Prilog raspravi o "državnom nacionalizmu"

Slobodan Divjak

Mirenje nepomirljivog

U listu Danas (17-18. decembar, 2005) objavljen je osvrt Nenada Dakovića na raspravu o "dobrom nacionalizmu" održanu u Domu omladine, uz učešće naših teoretičara i mene lično. U tom osvrtu Daković je sve učesnike u pomenutoj raspravi, osim sebe samoga, "strpao u isti koš" - u koš demokratskih nacionalista. Međutim, takva ocena je rezultat veoma uprošćenog interpretiranja date diskusije jer su tokom nje na videlo izilazile bitne razlike između njenih aktera. Đorđe Vukadinović je eksplicitno istakao da sebe ne smatra "demokratskim nacionalistom". Ja sam polemisao ne samo sa Dakovićem, već i sa Zoranom Avramovićem sa kojim se nisam slagao u pogledu određenja nekih osnovnih pojmova relevantnih za naznačenu temu.

Polazeći od dva osnovna poimanja nacije - kulturno-etničkog i liberalnog, tj. državno-teritorijalnog - nastojao sam da izvedem dva tipa nacionalizma. Pošto se unutar prvog stanovišta nacija dovodi u vezu sa kolektivnom memorijom zasnovanom na zajedničkom poreklu i kulturi kao proizvodu kolektivne istorije, nacionalizam izveden iz takvog pristupa mora biti kulturno-etnički utemeljen. Otuda taj tip nacionalzma, dakle kulturno-etničko shvatanje nacije dovedeno do svog ekstrema, implicira favorizovanje vlastitog etniciteta, njegove kulture i religije i u krajnjoj liniji koncepciju zatvaranja prema drugim kulturno-etničkim identitetima, jer se oni posmatraju kao nešto što može ugroziti čistotu vlastitog identiteta. Takvu vrstu nacionalizma označavam kao nešto što je izrazito loše.

S druge strane, iz liberalnog, tj, državno-teritorijalnog tumačenja nacije kao nečega što je neutralno prema partikularnim kulturno-etničkim tradicijama i identitetima izveo sam neetnički tip nacionalizma koji bi se mogao označiti kao pristrasnost prema vlastitoj državi sve dotle dok se ona pridržava liberalnih načela, u šta spada i jemčenje jednakih prava svim njenim članovima, bez obzira na njihovu kulturno-etničku pripadnost. Taj oblik nacionalizma (lično sam skloniji upotrebi termina liberalni patriotizam) mogao bi se podvesti pod nešto što je prihvatljivo jer mislim da nijedna država ne može normalno da funkcioniše bez minimuma unutrašnje kohezije, tj. ako je većina njenog stanovništva ne prihvata kao svoju državu.

Što se mene lično tiče, reagovao sam javno kada sam smatrao da su u Srbiji bili ugroženi pripadnici nesrpskih kulturno-etničkih zajednica (o tome postoje pisana svedočanstva). To činim i danas kada mislim da su najviše ugrožena kulturna, politička i egzistencijalna prava Srba na Kosovu. Pri tome polazim od pretpostavke da su i Srbi ljudi.

No, jedan od ključnih razloga zbog kojih sam se odlučio da napišem ovaj komentar leži u tome što je Dakovićev pristup datoj problematici indikativan za naš određeni intelektualni krug koji nije svestan ključne kontradiktornosti vlastitog stanovišta. A ključna kontradiktornost toga stanovišta leži u tome što ono hoće istovremeno da bude i radikalno liberalno i radikalno multikulturalističko. To je, međutim, pokušaj da se spoji nespojivo.

