Nataša Bogović

Intervju sa Borisom Tadićem

Vlada s ovakvim kapacitetom ne može sama da dovrši posao

Sticajem okolnosti, Boris Tadić, izabran na mesto predsednika jedne republike unutar državne zajednice, postao je prvi predsednik nezavisne Srbije u istoriji. Kako ističe u razgovoru za Danas, predstoji nam težak i odgovoran posao.
- Kada sam postao predsednik Srbije pitali su me zašto se ne smejem. Pa, zato što znam šta treba da radim i koje probleme treba da rešavam. Ni sada nemam neki poseban razlog za osmeh, što ne znači da nema razloga za optimizam, uprkos seriji problema koje i ova, kao i dojučerašnja Srbija, mora da reši. Manje je bitno da li smo država Srbija članica Ujedinjenih nacija ili članica državne zajednice, najbitnije je da rešimo probleme. A nakon toga bićemo u stanju da koristimo i pozitivne efekte suverenosti Srbije.

Kada tako kažete, stiče se utisak da je dizanje zastave ispred UN bio samo formalan čin.
- Skrećem pažnju građanima na to da nas čeka ogroman posao i da nije trenutak ni za kakvo slavlje. Ali čin nije samo formalan jer se stvaraju mnogi praktični potencijali za rešavanja problema. Više ne možemo da se izgovaramo da zbog državne zajednice i nerešenih odnosa u njoj nismo u stanju da rešavamo konkretne probleme. Osim toga, konačno smo faktično stanje - postojanje dve države koje u najvećoj meri imaju nezavisne politike - pretočili u praktičnu činjenicu postojanja dve nezavisne države. Možda je sada prilika da na bolji način uspostavimo kvalitetne odnose sa Crnom Gorom jer je unutar Crne Gore postojala politika koja je dovodila u pitanje dobre odnose sa Srbijom zbog neuspostavljanja nezavisnosti. Imajući u vidu podeljenost crnogorskog stanovništva, možda se na ovaj način stiču uslovi da se prevaziđu konflikti u Crnoj Gori, što je i interes Srbije, jer je stabilnost svih susednih država vitalni interes naše zemlje.

Mislite li da je neko iz Srbije trebalo da ode na proglašenje nezavisnosti Crne Gore?
- I pre nego što je Crna Gora zvanično proglasila nezavisnost otišao sam tamo i to dva puta. U najskorije vreme ću to učiniti i treći put. Ne treba insistirati na formalnim, već na suštinskim i sadržinskim potezima. Srbija je uradila ono što je trebalo da uradi.

Pretpostavljam da ste sa gospodinom Vujanovićem razgovarali o razdruživanju. Da li ste postigli neki dogovor?
- Ima nekoliko ravni u kojima moramo da pronađemo obostrano korisna rešenja. Crna Gora neće imati diplomatsko konzularna predstavništva u nekim od zemalja u kojima mi imamo ambasade. Tu Srbija treba da obavlja taj posao i za Crnu Goru ukoliko je to njen interes. Govorili smo o zajedničkim modalitetima vođenja odbrambene politike - obe države imaju praktično istovetne strategije odbrane i bilo bi važno da se sarađuje i o strategiji bezbednosti. Podela vojne imovine je najvećim delom već učinjena, jer je model odbrane tako koncipiran da smo imali rešenje za oba ishoda referenduma. Pitanje carinske politike je sada na nadležnim ministarstvima, ali se kao izvestan problem pojavljuje status u međunarodnim finansijskim institucijama. Danas se vidi da je bilo izuzetno važno da mi što pre postanemo članica Ujedinjenih nacija. Praktično za deset dana smo obezbedili kontinuitet članstva, dok je recimo Rusija to po istom modelu radila osam nedelja. To napominjem zato što posle potvrde članstva u UN, EU donosi konsekventnu odluku, a odmah nakon nje MMF i Svetska banka. Zato nadležni ministri finansija imaju posebnu odgovornost da pronađu prava rešenja.

