Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kuda ide Srbija?

   

 

Vladimir Milutinović

Filozof među političarima

Na sastanku na kome je urađen intervju sa Đinđićem za list "Intervju", a kome je igrom slučaja i voljom urednice Zdenke Aćin prisustvovao i autor ovog teksta, na samom kraju novinarka je želela da se slika sa Đinđićem. Ionako zbunjen, a i da bi sve bilo u redu, pitao sam gde treba da se pritisne na aparatu, što je Đinđić prokomentarisao rečima "Filozofi ne znaju", pošto je pri upoznavanju čuo da sam ja završio filozofiju. Ova primedba bi se mogla iskoristiti, naravno nezavisno od ove prilike, da se ilustruje njegov stav prema filozofiji. Đinđić je ulaskom u politiku napustio bavljenje filozofijom, prvenstveno jer je hteo da njegova praktična priroda dođe do izražaja. Ma koliko da je filozofija delatnost, ona ipak realno delovanje ostavlja drugima. Ali, prividno paradoksalno, filozofija se može napustiti iz filozofskih razloga, odnosno, delimično i zbog same filozofije. Jer, filozofija je i apstraktna forma realnog života, tako da se izlaskom iz profesionalnog bavljenja filozofijom i ulaskom u politiku možda mogu saznati stvari koje se ranije nisu znale - bavljenje politikom može se shvatiti i kao prilika da se sazna materijal za rešavanje filozofskih problema koji su se ranije činili nerešivi. Iako se filozofi kao grupa mogu napustiti, filozofija, one koji se jednom za nju zainteresuju, ustvari ne napušta nikad. Đinđićeva politika se iz tih razloga ne može tumačiti bez znanja o principima kojima se ona rukovodila, odnosno bez filozofije. I to ne neke filozofije koju je on preuzeo od neke filozofske tradicije i samo primenjivao u politici, nego filozofije koja je verovatno stvarana paralelno sa njegovim političkim angažmanom.

Tragovi filozofije na Đinđićevoj politici su mnogobrojni. Ono što se provlači kao osnovna nit je to da je Đinđić želeo da ponudi u praksi politiku koja je zaista promišljena alternativa autoritarnom poretku, odnosno da spreči da se autoritarni poredak reprodukuje preko autoritarnih principa koji pretrajavaju i u višestranačju. Đinđićeva politika predstavlja duboku intervenciju u političkoj kulturi, promišljanu u hodu, ali sa doslednošću koja se može zahvaliti samo disciplini stečenoj u filozofiji. Đinđić je smatrao da, na kraju krajeva, i ostali moraju uvideti tu promenu i superiornost nove politike. Međutim, to se zasad nije desilo. Razlozi za to su, s jedne strane, u interesima vladajućih elita, a s druge u nemogućnosti da se prate Đinđićevi razlozi. To se vidi u sistematskom promašivanju ili pogrešnom tumačenju smisla Đinđićevih političkih principa. Pokazaćemo to preko glavnih osobina i izjava koje se vezuju za Đinđića.

Pragmatizam

Đinđić je opisivan kao pragmatičan čovek ili, kako bi on radije rekao, praktičan. Ova osobina inače znači da je neko sklon delovanju i radu, da radije deluje nego da okleva, da želi da ostvari rezultate i da uspehom meri vrednost svojih nauma. Pragmatičnost ili praktičnost stvara nove vrednosti, interveniše u realnosti, takmiči se sa drugima, ostavlja da drugi nezavisno procene vrednost onoga što se preduzima. Praktičan čovek smatra da život pre treba ispuniti delima nego rečima ili neostvarenim naumima. Ovako opisana, pragmatičnost je naravno jedna pozitivna osobina. Praktičan čovek je okrenut ka drugima, jer stvara nešto što im može koristiti i ne uzima ekskluzivno pravo da vrednuje svoje kvalitete.

