Srboljub Bogdanović

Guslarska opereta

Tomislav Nikolić nije uspeo do kraja da se opredeli da li mu u ovoj predstavi više odgovara uloga prevarene neveste ili junačnog srpskog radikala spremnog da se žrtvuje za srpstvo, koji je pao pre vremena zbog podmukle izdaje Vuka Brankovića/Koštunice

Onaj ko zna sve o tome šta se dešavalo u pregovorima oko formiranja srpske vlade u maju 2007 – ako takav postoji – taj će imati šta da napiše u memoarima. Sam predsednik Republike (i DS) Boris Tadić je priznao kako je u jednom času prošle nedelje i sam izgubio svaku nadu. U svakom slučaju, najzdravija logika je diktirala zaključak da, posle imenovanja Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine, Demokratska stranka postaje zainteresovana za nove izbore jer ne može da prihvati takvu situaciju. Šteta je, drugim rečima, već napravljena.

To da bi DSS i Vojislav Koštunica pristali da smene Tomislava Nikolića, kojeg samo što su imenovali, bilo je u domenu političke fantastike. Ipak, smenili su ga, glatko. Žrtva je Miloš Aligrudić. Najpre je, u danima posle izbora, ubeđivao javnost da predsednik Skupštine ne može biti tek tako izabran jer je to deo paketa u kojem se dogovara i vlada. Zatim je tvrdio da je najnormalnije da SRS ima predsednika Skupštine pošto je to najveća parlamentarna stranka. Na kraju niko više nije mogao razumeti za šta se tačno zalaže šef poslaničkog kluba DSS-a.

Na ovom mestu neophodno je naglasiti podatak koji pokazuju analize javnog mnjenja, a koji se tiče strukture biračkog tela DSS-a. Naime, velika, ogromna zapravo, većina tih birača se prepoznaje kao bliska DS-u (Boris Tadić drugi najpopularniji političar, posle Vojislava Koštunice). Za drugi, manji deo, manje od trećine, moglo bi se reći da je bliži radikalima. Otuda je bila zastrašujuća lakoća i jednoglasnost poslanika DSS-a kada su glasali za Nikolića, koji su se time udaljili ne samo od DS-a nego i od znatnog dela svog biračkog tela. Pritisak javnosti, medija, Evropske unije, najbliže okoline, u danima koji su usledili za njih je verovatno bio strašan i samo možemo nagađati šta je od toga bilo presudno za promenu stava (namerno kažemo stava, a ne mišljenja). Da se stvari u DSS-u iznutra ljuljaju, pokazao je Milan Parivodić, koji je na televiziji izjavio da “nije srećan” zbog toga što se desilo i sada je džaba ubeđivanje da je rešio još ranije da se posveti advokaturi i da to što je prerano kukuriknuo nije razlog što ga nema u novom sastavu vlade.

Ali, dobro, ima i onih koji misle da je ubacivanje Nikolića u igru još jedno lukavstvo Vojislava Koštunice, čije se veštine u tehnologiji održavanja na vlasti nedovoljno cene. Rečeno rečima Ivice Dačića sa skupštinske govornice: “Upotrebili ste SRS da biste bili u povoljnijoj poziciji u odnosima sa DS-om.” Ili , nešto kolokvijalnije, Toma Nikolić je bio sitan kusur u pogađanjima oko formiranja vlade “demokratskog bloka”. Takve pretpostavke gube iz vida šta su sve izlilo na glave Koštunice i poslanika DSS-a tokom produženog skupštinskog vikenda, a što nije bilo nimalo teško predvideti. Radikali su se namerili da verbalno upropaste DSS zbog njihovog političkog prevrtanja. Do neba su vapile njihove reči, zazivajući božansku pravdu i neke buduće izbore, a prednjačio je Aleksandar Vučić koji svaki izlazak za mikrofon shvata kao takmičenje u besedništvu studenata Pravnog fakulteta. Drhtao je njegov glas dok je govorio da “nema danas nasmejanog lica u Srbiji van ove Skupštine”, što bi imalo veću težinu a da u tom času širom Srbije već nije trajala žurka zbog pobede Marije Šerifović na Evrosongu. Radikalima su se pridružili i socijalisti, a dirljiv trenutak je bio kada je i Čedomir Jovanović izašao za govornicu i odao priznanje Tomislavu Nikoliću za dostojanstveno držanje, ne propustivši priliku da naruži Koštunicu zbog toga što je uopšte Nikolića i izglasao za predsednika Skupštine i zadovoljan zbog toga što se Koštunica, u njegovoj interpretaciji, pokazao onakvim kakav on upravo tvrdi da srpski premijer jeste. Istakao je da su radikali i dalje njihovi politički protivnici, pa ako ništa drugo, bila je to neka kolateralna korist; prvi put javno se iz kruga oko Jovanovića o radikalima govori kao o legitimnoj političkoj činjenici.

