Boško Jakšić

Bogoljub Silvio Berezovski

Zbog brzine kojom ovde umiru afere zabrinuo sam se da ću okasniti da se oprobam u „slučaju Karić”. Ispostavlja se da rat na relaciji vlast – BK ne posustaje i da će, po svemu sudeći, neizvesna pat pozicija potrajati.

Bogoljub ima šta da brani, pa ide po onoj: sa štitom ili na njemu. Vlast takođe ima šta da brani – samu sebe – pa ne odustaje od krotiteljske namere da nepoćudnog tajkuna izbaci iz svake ozbiljne igre.

Ideal Bogija-nacionalea je Silvio Berluskoni. I jedan i drugi su karijeru počeli kao svirači. Potom su se povezali sa političarima, vešto prepoznali kreditnu priliku i zgrnuli bogatstvo. Napravili televizije. Onda više nisu znali da obuzdaju političke ambicije.

Silvio je pobedio na obećanju da će od Italije napraviti uspešnu kompaniju, poput holdinga kojim upravlja. To kaže i Bogoljub. Razlika je u tome što je prvi izuzetak, a drugi samo jedan od mnoštva koji potvrđuje pravilo.

Bolje prolaze biznismeni koji su naučili da imetak stečen tokom piratizacije – nije slovna greška – čuvaju u zavetrini od sveta politike. I politika je čudna kompanija. Ne voli i ne dopušta da se neko olako ubaci na njeno tržiše. Bogati i ambiciozni su najnepoželjniji.

Da je Karić pomnije pratio karijere njemu sličnih po svetu, na vreme bi u sebi obuzdao mesijanstvo vlasti i skinuo se sa prvih stranica štampe – što mu je svesrdno savetovao njegov prijatelj. Ali nije.

Opšte je mesto da se nouveau riche kreće po uskom koridoru između legalnog i ilegalnog. Zaboravite Bila Gejtsa, ali retke su imućne porodice čiji preci nemaju neki puter na glavi. Vlast je spremna da ih toleriše – jer nema kapitalizma bez kapitalista – ali pod uslovom da se poštuju pravila igre. A pravila određuje vlast.

Prvi aksiom je: ne pačaj se u politiku. Neka to rade tvoji potomci, ali nemoj ti. Mnogo si ranjiv. Oni koji treba da znaju već su arhivirali gotovo sve o tome šta si radio tokom prvobitne akumulacije. Ako ozbiljno pretiš vladajućem poretku, onda te nema.

Biće uskoro godinu dana kako je ubijen libanski premijer Rafik Hariri. Postao je milijarder unosnim poslovima u Saudijskoj Arabiji. Onda je odlučio da svoj kapital uloži na dva fronta: u obnovu Bejruta i u politiku – zarad istiskivanja sirijskog uticaja.

Da se zadržao na prvom, verovatno bi i danas uz čašu Chateau Musar uživao u nekom luksuznom restoranu s pogledom na Mediteran. Zakulisne igre politike došle su mu glave.

Setimo se Bernara Tapija. Francuz je ne-znam-kako došao do velikog imetka. Bio je kralj „Adidasa”. To mu nije bilo dovoljno. Pošto politički nije imao šta da izgubi – a da bi bio što bliži predsedniku Fransoa Miteranu – izašao je na crtu desničaru Le Penu. Pobedio je i postao ministar.

Tek što se umešao u politiku, krenuo je sunovrat. Izvođač socijalističkih radova, vlasnik fudbalskog kluba Marsej, ubrzo je bankrotirao i zaglavio u zatvoru.

Slučaj Borisa Berezovskog. Prvom milijarderu ruske tranzicije dolarski konto od nafte nije bio dovoljan. Latio se medija kako bi kao vlasnik TV stanica sebe bolje promovisao kao budućeg baćušku.

Naleteo je na Putina. Predsednik je prepoznao opasnost od bogatog oligarha. Želeo je da sačuva vlast pa je, po cenu da na Zapadu bude nazvan autokratom i kočničarem reformi, Berezovskog izgnao u London gde ovaj danas živi pod imenom Platon Elenin.

Bogoljub je mogao da uči na tuđim iskustvima. A nije. Razumljivo je ogorčen zbog orkestriranih pritisaka ali naivno ne shvata da je Berluskoni izuzetak – mada se i premijer Italije stalno povlači po sudovima.

Nije bolje prošao još jedan iz plejade ruskih mladih petro-lavova, Mihail Hodorkovski. I on je dao do znanja da finansiranjem opozicije sebi krči put ka Kremlju. Putin ga je bacio na zatvorsku strunjaču.

Ruski predsednik kaže da je to početak kraja „kaubojskog kapitalizma”. Na Zapadu tvrde da je reč o potezu „kaubojske vlade” iz Kremlja? Dilema važi i ovde.

Putinu je neuporedivo lakše. Prvo, on je na vreme reagovao na bahate oligarhe koje je ostavio Boris Jeljcin. Drugo, predsednik je ušao u drugi mandat i ima snažnu podršku javnosti koja očekuje da „jaki čovek Kremlja” povrati dostojanstvo majčici Rusiji. Treće, on sve to radi na talasima petro-dolara koji su osnažili posustalu ekonomiju.

Kako ovde stoje stvari? Prvo, demokratska vlast nije na vreme reagovala na tajkune iz vremena oborenog režima. Drugo, premijer je talac izgubljenog vremena i krhke koalicije uz tananu podršku sve apatičnije javnosti koja stenje pod teretom korupcije i gubi nadu da će Srbija postati ozbiljna država. Treće, politizirani aferaški obračuni deluju kao probušena kamuflažna mreža opšte sirotinje.

Da li ovdašnja vlast sebi sme da dopusti luksuz da, po kriterijumima kojima Zapad vrednuje Putina, i mi dospemo u kategoriju autokrata i povratnika na stari sistem? Vladimiru može da se fućka. Voji teško. Da li se poštuje zakon i kada je reč o nekom ko je sebe izuzeo od mnogih zakona? Ili je čitava situacija – proširena onim bankarskim hapšenjem – zamišljena kao signal upozorenja i potencijalnom izbornom takmacu i postojećem koalicionom partneru?

Nemam ništa protiv obračuna sa ilegalnim bogatašima, korupcionašima, utajivačima poreza, secikesama na svim nivoima. Protiv sam selektivnosti. I nedoslednosti po primitivnom tumačenju Makijavelija. Naročito kada sve to miriše na dnevnu politiku.

Naravno da nikad nije kasno. Istrage i akcije policije mogu da budu nagoveštaj dosledne kampanje protiv kriminala. Mogu, ali za aplauze je prerano. Kako ljudi preko noći da poveruju? Kako ne bi bili nepoverljivi kada javnost proziva i ministre iz vlade?