Đuro Bilbija

Zašto Putin brani Kosovo

Počinje li Vladimir Putin – za razliku od Hruščova koji je to radio u Ujedinjenim nacijama – da lupa (ne)skinutom cipelom iz Kremlja?

Istoričar Milorad Ekmečić nije jednom napisao: da je Rusija svoju ulogu velike sile osvajala i potvrđivala – ili gubila – na Balkanu. Stoga je sasvim razumljivo što su mnogi – i najmanji prvi nagoveštaj priželjkivane nove “spasonosne bipolarnosti” u svetu – odmah osetili “buđenje ruskog medveda” u novom, nešto metalnijem tonu Vladimira Putina povodom “konačnog statusa” Kosova i Metohije i njegovih implikacija po svetske odnose i poslove. A neki su otišli tako daleko da su, ne bez izvesnog radosnog uzbuđenja, sami napravili istorijsku paralelu između (ne)očekivane Putinove “grmljavine” da status naše južne pokrajine mora biti krojen po univerzalnim principima međunarodnog prava, i čuvenog nastupa Nikite Hruščova u Ujedinjenim nacijama, kada je našao za moguće i svrsishodno da u ime moćnog SSSR-a skinutom cipelom lupa po govornici.

Ali, šta je ruski lider povodom Kosova i Metohije stvarno rekao, koga je uistinu upozoravao – i na šta?

Sve što se dogodilo u Kremlju 30. januara. U prvim minutima Putinovog savetovanja sa članovima vlade.

Počelo je od ovih uvodnih reči šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova: “Pred nama je ove nedelje i ministarski sastanak takozvane Kontakt grupe za regulisanje kosovskog konflikta. Nastupa najvažnija etapa. Počinju pregovori koji treba da opredele konačni status Kosova. Predstavnici Rusije u tome će se rukovoditi našom poznatom principijelnom pozicijom da je neophodno naći rešenje koje će biti prihvatljivo i kosovskim liderima i Beogradu. To je težak zadatak jer kosovski albanski lideri otvoreno govore da ih neće zadovoljiti ništa osim nezavisnosti. A to se razilazi sa odlukama donetim u Savetu bezbednosti UN i zato je, nema sumnje, preko potrebno da međunarodna zajednica podstakne zainteresovane strane na pronalaženje za sve prihvatljivog pregovornog rešenja.”

Kao da ništa nije bilo unapred pripremljeno, lider postjeljcinske Rusije podigao je prst pred nosom svog ministra inostranih poslova, ali su sledeće reči – iako i instrukcija njemu uoči puta u Brisel – bile mnogo više namenjene Vašingtonu, Londonu i Berlinu:

- Skrećem vam pažnju, Sergeju Viktoroviču, da je Kosovo i za nas izvanredno važno pitanje. Ne samo iz ugla poštovanja principa međunarodnog prava, nego i zbog praktičnih interesa postsovjetskog prostora. Sve varijante rešenja za Kosovo koje budete razrađivali u Briselu – molim da ovo predočite i svojim kolegama – moraju da imaju univerzalni karakter. Za postsovjetski prostor je to od posebne važnosti. Svi konflikti na postsovjetskom prostoru, nažalost, nisu još razrešeni i mi ne možemo pristati da se ide putem na kojem će se jedni principi primenjivati na jednom mestu, a sasvim drugi – na drugom. Potrebnu univerzalnost rešenja o kojima će se razgovarati – stalno imajte na umu!”

Ovo je Lavrova “obavezalo” da kaže: “Neizostavno ćemo, Vladimire Vladimiroviču, o tome voditi računa. Utoliko pre što su neki naši partneri iz Kontakt grupe, tokom dosadašnjih priprema za kosovske pregovore, pokušavali da se u dokument koji se priprema unese teza da je Kosovo – unikalan slučaj i da, samim tim, rešenje koje za njegov status bude nađeno neće praviti presedane. Zato: budite uvereni da ćemo vaše instrukcije ispoštovati.”