Sve u svemu, bila je to iznad svega teška nedelja za DSS, a svako je slobodan da se po sopstvenom nahođenju opredeli da li mu je to više ličilo na bruku ili na lukavstvo. Što se Tomislava Nikolića tiče, on nije uspeo do kraja da se opredeli da li mu u ovoj predstavi više odgovara uloga prevarene neveste ili junačnog srpskog radikala spremnog da se žrtvuje za srpstvo, ali je pao pre vremena zbog podmukle izdaje Vuka Brankovića/Koštunice. Tokom diskusije više je naginjao ovom drugom, ali je, podnoseći ostavku, skromno rekao: “Neki kažu da sam ispao naivan. Ja odgovaram – poštenog čoveka je lako prevariti.” Nekako, takav neodređeni stav radikala je dao ton čitavom slučaju, koji je bio nešto između operete i epske narodne pesme.

Radikali su, ipak, izvukli iz situacije sve što su mogli – ojadili su DSS u svojim diskusijama koliko su mogli, pokazali su se konstruktivnim (procenivši da im parlamentarna opstrukcija ne bi donela nikakvu korist) a Toma Nikolić je čak i od ljutih protivnika okarakterisan kao gospodin čovek. Docnije će se desiti taj čudni slučaj sa poterom za haškim beguncima i sa navodno naoružanim čovekom u skupštinskoj sali. Nikolić, verovatno ni sam više nije znao da li mu je, trideset i pet minuta pre isteka ustavnog roka, pametnije da se drži prvobitnog plana i ne ometa formiranje vlade. Ili da pokuša da sprovede opstrukciju kao odmazdu zbog potere za Mladićem, što je pitanje da li bi mu i uspelo jer je vladina koalicija posredstvom predsedavajućeg Radeta Obradovića već imala pod kontrolom sve bitne elemente parlamentarnog procesa, uključujući i mogućnost da se rasprava u bilo kom času prekine i pristupi izboru vlade. Možda i frustriranom svim tim, Nikoliću je dobrodošao navodno naoružani posetilac u skupštinskoj sali, pa je dao oduška nazvavši svoje protivnike idiotima i bitangama.
Za slučaj da radikalska opstrukcija upali i Skupština do ponoći ne izglasa vladu, na rezervnom položaju je već čekalo tumačenje bivšeg predsednika Ustavnog suda Slobodana Vučetića koji je razjasnio da je, u stvari, bitno da je otpočela rasprava o toj tački dnevnog reda, a samo izjašnjavanje poslanika može da se obavi i nakon ustavnog roka. Ipak, sve se mirno završilo i do ponoći je bilo čak dovoljno vremena da vlada pročita tekst zakletve, kako bi se odagnala svaka sumnja u njenu legalnost. Neverovatno, vlada je dobijena pola sata pre “pada zastavice” nakon tri i po meseca natezanja, a raspoloženje je bilo da se, s obzirom na sve, čitava stvar okončala relativno komotno. To je moguće u Srbiji i pitanje gde još.

