Srpsko-crnogorsko razdvajanje:

Milan Milošević

Ćuteća depeša

Kako će izgledati period državne tranzicije u Srbiji

Zvaničnici u Srbiji su do utorka ćuteći čekali da se proglase oficijelni rezultati crnogorskog referenduma o nezavisnosti, dok se javnost uglavnom tiho privikavala na novu realnost uz sporadično pominjanje sledećeg čina drame – Kosova. U utorak, kada je evropski posrednik Miroslav Lajčak došao u Beograd, da saopšti preliminarno 55,5:44,5, prvo se oglasio ministar inostranih poslova Vuk Drašković, rekavši da na osnovu preliminarnih rezultata Podgorici šalje privremenu čestitku. Tog dana popodne oglasio se i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je pozvao sve u Crnoj Gori da omoguće da Referendumska komisija na miru utvrdi rezultat, ali je praktično priznao taj rezultat kada je poručio građanima Srbije da je posle referenduma u Crnoj Gori počela obnova srpske državnosti i da je sudbina zemlje u njihovim rukama.

On je najavio da će izneti politički plan šta Srbija treba da preduzme kao samostalna država, zatražio je od svih državnih organa i političkih subjekata da poštuju Ustav Srbije i pravni poredak zemlje.

Premijer Koštunica je posle susreta sa Lajčakom izjavio da će Srbija priznati rezultat referenduma u Crnoj Gori, ali je naglasio da na njega ne sme pasti senka sumnje. U to vreme opozicija je najavljivala prigovore zbog nepravilnosti u poslednjim satima referenduma. Pre glasanja u Crnoj Gori najuticajniji politički faktori u Srbiji jasno su stavili do znanja da žele srpsko-crnogorska zajednica opstane, a posle referenduma vladajući činioci pokazuju da se ne raduju što to njihovo nastojanje nije urodilo plodom, ali da su spremni da prihvate njegov rezultat.

Predsednik Srbije Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica, patrijarh srpski Pavle i sve najjače partije izjasnili su se u korist opstanka zajedničke države, a na crnogorsku nezavisnost tipovale su uglavnom manje političke partije poput članica vladajuće koalicije G17 plus koji je u Beogradu organizovao improvizovani referendum o samostalnosti Srbije i Liberalno demokratska partija, koja crnogorsku nezavisnost smatra za svršenu stvar.

VLADIN PLAN

Nije jasno kako će se Koštuničina vlada nositi s nastalom državnom krizom koju stiže kosovska. Vladajuća koalicija je održanje zajednice sa Crnom Gorom definisala kao jedan od prioritetnih ciljeva i sada se pojačavaju kritike zbog neuspeha i zahtevi za hitno raspisivanje vanrednih izbora. Za Koštunicu može biti olakšanje to što su se najvažniji faktori slično ponašali, a i to što kritike najglasnije dolaze, na primer, od malo uticajnog DHSS-a, čiji čelnici otvaraju šampanjac posle crnogorskog referenduma, a u čast srpske nezavisnosti, što može da zvuči kao vic, ali biće da će u javnosti više biti doživljeno kao sipanje soli na ranu potištenosti. I član vladajuće koalicije G17 plus, koji je na dan crnogorskog referenduma sprovodio improvizovani referendum o nezavisnosti igrao je na tu kartu, mada im mora biti jasno da bi referendum u Srbiji još malo komplikovao položaj Srbije koja u tom slučaju ne bi uštedela bar tu malu prednost da ne mora ponovo kucati na vrata međunarodnih organizacija. Nema znakova da bi sada mogli nešto ućariti "srpski indipendisti". Profesor Dragoljub Mićunović je bio u pravu kada je sarkastično zamerio političarima koji u trenutku raspada zajedničke države "proslavljaju srpsku nezavisnost", kao da je Srbija do sada bila pod okupacijom Crne Gore.

Nije mnogo verovatno da državna kriza odmah preraste u izbornu, mada se u medijima pitanje kad će izbori ponavlja kao slogan "kad će plata". Problem je u takozvanom horor vakuumu, strahu od praznog prostora. Lako zamisliv scenario: predsednik SCG Marović podnosi ostavku, srpska vlada pada zbog nemogućnosti da preuzme najvažnije funkcije, raspisuju se izbori i nova vlada ne može da se sastavi za najmanje četiri meseca. Dotle traje haos izmešanih nadležnosti.

