Ivana Janković I Veljko Miladinović

Frekventni košmar

Odlukom o dodeli dozvola za emitovanje programa na nacionalnom nivou Savet republičke radiodifuzne agencije (RRA) učinio je da domaći mediji za udarnu vest proglase najneatraktivniju temu koja postoji – sami sebe. BK televizija oborila je sve rekorde programom u kome su se u nedogled javljali oni koji žele da gledaju jedino i isključivo upravo ovu stanicu i ne pristaju ni na šta drugo. Dugačak je red onih koji su se oglasili, od običnih građana, šokiranih što “oni odlučuju a nas ništa ne pitaju”, preko muzičara (Bajaga, Vlado Georgiev, Toše Proeski – takođe šokiran jer su njegovi roditelji voleli da ga gledaju baš na stanici koja nije dobila dozvolu) do ministara, udruženja novinara i otpravnika poslova stranih ambasada.

Na drugoj strani, među zadovoljnima, našlo se pet televizija (Avala, B92, Košava Happy TV, Pink, Fox, plus Super TV za područje Vojvodine) i pet radio-stanica (Radio B92, Radio Index, Radio S, Radio Fokus, Roadstar radio), tačno onoliko koliko ih je dobilo dozvolu. Oni, pak, ne kriju svoje oduševljenje podelom frekvencija, smatraju da je pravda pobedila, TV Pink poručuje da nas ovo približava zemljama EU, a Rupert Mardok izjavljuje da je ovo jedan od najstručnije vođenih međunarodnih tendera na kojima je njegova medijska kuća učestvovala.

Kojim čudom se, dakle, dogodilo da BK televizija postane simbol javnog interesa u čiju odbranu ustaju najrazličitiji javni radnici zajedno sa običnim građanima kivnim što je taj interes ugrožen i kakva je mađija od Željka Mitrovića učinila beskompromisnog borca za red i zakon koji se raduje “velikom poboljšanju poslovanja u oblasti radiodifuzije posle više od jedne decenije nesređene i nejasne situacije koja je vladala u okviru ove oblasti u Srbiji”?

Sa nekoliko godina zakašnjenja, ako zakašnjenje merimo samo u odnosu na vreme kada su doneti važeći zakoni, Srbija je konačno počela da sređuje medijski prostor. U prezasićenom eteru evidentirano je 755 emitera (543 isključivo radio-stanica, 73 isključivo TV stanica i 139 stanica koje emituju i radio i TV program). Još pre četiri godine proglašen je moratorijum, ali to nije mnogo pomoglo, jer su se o ovu odluku svi oglušili. Broj stanica i predajnika stalno je rastao, a kršenje propisa postalo je neophodan preduslov za opstanak na srpskom medijskom nebu. Prema podacima RRA, sve nacionalne TV stanice svoje mreže postavile su na osnovu “nejasnih propisa i uz sumnjivu dokumentaciju”.

Dodela dozvola za emitovanje trebalo je da sredi haos, ali kao što to obično biva, eto nas usred najnovijeg haosa.

Posle višednevnih javnih razgovora sa stanicama koje su konkurisale, a kojima nisu manjkali komični momenti i neretko arogantan stav članova RRA, počelo se sa kalkulacijama. Prvi skandal izazvalo je objavljivanje rezultata konkursa u novinama pre nego što su zvanično objavljeni, na nesreću po RRA pokazalo se da je informacija koja je procurila tačna. Usledilo je nekoliko dana čekanja na obrazloženje odluke, u tom periodu su se čuli najraznovrsniji argumenti u korist onih koji dozvolu nisu dobili i protiv onih koji su je dobili. Nije, naravno, manjkalo ni uvreda.

