Slobodan Reljić

Srećna nam 2007.

Zgodna je 2007. da vidimo da se neki obrasci iz istorije ponavljaju: mraz se do evedesetih širio iz Kremlja, a sada mora putovati preko Atlantika. Zgodno je i da shvatamo da ne mora sve da nam se ponovi

Kada na radnoj večeri gde se isključivo bistri najviša politika, a u centru Evrope, kao gost iz Srbije počnete da razgovarate sa prvim susedom za stolom, onda se tema zna – Kosovo. Brisel je centar jedne “imperije”, tu se uglavnom živi od toga što se servisira imperijalna uprava i onda se uzima kao logično da oni koji piju s tog izvora znaju sve o svemu. A i mi smo još u osnovnoj školi naučeni da “ko na brdu bar imalo stoji” vidi bolje nego pojedinac kome se zalomilo da živi život u vrtlogu teških zbivanja.

Tako znatiželjno pitam ozbiljnog, uvažavanog od okoline, starog momka – na čijoj vizitkarti jednim okom čitam: “član Upravnog odbora i osnivač predsednik European Policy Centre” – šta on misli šta je rešenje za Kosovo. (Draž takvih razgovora je što se u njima svi ponašaju kao da znaju o onome što pričaju.) U senci velike birokratije (valjda je to uvek tako nekako i bilo) buja mreža “nevladinih organizacija” koja je tu da banalnom birokratskom umu da mekoću poimanja složenog sveta. I ozbiljni čovek se zamisli. Dok je njegov pogled leteo preko velikog raskošnog salona i žamora ljudi koji ni uz večeru ne govore o običnim stvarima – deci i kućnim ljubimcima – čekanje reči mi se nekako oduži, a činilo mi se kako će se preda mnom na belom uštirkanom stolnjaku sada naći – konačno rešenje. Nešto zbog čega je stari Ahtisari, takođe sada siroti penzioner iz “nevladinog sektora”, izgubio godinu dana uživanja u hladnoćama svoje Finske. “Kažite mi gospodine”, začu se glas, “da li je za Srbiju važnija prošlost ili budućnost?”

Bilo je vremena, kad je ono profesor Frensis Fukujama objavio “Kraj istorije”, a da se bez sumnje znalo šta je “politički korektan” odgovor na ovako sudbonosno pitanje. Odgovor se toliko podrazumevao da je samo pitanje već bilo prekor ili opomena za one koji nisu shvatali da je globalni demokratski svet – samo jedan put, jedno pitanje, kraj svih neproduktivnih istorijskih lutanja. Ostalo je bilo revizionizam “velike ideje”, zaostalost za koju Veliki lekar ima lek, samo da se malo odsedi u velikoj čekaonici. Budućnost sveta, koja je odlučila da za svagda sahrani prošlost i istoriju, bila je – logor srećnih. Vrli novi svet, kako je to odavno usivio sumnjičavi Haksli.

Ipak su potomci onih koji su svojevremeno zbrisali iz stare Evrope da bi im se u “novom svetu” lakše zaboravili stari gresi – u međuvremenu – izgubili dominaciju nad svetskim mišljenjem. Arogancija, teške reči, neoprezna upotreba preventivne sile uveliko su potrošili njihove ideale. Nećemo ovde reći ni reč više o Kini, Indiji, muslimanskom svetu, ali ostaje činjenica da ćete i u Evropi sada sretati sve više ljudi koji u bezličnu budućnost nastoje da kroče zaogrnuti “svojim identitetom”, zabrinuti i nad slepilom sila ekonomije i tržišta, umorni od odsustva svake solidarnosti i duhovnosti, spremnih da se zainteresuju za različitosti. Modernost koja je krajem osamdesetih prošlog veka kao poplava provalila preko oborenih betonskih blokova Berlinskog zida, ofucala se i pretvorila u fraze bez živosti i slike bez topline. Sve velike ideje tako nekako i završe, pokazuje istorija, kad ih se dokopaju oni koje vodi “volja za moć”.

Budućnost – neizvesnost koja čoveka istovremeno i privlači i plaši – politikantstvom je pretvorena u projekciju čiji je nemogući cilj bio uspostavljanje globalnog novog sveta. Ikona “sveta budućnosti” – koju je nosila družina koja je sebe pretenciozno zvala “međunarodna zajednica” – nije donela smirenje i darove ni u zemljama bivšeg Istoka, a da se ne govori na Balkanu, Avganistanu, Iraku... “Velika očekivanja” se gube u atmosferi. Što se ide dalje to su rezultati gori, nesavršeniji, nehumaniji, sada se može reći i krvaviji. Kolonijalizam “demokratizacije” izlazi na sve lošiji glas.

Uloga Srba i Srbije u ovom procesu se, manje-više, zna. Još se povlačimo po sudovima, plaćamo globe za nesmotrenu nedisciplinovanost. Ipak, govoriti pred novu 2007. o “ideologiji budućnosti” sa istim žarom i istim potcenjivanjem okoline “koja to ne razume”, kao i pre deceniju i po, liči na one sekte novih komunističkih partija koje su krajem osamdesetih nicale na marginama propasti velikog sistema. Već su radovi “međunarodne zajednice” na eks-Ju projektu pokazali sve nedostatke instrumentarija i procedura koji je trebalo da dovedu – budućnost na Zemlju. Avganistan je to dokusurilo, Irak dovelo do katastrofe, a Liban vodi u agoniju... Kakva je razlika između suštine usrećiteljskih namera inkvizicije, komunizma ili globalizma? Stižu praznici pa se može razmišljati i o ovakvim pitanjima.

Iako živimo pod direktnim i jakim pritiskom, i mi već možemo, kao sav normalan svet, da gledamo na budućnost kao na ono što ćemo morati da činimo, ono što treba obavezno da činimo i da se upustimo u borbu za ono što volimo da imamo, ma koliko se to Velikom kreacionisti činilo nepotrebnim. Kao evropska država, ma kako da nas bude tretirala Unija, moraćemo preuzimati osnovna pravila i standarde tog velikog suseda, neće nam vredeti da preziremo zakone tržišta, trebalo bi svakako da naučimo da ne bacamo opuške po ulici, ne parkiramo na zelenim površinama, ne bacamo plastične boce u reke, ne lepimo plakate po fasadama, da naša deca uče jezike velikih biznismena i velikih književnosti, ali – i da “odvojimo od usta” za očuvanje duhovnosti i preživelih fakata identiteta ovog naroda, da uložimo u istraživanje sopstvene istorije, da uspostavimo kulturne veze koje će nas vratiti na mapu lokaliteta koji autentično osmatraju svet, da podržimo skupe pripreme naših sportista...

Zgodna je 2007. da vidimo da se neki obrasci iz istorije ponavljaju: mraz se do devedesetih širio iz Kremlja, a sada mora putovati preko Atlantika. Zgodno je i da shvatamo da ne mora sve da nam se ponovi. Kada se srušio onaj svet Istoka razuzdano se slavilo, rušilo, mnogo obećavalo, još više očekivalo. Nad defanzivom sveta Zapada – ćutimo. I mudriji i pametniji. Znamo da nijedno urušavanje velikih malima neće doneti sreću. Čuvamo se da nas ne klepi neka cigla. Znamo da nam ostaje da se snalazimo u okolnostima koje nose toliko nepoznanica. Razumemo da je to borba neprestana. I da je ono “u se i u svoje kljuse” najbolji savet. Srećna nam 2007.