Kod Dakovića ta kontradikcija dolazi do izražaja u njegovom krajnje kritičkom odnosu prema filozofiji identiteta, posebno prema koncepciji vezivanja za posebne kulturno-etničke identitete. "Nacionalista na pogrešan način traži odgovor na pitanje ličnog identiteta, ističe on... On ubija zbog identiteta, jer nema odgovor na pitanje: ko sam ja." Pri tome, on, čini se, ne uočava, poput njegovih istomišljenika, da liberalna i multikulturna koncepcija identiteta nisu na istoj konceptualnoj ravni. Liberalizam ne zagovara nikakvu koncepciju partikularnog kulturno -etničkog identiteta jer se ovaj tip identiteta obrazuje na nivou realne istorijske zajednice, tj. konkretnog društva. Liberalizam je usmeren na iznalaženje formalno-pravnog okvira unutar kojeg bi pojedinac mogao da sam bira vlastiti partikularni kulturno-politički identitet. Zato njega multikulturalisti optužuju da barata apstraktnom, neempirijskom, za partikularne identitete nevezanom koncepcijom sopstva (apstraktni građanin, pravna osoba, čovek kao takav, nezavisno od njegove kulturne orijentacije itd.). I to je tačno. Liberalno shvaćena pravna osoba nije nosilac partikularnog identiteta već jednakih ljudskih prava koja se mogu primeniti na svakog pojedinca, nezavisno od njegovog partikularnog kulturno-etničkog identiteta. Međutim, samo onaj pravno-institucionalni sistem koji se ne prilagođava kulturno-etničkoj strukturi stanovništva date države može omogućiti svakom njenom članu da slobodno bira svoj lični identitet, tj. koju kulturu i koncepciju života će slediti. Pri tome pojedinac se, naravno, ne mora opredeliti za individualistički životni plan; on se može prikloniti i participaciji u nekom kolektivnom identitetu: ali bitno je to da mu se omogući da on takve odluke donosi sam, bez ikakve spoljašnje prisile, i da ih na osnovu novih iskustava može revidirati. Dakle, u kontekstu liberalno ustrojene države svaki pojedinac ima formalno-pravnu mogućnost da sam odgovara na pitanje: ko sam ja?

Nasuprot tome, multikulturalizam, u težnji ne da, poput liberalizma, razdvoji već da tesno poveže kulturno-etničku tradiciju i pravo, insistira ne na koncepciji apstraktne pravne osobe (kao nosioca univerzalnih ljudskih prava) već na koncepciji osobe kao nosioca partikularnih identiteta (etničkog, kulturnog, religijskog, moralnog). Jer čovek kao takav je istorijski neutemeljena konstrukcija - čovek može postojati samo kao član ove ili one kulturno-etničke zajednice, kao Srbin, Nemac, katolik, protestant itd. Otuda formalno pravni sistem neke države, prema multikulturalistima, ne treba da bude neutralan prema osobenim kulturnim tradicijama već da te tradicije izražava i štiti. To je podstaklo liberale, među njima i Semjuela Hatingtona, da multikulturalizam okarakterišu kao nešto što po svojoj suštini pripada "antievropskoj civilizaciji", kao " u osnovi antizapadnu ideologiju". Dakle, prema multikulturalizmu, pojedinac ne može odgovoriti na pitanje: ko sam ja, pre nego što ne odgovori na pitanje: ko smo mi, tj. kojoj kulturi i kom etnosu pripadam?

Ne uočavajući tu fundamentalnu napetost između liberalizma i multikulturalizma, Daković i njegovi istomišljenici pokušavaju da pomire nepomirivo: radikalni individualizam koji pojmove tradicije i etniciteta proskribuje kao nešto što je antimoderno i osuđeno na propast, i savremeni pokret koji rehabilituje koncepciju vezivanja za vlastitu kulturnu tradiciju i uvažavanje vlastitog etničkog porekla. Naime, postavlja se pitanje: zašto Daković odobrava recimo Mađarima da se izjašnjavaju kao pripadnici vlastitog etnosa i njegove kulture, dok na tako nešto gleda s prezrenjem kada su u pitanju Srbi? Zar on time ne nastoji da ljudima koji bi da se izjasne kao Srbi odrekne pravo slobodnog biranja vlastitog identiteta? Zar nije u liberalnom pojmu "apstraktnog građanina" kao čisto pravnom a ne empirijskom pojmu implicirano to da svi ljudi, nezavisno od svog porekla, imaju jednaka prava?