Međutim, pored toga, pragmatizam je i negacija autoritarnog poretka, i to je bilo ono što je Đinđića navelo da svoj pragmatizam ističe, a ne samo da ga praktikuje. U okviru autoritarnog poretka, politika se vrti oko moralnih kategorija i održavanja ekskluzivnog prava na moralni status određene grupe ljudi. Oni ustvari ne žele da se prikažu kao okrenuti nekom konkretnom rezultatu ili radu, jer znaju da se sa nepovoljnim ishodom tog rada gubi pravo na upravljanje. Zato se oni klone pragmatičnosti. Za njih je "pragmatizam" isključivo negativan pojam.

Pravo je čudo kako je naša politička "elita" uspela da ignoriše i neutrališe ovu Đinđićevu intervenciju u političkoj kulturi. Kada pitate naše npr. novinare šta znači "pragmatizam" verovatno ćete dobiti jedan od ova dva odgovora: 1) pragmatizam je kršenje moralnih normi u ime nekog cilja i 2) pragmatična je ona politika koja se rukovodi kratkoročnim ciljevima, a ne političkim principima, o kojima uopšte ne brine. (1)

Zanimljivo je da se u Vujakliji, na primer, nigde ne pominje ovo povezivanje pragmatizma sa kršenjem moralnih normi. Lično nikad ne bih upotrebio reč pragmatičan u ovom značenju, jer se tako jedna dragocena i vredna reč uništava. Drugi smisao koje se u našim novinama pridaje reči pragmatičan takođe je negativan iako opet ima svoju zanemarenu pozitivnu varijantu: pragmatičnim bi se mogao nazvati i onaj ko bi bio spreman da u ime nekog principa čija zaštita zahteva kršenje nekog drugog principa, nastavi da deluje, umesto da padne u rezignaciju pred ovom dilemom. Umesto svih ovih mogućnosti naša je javnost izabrala pomenuta dva druga smisla, koja pragmatizam prikazuju u izrazito negativnom svetlu, dok se prvi smisao kojim se, između ostalog, negira autoritarni poredak, a koji je i osnovni smisao, kao i ovaj četrvti smisao, potpuno gube iz javnog govora. A budući da   je Đinđić sam za sebe govorio da je pragmatičan, to je shvaćeno kao odlična prilika da se ove njegove izjave protumače kao njegovo priznanje da je njegov politika bezobzirna i plitka. Ustvari ništa nije dalje od istine. Kako ćemo videti kasnije u ovom tekstu, upravo je autoritarna politika pragmatična u ova dva druga smisla. Autoritarni političari brinu samo o svom interesu, nemaju trajnijih političkih principa i ne poštuju demokratske vrednosti. I oni su pragmatični, ali samo u svoju korist, jer uvek nepogrešivo biraju ono što će im dati najveću moć, stvorivši najveću razliku između njih i "naroda"; takođe, ono što će ih osloboditi odgovornosti, što će druge ućutkati ili zaplašiti. Đinđićev pragmatizam je bio onaj bauk koji je plašio autoritarnu političku "elitu", i onaj bauk kojim su oni Đinđićem plašili druge.

Moral

Moral u politici ima ambivalentan značaj. On je neizmerno važan jer se preko njega štite interesi svih, njegove norme određuju formu demokratije, a služe tome da se autoritarna moć razbije. On je način da građani kontrolišu vlast. Međutim, u praksi je često obrnuto: "moral" je sredstvo kojim vlast kontroliše "narod". Na vlast se dolazi moralnim zaslugama, i ona se kasnije legitimiše tako što je uspostavila moralni poredak koji bi se bez nje raspao. Protivnici tog poretka nikad ne miruju i svrha vlasti je da ih razotkriva i sprečava ih da unište moralni poredak. "Narod" su ljudi kojima je moralni poredak poklonjen delovanjem vlasti, i oni se uvek nalaze u neizvesnosti sa koje strane moralnog poretka će se naći, da li će nekim svojim delovanjem zaslužiti da budu označeni kao izdajnici, hoće li biti dovoljno dobri da budu primljeni među one koji podržavaju poredak i "moralni" su. Autoritarni poredak insistira na moralnoj razlici između vladajućeg sloja i građana, jer je ta razlika osnov vlasti, ono što joj daje legitimaciju. Đinđić je hteo da prekine ovu zloupotrebu morala. To je možda jedan od razloga njegove stalne nasmejanosti u kontaktu sa ljudima, jer je smeh trebalo da pokaže da nema razloga za strah, da ovaj čovek neće biti njihov lični sudija. Otpor prema moralnom teroru i autoritarnoj politici ustvari je razlog čuvene Đinđićeve izjave "Kome je do morala, neka ide u crkvu".

