Vlada Srbije na pola mandata učvršćuje pozicije

Milica Torov

Demokratski blok se preselio u pregovarački tim

Spektakularni povratak parlamenta Srbije "u javni život" u prisustvu svih državnih prvaka pokazao je, prošlog ponedeljka, bar dve stvari - da međusobno zavađeni stranački lideri mogu oko ponečeg i da se slože, i da koaliciona vlada ima, u odsudnim trenucima, na koga da se osloni. Jednoglasnim usvajanjem prvog Vladinog izveštaja o toku pregovora o statusa Kosova i Metohije, pobijen je i poslednji argument koji je išao u prilog tezi da republička Skupština dva meseca ne može da se sastane jer nema većinu, te da su prevremeni izbori neminovni.

Mada je usvajanje ovog dokumenta očekivano, iznenađuje ovoliki stepen jedinstva 226 prisutnih poslanika (od ukupno 250, koliko ih ima u parlamentu), budući da je još koliko u novembru, prilikom donošenja Rezolucije o okvirima za početak pregovora, parlament bio podeljen. Uz ocenu da Vlada više brine o teritorijama nego o ljudima, bivša predsednica Skupštine Nataša Mićić tada je, u znak protesta, napustila sednicu, ostavljajući svojim istomišljenicima da za govornicom brane njene stavove.

Najzad, ni sedmočasovna debata koja je minulog ponedeljka vođena u atmosferi animoziteta i političkih prepucavanja, ničim nije nagoveštavala srećnu završnicu. Sednica je predstavljala, kako je neko primetio, "tipičan srpski arhetip". Sa govornice je poručeno, između ostalog, da "treba prekinuti diplomatske odnose sa državama koje se zalažu za nezavisnost Kosova", da "treba zaustaviti politiku svršenog čina", a ako se odstupi od principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta, "mora se postaviti pitanje Republike Srpske"...

SINHRONIZOVANI PREDSEDNIK I PREMIJER

Ponešto se od konačnog ishoda ipak moglo naslutiti. Na primer, kada su dva predsednika - države i Vlade - viđena kako zajedno silaze niz stepenice i ulaze u salu za sednice u pratnji ostalih članova pregovaračkog tima i svojih kabineta. A onda su stoički odslušali poslaničke pridike, sedeći rame uz rame u prepunoj sali. Boris Tadić i Vojislav Koštunica su i u obraćanjima poslanicima zvučali ako ne identično, a ono, svakako, sinhronizovano. Iako su poslanici patriotskog bloka po stilu prepoznali ko su pisci pojedinih delova izveštaja, odnosno čijih su stranaka simpatizeri, utisak je da je to više rezultat podele posla u timu, nego političkih podela.
Nema sumnje da je takvim stavom pregovarački tim inspirisao i predstavnike različitih opcija u parlamentu. Nakon verbalnih duela za govornicom, oni su se prilikom glasanja, praktično, svrstali u isti stroj. Da li je to jedinstvo iskreno, ili je fingirano da bi se ostavio utisak uoči nove runde pregovora, ostaje da se vidi.

Možda je to najbolje izrazio šef poslaničke grupe DS Dušan Petrović: "Držim da nije sporno da smo svi patriote, i oni sa kojima se ja ne slažem, samo što oni to čine na drugačiji način". Ove reči trebalo je da ublaže gnev radikala koji Tadiću ne opraštaju "bezobrazluk što deli Srbiju na radikalnu i demokratsku opciju". Sam Petrović se uzdržao od svađa sa neistomišljenicima, pozivajući ih da to ostave za neku drugu priliku. Sa svoje strane, tenziju u sali pokušao je da spusti i sam Tadić, ukazujući da je normalno da ljudi imaju različite stavove, a da "jedinstvo podrazumeva da ih usaglašavaju".

Nepodeljeno je mišljenje da je sudbina Kosova trenutno prvorazredno pitanje od državnog interesa, ali je bezsumnje sazrela i svest da se u ovoj fazi jedino slogom može, kako neko reče, "spasti što se spasti može". Da nejedinstvo u svetu ne prolazi, uverili su se i sami članovi pregovaračkog tima. Prema rečima šefice Koordinacionog centra za KIM Sande Rašković Ivić, srpska strana je, posle prve runde pregovora u Beču, "izašla kao neko ko dominira, čiji su stavovi prihvaćeni kao realni i dobri, a ne kao deklarativni".

DOČEK AHTISARIJA

Dok je Rašković-Ivić u to ubeđivala novinare, za govornicom je primećeno da "nisu Albanci tražili da pregovori počnu pitanjem decentralizacije, nego je srpska strana uspela da im ga nametne". Opaska da "i diplomate govore o statusu, pa reteriraju kad dođu u Beograd", sugeriše čak da je možda visoki skup u parlamentu uz demonstraciju srpskog jedinstva svesno "natempiran", uoči dolaska specijalnog izaslanika UN za pregovore o KIM Martija Ahtisarija.

Na sednici se moglo čuti i ponešto novo. Na primer, da su sad u upotrebi pojmovi "puna" i "široka" autonomija, čije pravo značenje u ovom trenutku verovatno samo pregovarači znaju. Prema rečima samog premijera Vojislava Koštunice, naša strana nudi rešenje koje ima istorijski kompromisan karakter: "Između opcije nezavisnosti i i opcije uobičajene, standardne autonomije po evropskim uzorima, stoji opcija suštinske, proširene autonomije, koju smo spremni da definišemo u konkretnim razgovorima sa albanskim predstavnicima".