Poslednjih dana česta je paralela između referenduma u Crnoj Gori i izjava o referendumu u Republici Srpskoj.
- Menjanje granica u jugoistočnoj Evropi je izuzetno opasno. Ne samo zbog regiona, već i zbog mnogih drugih kompleksnih država u svetu - od Zapadne Evrope do srednje Azije. Treba činiti sve da se očuva celovitost i suverenitet postojećih država Balkana. Referendum u Crnoj Gori je bio kritičan momenat. Zato je pažnja evropske javnosti tih dana bila usmerena na Crnu Goru i zato je EU veoma visoko vrednovala smirujuće reakcije iz Srbije nakon referenduma. Nisam zastupnik nijedne političke akcije koja dovodi u pitanje ove principe. Istovremeno, dugoročni i strateški interes Srbije je očuvanje celovite BIH. U međunarodnoj javnosti posle Dejtonskog ugovora postavlja se pitanje na koji način BIH može dugoročno ostati celovita država - izgradnjom monolitne strukture, ili insistiranjem na entitetima, ili na federalizaciji, ili na bilo kom rešenju koje bi elastičnim pristupom obezbeđivalo dugoročnu stabilnost. I zbog toga, sve oko čega se dogovore sva tri naroda BIH, za Srbiju je, kao garanta Dejtonskog sporazuma, apsolutno prihvatljivo. I, kao i na Kosovu, politika nametanja rešenja može samo ugroziti tu celovitost.

Zašto poslanici DS nisu bili u Skupštini kada je konstatovana nezavisnost Srbije?
- Nažalost, prekršen je Poslovnik i bilo je neophodno da se daju 24 sata da se daju amandmani. A onda su poslanici DS reagovali naglo. Žao mi je što se to desilo i smatram da je trebalo da sve političke stranke u tom trenutku budu u Skupštini.

Skupština se poslednjih dana sve češće pominje kao mesto na kome buja govor mržnje?
- Govor mržnje bazično ugrožava bezbednost zemlje i njenih građana. Kada se govor mržnje uspostavlja kao normalno stanje stvari, onda sledi agresija na građane, prema kojima se verbalnim putem iskazuje mržnja. Takvu istoriju imali smo prilike da vidimo devedesetih. I u spoljnopolitičkom smislu govor mržnje nas udaljava od evropskih institucija, čini ovu zemlju ponovo kulturološkim i civilizacijskim prostorom koji mora da se menja. Političari i svi javni radnici imaju posebnu odgovornost, jer govor mržnje je destruktivno, opasno ponašanje, svojevrsno oružje koje je neprihvatljivo za modernu Evropu. Zato zahtevam od svih nadležnih institucija da sprečavaju i na kraju suzbijaju govor mržnje. To važi i za tužilaštva, policiju, ali i za one koji vode institucije - Skupštinu, Vladu, crkvu, SANU, nevladine organizacije...To važi i za predsednika Srbije. To važi i za medije. Svako mora da da svoj doprinos borbi protiv govora mržnje.

Najčešće se u tom kontekstu pominje SRS. G17 Plus je nedavno pokrenula inicijativu za zabranu te stranke.
- Administrativne odluke najčešće nisu pravi način za borbu protiv tako velikih problema. Kao što administrativna odluka o zabrani pušenja nije dovoljna da se ukine pušenje. Potrebno je obrazovati stanovništvo, raditi na vrednostima, objašnjavati zbog čega je to nezdravo, kao što je za društvo govor mržnje nezdrav, čak opasan po život. Protiv govora mržnje moramo se boriti sistemskim rešenjima. Posao predsednika Srbije nije da zabranjuje političke stranke, ali moj posao je da suspendujem sve što šteti razvoju ove zemlje i sve ono što šteti njenom međunarodnom položaju. U tom smislu ne postoji energija koju neću aktivirati da se borim protiv govora mržnje. Mnogi kod nas smatraju da su agresivne reči ili reči mržnje iskaz političke snage. One su najjasniji iskaz velikog kukavičluka. Kao što su ulične siledžije kukavice, tako su i političke siledžije čiste kukavice. Miloševićevsko-radikalsko vreme devedesetih godina koje je takve vrednosti utemeljivalo je pokazalo svoju neperspektivnost. Zato se dogodio 5. oktobar. Drugo je pitanje je li 5. oktobar ispunio sva očekivanja i nade građana koji su želeli da žive u drugačijem ambijentu, ambijentu dobre energije dobrih poruka, pravih planova, usmerenosti prema rešenjima koja čine život boljim i kvalitetnijim.

