Marinko M. Vučinić

"U SRBIJI SAMO KAMEN NIJE KRIV"

Žestoki verbalni rat na našoj političkoj sceni očigledno se nastavlja nesmanjenom žestinom i to bez ikakvih izgleda da je moguće ostvariti argumentovan i ozbiljan dijalog o najznačajnijim i najizazovnijim pitanjima u našem društvu. O verbalnom ratu i ratu kultura govorio je nedavno Slobodan Antonić na skupu „Ko blokira suočavanje sa prošlošću“, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. To je, inače, prvi put da su se za istim stolom našli predstavnici različitih shvatanja o problematici suočavanja sa našom nedavnom prošlošću. I pored toga što je Antonić, u svom veoma odmerenom i argumentovanom izlaganju, govorio o prekoj nužnosti uspostavljanja dijaloga i potrebi da se o ovom pitanju govori na argumentovan, neideološki i utemeljen način, lišen isključivosti i ideologiziranja, ovo njegovo obraćanje, kao i izražena dobra volja i spremnost za razumevanje različitih i suprotstavljenih stanovišta poslužili su za još jednu političku i ideološku hajku i harangu protiv njega i Nove srpske političke misli.

Istaknuti predstavnici i glasogovornici tzv. građanske političke grupacije Svetlana Lukić i Teofil Pančić optužili su ga da opravdava genocid u Srebrenici i da zato i nije moguć nikakav dijalog. Oni čak i ne žele da prikriju svoje opredeljenje da se protive pokretanju dijaloga jer polaze od toga da su upravo oni ti koji poseduju konačnu i neupitnu istinu o uzrocima i glavnim faktorima raspada socijalističke Jugoslavije i zločinima počinjenim tokom građanskog rata. Zato i nastoje da plasiraju kao neupitne činjenice upravo njihovo tumačenje o suočavanju sa prošlošću, pri čemu o njihovoj interpretaciji naše savremene istorije nema nikakvog razgovora i debate. Njima i nije toliko važno šta je Antonić na skupu zaista govorio, koliko im je presudno da istrgnu nekoliko njegovih rečenica i donesu bezuslovnu osudu svakog mišljenja koje se ne uklapa u njihove ideološke i političke aksiome. Evo citata Svetlane Lukić:

“Da košmar bude kompletan, evo i Slobodana Antonića, tog nezavisnog DSS analitičara. Antonić je, po pozivu, učestvovao na skupu koji je organizovao Helsinški odbor. Smatra se velikim uspehom što su predstavnici takozvane dve Srbije seli za isti sto i, ako mi je dozvoljeno da kažem, a dozvoljeno mi je zato što sebi dajem tu dozvolu, meni je ovo bio samo još jedan dokaz toga koliko su takvi pokušaji besmisleni. Antonić je eksplicitno rekao da je to sa genocidom i Srebrenicom glupost.Nedavno su Rumuni doneli zakon da onaj koji negira holokaust mora da ide u zatvor. U ovoj zemlji mora biti donet zakon da onaj koji negira genocid u Srebrenici mora u zatvor. Hag je na suđenju generalima Republike Srpske rekao da to jeste bio genocid, a mi treba opet da sedimo za istim stolom i raspravljamo o tome da li se u Srebrenici dogodio genocid ili nije. Ali, ljudi koji su organizovali ovaj skup valjda znaju šta rade.“

