Prilog raspravi o "dobrom nacionalizmu" (Odgovor Slobodanu Divjaku)

Nenad Daković

Nacija i naracija

U dvobroju Danasa od 24-25. decembra 2005, objavljeno je reagovanje jednog od učesnika dvomesečnih razgovora u beogradskom Domu omladine o "dobrom nacionalizmu" Slobodana Divjaka na moj tekst od 17-18. decembra 2005. godine o istoj temi, i u istim novinama. Značajno je da je na ovaj način nastavljena javna debata o famoznom "dobrom nacionalizmu".

Zašto, dakle, reagujem? Zato što vidim da Divjaka, kao i mene, zanima a, možda, i tišti problem nacionalizma. I drugo, i Divjak se, kao i ja, obraća našoj javnosti u vreme u kome naracija određuje naciju, a ne obratno. Nije ovo Hegelovo doba. Ali, to nije isti ugao. Jer, dok Divjak politizuje ovaj problem, on govori kao teoretičar, oficijelne društvene strategije u Srbiji, ja govorim metapolitički, posmatrajući nacionalizam sa jedne "visine", ili, možda, pre iz perspektive, iz koje se tek vidi razlog njegovog postojanja, njegovi preobražaji, uzdizanje i pad jer, po mom mišljenju, danas živimo u sumraku nacionalizma. Zato pratite moj pogled. U svojoj politizaciji Divjak polazi od toga da ja govorim u ime svojih istomišljenika (Daković i njegovi istomišljenici..., piše on). Međutim, ja govorim jedino u svoje ime i nemam nikakvu grupu, civilnu, teorijsku, partijsku, ili vojnu iza sebe. Nenad Daković je predak Nenada Dakovića, napisao sam u jednoj ranijoj polemici. Zato sam ja "istomišljenik" jedino sa samim sobom, šta više, mislim da nije moguće misliti "isto" sa drugima. Sa druge strane, Divjak na svet gleda iz ove "grupne perspektive", a to je jedna nacionalistička perspektiva. Doduše, on je uz to i liberal, odnosno, "liberalni patriota", kao na primer Hantington koga, vidim, prevodi. Pri tome, je osnovni problem liberalne ideologije njena nemoć i prekid (formalno-pravni) sa drugim "grupnim identitetima". To što ovaj "prekid" nije nasilan, ne znači da je on i dobar, a Divjak izgleda upravo veruje u to, i uz to još veruje da je zato "dobar nacionalista". To znači da on zamagljuje svoju političku ambiciju i nemoć da, kao liberal koji priznaje samo pojedinca za "pravnu osobu", reši politički status "nacionalnih manjina" kojih, recimo, nema u američkom Ustavu, pa one u stvarnosti izgledaju kao sablasti, zbog čega je njihova pobuna još krvavija.

Dakle, ne mirim ja nepomirljivo, ne spajam ja nespojivo, pošto je ova pravna redukcija identitetske složenosti osnova liberalnog creda, a ne moj credo. Ne govorim ja o Srbima ili Mađarima, pošto su nacionalne "manjine" i "većine" nerešiv problem liberalizma i tzv. "demokratskih nacionalista" za koje se izdaju. Ja govorim o ljudima, ili tačnije o čoveku, i to sasvim jednostavno i lako. I da parafraziram: još nisam sreo Mađara, ili Srbina, ali ljude, ili čoveka jesam. Pri tome, kažem nešto jednostavno: da bi se neko busao u svoje "srpske", ili "mađarske" grudi on, pre toga, treba da bude čovek, a to već nije tako jednostavno i ne dobija se na dar rođenjem. Jer, čovekom se postaje a ne rađa. Kantovo moralno načelo: "Du kanst, den du sollst!" (Ti možeš, jer trebaš!) je zato univerzalno antropološko, a ne političko načelo. U ovom slučaju moral je ispred prava, ili pozitivnog zakonodavstva. Tzv. "zločin protiv čovečnosti" ustanovljen je na ovom deontološkom principu, koji je moralna granica liberalnog stanovišta. Ja treba da budem čovek a ne "Srbin" ili "Mađar". Zato moj pristup nije politički, kao što veruje Divjak. I to je razlika u odnosu na "demokratskog nacionalistu, tu "kravu koja jede meso". Kao što ni "zločin protiv čovečnosti", iz ove perspektive, nije politički. Liberal zato nema odgovor na pitanje: zašto se ljudi ubijaju zbog nacionalne opredeljenosti, ili osećanja, o kojima se i tako ne može raspravljati. Kao i o naciji, verskim, ili seksualnim preferencijama i identitetima.

Da to objasnim. Posle petnaest godina, na svojim ekranima vidite kako u jednom selu kod Šida neki Srbin (on danas na sreću ima ime i prezime) sa mitraljezom u ruci goni ispred sebe, kroz centar sela, u podne, da bi ga svi videli, Hrvata. Samo koji trenutak kasnije Srbin ubija Hrvata, hicem u potiljak. Ovo je samo jedan od mnogih jezivih primera nacionalističkih pokolja sa ovih prostora. Mogao sam ukazati i na neke druge, naravno. Ovaj je pogodan, jer ovde imate čoveka (a ne liberala) koji goni ispred sebe drugog čoveka i ubija ga. Selo je očigledno na strani zločinca. Drugi čovek je ubijen samo zato što prvi veruje da je on "Hrvat"! (a ne čovek!) Veliki roman Radomira Konstantinovića "Dekartova smrt" zaključuje se rečenicom: "Umiru samo gospoda!" Naš osnovni ljudski problem je, sudeći po tome, kako da postanemo "gospoda" a ne "Srbin" ili "Hrvat" da bismo, uopšte, mogli da umremo. Ali, za demokratskog nacionalistu i liberala ovaj ljudski problem ne postoji, pošto je nacija, ili država večna i "nema smrti u plemenu". Kažem: čovek je jednako "gospodin", a ne "Srbin" ili "Hrvat".

Prema tome, po mom mišljenju, problem nacionalizma, multikulturalizma, o kojima vodimo razgovor, nije politički problem. Ali, to "liberalni nacionalista" nikada neće razumeti. Zato su nacionalisti, čak i kao "patriote" potencijalni zločinci. Jer, nema političkog odgovora na pitanje: ko sam ja. Zato samo pravi, dubinski napor da se pronađe ontološki uzrok nacionalističkog ludila i besa može biti lekovit. Nacionalizam je metafizika a ne politika. To je "elementarno zlo", kako je napisao Levinas. Zato njihovi zločini nisu politički. Demokratski nacionalisti, međutim, tvrde da im treba pripisati ovo "dostojanstvo". Multikulturalizam je slepa politička strategija, kao i liberalizam. Potrebno je da skinemo svoje političke košulje da bismo prestali da se ubijamo. Ako je to, uopšte, moguće? Da zamenjujemo nacionalizam i politiku.