Ima i onih koji za to okrivljuju DS tvrdeći da je doprinela radikalizaciji Srbije time što je pasivna i ne čini ništa na okupljanju demokratskih snaga.
- Pasivizacija birača pre svega nastupa kada stranke nastupaju svađalački. Sukobi, kao i neaktivnost, odbijaju birače od učešća na izborima. Zato se pred svakog političkog lidera i stranku postavlja imperativ da između ove dve krajnosti pronađe pravu meru. Obavljam posao predsednika Srbije i on je prioritetan. Kad god obavljam posao predsednika stranke neću odustati od ovih vrednosti za koje se zalažem: ne sukob i svađanje, već veoma oštra kritika i konstruktivan plan za rešavanje problema.

G17 Plus je pozvala DS na dogovor.
- Veoma mi je drago zbog toga, ali taj isti poziv sam uputio i G17 Plus i svim drugim demokratskim strankama, posebno onima u Vladi pre tačno godinu i tri meseca. DS je morala da čeka više od godinu dana da bi G17 Plus pozvao DS da se dogovorimo. Uprkos tome, DS će svakako odgovoriti na ovaj poziv s najboljom mogućom voljom. Teme bi trebalo da budu precizirane. Dogovor ne može da bude oko kratkoročnih pitanja, već oko dugoročnih ciljeva. Glavni cilj Srbije je da postane deo EU i poprimi karakteristike koje je kandiduju za članstvo u EU. Sve što je na tom putu mora da bude stavljeno u svrhu tog cilja. Mi smo definisali deset prioritetnih tačaka - od ekonomskih i bezbednosnih reformi, do ustavnih rešenja, ali deo dogovora jeste i dogovor o izborima. Ova Vlada - potpuno očigledno - ne može sama i u ovakvom mandatu, s ovakvim kapacitetom da dovrši posao ostvarenja prioritetnih ciljeva. Vlada mora da bude koncipirana na drugačiji način - ne kao konfederacija ministarstva, mora da bude vođena prema tom cilju s jasnim planom i serijom veoma snažnih i hrabrih poteza koji probleme kao što je Haški tribunal ostavljaju iza nas, koji nas vode prema pregovorima o stabilizaciji i asocijaciji, a ne da ostanemo sasvim na repu procesa evropskih integracija.

Na lokalne izbore u poslednje vreme izlazi malo birača, što doprinosi visokim rezultatima desnice, a stranke demokratskog bloka ne uspevaju da mobilišu svoje pristalice. Kako biste taj problem rešili u slučaju eventualnih izbora?
- Uvek kada se raspisuju parlamentarni izbori uvećava se spremnost građana da učestvuju na njima. Van izbornog vremena rastu šanse populističkih stranaka. Između ostalog i zato predlažem da se dogovorimo o izborima jer će to samo po sebi mobilisati glasače da se opredeljuju. Veliki sam optimista i kada je u pitanju kampanja za podizanje izlaznosti građana na izbore i njihov konačni ishod. Već smo, na primer pred predsedničke izbore, prisustvovali stvaranju atmosfere pobede kandidata radikalne desnice. Ubeđen sam da mi nećemo biti jedini narod u Evropi koji donosi političke odluke mimo svojih vitalnih interesa, a vitalni interes građana je da imaju izvesnu budućnost, viši životni standard.

