Rezultati parlamentarnih izbora

Dušan Pavlović

DOBITNICI I GUBITNICI

Stranke starog režima ne znaju kako da iskoriste činjenicu da politička i ekonomska transformacija ima socijalnu cenu

Ko su dobitnici a ko gubitnici izbora održanih 21. januara? Najopštije rečeno, dobitnici su stranke koje su srušile Miloševićev režim 2000. godine. Gubitnici su stranke koje su činile Miloševićev režim u periodu 1990–2000. godine. Stranke koje su oborile Miloševića dobile su na izborima u septembru 2000. godine preko dva miliona glasova. Sada sve te stranke zajedno imaju, takođe, preko dva miliona glasova. One su, dakle, uspele da očuvaju svoje biračko telo, pa čak i da ga reaktiviraju, što je rezultiralo u većoj izlaznosti. (Na prošlim izborima ova grupacija dobila je oko 1,8 miliona glasova.) Čini se da stranke koje su činile nekadašnji DOS znaju kako da minimalizuju socijalne troškove u kontekstu političke i ekonomske transformacije.

Na drugoj strani, podrška strankama koje su činile stari režim nikako da se vrati na podršku malo manju od dva miliona glasova, koliko su te stranke zajedno imale 2000. godine. Popularnost tih stranaka stagnira već duže vreme. Na izborima u decembru 2003. godine broj glasova koji su zajedno osvojili radikali i socijalisti bio je 1,3 miliona, koliko je, otprilike, iznosio i 21. januara 2007. godine. To otuda što stranke starog režima ne znaju kako da iskoriste činjenicu da politička i ekonomska transformacija ima socijalnu cenu.

Stranke koje su srušile stari režim su načelno dobitnici ovih izbora, a stranke starog gubitnici. Ipak, i u jednoj i u drugoj grupi ima izuzetaka. U prvoj grupi izuzetak je Demokratska stranka Srbije. Ta stranka je na izborima u decembru 2003. godine sama sakupila 678.000 glasova, a sada je u koaliciji sa još tri stranke dobila nekih osam hiljada glasova manje. Kako bi mogao da se objasni takav neuspeh? Možda time što DSS već duže vreme pokušava da spoji dve dijametralno suprotstavljene politike i insistira na politici sabornosti. DSS voli za sebe da kaže kako je evropski orijentisana, ali ipak nacionalno svesna. Ta politička platforma sadrži unutrašnju protivrečnost, jer insistiranje na nacionalnoj svesti u izvedbi DSS-a podrazumeva neprikosnovenost države i opiranje globalizaciji. Evropske integracije, nasuprot tome, podrazumevaju slabljenje nacionalne države i prihvatanje globalizacije. DSS tvrdi da je stranka-ujedinitelj, ona koja okuplja celu Srbiju bez obzira na stranačku pripadnost. Zalaganje za donošenje novog ustava Srbije u poslednjih nekoliko meseci 2006. godine predstavlja otelovljenje takve politike. Donošenje ustava je možda kontekst u kojoj se sabornost isplati. Izbori svakako ne predstavljaju takav kontekst. Na izborima moraju da postoje razlike (inače bi reč izbor bila kontradiktorna samoj sebi), a ako postoje razlike, onda ne može da postoji sabornost. Politička platforma DSS-a očigledno ima svoj maksimum koji ne može da pređe 17 odsto glasova od onih koji su glasali.

U drugoj grupaciji izuzetak je Socijalistička partija Srbije. Toj stranci su mnogi predviđali političku penziju na ovim izborima, jer se smatralo da ona neće preći cenzus. Ipak, SPS je ušao u Skupštinu Srbije uprkos tome što je imao dva hendikepa tokom izborne kampanje. Prvi je odricanje od nasleđa Slobodana Miloševića koji je do skora bio predsednik stranke. Iako je odricanje bilo rizično, jer je moglo da vodi do osipanja biračkog tela, socijalisti su ipak uspeli da uđu u skupštinu. Drugi hendikep bilo je učešće koalicije PUPS–SDP koja je mahom privlačila penzionere, koji čine značajan deo biračkog tela socijalista. Da ta koalicija nije učestvovala na izborima, više od tri odsto glasova koje je dobila velikim delom bi pripalo SPS-u. Ipak, SPS je uspeo da se kroz pritiske na vladinu ekonomsku i socijalnu politiku, pogotovo u poslednjih godinu dana, pokaže kao stranka koja brine za najugroženije socijalne slojeve (tzv. gubitnike u tranziciji), zbog čega je ostala parlamentarna stranka.

Najveći pojedinačni dobitnik ovih izbora je Demokratska stranka koja je u odnosu na decembar 2003. godine duplirala svoje biračko telo. Najveći pojedinačni gubitnik je Radikalna stranka, uprkos tome što dobila skoro 100.000 glasova više nego u decembru 2003. godine. To pokazuje da se unutrašnja transformacija i redefinicija političke platforme isplati. Demokratska stranka se u poslednje tri godine menjala kako personalno, tako i programski. Broj glasova na januarskim izborima je najbolji izborni rezultat te partije u istoriji njenog postojanja. Srpska radikalna stranka ne menja ništa od 1991. godine, kada je nastala. Odsustvo promene plaća se stagnacijom, odnosno plafonom od 1,15 miliona glasova i frustracijom kroz koju ta stranka mora da prolazi svaki put kada na izborima pojedinačno dobija najviše glasova, a ipak ostane u opoziciji.

To što su političke snage koje su 2000. godine oborile Miloševića uspele da nakon šest godina politike ekonomskih reformi sačuvaju svoje biračko telo nedvosmisleno ukazuje na to da građani više cene politiku koja se u Srbiji vodila od 2001. godine, kada ja inaugurisana vlada Zorana Đinđića, nego politiku koja se vodila pre 2001. godine. Ne treba sumnjati da su sve političke stranke shvatile ovu poruku koju su poslali glasači, te da će naredna vlada ponovo biti sastavljena od stranaka i grupacija koje su 2000. godine bile u političkom savezništvu.

Docent na Fakultetu političkih nauka

[objavljeno: 24.01.2007.]