Ali ne samo da se autoritarni poredak zasniva na zloupotrebi ljušture morala - njegove forme obaveznosti i dužnosti - nego je i ondašnja opozicija tom poretku imala slične principe, a ima ih i danas. Kao što je više puta objašnjavao, Đinđić je bio nezadovoljan svojim opozicionim okruženjem u kome su ton davali ljudi koji su, kao i vlast, takođe smatrali da je moral njihova glavna preokupacija u politici. Oni su smatrali da je važno održati moralnu "čistotu" u politici i kada su smatrali da su je nekom izjavom postigli, to je bio kraj njihovog političkog angažmana. Svaka dalja preduzimljivost je bila nepotrebna i samo je prljala čistotu "moralnih" načela. Oni su uvek znali šta se nikako ne sme činiti, a retko kako da se nešto postigne uz ta ograničenja. Razlog zašto smo imali ovakvu opoziciju je isti onaj autoritarni poredak iz koga smo nedavno izašli. Veći deo "proevropske" i "građanske" opozicije ustvari bi zadržao istu podeljenost između moralne vlasti i "neodređenih" i zahvalnih građana ("naroda"), samo što bi osnova moralnog poretka bile "Evropa" i "demokratija", shvaćene kao darovi koje vlast donosi narodu. Đinđićev pragmatizam jednako je bio stran i tadašnjoj opoziciji kao i vlasti. Evo kako nedavno u intervjuu Novostima od 6. novembra 2005. Vesna Pešić govori o tome: "Zoran Đinđić i njegov DS imali su drugačiju misiju od misije GSS. Đinđić je hteo da stvori veliku stranku, koja će preuzeti vlast, a jasno je da velike stranke ne mogu da budu na tako čistoj, principijelnoj poziciji kao što smo mi bili. Mi smo bili jedan moralni barjak u vremenima rata. Bili smo možda i jedina stranka koja je bila protiv rata, zločina i nacionalizma. DS je uvek bila umerenija, lavirala je, nije imala tako jasnu i čistu poziciju. Zoran Đinđić nije vodio politiku GSS."

Vesna Pešić, naravno, nije neki protivnik Zoran Đinđića, ali dobro opisuje atmosferu u kojoj je Đinđić morao   da deluje, istovremeno ne želeći da se na filozofski način raspravlja sa svojim okruženjem.

Ustvari, gornje ocene Vesne Pešić su sve pogrešne, što se vidi već iz besmislice da je GSS bio jedina stranka koja je bila protiv rata i zločina. Neki ljudi nemaju tako "jasnu" i "čistu" poziciju zato što naprosto ne smatraju da treba sebe kao političare da kvalifikuju za vođenje države tako što će tvrditi da su jedini protiv zločina. Ili što će naprosto reći da su apsolutno protiv nasilja i rata. Đinđić je želeo da bude pragmatičniji, jer je pragmatizam, najpre, osnov politike u kojoj se kao takvoj zahtevaju još neka delovanja osim moralnih ocena. Drugo, moralne ocene ne opisuju primereno svaku situaciju (2) i treće, pragmatizam je u neku ruku i osnov morala, pošto se moralan postaje tako što se nešto učini za druge: sklonost ka delovanju je preduslov morala. I, na kraju, kao što i inače to biva kada se bliže pogledaju moralni principi koji služe nekoj autoritarnoj svrsi, oni i nisu ispravna moralna načela. Tako je npr. pacifizam ondašnje antiratne opozicije, načelo koje se ne može održati kao moralno načelo, iako se na prvi pogled čini "čistije". Prikazivanje sukoba na prostoru bivše Jugoslavije kao lako razrešivog moralnog sukoba sa crno-belim momcima, takođe je možda "jasnije" od neke druge komplikovanije slike, ali je ta slika možda istinitija. A budući neadekvatna ova slika nije nimalo doprinosila prekidanju tog sukoba. Đinđić se u toku sukoba trudio da učini nešto, a njegovo razrešavanje video je u terminima interesa, a ne morala, kao što se jedino i mogu razrešiti takvi sukobi. Nažalost, njegova politička moć bila je premala da bi se tada moglo učiniti nešto više.