Teofil Pančić kao dežurni protivnik parohijalne, bušmanske i nacionalističke Srbije, govoreći o dve koncepcije suočavanja sa prošlošću, takođe je tvrdio da dijalog nije moguć jer je epicentar raskola dublji i ne tiče se samo kvalifikacije zločina u Srebrenici, već se, smatra on, tiče istorijske suštine, interpretacije, posledica i toka društvenih događaja u protekloj deceniji na tlu bivše Jugoslavije. Prema njegovom mišljenju, dijalog nije moguć, a ni potreban, jer je upravo njegovo tumačenje naše savremene istorije i političkih dešavanja jedino prihvatljivo i održivo. “Hajde da pokušamo da lociramo epicentar raskola: ako pitate gorepotpisanog, on uopšte nije tamo gde ga Antonić vidi. Ne, on je zakopan mnogo dublje. Naime, uopšte nije ključno da li ćemo ono što se desilo u Srebrenici nazvati genocidom ili ne (mada je, je l ' te, u Hagu genocid presuđen, ali to neće impresionirati one koji to sudilište drže političkim tribunalom), nego da li se ta masovna, sistematska egzekucija više hiljada nenaoružanih muškaraca 'krivih zarad svoje nacionalnosti' desila ili pak nije. Antonić, kako vidimo, ne negira događaj, nego njegovu definiciju. Vaistinu, je li to i drugo po Bosni bilo kao u Aušvicu. Nije. Ništa, nigde i nikada nije bilo baš kao u Aušvicu. Ali, da li se genocidom ima pravo nazvati samo ono što je bilo kao u Aušvicu?“

Teofil Pančić je u svom tekstu citirao deo izlaganja Slobodana Antonića, i to samo kao ilustraciju za svoje stavove, bez namere da razume kontekst i stvarni sadržaj onoga što je Antonić zastupao. A šta je zaista Antonić rekao? “Želeo bih da govorim o dve stvari. Jedna je ono o čemu mislim da se možemo složiti, ali ću takođe govoriti i o onome oko čega se ne možemo složiti, a ne slažemo se ni sada. Dakle, prva stvar jeste činjenica zločina. Dakle, da, srpska strana je činila masovne zločine u proteklim ratovima. I jeste značajno suočavanje sa prošlošću, sa zločinima koji su činjeni u ime srpske nacije i u ime Srbije. E, sada da kažem nešto oko čega mislim da se ne možemo složiti, što ne znači da o tome ne možemo razgovarati. Prva stvar odnosi se na činjenicu zločina, druga na značaj suočavanja. Kada je u pitanju ovo prvo, imam utisak da je kvalifikacija tog zločina nešto što izaziva ozbiljne kontroverze i neslaganja. Nekome je jako značajna ta kvalifikacija. Po mom mišljenju, činjenica masovnih zločina je sama po sebi dovoljno užasna da je ne treba dalje zaoštravati insistiranjem na tome da je u pitanju bio genocid onakav kakav je bio u Drugom svetskom ratu. Potpuno je pogrešno i kontraproduktivno Srebrenicu izjednačavati sa Aušvicom ili Ovčaru sa Dahauom. To je nešto što izaziva otpor jer se odmah rađaju osnovane sumnje da se iza insistiranja na tome da je u pitanju genocid krije nekakva dugoročna politika koja može biti u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Najjednostavnije rečeno, time što se tvrdi da je u Srebrenici izvršen genocid, Republika Srpska se proglašava genocidnom tvorevinom i opravdava se čak i zahtev za ukidanje Republike Srpske. Dakle, ta vrsta političke argumentacije, političke igre je nešto što, po mom mišljenju, ne doprinosi suočavanju sa prošlošću.“

Iz ovog šireg navoda jasno je da je on pledirao da se ne vrši ideološka i politička manipulacija i instrumentalizacija počinjenih zločina, koje Antonić i nije osporavao. A upravo se to radi u političkim i medijskim krugovima tzv. druge Srbije jer se uporno izjednačava Srebrenica sa Aušvicom, pri čemu se srpski narod i zločini počinjeni nad njim i ne pominju kako se ne bi narušila ocena o Srbima kao narodu koji treba denacifikovati i proglasiti za poslednje parije Evrope. Reč je o izrazu dugoročne politike čiji je cilj da se argumentuje i dokaže kolektivna i isključiva krivica srpskog naroda za sve posledice raspada Jugoslavije (otpočinjanje rata, počinjene zločine, etnička čišćenja, nasilne deportacije). Kvalifikacija o genocidu počinjenom u Srebrenici koristi se u stvari i kao politički stav o neodrživosti Republike Srpske kao genocidne tvorevine. Reč je zapravo o posedovanju istine u tumačenju nedavne prošlosti i o njenoj beskrupuloznoj političkoj i ideološkoj manipulaciji i zloupotrebi, a ne o opravdavanju zločina počinjenog u Srebrenici.

