24 jul 2006

Sebastian Edvards

Ekonomija Latinske Amerike doživljava ekonomski bum

Političari levice ipak naučili lekciju

Tokom poslednje tri godine Latinska Amerika je doživela ekonomski bum bez presedana. Rast je veliki, inflacija pod kontrolom, a međunarodne rezerve konstantno rastu. Period od 2004. do 2006. su najbolje tri godine za ekonomiju Latinske Amerike od početka 1960-ih.

Taj prosperitet je uveliko rezultat pozitivnog međunarodnog okruženja. Izvozne cene robe su na rekordnom nivou, globalna likvidnost je velika, a kamate na dugove u inostranstvu niske. Ipak, uprkos tim dobrim vestima, politika na kontinentu se preokrenula, dovodeći u pitanje da li ekonomski rast može biti održiv. U sve većem broju država Latinske Amerike na izborima su izabrani predsednici iz redova levice koji kritikuju tržišne reforme i globalizaciju. Kolumbija se nedavno priključila tom trendu, a sada se ispostavlja da je kandidat levice na meksičkim predsedničkim izborima Andre Manuel Lopez Obrador tesno poražen. Ali glasači su doveli na vlast političare levice u Argentini, Boliviji, Brazilu, Čileu, Kostariki, Ekvadoru, Peruu, Venecueli i Urugvaju - dok je Lopez zadržao sposobnost, a možda i volju - da mobiliše svoje pristalice.

Glavna briga je u vezi s tim da će političari levice primeniti populističku politiku koja bi generisala veliki fiskalni deficit, visoku inflaciju i, možda, slom valuta. Spoljne krize imaju dugu istoriju u regionu. Od 1970-ih države Latinske Amerike prosečno su doživljavale 1,6 dužničkih kriza po deceniji; a neke od poznatijih uključuju meksičku krizu 1994-95, brazilsku krizu 1999 i argentinsku krizu 2002-2002. Ekonomske posledice tih kriza su ogromne. Prosečno, svaka od njih je koštala države Latinske Amerike 12 odsto GDP.
U svakom slučaju, zabrinutost nad populističkom politikom nije u potpunosti opravdana. Trenutni uspeh političara levice razlikuje se od populističkih diktatora iz prošlosti. Oni uviđaju da su makroekonomski debalansi - i, naročito, inflacija - skupi i da dovode do nezadovoljstva. Čak i Hugo Čavez iz Venecuele - najbučniji među njima - uviđa važnost održanja makroekonomske stabilnosti.

Povrh toga, poslednjih godina, ekonomije država Latinske Amerike prošle su kroz značajne ekonomske transformacije koje su povećale njihovu prilagodljivost. Ključna među tim promenama bilo je usvajanje, u većini država, fleksibilnog kursa valuta i smanjenje spoljnog duga, naročito duga vlada. Te strukturalne promene dovele su ekonomije država Latinske Amerike do finansijske stabilnosti smanjujući njihovu podložnost spoljnim uticajima, kao što su usporavanje svetskog ekonomskog rasta, visoke kamate na međunarodnom finansijskom tržištu i niže cene robe. Ali veća makroekonomska stabilnost na znači da je sve u redu. Glavna slabost ekonomija država Latinske Amerike je da neće biti u stanju da generišu brzi i održivi rast koji je neophodan da se stvore radna mesta i smanje nejednakosti i siromaštvo.

Za stvaranje brzog i dugoročnog ekonomskog rasta koji je zemljama Latinske Amerike potreban neophodna su tri preduslova. Prvo, moraju akumulirati kapital što povlači za sobom visoku štednju koja će pomoći prilikom otplate novih mašina, opreme i infrastrukture. Drugo, neophodno je da koriste efikasnost radne snage za šta je potrebno savremeno radno zakonodavstvo koje podstiče zapošljavanje žena, mladih i starijih građana. Konačno, neophodno je da postignu visoku stopu rasta produktivnosti što može biti postignuto jedino obezbeđivanjem širokog pristupa kvalitetnom obrazovnom sistemu.

Velika većina latinoameričkih država ne ispunjava te preduslove. S 19 odsto GDP nacionalna stopa štednje je vrlo niska - zapravo, mnogo niža nego u Aziji - a radno zakonodavstvo je zastarelo i ne podstiče efikasno iskorištavanje ljudskog kapitala, dok je rast produktivnosti slab.

Zapravo, studenti iz latinoameričkih država neprekidno zauzimaju dno lestvica na međunarodnim testovima kao što je Međunarodni program procene studenata ili Treće međunarodno istraživanje o matematici i naukama.

Glavni izazov za nove lidere Latinske Amerike, bilo da pripadaju levici ili desnici, je da primene reforme koje će ubrzati razvoj. Kontinentu su potrebne mere koje su stvorene kako bi ubrzale štednju i investicije, poboljšale iskorištavanje rada i obrazovni sistem. Jedino ukoliko razvoj dugoročno bude značajan, životni standard za veliku većinu glasača u regionu će početi da raste.

(Sebastian Edvards je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu i bivši glavni ekonomista Svetske banke za Latinsku Ameriku i Karibe)