Dakle, Đinđićevo nezadovoljstvo "moralom" koji se tada nudio kao osnov politike je bilo višestruko. Crkva se u njegovoj izjavi pominje verovatno kao, sasvim apstraktno shvaćen, simbol institucije koja se više brine o onom nego o ovom svetu, jednako kao što je zastupnicima "morala" na zemlji o kojima sada govorimo nije bilo do pragmatizma i ovog sveta šireg od njihove uže okoline.

Taj moral je dakle bio manjkav, a jedan od znakova te manjkavosti, osim očiglednog odbijanja da se vlastiti moral problematizuje, bilo je i to da pripadnici tadašnje opozicije nisu uočavali da moral, čak i idealan i ispravan, nije ono oko čega bi politika isključivo trebalo da se vrti. I naši intelektualci mahom smatraju da je njihov zadatak da se trude da vlast što više brine o moralu, što političari dočekuju oberučke, jer i oni isto to smatraju. Đinđić je u ovoj alijansi za moral političara i intelektualaca video znak autoritarnog karaktera političke elite i bio je protiv ovakve političke kulture. U ovom zaključku, Đinđić je imao jednog kontroverznog prethodnika koga je i pomenuo u izjavi koja mu je takođe prilepila jednu negativnu etiketu - Makijaveliju.

Makijavelizam

Đinđićeva izjava da je Makijaveli bio pametan, ali neshvaćen, poslužila je mnogima kao šlagvort za jednostavno razračunavanje sa njim kao političarem. Za Makijavelija se prvenstveno vezuje maksima "cilj opravdava sredstvo", koja se uzima kao matrica autoritarne, čak zločinačke politike, jer se po njoj bilo koji čin može opravdati navođenjem nekog cilja zbog koga se taj čin izvršava, što bi sledstveno uništavalo svaki moral, jer bi na taj način sve radnje bile dopuštene. Đinđić je u ovoj izjavi, više nego u drugima, dopustio da na videlo izađe njegovo filozofsko znanje. Jer on je smatrao da kao filozof to može da kaže, jer Makijaveli, naravno, nije svoje mesto u istoriji mišljenja zaslužio time što je izmislio matricu za opravdanje zločinačke politike, nego zato što je ukupnim svojim delom otkrio prirodu politike kao takve, a taj novi način gledanja na politiku je i danas važeći.