U ovoj situaciji važno je da postojeće institucije preuzmu dužnost i obezbede netraumatičnu državnu tranziciju. Raste značaj predsednika Republike koji je član Vrhovnog saveta odbrane, ima kapacitet u predstavljanju države u inostranstvu i pravo na inicijativu u ovakvim situacijama.

Raste značaj i kohabitacije predsednika i premijera koju su neke manje grupacije pokušavale na svaki način da onemoguće. Predsednik Tadić i premijer Koštunica su se pre dolaska Lajčaka u Beograd konsultovali o crnogorskom referendumu, što je možda znak da će takozvana kohabitacija funkcionisati u nastupajućoj krizi, kao što funkcioniše u kosovskim pregovorima.

SATNICA

Nije jasno koliko dugo će trajati period u kome Srbija očito preko volje treba da zaokruži svoj državni sistem.

Mogući red poteza. Nadležna crnogorska institucija proglašava nezavisnost. Skuština SCG bi trebalo da se bar još jednom sastane da bi konstatovala prestanak postojanja zajedničke države.

Predsednik SCG Marović će u četvrtak sazvati poslednju sednicu Saveta ministara i podneti ostavku, a takođe će sazvati i Vrhovni savet odbrane kako bi se postigao dogovor o prenosu nadležnosti. Iz te najave se vidi namera da se formiraju neke tranzicione komisije koje će voditi neophodne poslove do postizanja sporazuma između dve vlade.

Pretpostavka je da će po zvaničnom proglašenju crnogorske nezavisnosti biti aktivirane odredbe srpskog ustava o zaštiti nacionalnih interesa. Reč je o članu 135. iz odeljka VIII. "Odnos prema Ustavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije" koji glasi: "Prava i dužnosti koje Republika Srbija, koja je u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ima po ovom ustavu, a koji se prema saveznom ustavu ostvaruju u Federaciji, ostvarivaće se u skladu sa saveznim ustavom. Kad se aktima organa Federacije ili aktima organa druge republike, protivno pravima i dužnostima koje ona ima po Ustavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, narušava ravnopravnost Republike Srbije ili na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obazbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije."

To praktično verovatno znači da komanda nad vojskom na tlu Srbije pripada predsedniku Srbije, a Ministarstvo vojno, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava dolaze pod ingerencju srpske vlade. Pitanje vojske se ne smatra mnogo dramatičnim s obzirom na to da se posle nedavne reorganizacije vojske zona odgovornosti Podgoričkog korpusa poklapa sa teritorijom Crne Gore a da se komanda mornarice nalazi na tlu Crne Gore.

Podela zajedničke imovine je predviđena Ustavnom poveljom i čini se tehnički razrađena u administraciji. Važiće teritorijalni princip. Nepokretnosti koje se nalaze na tlu Srbije idu Srbiji, pokretne stvari idu uz nepokretnosti. Kretanje vojne opreme bilo je i ranije pod kontrolom Vrhovnog saveta odbrane.

Problem unekoliko olakšava to što po Ustavnoj povelji dosadašnje zajednice Srbija zadržava međunarodni legitimitet i ne mora da traži članstvo u međunarodnim organizacijama. Pregovori sa Evropskom unijom išli su na dva koloseka, a ono što je do sada usaglašeno u zajedničkoj korpi prihvatiće srpska i crnogorska strana. Pregovori Srbije sa EU-om su zaleđeni zbog nehapšenja generala Mladića, a pregovori sa Crnom Gorom zbog traženja novog mandata. Srpski pregovarači tvrde da u slučaju da se reši pitanje odbeglog generala, Srbija ne bi čekala na novi mandat zbog toga što u međunarodnim odnosima i u pitanjima sukcesije Ustavna povelja daje prednost državi koja ne izlazi iz zajednice.

Član 60. Ustavne povelje u odeljku "Istupanje iz državne zajednice Srbija i Crna Gora" kaže: "U slučaju istupanja države Crne Gore iz državne zajednice Srbija i Crna Gora, međunarodni dokumenti koji se odnose na Saveznu Republiku Jugoslaviju, posebno Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, odnosili bi se i u celosti važili za državu Srbiju, kao sledbenika. Država članica koja iskoristi pravo istupanja ne nasleđuje pravo na međunarodno-pravni subjektivitet, a sva sporna pitanja posebno se regulišu izmedu države sledbenika i osamostaljene države." Neki sad žale što su o srpskoj državnosti odlučili Crnogorci. Odlučili pa šta. Njima odluka. Srbiji sukcesija.