Čime vi to garantujete?
- Postoji vrlo jednostavno i praktično obrazloženje zbog čega bi političko opredeljivanje za SPS-radikalsku koaliciju bilo duboko protiv interesa svakog pojedinačnog građanina ove zemlje, osim članova najužih rukovodstava tih grupacija koji su poznati po tome što stvaraju beneficije tokom svog državnog posla. Građanima treba objasniti kakvu štetu oni trpe ukoliko Srbija ponovo zauzme taj, umesto evropskog i demokratskog političkog kursa. Valja poći od toga da oko dve trećine finansijskih sredstava koja su danas ubrizgana u srpsku privredu potiču iz kratkoročnih bankarskih sredstava iz inostranstva. Srbija koja bi zauzela antievropski i antidemokratski kurs uputila bi poruku stranim ulagačima da povuku ta sredstva. To bi izazvalo neophodnost kratkoročnih mera, odnosno hitnu meru štampanja novca, što bi izazvalo inflatorni udar. Još više bi porasla panika među stranim investitorima koji bi povukli svoj novac. U takvoj inflaciji dolazi do naglog siromašenja građana. Taj scenario smo videli u Miloševićevo vreme i to bi Srbiju ponovo zaustavilo u razvoju. Da bismo beležili razvoj i porast životnog standarda građana i postajali zemlja bliža Evropi moramo imati minimalno šest do sedam procenata godišnjeg rasta privrede. Za to nam je godišnje neophodno dve do dve i po milijarde evra investicija iz inostranstva . Niko toliko neće da investira u Srbiju koja pokazuje želju da se vrati u miloševićevsko-radikalsko vreme.

Hoće li DS i stranke kojima je upućen poziv na dogovor biti dovoljno uverljive da građane uvere u to?
- Neprekidno ću na tome insistirati. Naši građani moraju da shvate da, kao u svim zemljama sveta, njihov politički izbor ima direktne posledice na stanje njihovog novčanika. Građani su nezadovoljni zbog toga što njihov standard ne liči na onaj pre ratova i ja to razumem. Objektivno govoreći, ako bi Srbija - kao što mora - u 2006. rešila svoje fundamentalne političke probleme, ubeđen sam da će 2007. biti godina sa snažnim investicijama, sa više od dve i po milijarde direktnih investicija u našu privredu koje bi morale biti uložene u infrastrukturu i razvojne projekte, a ne u potrošnju. Takva Srbija bi osetila poboljšanje životnog standarda u godinama neposredno nakon toga. To je posebno važno jer nam je potrebna podrška i energija građana za promene koje slede. Da bismo održali evropski kurs Srbije i obezbedili njeno članstvo neke 2012. u EU.

Koliko je realno pominjati 2012. u tom kontekstu?
- To je najranija godina. Podsećam vas da je moguće skratiti političke procese ako se ne prave političke greške. Da Srbija nije pravila određene političke greške od 2000. do 2006. mi bismo danas imali status zvaničnog kandidata kao Hrvatska. Uveravam vas u to.

Ko je za to kriv?
- Naravno, za njih su uvek krive političke strukture koje su na vlasti. Znači demokratske vlasti su pravile i greške. Bilo bi najtragičnije kada bi zaključak građana bio nakon tih povremenih grešaka da se sada vratimo na miloševićevsko-radikalsko, čija politika nije bila greška nego katastrofa.

Postoji li konkretan program - u slučaju da bude tih dve i po milijarde investicija, kako ih investirati?
- Moramo biti svesni odgovornosti današnje političke strukture za plasman više od milijardu evra koliko se može dobiti od privatizacije u narednih nekoliko meseci. Stičemo šansu da plasiramo ta sredstva u razvoj i u infrastrukturu, a ne u potrošnju. Najave koje dobijamo iz Vlade Republike Srbije o potencijalnim investicijama i plasmanu tih sredstava duboko me zabrinjavaju i više liče na pripremu za izbore i ostvarenje boljih izbornih rezultata nego na ulaganje u budućnost i razvoj.

Šta u tom smislu vi možete da uradite?
- Kao predsednik Srbije upozorio sam nadležne ministre da ću pažljivo motriti gde će biti plasirana sredstva koja možemo dobiti od privatizacije, pre svega Mobtela, osiguravajućih društava i banaka. Ubeđen sam da kvalitetnom ekonomskom politikom i stvaranjem atmosfere investicija možemo uspostaviti novo poverenje sa građanima koji raspolažu novcem. Taj novac umesto da bude u slamaricama i sefovima, mogao bi biti uložen u razvoj ukoliko bi se duh akcionarstva i preduzetništva aktivirao velikim infrastrukturnim radovima.

Da li ste razgovarali o izborima s nekim strankama?
- Kako da ne.