Iako je naizgled reč o nečemu što je sišlo sa dnevnog reda, priča o tome kako će raditi srpska vlada i šta je uopšte srpska vlada, biće samo nastavak priče o njenom sastavljanju. Zašto su napori za sastavljanje vlade propali i kako to da su tako glatko obnovljeni uz svu propratnu štetu po aktere, ili jednog od njih. Pozvaćemo za svedoka Mlađana Dinkića koji je javno optužio “jednog Koštuničinog savetnika” (nije rekao ime, ali zaista nije teško pretpostaviti na koga je mislio) da svome šefu puni glavu pričama o tome da “žuti” nisu patriote i da se spremaju da popuste oko Kosova, a to, kaže Dinkić, nije tačno jer Tadić je dobar patriota isto kao i Koštunica, isto kao i on sam, Dinkić, to jest. Cinik bi mogao reći da od takvog Tadićevog patriotizma Koštunicu i jeste strah, s obzirom na proklamovani stav Dinkićeve stranke da se tih istorijskih balasta kao što su, na primer, Crna Gora i Kosovo, treba što pre otarasiti.

Dinkićevo prozivanje “Koštuničinog savetnika” je višestruko bitno. Najpre što svedoči o monumentalnoj neozbiljnosti, nezrelosti i političkoj neodgovornosti onih koji su dopustili da nedeljama i mesecima pregovori budu “na nivou šefova kabineta”. Sudbina je, dakle, sve vreme bila u rukama praktično anonimnih ljudi, sa nejasnim ovlašćenjima i nejasnim uticajem. Ispalo je da su problemi prevaziđeni onog časa kada su pregovore preuzeli neki drugi. S obzirom na način komunikacije, nije ni čudno što nepoverenje nije bilo umanjeno, a glavno nepoverenje, razume se, tiče se odnosa prema Kosovu. Na neki način je to potvrdio i Vojislav Koštunica u saopštenju nakon postignutog dogovora u kome je rekao da “ako je u Ahtisarijevoj računici stajalo da neće biti formirana vlada kada se bude odlučivalo o Kosovu, sada se vidi da je to bila pogrešna računica”. Izjava možda čak implicira da je Koštunica sumnjao u neki oblik međunarodne konspiracije sa ciljem da se umanji “odbrambena moć” Srbije oko Kosova. Očigledno je i izjava Havijera Solane u kojoj je govorio o potrebi da službe bezbednosti budu pod “Tadićevom kontrolom” veoma podstakla nepoverenje i otežala razgovore koji su najvećim delom i imali za temu kontrolu nad policijom. Najzad, tome u prilog govori i razgovor između Vojislava Koštunice i Tomislava Nikolića prilikom dogovora o izboru za predsednika Skupštine, a o čemu smo obavešteni iz interpretacije samog Nikolića. Po tom svedočenju, presudno je bilo to što je Koštunica želeo da ima uza sebe nekoga na koga se može osloniti u vezi s pitanjem Kosova.

Kosovo će, bez sumnje, i u tome se svi slažu, biti glavno iskušenje za stabilnost te vlade. Pristup koji prema nezavisnosti Kosova iskazuje Zapad, paradoksalno, do sada je bio blagotvoran za političku slogu u Srbiji jer takva isključivost i jednostranost jednostavno ne ostavlja prostor DS-u (o njima je ovde reč) ni za šta drugo do za ogorčeno protivljenje. Ipak, ako dođe na dnevni red pitanje odnosa prema državama koje budu jednostrano priznale Kosovo (sa odlukom Saveta bezbednosti ili bez nje), tu će nastati problemi. Možemo pretpostaviti da DS zastupa stanovište da odnose sa zemljama Zapada ne treba remetiti zbog njihovog mogućeg ili verovatnog unilateralnog priznanja kosovske nezavisnosti. Vojislav Koštunica je, međutim, u ekspozeu stavio do znanja da bi takav tok događaja doveo do pogoršanja odnosa, a uistinu je pitanje da li je i moguće da bude drukčije. Štaviše, ishod za Kosovo kakav preferira Zapad, a kojem se srećom suprotstavlja Rusija, verovatno bi na nivou čitave javnosti doveo do preispitivanja odnosa prema Evropskoj uniji i Zapadu uopšte i svakako da bi splasnuo inače veliki entuzijazam za integraciju sa nekim ko prema Srbiji ispoljava najotvorenije neprijateljstvo. Paradoksalno, najveća prepreka da se to desi je Rusija, koja nema neke naročite interese da podstiče evroatlantske procese u Srbiji. Štaviše, ruski ambasador je, možda brzopleto, potekao da se prvi slika sa novim a sada već starim predsednikom Skupštine Tomislavom Nikolićem, koji je otvoreno rekao da mu ne bi bilo mrsko da Srbija bude ruska gubernija, što moramo shvatiti kao metaforu budući da danas gubernije pretežno postoje još u romanima Lava Tolstoja.