DEKLARACIJA

I Skupština Srbije bi morala, posle oficijelnog proglašenja crnogorske nezavisnosti, da donese deklaraciju o novonastaloj situaciji.

Pošto je to pitanje od nacionalnog značaja pretpotavka je da bi toj skupštinskoj sednici mogla da prisustvuje i Demokratska stranka koja je svoj bojkot prekidala, na primer, kada su na dnevnom redu bili kosovski pregovori.

Skupština Srbije bi verovatno morala da usvoji izmene Zakona o vladi radi ustanovljena Ministarstva vojnog i Ministarstva spoljnih poslova, jer ne vidi se kako bi drugačije Srbija preuzela te funkcije. Tu će na testu biti sposobnost vlade da obezbedi većinu, samo sada bi to moglo imati nešto veći značaj od kupovine vremena.

U pojedinim medijima je bilo spekulacije da bi izbor ministra spoljnih poslova išao teško pošto bi za Vuka Draškovića morali da glasaju socijalisti koji su u dosadašnjoj skupštini državne zajednice pokrenuli inicijativu za njegov opoziv.

Socijalisti, koji su oročili svoju podršku Koštuničinoj manjinskoj vladi do okončanja crnogorskog referenduma, za sada se ne izjašnjavaju, mada crnogorsku nezavisnost definišu kao ugrožavanje srpskih nacionalnih intreresa, a njihov stav znaće se posle sednice njihovog Glavnog odbora krajem maja. Sudeći po njihovom dosadašnjem ponašanju nije mnogo verovatno da će se oni baš sad uskopistiti i onemogućiti prenos nadležnosti.

Koštuničina vlada za sada ne daje znake da će demisionirati, već čini se ponovo pokušava da aktuelizuje poziv za dogovor o novom srpskom ustavu. Oko Ustava zapravo ne postoje bitna neslaganja među parlamentarnim faktorima u Srbiji, ali ta stvar se možda komplikuje time što se posle crnogorskog referenduma, kao u svakoj krizi, povećavaju ustavotvoračke aspiracije – aktiviraju se sa svojim idejama vojvođanski autonomaši, a oživeli su i monarhisti. Vuk Drašković predlaže da se uvede monarhija. Prestolonaslednik Aleksandar obraća se javnosti.

Proglašenje crnogorske nezavisnosti će verovatno, mada ne tako dramatično kao kosovsko, odrediti tok političkih zbivanja a možda i političku konfiguraciju u Srbiji pošto promena državnog okvira obično ne ostaje bez izbornih posledica. Logika kaže da račun ide vladajućoj garnituri, ali videće se već.

Izbore traže radikali dramatičnom porukom "izgubili smo državu, a vi me pitate gde ću da sedim, baš me briga" – i demokrate, mada demokrate u ovom trenutku, čini se, poboljšavaju komunikaciju s Koštunicom zbog krize u kosovskim pregovorima i očito zbog problema državne tranzicije. Koštunica se u ponedeljak nenajavljeno sastao sa posrednikom Ahtisarijem, s kojim je, kako izgleda, razgovarao oštrije nego ranije, a zajedno s predsednikom Tadićem prošle nedelje tražio je da se umesto neuspelih tehničkih pregovora hitno pređe na razgovore o kosovskom statusu, uz najavu da će međunarodnim predstavnicima biti upućen srpski predlog.

Raspad zajedničke srpsko-crnogorske države dalekosežno menja karakter države, njen značaj u regionu. Do sada je državna zajednica Srbija i Crna Gora bila podunavsko-jadranska konfederacija sa potencijalnom ulogom na Jadranu, a posle odlaska Crne Gore u san da bude Monako, Srbija ostaje kontinentalna podunavsko balkanska zemlja. Ona tome mora prilagoditi i svoje planove i svoju strategiju.

Okolnosti su se zaista promenile i one će tražiti da se u dogledno vreme uspostavi novo ustavno stanje i kroz izbore definiše odnos političkih snaga.

Niko sada ne može znati koliko je vremena potrebno za to.

Ne bi valjalo da se ponovi godina 1992, kada se sa SFRJ prelazilo na sadašnje SRJ, o žabljačkom ustavu se u skupštini Srbije raspravljalo jedno popodne, zastava stare države zamenjena je novom bez pijeteta 27. aprila, a već u junu imali smo izbore za novu skupštinu, koje je opozicija bojkotovala. Ona je za predsednika izabrala Dobricu Ćosića. Trajala je kratko. Odmah potom izbile su demonstracije.