Oni uvereni da je “buđenje ruskog medveda” počelo upravo sa Putinom, Hruščovljevu “cipelu” našli su i u njegovoj završnoj kremaljskoj replici povodom Kosova: “Da, unikalan je (slučaj Kosova, prim Đ. B.) da bi se zaobišli opšti principi međunarodnog prava. Takvu unikalnost poslednjih godina imamo priliku da posmatramo u raznim regionima sveta. A čemu stvarno vodi ta unikalnost – svi mi predobro razumemo.”

Nastavak je usledio dan kasnije. Na velikoj godišnjoj Putinovoj predsedničkoj konferenciji za štampu, u prisustvu više od hiljadu ruskih i stranih novinara, odgovarao je na pitanje gruzinskog novinara Tejmuraza Nucubidzea: “Kada ste naglasili da rešenje kosovskog pitanja mora imati univerzalni karakter, da li ste time, možda, hteli da upozorite da bi Rusija, ukoliko Kosovu bude data nezavisnost, mogla podržati zahteve da na takav način budu razrešeni i zamrznuti konflikti na postsovjetskom prostoru, znači – i abhaski i južnoosetinski?”

Lako je objašnjivo zašto se baš Gruzin ovako “počešao” posle Putinovog faktičkog upozorenja Zapadu da se povodom “konačnog statusa” Kosova i Metohije ne igra novog kršenja međunarodnog prava i opasnih presedana. Abhazija i Južna Osetija su polunezavisne državice unutar međunarodno priznatog državnog okvira Gruzije. Abhazija, na čijoj teritoriji se već godinama nalaze ruski mirotvorci, čak funkcioniše kao de fakto samostalna država i uporno traži od Moskve da je prizna. Jasno stavljajući do znanja: da ništa ne bi imala protiv ni da, kao minimum, uđe u sastav Ruske Federacije, pošto se u svoje vreme – bežeći od Turaka – priklonila ruskoj imperiji, a ne Gruziji.

Na ovo je Putin rekao samo ono što je hteo.

- Što se tiče Kosova, postoji Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN po kojoj je ono neodvojivi deo Srpske Federacije (ruski predsednik je upravo ovako nazvao SCG – op. Đ. B.). A Rusija u svom delovanju polazi od toga da odluke Saveta bezbednosti nisu nimalo deklarativnog ili konjunkturnog političkog karaktera, već – da se donose da bi bile poštovane i realizovane. Inače, govoreći o Kosovu i potrebi za primenom univerzalnih principa, imao sam u vidu da su u Makedoniji, na primer, na snazi rešenja koja su tamošnjem albanskom stanovništvu omogućila srazmerno, 20-procentno učešće u vlasti i upravljanja, pored ostalog – i u policiji. Dakle: tamo su Albanci 20 odsto stanovništva i dogovoreno je da čine petinu sastava makedonske policije. Ali, pošto Rusi čine 60 odsto stanovnika Rige, glavnog grada Letonije, zašto onda ne bi i za njih važio taj isti princip? Ukazujem na ovo zato što principi zaista moraju da budu univerzalni jer, u suprotnom, politika koja se sprovodi, ne može zasluživati poverenje.”

Očito, uvek držeći na umu (po ranijem sopstvenom priznanju) ono što je Šarl Senjobos hteo da kaže kada je ocenio da je evropski mir pod dominacijom Pruske nakon 1871. bio “isto toliko skup kao i pravi rat”, Putin je nastavio:

- Uvek treba kritički preispitivati i pravičnost odluka koje se u međunarodnoj zajednici donose. Ovo važi, naravno, i za Kosovo. Ako neko misli da Kosovu treba dati punu državnu nezavisnost – u ime čega tada to isto uskraćivati Abhazima i Osetinima? Dok ovo izgovaram – ne govorim kako će se prema gruzino-abhaskom i gruzino-osetinskom konfliktu postaviti Rusija, iako svi znamo i da je Turska već priznala Republiku Severni Kipar. Dakle, ne želim da kažem da će Rusija, ukoliko Kosovo postane nezavisno, odmah priznati Abhaziju i Južnu Osetiju za nezavisne i samostalne države. Govorim o nečemu drugom i važnijem: da međunarodna zajednica mora delovati pravedno i u interesu svih koji žive na nekoj teritoriji, da su nam potrebni opštepriznati, univerzalni principi za rešavanje problema.”