Ministar kulture Dragan Kojadinović je iz nekog razloga smatrao da ima šta da kaže i o odluci i o članovima RAA. Ustao je u odbranu nacionalnog blaga, dakle protiv stranih TV stanica, pa protiv stanica koje su tek osnovane, protiv pravila koja mu, kaže, nisu jasna i najzad proročki upozorio da će “na medijskom tržištu uskoro doći do nemilosrdne borbe prsa u prsa”. Došlo je do toga da je on u pomoć pozvao parlament, a RRA vladu.

Situaciju o dodeli nacionalnih frekvencija najbolje možemo posmatrati upravo na primeru Dragana Kojadinovića. Dok je njegova prvobitna primedba bila da će domaći emiteri biti uništeni jer će im bogati stranci koji dolaze (TV Foks) “iščupati srce”, na drugoj strani nemački RTL vrišti da će podići na noge Evropu zato što je ova televizija, “najmoćnija u Evropi”, uskraćena za frekvenciju. Poseban skandal je što se umešao i otpravnik poslova nemačke ambasade stavši u zaštitu interesa “svoje” televizije, ali to je već problem domaćih političara koji su dopustili da se ambasadori i niže diplomatsko činovništvo otvoreno upliću u ovdašnja posla. Kontroverzi je koliko hoćeš: UNS i NUNS sjedinjeni u svom očajanju što RRA nije nijednog njihovog predstavnika imenovala u Upravni odbor Televizije Beograd (odluka nezavisna od one o dodeli frekvencija) žale se da je odlukama RRA zaštićen pre svega “krupni kapital”, a pritužbe iznose na TV BK koja, kao što znamo, nije baš glasilo sindikata.

Televizija koja je tek osnovana i o kojoj se ništa nije znalo dok se nije pojavila na konkursu, TV Avala (osnivači osam privatnih firmi iz Srbije i Ekonomski institut), nije bola oči samo ministru. Svi koji su se u ime morala i pravde oglašavali želeli su da znaju kako takva stanica, tek nastala, tek se pojavila, može da dobije dozvolu, dok nama dobro poznate stanice ostaju van igre. Pitanje pravde svakako se komplikuje ako se u obzir uzme da su sve postojeće stanice, ko više ko manje, kršile zakon, dok novonastale po prirodi stvari nisu bile u prilici da ga prekrše. U RRA na tu stvar gledaju ovako: nema razloga da građevinsku dozvolu dobije onaj ko je zidao na divlje a ne dobije je onaj ko je čekao dozvolu. Argument da je neka nepostojeća televizija dobila frekvenciju a nije dobila ona televizija na koju smo svi navikli, dakle, nije argument. To što je neko već u eteru nije, dakle prednost, ali nije ni mana.

Što se sumnji u sposobnost početnika tiče, programski koncept koji se priloži na konkursu smatra se delom dozvole za emitovanje, te se ne može menjati. Pravilnik RAA nalaže da se u obzir uzima programski koncept “nezavisno od činjenice da li podnosilac u trenutku prijave raspisivanja konkursa emituje program ili ne”.

Dozvola se, takođe, ne može ni ustupati, iznajmljivati ili bilo kako otuđiti bez ponovne prijave i odobrenja RRA.

Na ova pravila oslanjalo se i kada je odlučeno da frekvenciju dele Happdž TV i Košava, kojima je naruku išla i Strategija RRA u kojoj se navodi da će se emiteri ohrabrivati na time-sharing, tj. korišćenje iste predajničke mreže, tj. deobu frekvencije. Kakva je nova koncepcija Košave koja je zadovoljila kriterijume tek ćemo videti, ako je verovati onima koji su odlučivali to će morati da bude nešto sasvim drugačije od onoga što je ova stanica do sada nudila. Naročito ako je uspela da zadovolji i kriterijum zvani “ponašanje stanice u prošlosti”.

Istina, iz dobrog vladanja prelaznu ocenu su dobile i neke druge stanice oko čije prošlosti bismo se mogli sporiti, ali o tome nije bilo mnogo reči. Sada smo tu gde smo i pitanje broj jedan, najbolnija tačka, jeste zašto BK nije dobila dozvolu.