Bitan faktor nepoverenja između DS-a i DSS-a, prema onim oskudnim informacijama koje su dopirala iz krugova koji su se bavili pregovorima (veoma suženih krugova, kako smo već rekli), sastoji se u rezervisanosti DSS-a prema pojedinačnim kadrovskim rešenjima koja je predlagala stranka Borisa Tadića. Možemo samo pretpostaviti da se jedna od tih primedbi ticala (pre)mladih godina Vuka Jeremića, Tadićevog savetnika za spoljnu politiku. U jednom času je pristigla vest da se razmatra mogućnost da ministar inostranih poslova bude Ivan Vujačić, ambasador u Vašingtonu, inače funkcioner DS-a, ali kao što znamo, sve se završilo time da je ipak naimenovan Jeremić.

Generalna primedba koju u kuloarima i ne samo kuloarima deesesovci izriču na račun svojih protivnika/partnera jeste da su to “Tadićevi manekeni”. Sadržina primedbe mogla bi se sastojati u tome da, eufemistički rečeno, funkcioneri DS-a imaju vrlo sveden politički iskaz koji obuhvata jedino ponavljanje priče o potrebi bržih evropskih integracija i da je u tom smislu vrlo lako biti funkcioner Demokratske stranke. Prosto, u DSS-u Tadićevu stranku vide kao nekakvu političku ljušturu kojoj EU-retorika služi kao proteza za političku sadržinu. Naravno, taj problem bi bio manji da nam u perspektivi ne predstoji opredeljenje: Evropa ili Kosovo, a u DSS-u misle da će se DS opredeliti u korist evroatlantskih integracija, a dokaz za to je što ti ljudi doista u javnom obraćanju drugo ne rade nego ponavljaju fraze tipa “Evropa nam pruža ruku”.

U svom ekspozeu Koštunica je najavio da će unilateralna priznanja kosovske nezavisnosti neminovno imati posledice po odnose sa zemljama koje preduzmu takav korak. Ujutru već je replicirao Boris Tadić rekavši da vlada neće odustati ni od Kosova ni od Evropske unije, ali je pitanje koliko će takav stav biti praktično sprovodiv. Naime, budu li se najmoćnije zemlje Zapada držale onako kako izgleda da hoće, to bi ne samo tehnički ugrozilo integracione tokove nego dovelo u pitanje samo osećanje evropskog identiteta, koje je u Srbiji bez sumnje dominantno i koje je ionako već pretrpelo udarac sa NATO-akcijom iz 1999. godine. To će se desiti bez obzira na bilo čije preferencije prema EU. Drugim rečima, evropske integracije su interaktivan proces i ne postavlja se samo pitanje naše (ne)naklonosti prema EU, nego i njihove prema Srbiji. Najzad, trećim rečima, i najbanalnije, Zapad takvom politikom gura Srbiju u naručje Rusiji, gde će ona neminovno završiti bude li se čak i opirala, a neće se opirati previše.
Na unutrašnjem planu, to bi značilo ponovno ubacivanje u igru onih koji smatraju da je Rusija čarobna reč za rešenje svih naših problema. Tu problem, razume se, nije u Rusiji, već u radikalskoj sasvim pojednostavljenoj i može se reći defektnoj predstavi o tome šta je to Rusija i šta je spoljna politika uopšte. I još, u infantilnoj potrebi da se sudbina zemlje vezuje za nekog velikog brata, ko god on bio.

Ultimativni zaključak je da perspektiva nove srpske vlade zavisi od toga kako će Zapad tretirati pitanje Kosova, ali i mnogo više od toga. U osnovi, koliko god DS i DSS (i G17 plus) programski bili bliski, a jesu bliski, tenzije među njima jesu tenzije Srbije koja je i sada, kao i mnogo puta, kao i uvek, razapeta između Istoka i Zapada. I koja će morati da izabere jedan od ta dva puta a da je mogućnost tog izbora, opet kao i uvek, zapravo prividna.