Ruski vodeći listovi svoje procene uneli su u naslove tipa “Moskva neće presedan Kosovo”. Istoga dana kada je, Srbima poslovično nenaklonjeni, uticajni moskovski dnevnik “Komersant” dao priliku Rozmari di Karlo, zameniku pomoćnika američkog državnog sekretara, da – idući uz dlaku Putinu – kaže: da su stanje na Kosovu i samo Kosovo “jedinstveni kao pojava” i da stoga ne treba njegov “konačni status” povezivati sa razrešenjem “zamrznutih postsovjetskih konflikata”. Sa prvih stranica naše štampe došlo je kao eho: “Kažem Kosovo, mislim – Kavkaz”.

A da li je Putin uistinu mislio primarno na Kavkaz i – da li samo na Kavkaz? Može li se potpuno isključiti mogućnost da mu je osnovna pobuda bila da pomogne Srbiji povodom Kosova i Metohije? Nije li, možda, mada o tome nije javno izgovorio ni reč, pokušao da osujeti da se ponovo dogodi ono što se događa svih proteklih 10-15 godina – da jedino za Srbe i Srbiju ne važe nikakva svetska pravila i principi?

Sa citiranim “Kažem Kosovo, mislim – Kavkaz” nije baš sve tako prosto. Putin ima dovoljno “ruskih razloga” da iz Moskve radi protiv nezavisnosti Kosova, ali – i da joj ne pregrađuje put.

Sa nezavisnošću svih sličnih teritorija kao “univerzalnim principom” – Rusija bi širom otvorila vrata Abhaziji, Južnoj Osetiji i Pridnjestrovlju da se vrate pod njene državne i istorijske skute. Tamo gde su vekovima i bili. Isto tako, univerzalnim bi učinila i put kojim bi joj se, makar i ne brzo, u perspektivi mogli vratiti Krim i ne mali “ruski deo” Kazahstana. Ali, time bi istovremeno svojim rukama dala nezavisnost buntovnoj Čečeniji, čiji primer bi, nema sumnje – podsticani i obilato finansirani iz Turske i nekih arapskih zemalja – ubrzo počeli da slede ostali kavkaski i dagestanski, uglavnom muslimanski narodi.

Gubici bi, dakle, bili veći od dobijenog. Bar u početku, jer bi separatizme na teritoriji Rusije, otvorenije nego dosad, podržavali svi kojima odgovara da ona, makar i u sastavu G-8 i sa formalnim vetom na Ist Riveru, nikad više ne bude velika sila. Stoga je veliko pitanje: i šta je stvarno rekao Putin i u koju je metu gađao?

Tek treba izvagati: da li je njegovo istupanje predstavljalo pokušaj da se Kosovo ne proglasi za “unikalan slučaj” samo zato da bi Moskva (preko pretvaranja njegovog “konačnog statusa” u univerzalni model za sve “zamrznute konflikte”) povratila bar deo izgubljenog prilikom badinterovskog raspada SSSR-a? Ili je Putin (hruščovljevskim lupanjem neskinutom cipelom protiv zaraze davanja pune nezavisnosti jednom zaraznom nezamrznutom konfliktu) zapravo pokušao sasvim suprotno – da sačuva svoju zemlju od domino-efekta. Od gubljenja praktično celog južnog “mekog trbuha” između Crnog i Kaspijskog mora.

Pre će biti da se radilo o ovom drugom, mada velike zemlje sebi mogu dozvoliti i da ne dobijaju uvek i baš na svemu, da manje gube na važnijem. U suštini, možda bi Putinova pozicija i računica bile jednostavnije da Rusija, iako su njene devizne rezerve dosegle 185 milijardi dolara za svaki respekt, može sama, u direktnom odmeravanju snaga sa drugim velikim silama obezbeđivati svoje interese i blokirati pokušaje da se, recimo, i Čečenija proglasi za “unikalni slučaj”. Što znači: bez oslanjanja na štaku međunarodnog prava i UN, o koje Bela kuća i NATO poslednjih godina, kad im zatreba, otiru noge.