Sa DSS?
- Generalni dogovor koji je ponudila DS podrazumevao je saglasnost oko deset prioritetnih tačaka razvoja društva i dogovor o izborima. Odgovor čekam i dan danas. Smatrao sam da je izbore trebalo da imamo još ranije, ali odgovora drugih stranaka još nema. Razgovori su u toku. Daj Bože da se završe što pre.

I sa DSS?
- I sa DSS, naravno. Sa svim strankama Vlade - i sa SPO i sa G17 Plus i sa onim strankama koje danas nisu u Vladi i parlamentu.

I kada predviđate izbore?
- Ne bavim se političkim predviđanjima. Mogu samo da radim na tome da Srbiji bude bolje i da joj se izbori što pre dese. Ali izbori nisu svrha sami sebi. Oni treba da nas dovedu do vlade koja je u stanju da nas naredne četiri godine vodi čvrsto, planirano i prema cilju evropskih integracija.

Ima i spekulacija da čak i strankama koje deklarativno insistiraju na izborima oni ne odgovaraju do završetka pregovora o Kosovu.
- Ne znam koja bi logika takve analitičare mogla voditi zaključku da demokratama ne odgovaraju izbori pre završetka pregovora o Kosovu. I ne znam koliko puta treba da ponovim da nam trebaju izbori. Radikalima ne odgovaraju izbori, jer suštinski kalkulišu sa ogromnim teškoćama s kojima se suočavamo u pregovaračkom procesu, a koje su posledica upravo njihove katastrofalne politike do 2000. Moj posao je da se borim protiv te političke opcije. I zato predlažem izbore sada, smatram da je to najracionalnije rešenje. Time, ako baš hoćete, čak brinem i o izbornom kapacitetu stranaka vladajuće koalicije, kako bi se formirala što čvršća vlada demokratskog bloka u budućnosti. Ako kojim slučajem neke stranke to ne budu želele, DS je sama spremna da preuzme odgovornost za evropsku budućnost Srbije.

Kada i kakav ishod pregovora o Kosovu očekujete?
- Međunarodna zajednica je u svom kalendaru planirala kao rok kraj ove godine, ali teško je reći da li će se u tehničkom smislu pregovori završiti do kraja ove godine. Pregovori imaju dve faze. Jedna su razgovori o konkretnom životu na terenu, jer pre svega treba da brinemo o ljudima i stoga pregovori o decentralizaciji, o statusu crkava imaju svoj fundamentalni značaj. Druga su pregovori o budućem statusu koji bi trebalo da uspostave ustavno-pravno rešenje na Kosovu i Metohiji. Srpska pregovaračka pozicija se bazira na činjenici da pregovori o decentralizaciji nisu dali rezultat, da želimo da postignemo rezultat što pre i da ljudima olakšamo život, a nakon toga da uđemo u pregovore o budućem statusu. Nažalost, nepostizanje rezultata proizvelo je naš zahtev da se pređe u pregovore o budućem statusu, a da se ti pregovori razvedu u nekoliko panela - decentralizaciji, kulturnom, nasleđu, bezbednosti, ekonomiji i ustavno-pravnim pitanjima. Želimo da rešavamo konkretne probleme što pre, a ne da odlažemo ta pitanja za kraj pregovaračkog procesa.

Antrfilei:

Autoputevi i naftovodi

Šta smatrate ključnim ekonomskim projektima zemlje?

Na prvom mestu završetak glavnih autoputeva, pre svega autoputa Beograd -Novi Sad. Taj pravac se gradi od 1972. Nekoliko puta su ga političari otvarali, a on još nije završen. Da smo 35 godina gradili dva metra dnevno puta, bio bi završen. Dosadašnja nesposobnost da dovršimo ovaj autoput, svedoči o nesposobnosti u našem sistemu. Bilo bi bolje da se ne žalimo, već da se hitno organizujemo i to da rešimo.
Druga infrastruktura je dovršetak naftovoda Konstanca- Pančevo-Omišalj. Tu je i rekonstrukcija i modernizacija rafinerije što je značajno i u ekološkom i u razvojnom smislu. Potom, dovršetak gradnje skladišta u Banatskim Dvorima što bi nas lišilo skupog gasa u zimskim mesecima. Sledeća infrastruktura je gasovod Dimitrovgrad-Bugarska, pa, završetak auto-puta od Leskovca prema makedonskoj granici i Niša prema bugarskoj granici. I modernizacija telekomunikacionog sistema koji bi nam obezbedio korišćenje modernih tehnologija, dodatnu internetizaciju našeg društva.. Konačno, svojevrsna infrastruktura je i donošenje novih zakonskih akata i obrazovanje stanovništva. Sve se ovo sigurno može, ali svakako ne sa radikalsko-miloševićevskom politikom koja nas gura od Evrope.