ŽIVOT

Najvažnije je da se nastala situacija ne odrazi mnogo na svakodnevni život.

U Beogradu je najvidljivija potištenost, tačnije ozlojeđenost kod 270.000 crnogorskih državljana raspetih između domovine i otadžbine, koji žive u Srbiji. Njihov budući status zavisi od ishoda referenduma i političkih aranžmana koji budu napravljeni ako se verifikuje rezultat 55,5 : 44,5.

Rešavanje njihovog statusa, kroz davanje srpskog državljanstva ili na neki drugi prikladan način možda je jedan od najhitnijih poslova. Prirodno bi bilo, a to proizilazi i iz izjava predsednika srpske skupštine Predraga Markovića i ministra za rad Lalovića, da oni u Srbiji budu zaštićeni i da njihov staus ostane nepromenjen, kao i da se traži zaštita Srba u Crnoj Gori. Više od toga, srpski politički faktori bi možda trebalo da pomognu da se uspostave i izglade odnosi između nove crnogorske vlasti i državljana Crne Gore i režima u Crnoj Gori i da ublaže njihovu frustraciju zbog toga što su na crnogorskom referendumu bili lišeni prava glasa. Đukanović bi morao imati bolje odnose sa terazijskim studentima nego knjaz Nikola sa studentima Beogradskog univerziteta u vreme Obrenovića. Akademici Ljuba Tadić i Matija Bećković, kao i mnogi drugi intelektualci, lekari, pravnici, profesori pripadaju svojim delom i Beogradu gde žive i Podgorici i Velje Dubokom ili nekom drugom mestu odakle potiču i gde moraju otići makar da malo plaču na majčinom grobu i čiste pred polunapuštenom đedovskom kućom. U interesu Srbije nije da Crna Gora bude bespovratno podeljena, već joj mora biti u interesu njena stabilnost. S druge strane, ovde je počeo da se opasno pojavljuje neki zamor Crnogorcima, koji je karakterističan za razvode. Neka niko ne dira te ljude i ne tera ih odavde gde su dragoceni – deo beogradskog duha mora ostati ta montanjarska grandeca, ta drskost i ta rečitost i ona prefinjenost beogradskih Bokelja i Novljana. Mnogi od tih ljudi nisu bez političkog uticaja i međusobno pomirenje Crnogoraca (Srba i Crnogoraca, Crnogoraca Srba i Crnogoraca Crnogoraca) među sobom bi sigurno smanjilo broj povoda za buduće srpsko-crnogorske nesporazume. Sada se obećava da će oni biti skladni i iznad evropskih standarda, ali postoji i strah da će oni baš zbog velike bliskosti i isprepletenosti identiteta biti teški i komplikovani. S druge strane, logika državnog razdvajanja činiće svoje. I intrige malih dvorova. Glorifikacija, proklamacije, povelje ordenje, okretanje sebi i – zatvaranje i udaljavanje. To za jedno vreme može biti dobro jer će se manje raznositi štamparske paškvile, ali na duži rok to vodi dubokoj i trajnoj balkanizaciji prostora.

U prvim trenucima posle crnogorskog referenduma gotovo svi su isticali zadovoljstvo što razlaz protiče mirno za razliku od slučaja Slovenije, Hrvatske i Bosne. Zaboravlja se da ovo ipak nije prvi miran razlaz. Mirno se odvojila i Makedonija s kojom su odnosi ostali dobri, u nekim periodima veoma topli. Ipak, zna li neko danas, u eri tolikih komunikacija, šta se dešava u Skoplju?

Novo zapošljavanje i migracije ljudi biće komplikovanije. Slabe privredne i trgovačke veze idu svojim tokom, ali nije mnogo verovatno da će biti jače između dve države, nego u makar i labavoj zajedničkoj. I pored jedinstvenog carinskog prostora koji se projektuje, biće ovde još šverca i carinskih ratova.

Posledica u Srbiji će biti i ta da će veliko područje južno od Užica (Priboj, Nova Varoš, pa i Pazar), koje se do sada nalazilo u zoni makar potencijalne saobraćajne žile kucavice Beograd-Bar, sada biti pogranično područje. Političke elite će morati, kad prođe vreme demagogija, da preispitaju razvojne i privredne strategije.

Dobro bi bilo da se sve te i mnoge druge okolnosti što bolje sagledaju na vreme i da ih politički akteri budu svesni u nastupajućem osetljivom prelaznom periodu.