Stoga Putin nije ni krio: da mu je “konačni status” Kosova mnogo važniji od samog Kosova. Paradoks? Nipošto, a neće ni biti sve dok se iz Vašingtona Sibiru bude pridavao “kosmički značaj” za američke interese, a na pojas između jugoistočne Evrope i ruskog Dalekog istoka (68 odsto svetskih rezervi nafte i 41 odsto prirodnog gasa) bude gledalo (izraz Zbignjeva Bžežinskog) kao na “globalni Balkan”.

Rusija je posle 1991. na Balkanu uglavnom jeftino krčmila preostale pozicije nekadašnje velike sile. Pristajući – uglavnom zarad trenutnih koristi Borisa Jeljcina i njegove kamarile – i na žrtvovanje međunarodnog prava povodom Srba i Srbije. Demonstrirajući na svakoj krivini tzv. jugo-krize da je njegovom Kremlju i sitni ćar u Vašingtonu i Berlinu važniji ne samo od najkrupnijih srpskih interesa, nego i od “univerzalnih principa” o kojima Putin nastoji da govori punim ustima. U tome je i Jeljcinu “unikalni slučaj” Slobodana Miloševića bio samo smokvin list za banalnu trgovinu “univerzalnim principima” i na štetu Rusije i njenih krupnih i trajnih interesa.

Putin, za razliku od večito pijanog i polupijanog Jeljcina, nema iluzija ni o današnjem svetu, ni o partnerima-konkurentima i istorijskim rivalima iz G-8. Vrlo dobro zna da su SAD   uspešno izvele 16 vojnih intervencija čiji je cilj bio menjanje neposlušnih i nepoćudnih režima i da se na tome neće zaustaviti. Ništa lošije: da je Haški tribunal prvi “geopolitički sud” čija se uloga iz Moskve ne može ni promeniti ni ograničiti. A i ono u ovom času najvažnije: da Amerikanci, Nemci i Britanci – u igri “humanog” i humanitarnog nametanja, ovoga puta “unikalnosti” Kosova i njegovog “konačnog statusa” – istovremeno krune i ono što je preostalo od međunarodnih principa i njihove univerzalnosti i pokazuju ojačaloj Rusiji da je za nju, za duže vreme, predviđen Senjobosov “pruski mir”.

Zato Putin pokušava da popravi šta može i da makar smanji štetu koju je sopstvenoj zemlji naneo “jeljcinizam”. To je glavni razlog što mu je Kosovo mnogostruko važnije i od Kosova i od Abhazije, pa povodom Kosova zvoni na uzbunu i traži “univerzalne principe” i pravila igre među velikima.

Putinov nastup i namere – mada u njemu zaista ne treba ni videti ni tražiti novog Hruščova – mogu biti pogrešno procenjene u Beogradu. U Vašingtonu, Berlinu i u Briselu – sigurno neće.

Ali, za šta će “Putinova cipela” biti dovoljna – i za nas i za samu Rusiju – potpuno je neizvesno.

Pogotovo za nas, u svetu u kojem je uticajna i dobro obaveštena Amerikanka, profesor Wujorškog univerziteta Suzan Vudvord koja je u svojoj zemlji jedan od najpriznatijih eksperata za Balkan, mogla da otkrije: da su državni sekretar Kondoliza Rajs i njen zamenik Nikolas Berns među onima u Bušovoj administraciji koji smatraju da “SAD još nisu završile započeti posao na Kosovu” i da će se to dogoditi tek sa “punom nezavisnošću Kosova”. Pa da još objasni kako ti ljudi veruju da samo nezavisno Kosovo može označiti “kraj Miloševićeve Srbije”. A da iz Beograda tim povodom ne bude ni glaska. Ni diplomatskog ni političkog.

Nama bi bilo, pri takvom stanju stvari, teško pomoći i da je Putin pre neki dan u Kremlju zaista skinuo cipelu...