Ovo je bio premijerov pokušaj da objasni suštinu razlike između, kako se čini, sličnih pojmova. Oni se u javnosti, međutim, doživljavaju kao varijante jedne iste sintagme. Jedno vreme bila je u trendu "suštinska autonomija", a pre toga se odomaćila nešto komplikovanija formulacija - "više od autonomije-manje od nezavisnosti". Nakon ove sednice, poznavalac kosovskih prilika Dušan Janjić lansirao je novi pojam - "tranziciona" autonomija, što asocira na "privremenu" ili, čak, "pokusnu", odnosno "oglednu" autonomiju.
Istog dana otvorena su i neka nova pitanja. Tako je Sanda Rašković-Ivić novinarima izjavila da 17. mart nije najsrećniji datum za nastavak pregovora o statusu Kosova, jer je to za nas "crni dan". Čudi da se pregovarači toga nisu setili ranije, kada je utvrđivan nastavak razgovora. Kako Rašković-Ivić nije precizirala koji bi datum za srpsku stranu bio prihvatljiv, postavlja se pitanje - da li bi to mogao da bude 18. mart, znajući da su nemiri na Kosmetu pre dve godine trajali do 21. marta.

Možda u ovom trenutku ovo deluje kao sporedno, više tehničko pitanje u odnosu na ceo događaj u zgradi parlamenta, kojem posebnu dimenziju daje činjenica da su se pod istim krovom našle, maltene, dve vlade. Koštuničina koja, uz podršku socijalista i radikala, ima sve atribute koncentracione vlade, i pregovarački tim koji je oko sebe okupio demokratski blok. Čak iako bi aktuelna vlada u jednom trenutku, uz nepouzdanu podršku radikala, i ostala bez preostale tanke većine u parlamentu, ima alternativu jer su se tzv. demokratske snage u pregovaračkom timu "uvezale" približno onako kako je svojevremeno Zapad zamišljao srpsku vladu.

Gledajući ih onako složne, makar i samo za dnevno-političke potrebe, zvuče pomalo euforično primedbe demokrata da su "za SRS i SPS bila otvorena vrata u pregovaračkom timu, samo što to oni nisu iskoristili". Pre će biti da je sadašnji stranački sastav pregovaračkog tima lukava taktika da bi se pridobila naklonost relevantnih svetskih institucija, na čijim adresama treba braniti srpske interese. A možda i da bi se testiralo dokle će izdržati u istom timu oni koji, iako čine demokratski blok, različito zvuče kada se obraćaju biračima. Toga su, izgleda, svesni i u SRS i SPS.

ELIMINACIJA KARIĆA

Novi start srpskog parlamenta trebalo je da uveri javnost i da ulazak Pokreta snaga Srbije Bogoljuba Karića nije toliko naškodio vladajućoj poslaničkoj većini, koliko se činilo uoči Nove godine. Jedan naoko nebitan detalj dosta govori o namerama aktuelne vlasti. Nekako u isto vreme kada je počela sezona tromesečnog redovnog zasedanja parlamenta, počela je i adaptacija jednog krila zgrade u prizemlju. Građevinski radovi, probijanje zidova, spajanje prostorija i tome slično, postali su sastavni deo srpskog parlamentarizma. U ovom slučaju i to je jedan od pokazatelja da aktuelna vlast nema nameru da prepusti taj luksuz (koji ima i svoju cenu i koja se plaća iz republičkog budžeta) nekoj novoj generaciji parlamentaraca. Naprotiv, posle nedavnog otvaranja posebnog odeljenja za usklađivanje zakona sa evropskom regulativom, sadašnji skupštinski sastav kao da pravi sebi dom na duži rok.

I Koštuničina vlada, kojoj nisu davali više od pola godine života, na pola četvorogodišnjeg mandata odaje utisak čvrste "građevine". Niko je ne obara, čuvaju je i radikali i demokrate, po svoj prilici da bi obavila najsloženije, po opštem uverenju i najprljavije, poslove oko Kosova i Haga. A kako stvari stoje, možda će uskoro biti prinuđena i da pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu dokazuje da Srbija nije genocidna država.

U međuvremenu, ta ista vlada je "počistila" Bogoljuba Karića, preuzevši njegovu "zlatnu koku" - Mobtel, iako se čini da je taj obračun s biznismenom i liderom Pokreta snaga Srbije bio politički, a ne ekonomski, jer je neposredan povod bio otimanje poslaničkih mandata u republičkom parlamentu. Uz sve to, Vlada drži elektronske medije pod kontrolom preko konkursa za frekvencije, odnosno Radiodifuznog saveta u kom dominara Koštuničina grupacija; preuzela je i novinsku kuću "Politika", a kako se čini, u ovoj privatizaciji neće da prepusti ni drugu, trenutno najtiražniju, novinsku kuću - "Novosti". Što se više afera oko nje plete, to kao da iz njih izlazi jača.

Na ruku joj ide i poslednje odlaganje roka za isporuku haških begunaca, a time i suspenzije pregovora o pridruživanju EU. Paradoksalno je da se time, praktično, srpska intelektualna elita, koja se zalaže za potpunu saradnju s Hagom, dovodi u nezgodan položaj, jer bi joj se moglo pripisati da priziva sankcije. Dotle se Vladi ostavlja dovoljno manevarskog prostora za pregovore sa haškim beguncem Ratkom Mladićem o dobrovoljnoj predaji. Ukoliko Koštunici to pođe za rukom, moći će, ako ne "večno" da vlada, a ono, svakako, mirno da spava. Povratiće rejting i birače i, tako, na vreme učvrstiti pozicije za neke buduće izbore.