Savetu Republičke radiodifuzne agencije svakako nije manjkalo cinizma kada je u obrazloženju, koje se očekivalo u groznici, naveo da ne može izdati dozvole za nekoliko stanica, između ostalih i BK, zato što se na konkurs raspisan za pet TV mreža prijavilo 13 kandidata. Ispostavilo se, ipak, da, prema ovom obrazloženju, pravni status BK nije do kraja razjašnjen, kao i da im je u trenutku podnošenja zahteva blokiran račun, više od 53 odsto kapitala pripada licima koja se nalaze pre ili u postupku likvidacija (Astra banka i Evropa osiguranje). Priča o Karićima ovde se ne završava.

Dozvolu nije dobila ni niška stanica TV5, koja je u javnosti smatrana favoritom, naročito zato što u Strategiji RRA piše da će se truditi da jačaju lokalne i regionalne stanice i da će podržati mogućnost da nacionalni emiteri ne moraju imati sedište u Beogradu. Ovaj vešto sročen stav ne podrazumeva da će se te svoje namere autori i držati, oni će se truditi da se drže, ali ako od tog truda ništa ne bude, odgovor će biti jednostavan – nije bilo obavezujuće. Lepo je zvučalo, ali TV5 pokazalo se, ima problem koji se ne tiče geografije, više od 26 odsto kapitala pripada Oliveri Nedeljković, sestri Bogoljuba Karića. U TV5 su objasnili da se to nije osećalo u njihovom programu, ali je Savet smatrao da problem nije program, već činjenica da je Olivera Nedeljković obuhvaćena istragom koja se vodi protiv njene braće.

Ako će niška stanica ostati po starni zato što nije imala sreće u onome što se ne tiče programa, za BK je Savet pored vlasničkih, konstatovao i ozbiljne propuste u programu. Od leta prošle godine do januara 2006. godine emitovano je 547 priloga o aktivnostima Pokreta snaga Srbije, a 831 o svim ostalim strankama. Zbog toga su kažnjeni merama javnog upozorenja (na one izrečene u predsedničkoj predizbornoj kampanji 2004. su arogantno odgovorili), ali se situacija nije mnogo popravila. Najčešće kršenje odnosilo se na zabranu stranačkog marketinga izvan predizborne kampanje.

Ipak, BK je dobila dosta snažnu podršku javnosti. U njihovu korist navodi se da imaju iskustva u radiodifuziji i da su treći po gledanosti. Ali to što su ovi kriterijumi navedeni u Strategiji od male je pomoći, kao što su i kontraargumenti od male pomoći ako se sudbina ove televizije poveže sa sudbinom Bogoljuba Karića. Uzalud iz Saveta poručuju da nisu odlučivali o oduzimanju nego o dodeljivanju dozvola, ovaj je potez shvaćen upravo obrnuto. U žaru rasprave koja se satima vodila na ovoj stanici moglo se čuti i da će Srbija ostati bez očiju, bez prava na pravovremeno informisanje, u mraku. Sad, bez informacija i očiju Srbija sigurno neće ostati, ali bez BK očigledno hoće.

O onima koji se najviše žale, konkretno o BK TV i o RTL-u najviše govori njihovo držanje nakon objavljivanja rezultata konkursa. Uprkos mogućnosti da svoja prava pokušaju da zaštite regularnim putem, kroz žalbu (jednu žalbu RTL-a prilikom prijavljivanja RRA je već pozitivno rešila), oni to pokušavaju da učine metodama javnog obračuna u kojima im pomažu svekoliki javni delatnici koje BK uključuje u svoj program, koji često, kako smo rekli, iznose sasvim oprečne argumente i stavove. Time post festum zapravo pokazuju da je RRA možda ipak bila u pravu kada nije visoko vrednovala njihovu spremnost da konstruktivno doprinesu javnom diskursu.