Antonić je takođe doveo u pitanje jednu od osnovnih ideoloških dogmi ovog političkog kruga. Reč je o njihovom upornom insistiranju na tome da je suočavanje sa prošlošću najvažnije pitanje bez koga se ne može govoriti o demokratskoj transformaciji političkog života u Srbiji. On se zalaže za to da se politička i konstitucionalna izgradnja demokratije ne može simplifikovati i svoditi isključivo na pitanje suočavanja sa prošlošću. Antonić je u pravu kada tvrdi da se model nemačkog suočavanja sa prošlošću ne može primeniti na Srbiju jer, kao prvo, razmere zločina nisu iste, i drugo, Srbija nije zemlja pod okupacijom, ma koliko bi to neki želeli. Pritom, važno je istaći njegovo zalaganje da se pitanje krivice ne može razmatrati izvan celokupnog i složenog političkog i istorijskog konteksta.

Antonić je pokrenuo i izuzetno važno pitanje krivice novih generacija koje tek ulaze u naš politički i društveni život, nastojeći da pokaže da se ne može zastupati stav o kolektivnoj krivici jednog naroda. Interesantno je da upravo zagovornici građanskog pogleda na svet u epicentar raskola ne stavljaju stalne tvrdnje o kolektivnoj krivici srpskog naroda već se svako spominjanje instrumentalizacije zločina u političke svrhe, kao i govor o zločinima počinjenim nad srpskim narodom proglašava za revizionizam i relativizaciju zločina. Ni tvrdnja P. Domonjija, predsednika Helsinškog odbora u Vojvodini, izrečena na istom skupu, da u Srbiji samo kamen nije kriv, kao eklatantan primer zagovaranja kolektivne krivice, nije ponukala Svetlanu Lukić, a ni Teofila Pančića, koji tako brižno bdiju nad istinom o genocidu u Srebrenici, da izraze svoje mišljenje o ovom stavu.

Pripadnicima građanske orijentacije je, pre svega, važno da dokažu da upravo oni i ideološka grupacija kojoj pripadaju imaju pravo da dokazuju jedino prihvatljivu istinu o genocidu u Srebrenici jer je to dokazano na inače veoma kredibilnom Haškom sudu. Svi ostali koji bezrezervno i bespogovorno ne slede njihovo viđenje suočavanja sa prošlošću nalaze se s one strane raskola na kojoj su nacionalisti, ksenofobi, rasisti i revizionisti, koji samo žele da opravdaju zločine činjene u ime srpskog naroda. Da su zaista čitali tekstove objavljene na sajtu Nove srpske političke misli, mogli su mnogo da nauče iz teksta Vladimira Milutinovića “O zločinima u 'naše ime'“ i da pri tome uvide kako se na ozbiljan i teorijski skrupulozan način razmatra pitanje krivice. Očigledno je da nikakva rasprava nije moguća, o čemu svedoči i nedavna promocija knjige Svetozara Livade Etničko čišćenje, ozakonjeni zločin stoleća, kada je Nataša Kandić čak negirala mogućnost da profesorka Smilja Avramov postavi pitanje o uticaju međunarodnog faktora u raspadu Jugoslavije. Zato nisu propustili da Mesićevo veličanje Nezavisne Države Hrvatske ocene kao taktički ustupak ratnoj psihozi i propagandi!

