Batić Bačević

Nova Jugoslavija

Šta se, dakle, dogodilo prošle nedelje u Srbiji? Ako je suditi po medijima, ova nedelja ostala je zavejana u još jednoj izbornoj kampanji, u kojoj je građanima već objašnjeno kako će već sutra biti bolje, pošto imaju samo jedan život, ali da se vredi boriti, jer od njih sve zavisi, ukoliko shvate da stručnost mora da bude iznad politike. Na kraju su još mogli da uzviknu: Živela Srbija. Pre toga su mogli da vide spontane susrete sa građanima, koji su, gle čuda, isti u svakom gradu jer ih izvesne partije voze od mesta do mesta, optimistične izborne skupove po školama, bolnicama i izbegličkim kampovima, ljubljenje ovaca koje još nisu stekle pravo glasa ili, pak, asfaltiranje svake seoske yade kao deo velike izborne kampanje.

Kao jedna od velikih srpskih dilema izdvojilo se i pitanje koje će sve kič pevačice pevati o trošku vlade za doček pravoslavne Nove godine, dočim niko od slobodnih novinara u Srbiji još nije saznao koji će kič pevači pevati o trošku gradskih vlasti za doček regularne Nove godine. Mesec dana pred izbore, koji su od sudbinske važnosti za zemlju, iako će malo toga promeniti u njenom odnosu prema spoljnom svetu, unutrašnjim reformama, privatizaciji ili socijalnim davanjima, partije u Srbiji se takmiče koja ima bolji i duhovitiji slogan, ali nijedna ne pomišlja da odgovori na sasvim banalna pitanja – koliko košta njihova kampanja i ko tu kampanju plaća. Sofisticiraniji deo Srbije, koji svoja razmišljanja napaja na vrelu medijske imperije B92 i nevladinog sektora, postavlja još ozbiljnija pitanja sa kojima Srbija još ne može da se suoči – ko je, dakle, prošle noći hrkao u kući Velikog brata i zašto niko u Srbiji nema hrabrosti da odgovori na to pitanje. Jer ako to ne raščistimo na vreme, nikada nećemo ući u Evropu.

Između tih velikih medijskih senzacija se nekako, i mimo svih medijskih pravila demokratske Srbije, provukla vest da je Srbija potpisala sporazum o slobodnoj trgovini zemalja jugoistočne Evrope, a sutradan je najavljeno i potpisivanje memoranduma o izgradnji ruskog gasovoda kroz Srbiju vrednog tričavih milijardu dolara. Te vesti jesu bile u svim televizijskim dnevnicima i na svim naslovnim stranama, ali još niko nije ozbiljno objasnio kakve će koristi imati građani od tih sporazuma, ako se oni budu i sprovodili u ovoj zemlji posle izbora.

Potpisnik ovog teksta se veoma slabo razume u ekonomiju, ali nekako veruje da sporazumi CEFTA ili onaj o ruskom gasovodu imaju nešto ozbiljnije posledice od rezultata predstojećih izbora u Srbiji, pa i u susednim zemljama. To verovanje naravno može da bude puka zabluda, ali se nekako u poslednjih nekoliko vekova ispostavilo da su sukobi ili ratovi uglavnom izbijali iz veoma opipljivih ekonomskih interesa, koji su naknadno, kao što pijani gosti časte muzičare u provincijskoj kafani, nakićeni velikim nacionalnim, istorijskim razlozima. Zato je CEFTA, iz koje će već 1. januara istupiti Rumunija i Bugarska, jedna sasvim simbolična, ekonomska obnova Jugoslavije u kojoj će sve države pokojne zajednice izvoziti i uvoziti bez ikakvih carina. Ta zajednica je stvorena uz minimalni, gotovo neprimećeni entuzijazam zemalja koje su, pre 15 godina, želele da po svaku cenu izađu iz nje i uz ogromnu želju međunarodne zajednice da se ta zajednica ipak obnovi. Tako je CEFTA postala neka vrsta prijemnog ispita za Evropsku uniju, većina građana veruje da je reč o uvođenju Jugoslavije na mala vrata, a verovatno će se ispostaviti da će se sprovođenje tog sporazuma pretvoriti u najprecizniju dijagnozu ili odgovor na sasvim brutalno pitanje – ko je najveći gubitnik raspada Jugoslavije i koja se zemlja najsporije oporavlja od sumanutog rata.

Takav ishod čitave balkanske tragedije će verovatno uneti kap optimizma u mozgove kreatora ovdašnje ili tamošnje elite. Sigurno je da će direktori ozbiljnih firmi s ove ili one strane Drine ili Save biti veoma zadovoljni, sasvim je moguće da će taj sporazum spustiti nacionalne temperature više nego sve tribine ili akcije o katarzi zajedno, ali će svejedno ostati prilično gorak osećaj što je jedna tragična priča započela sa borbom za nacionalno dostojanstvo, pravo na sopstvenu državu, da bi se, kao u nekoj lošoj komediji, završila na pomirenju oko pitanja kako izvoziti ili uvoziti jafa keks, Krašove bajadere, tuzlansku so ili folk muziku svih nacionalnosti. Takav ishod jeste loš za profesionalne mitomane, koji su ostali bez patosa, ali može da bude sasvim dobar početak za normalnu, održivu politiku na Balkanu.

Druga ekonomska vest o ruskom gasovodu će svakako imati veliki uticaj na energetsku situaciju u Srbiji, samo što niko u tom projektu neće videti jeftinije grejanje već ozbiljnu političku posledicu. U svetu, u kome se sva kretanja u međunarodnoj politici mogu prevesti na jezik kubnih metara ili barela, izgradnja gasovoda kroz Srbiju će svakako biti protumačena kao veliki geostrateški potez, kojim vlast u Beogradu pokušava da zaigra na kartu novog, veoma ublaženog hladnog rata u kojem bi Srbija mogla da ima neku korist.

Ako se čitave teorije o dalekosežnim posledicama bitke za kontrolu energetskih resursa pokažu kao puka srpska iluzija, zasnovana na prevelikoj ruskoj lektiri koja stoji nad glavama naših lidera, opet će građani Srbije imati sasvim opipljivu, doduše prizemnu očiglednu korist od tog projekta. Tako je Srbija ušla u sasvim novo političko doba. U njemu ćemo se sve više boriti za “našu stvar” preko izvoza dobrih proizvoda, transfera ruskog gasa ili privlačenja ozbiljnih svetskih kompanija, a cena na nekoj, nevidljivoj svetskoj pijaci će nam jasno definisati položaj. To svakako nije nešto što će obradovati nesrećne geostratege, kolekcionare naših zabluda ili guslare sa greškom, ali će verovatno imati sasvim ozbiljne posledice za budućnost ovog društva. Bez obzira na to što je malo ljudi koji u to veruju.