S one strane pameti

- Potez radikalskog gradonačelnika Bora koji zabranjuje ulazak na teritoriju opštine ambasadoru SAD je s one strane pameti. Osim što je to zemlja koja upravlja ekonomijom najvećeg dela sveta, mnogi iz SAD su zainteresovani upravo za investiranje u nova nalazišta. I konačno, ambasador SAD samo može doneti pomoć duboko nerazvijenom Boru. Na ovaj način predstavnici naših lokalnih sredina čine nezakonite korake - nije njegova nadležnost da to radi, to je najobičnije siledžijstvo. Time se čini i velika šteta našim bilateralnim odnosima s najvećom svetskom silom - SAD. Kad bi neko doneo takvu odluku i kada bi u pitanju bio ruski ambasador, ili ambasador bilo koje druge zemlje, usprotivio bih se istog sekunda jer se čini ogromna šteta interesima Srbije, tako da bih upozorio predstavnike lokalnih vlasti da kontrolišu svoje političke instinkte.

Fenomen Mladić

Imate li nekih novih podataka o Mladiću?
- Brine me to što nemam. To je pitanje bez kojeg ne možemo da idemo napred. Ne postoji nijedan razgovor koji sam vodio kao ministar odbrane i predsednik Srbije u kome nije pomenut Hag - bilo da se radi o investicijama ili o spoljnopolitičkoj poziciji Srbije. Obaveze prema Hagu treba da izvršimo što pre, ne zbog toga što nas na to obavezuje zakon i međunarodno pravo, već zbog naših unutrašnjih vrednosti, zato što ne možemo dopustiti da ljudi koji su osumnjičeni za ratne zločine budu na slobodi. To ugrožava i našu zemlju i naše građane. Svi se sećaju dokumentarnog filma o zločinu koji su izveli Škorpioni. To je bio trenutak u kome se Srbija zgrozila, kada su čak i političari koji pripadaju "patriotskom" političkom korpusu rekli da je to nešto strašno, da svako treba da bude osuđen. Da li neko u Srbiji misli da je jedini zločin koji se desio onaj koji je zabeležila ta kamera? Šta je sa zločinima za koje ne postoji nikakvo dokumentovano svedočanstvo? Je li bilo mnogo više onih zločina koji nisu ili onih koji jesu evidentirani kamerom? To znači da mnogi ljudi koji su čisti zločinci šetaju slobodno zemljom. Žive običan život, susreću se sa našim sugrađanima, pa se postavlja pitanje da li smo mi sa njima bezbedniji ili nebezbedniji. Vitalni interes ove zemlje je da svako ko je zločinac odgovara za to pred sudom. I zbog toga saradnja sa Haškim tribunalom nije nikakvo patriotsko pitanje niti nacionalno pitanje kako žele da ga predstave lažni populisti radikalski.. To je zapravo vrlo važno bezbednosno i vrednosno pitanje. To je i pitanje koje je pretpostavka našeg daljeg razvoja. Prekinuti su pregovori o stabilizaciji i asocijaciji zbog neizvršenja naše međunarodne obaveze. Gori primer? SAD su se unutrašnjim zakonom obavezale da ne mogu da finansijski pomažu našoj zemlji dok se ne izruči imenom i prezimenom Ratko Mladić. U tom smislu Ratko Mladić je jedan istorijski fenomen jer je ušao u zakonodavstvo kao ličnost. Da li neko u Srbiji misli da je to dobro za građane Srbije? Ja vidim političke snage u parlamentu koje su zadovoljne time, ali one svakako ne misle dobro građanima Srbije.