Makijavelijeva zasluga se često vidi u tome da je on opisao politiku onakvu kakva je ona realno. Time se Makijaveli izvinjava zbog pomenutog lošeg načela koje je preporučio u politici, jer je, makar, opisao ono što se realno dešava, a to su naravno zločini, intrige, surovosti i neverstva. Međutim, kao što to obično biva, Makijavelijev značaj nije u deskripcijama, nego u principima. Naime, smisao Makijavelijeve političke filozofije prati opšti smisao renesanse koja predstavlja okretanje čovekovog duha od isključive preokupiranosti "onim" svetom ka "ovom" svetu, ka stvarima koje se dešavaju u ovom životu na zemlji. Makijavelijeva stvarna zasluga je u tome. On je jednostavno ustvrdio da vladari treba da se bave realnošću svojih zemalja, njihovom odbranom, poretkom, blagostanjem, a da ne treba da se okrenu onom svetu i svoje vreme posvete zadobijanju "nebeskog carstva",  jer na njih čekaju realni problemi. Loše je ako njihova republika nestane u nekom ratu, bilo građanskom, bilo pod nekim stranim zavojevačem, dok su oni okrenuti onom svetu i ispunjavanju svojih dužnosti prema tom svetu. Za politiku su potrebna nova znanja, racionalna i ovozemaljska. Ovo je osnovni smisao Makijavelijeve političke filozofije i osnovni razlog zašto se Makijaveli pominje i izučava. Da je smislio samo maksimu "cilj opravdava sredstvo", koja se inače ne može u ovom obliku pročitati u njegovom najpoznatijem delu "Vladalac", Makijaveli bi se možda pominjao, ali se ne bi izučavao i cenio kao osnivač modernog pogleda na politiku. Za odgovor na pitanje zašto se iz njegovih preporuka vladaocu može zaključiti da on smatra da ovaj ne treba da se ustručava da učini nešto nemoralno, ukoliko to zahteva neki viši cilj ili samo puko održavanje na vlasti, trebalo bi biti bolji poznavalac politike u renesansi nego što sam ja. Verovatno je, najpre, da se čineći to vladalac ne bi mnogo razlikovao od drugih vladaoca toga doba, ali je sigurno i da Makijaveli ne insistira na tim sredstvima, nego ih dopušta kao neophodna u svetu u kome su ona uobičajena. Možemo samo nagađati zašto je Makijaveli smatrao da je ova spremnost vladara da učini i pokvarene stvari nešto što je moralo da se pomene. Najverovatniji je razlog u tome što je Makijaveli smatrao da je ta spremnost neophodan uslov da bi se uopšte delovalo u svetu tadašnje politike.

Bilo kako bilo, da li je Đinđić svojim primerom pokazivao da se pridržava načela "cilj opravdava sredstvo"? Da li je bilo gde u praksi Đinđić sistematski kršio načela ispravne ili demokratske politike u ime nekog cilja ili javno dovodio u pitanje neko moralno načelo u ime nekog cilja? Mislim da ćemo primere takvog ponašanja pre naći kod Đinđićevih protivnika nego kod njega. Da to ispitamo preko izjava koje su političari davali, jer je izjavama najlakše kršiti moralna pravila, pošto one, najčešće, u praksi ne podležu krivičnom gonjenju.

Da li je, na primer, Đinđić ikada dolazio u situaciju da se odriče nekih svojih ranijih izjava, zato jer se, dok ih je izgovarao, držao načela "cilj opravdava sredstvo (na primer, laž)". Da li se igde može naći Đinđićeva izjava koja je svesno iskrivljavanje istine radi nekog cilja, a koje je on kasnije bio prinuđen da se odrekne? Ako je tačno   da ne može, a ja mislim da jeste, kako to da je najveći makijavelista naše političke scene toliko brinuo da govori uvek istinu, dok su njegovi protivnici javno izjavljivali da su svesno lagali u političkoj borbi uvek kada su smatrali da je to politički celishodno?

Ustvari, sva moderna politika je makijavelistička, utoliko što je okrenuta ka ovom svetu i odnosima i uspesima u njemu. "Makijavelistička" u ovom drugom, negativnom smislu, pre je politika Đinđićevih političkih protivnika nego što je to bila njegova. Dominatna struja u srpskoj politici formirana je tako da se akteri oslobode od odgovornosti za realne političke ishode, a ta okrenutost od odgovornosti i opijenost vlastitim "moralnim" ulogama u istoriji, najpovoljnije je tlo za pojavljivanje "velikih" ciljeva koji mogu da opravdaju sva sredstva i za primenu svih sredstava u realnoj politici, kako se to ustvari i dešavalo. Tek kada političku javnost dovedete u jasno stanje rata, u kome se ona deli na izdajnike i patriote, u kome zemlji preti nestanak pod udarom nepravednih zlih sila, a Đinđićeva politika je bila sve suprotno od ovakve politike, imate dobar podtekst da uradite sve i primenjujete sva sredstva da bi sprečili pobedu "izdajnika" i stranih sila i propast države.

