu «jedinstvo teorije i prakse» to jedinstvo nije ono koje tek treba da nastane, nego mi samo tek treba da ga shvatimo, a ono je već na delu – jezik se pokazuje kao varalica.

«Teorija» i «praksa» su samo konstrukti, one nikad nisu ni bile dve odvojene stvari, oni si samo odvojeni jeziku a smatrati da oni referiraju na dve različite stvari je ono što se kod francuskog teoretičara Žaka Lakan naziva «padom u imaginarno». Takvo verovanje je jednako verovanju da ale i bauci zaista postoje.

A zašto su one razdvojene u jeziku? Pa jedna od divnih pogodnosti njihovog razdvajanja jeste što nam ono omogućava da branimo takve ljude kao što je Slobodan Milošević. Na isti način mi možemo braniti bilo koga, jer teorija je ono što, u takvoj zamisli, pripada subjektivnom, svima nama nedostupnom aspektu čoveka pa u nju možemo projektovati bilo šta (po istom mehanizmu mogu se braniti Hitler, Staljin, Buš... ili pak kuditi Majka Tereza, Gandi i bilo ko drugi). Šta više ovakvo radvajanje teorije i prakse omogućava ne samo da se skine sva odgovornost sa Miloševića nego i da se Milošević u potpunosti izmisli , jer budući da je njega realnost sprečila da svoju zamisao ostvari, mi tu zamisao ne možemo ni znati – mi o njoj samo nagađamo tj. mi je izmišljamo.

Sad, pošto je Kalik više puta tražio da mu se kaže šta je pravi levičar – evo nekoliko uputa. Pravi levičar je onaj koji ne razdvaja, koji zaista ne razdvaja teoriju od prakse. Pravi levičar zna da čovek «u teoriji» nije ni manje ni više nego čovek «u praksi». On se ne krije iza «realnosti» i ne koristi je kao izgovor za to što njegova dela ne ostvaruju u potpunosti njegove namere jer njegove namere nisu ni više ni manje od njegovih dela. Nažalost, pravi levičar je retka zverka, ali mnogo opasnija kako od Maria Kalika tako i od drugih koji se koriste tom istom «retorikom realnosti» - a to su bezmalo svi političari. Dakle, nije levičar taj koga se treba čuvati nego upravo oni koji pokušavaju da nam nametnu svoju politiku tvrdeći kako je u datoj situaciji ona jedina moguća i koji na taj način apriori ukidaju smisao svakog mišljenja.