O dubokom političkom i ideološkom raskolu svedoči i polemika između Vesne Pešić i Đorđa Vukadinovića na stranicama Politike . Neposredni povod bio je Vukadinovićev tekst “ Mržnja nas je održala“ u kojem je on pisao o mržnji kao političkom sredstvu i oružju u našem političkom i društvenom životu i u tekućoj izbornoj kampanji, otvarajući, u isto vreme, i problem o stvarnom položaju, dometima i uticaju političkog pluralizma u našem društvu. U svom reagovanju Vesna Pešić nije odgovorila na mnoga postavljena pitanja, niti je govorila o glavnoj temi nastalog spora, već se odmah prebacila na teren ličnih diskvalifikacija tvrdeći da je glavni mrzac upravo Đorđe Vukadinović kao predsednik ideološke komisije Vojislava Koštunice i pristrasni navijač koji se lažno predstavlja kao objektivni analitičar. Pri tome, Vesna Pešić navodi da politički servis kojim rukovodi Vukadinović ima tri zadatka: da se vredno osmišljava i propagira „treća politička pozicija“ u Srbiji, sprovede “ umivanje“ radikala i da se osmisli negiranje postojanja dve Srbije. Ali ona, ma koliko se upinjala da govori o potrebi političke borbe stranaka u izbornoj kampanji i mešanju Čedomira Jovanovića u političku sabornost, podelu političkog plena i neophodnosti postojanja kritike u društvu, nije odgovorila na suštinsko pitanje koje je pokrenuo Vukadinović. Jesu li mržnja, otvorena netrpeljivost i nespremnost na dijalog svojstveni samo određenim političkim strankama ili se time, kao političkim oružjem, danas služe i pripadnici tzv. građanske političke orijentacije? Možda se njima, samo ponekad, otme neka neodmerena reč kao izraz viška strasti u političkom životu?

Ko i najmanje prati politička nastupanja predstavnika koalicije koju predvodi Čedomir Jovanović, može se uveriti u to kako izleda plasiranje netrpeljivosti i prezira prema svima koji nisu deo njihovog političkog korpusa. O tome Vesna Pešić nije prozborila ni reč, već je pokušala da diskredituje Vukadinovića i „njegov ideološki servis“, misleći verovatno na sajt Nove srpske političke misli .

Interesantno je da u svojim polemičkm nastupima branioci građanskog političkog principa veoma retko navode tekstove objavljene na ovom, očigledno politički uticajnom sajtu, koji je neprestano na njihovoj meti kao nezgodni svedok i tumač našeg političkog života. Bilo bi zanimljivo da nam Vesna Pešić, kao sociolog i istaknuti borac za toleranciju i ljudska prava, objasni kojim se političkim jezikom i kojom vrstom argumentacije služe pripadnici njene građanske koalicije kada govore o „Novoj fašističkoj misli“ i kada se obračunavaju sa svojim političkim protivnicima, kao što je to nedavno učinio Petar Luković u Feral tribjunu . “Rastrgnut između Kalašnjikove obaveze da piše gde god mu narede i da se pojavi tamo gde mora, nesrećni Đorđe Vukadinović, vlasnik govorne mane koja mu onemogućava da kaže 'š' a da to ne izgleda kao škripa kočnica bez ulja, poslednjih desetak dana samo što nije kolapsirao nakon što je pred B92 kamerama potvrdio da 'ćedisti' nemaju šansu da uđu u parlament i da je glasanje za njih besmisleno. Ipak, nesrećni Vukadinović, koji za čitavo vreme režima Miloševića reč o bilo čemu nije napisao, naročito ne o Miloševiću, ali se zato za vreme Koštunice erektirao, dotakao je pomenuto dno iz sopstvenog teksta kad je, odgovarajući Vesni Pešić, napisao sledeće: 'Da li bi dilema da se kandidat za najviše državne funkcije i nosilac liste na kojoj se nalazi Vesna Pešić ljubio u usta i razmenjivao nežnosti i darove sa šefovima mafije i potonjim ubicama svog premijera mogla biti smatrana za privatnu i takoreći nebitnu stvar'. Nije lako, jebi ga, biti politički analitičar kojeg svi jebu.“

Iz ovog citata Petra Lukovića jasno se može videti ko je stvarno dotakao dno i ko se u političkoj borbi služi neistinama, podmetanjima, diskvalifikacijama i, što je najgore, uvredama i nepriličnim karikiranjem.

U istraživanjima koja je obavila istraživačka agencija Nove srpske političke misli prvi put je objavljeno da je realan i moguć ulazak LDP-a u parlament, što je samo još jedan u nizu dokaza da ovi glasogovornici građanske orijentacije ne čitaju tekstove pošto su već doneli svoj neopozivi sud da je reč o „Srpskoj fašističkoj misli“. Zato i nije potrebno da se govori o stvarnoj koncepciji Nove srpske političke misli u kojoj se teži da se objavljuju tekstovi autora koji pripadaju različitim političkim i teorijskim koncepcijama.