Cela priča oko frekvencija nastavak može da ima i na sudu. Nevolja za one koji se na to odluče je u tome što je Savetu već po zakonu dat veliki manevarski prostor, a sve optužbe koje su se čule na račun RRA teško će biti dokazive. Ako pasionirane tragače za nepravilnostima u radu Agencije treba uputiti na neki trag, onda je to možda najpre vlasnička struktura TV “Avala” i utvrđivanje veza između nekih od vlasnika te televizije sa Vladom Srbije, a naročito Ministarstvom za kapitalne investicije koje, inače, kao nadležno za telekomunikacije, ostvaruje bliske kontakte sa RRA.

Dobra vest je, na kraju, da više valjda neće biti gužve u eteru, a sad – ko se progurao, progurao se. Ko nije, nije tako strašno, dolazi vreme kablovske televizije, digitalizaciju da i ne pominjemo.

Mundijal na trgovima

Situacija da se emiteru oduzima nacionalna frekvencija je presedan

Samjuel Eto, jedan od najboljih fudbalera na svetu, nezadrživo prodire prema golu, i u trenutku kada lopta treba da pređe gol-liniju – prekid filma uz poruku PLAŠITE LI SE MRAKA. Ovo je samo jedan od video - spotova kojim BK televizija izražava nezadovoljstvo odlukom RRA da joj se uskrati pravo na korišćenje nacionalne frekvencije. Da li se fudbalski navijači nalaze pred mrakom ovog leta?

Da podsetimo, u junu i julu ove godine se u Nemačkoj organizuje Svetsko fudbalsko prvenstvo, a ekskluzivna televizijska prava za Srbiju i Crnu Goru su u vlasništvu BK televizije. Pošto se kanal BK televizije neće videti na celoj teritoriji naše zemlje, mnogi gledaoci bi mogli biti uskraćeni za manifestaciju koju gledaju milijarde ljudi širom sveta.

U Fudbalskom savezu ističu da oni nemaju ništa sa pričom oko TV prava, jer po pravilima, njihova dodela se vrši mimo nacionalnih saveza. Portparol FSSCG, Aleksandar Bošković, kaže:

“Mi jedino imamo moralnu obavezu prema narodu, da učinimo sve što je u našoj moći da oni mogu gledati prvenstvo.”

Na BK televiziji su odlučni da zadrže TV prava. “Mi imamo sva prava, i prikazivaćemo utakmice, ako treba, i na trgovima. Stalo nam je da građani mogu da vide Svetsko prvenstvo”, kaže Milomir Marić, glavni urednik BK. On se poziva i na tumačenje predsednika FSSCG, da po pravilima FIFA, niko više ne može da konkuriše za ta prava.

Nenad Radalj iz “UFA Medije”, agencije koja se bavi prodajom TV prava, kaže da u ovom trenutku FIFA zanima isključivo da li kupac TV prava pokriva finansijski deo svoje obaveze. “Praksa je da se takmičenja emituju na kanalima sa nacionalnom pokrivenošću, pre svega zbog sponzora, kojima je u interesu da što više ljudi vidi njihovu reklamu. Međutim, u globalnom kontekstu, pitanje da li će se, i kako će se neka utakmica prenositi u Srbiji, zaista je periferno”, kaže Radalj.

Situacija da se emiteru oduzima nacionalna frekvencija je presedan, koji, kako ističe Radalj, može uticati na prodaju prava za buduće događaje. Ukoliko vlasnici prava već budu onemogućeni da prenose program, možda će proceniti da će prodajom pokriti gubitke.

Javnost već spekuliše koja televizija bi mogla da preuzme prikazivanje SP 2006, a generalni direktor RTS-a je čak najavio da će, ukoliko to bude opcija, javni servis ponuditi najveću cenu. Milomir Marić odbacuje tu mogućnost, čak i ako ponuda bude izuzetno primamljiva. “To nas ne zanima”, rekao je Marić.