Odgovor Vesne Pešić nećemo dobiti. Ali ono što će iz ove izborne kampanje proisteći jeste činjenica da su velike priče o dijalogu, modernizaciji, evropeizaciji, toleranciji i potrebi kritičkog mišljenja, kojima nas neprestano zasipaju predstavnici građanske Srbije, samo prigodna, praznjikava politikantska priča jer oni jednostavno nisu spremni da prevaziđu svoju ideološku ostrašćenost, lične animozitete, jednostranost, politički autizam i zatvorenost u njihovo viđenje sudbine Srbije. Svako ko se ne uklapa u njihovo shvatanje političke borbe, svrstan je u ideološke poslušnike, predsednike ideoloških komisija, pseudoanalitičare i antimoderniste. Evo šta o tome kaže Đorđe Vukadinović: “Ali ne želim ni da ih, ni jedne, ni druge, ni treće, amnestiram za ono što mi se čini neistina, neodgovornost ili korišćenje nedozvoljenih sredstava u političkoj borbi. Pokušavam da razumem i, u granicama svog skromnog uvida i pameti, hvalim i kritikujem za ono što govore i tvore na srpskoj političkoj sceni. Ne pretendujem da sam uvek u pravu (zato je i dobro da postoje desetine drugih i drugačijih komentara i kolumnista), ali ne pristajem ni na svojevrsnu ucenu po kojoj ako ne želiš da budeš optužen za 'neobjektivnost', 'analitičku pristrasnost' i 'mrzilaštvo', moraš ili 'objektivistički' da fraziraš u stilu 'svi su slatki, svi su dragi', ili pak da 'beskompromisno' udaraš samo po onome po kome je, iz ovog ili onog razloga, u tom trenutku preporučljivo i poželjno udarati. S vremenom je to oružje sve više prelazilo na stranu antimiloševićeve opozicije, da bi danas, kao nekom vrstom mentalnog osiromašenog uranijuma, njime bila generalno zatrovana čitava politička i javna scena, a osobito političko-interesna grupacija oko Čedomira Jovanovića. I konstatovanja ovog, rekao bih, elementarnog zapažanja ne zahtevaju neku veliku mudrost ili zlonamernost. Elem, zaista ne mrzim, ali se, priznajem, pomalo nerviram kada se ta evidentna i iracionalna srpska politička pošast pokušava pravdati navodnom brigom za očuvanje političkog pluralizma i pozivanjem na navodna 'svetska iskustva', kao što je, na primer, žestoka politička kampanja na poslednjim američkim predsedničkim i 'parlamentarnim' izborima.“

Ovo je bio meritum spora u polemici između Đorđa Vukadinovića i Vesne Pešić, a ne u tome ko je veći zagovornik i branitelj pluralizma i demokratije. Veoma je dobro što su se u predizbornu političku borbu konačno otvoreno uključili i autori Peščanika i Petar Luković, kao osvedočeni politički ziloti, jer je krajnje vreme da se pokaže da je njihovo medijsko delovanje u stvari političko, partijsko i propagandističko, uz svrstavanje uz jednu izbornu grupaciju i političku stranku, i da tu nema govora o toleranciji, pluralizmu i modernizaciji. Time su oni izgubili pravo da ocenjuju, što stalno čine, ko jeste, a ko nije objektivan i nezavisan politički analitičar, jer su obrazine konačno pale.

Borislav Pekić je u tekstu „Poziv na dijalog“ ovako govorio o našem shvatanju dijaloga: “Dijalog je razmena reči, tačnije razmena rečima iskazanog mišljenja, čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja, nego kako ga jedan upućen saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.“ Ovo mudro upozorenje Borislava Pekića, na našu nesreću, i dalje je aktuelno i biće sve dok postoje samozvani predstavnici građanske Srbije koji su spremni i sposobni da slušaju samo sebe, bez ikakve namere da saslušaju i pokušaju da razumeju drugačije političke stavove i mišljenja.

22. decembar 2006. godine