Odgovornost

Razliku između Đinđića i ostalih naših političara u pogledu odgovornosti za preduzetu politiku dobro ilustruje njegova izjava o nemogućnosti da se od riblje čorbe ponovo napravi akvarijum, koja se čuje u aktuelnoj špici "Peščanika" na radiju B92. Đinđić kaže "Skuvali ste ribe, gotovo je". Kod ostalih naših političara ribe, da tako kažemo, nikad nisu skuvane. Fascinantno je koliko je naša politička elita sposobna da najpre zavarava ostale da će postići neki cilj, a da ne oseća nikakvu odgovornost kada se taj cilj ne postigne. Evo samo nekih od tih ciljeva: "svi Srbi u jednoj državi", "nemešanje stranih faktora u unutrašnje stvari Srbije", "švedski standard", i, da se setimo još nekih suvih besmislica poput prvih slogana SPS-a: "Sa nama nema neizvesnosti". Đinđić je hteo da se ovakva matrica politike promeni. To znači da političar mora da ima realne ciljeve, ostvarive u njegovom mandatu, koji imaju racionalnu osnovu i da bude odgovoran za realizaciju tih ciljeva. Naša uobičajena matrica je obrnuta: ugroženost i strah u narodu, obraćanje političarima koji svoj i tuđi strah umiruju fiksiranjem nekog maksimalnog cilja, o čijem se ostvarivanju dalje ne brinu, već se kasnije brinu samo o tome da se kontroliše dovođenje u pitanje njihove politike, koje ni nema. Odgovornost za neuspeh se uvek prebacuje na nekog drugog, sa jasnim ciljem da se njihova odgovornost više ne pominje.

Naime, jedno je tvrditi da niste krivi za neki politički ishod, jer su faktori koju su u njemu delovali bili jači od vas, što se pokazuje u nekoj raspravi o vašoj odgovornosti, a nešto sasvim drugo, težiti da se pokretanje vaše odgovornosti ubuduće shvati kao opravdavanje drugih činilaca u sukobu,   pa sledstveno i kao izdaja. Ako se prati govor naših političara o ovome, uvek se sugeriše da je izbor između toga da su krivi oni, a strani faktor nevin, ili da je strani faktor kriv, a oni nevini, tako da na primer, ako se složite da je neki strani akter uradio nešto što je za osudu, automatski se smatra da ste time opravdali naše političare. Ovakav govor o odgovornosti, naravno, nikuda ne vodi.

Političar je odgovoran, ne kriv, za sve što se događa u vreme dok je on bio faktor koji je donosio odluke. Ukoliko je obećao nešto konkretno, on je odgovoran za ishod te politike, nezavisno od svih ostalih faktora koji deluju na neku situaciju, jer je on odgovoran i za procenu njihovog delovanja, pre nego što je davao obećanja.   Međutim, odgovornost političara postoji, čak i onda kada su oni radili sve kako treba, a da je strani faktor, i pored toga, ostvarivao svoje ciljeve, koji su bili na štetu naših interesa.   To je zato jer odgovornost konstituiše pravu demokratsku politiku i postoji uvek, nezavisno od bilo kakvih okolnosti. Isto kao što moralne norme postoje među osobama koje se mogu smatrati kao da mogu odgovoriti njihovim zahtevima, tako se prava politika vodi među osobama koje žele da budu odgovorne za politiku koju vode, odnosno, koje žele da se smatra da mogu odgovoriti zahtevima politike koja se odigrava u vremenu u kome oni donose odluke. To ne znači da političari treba da ostvaruju nemoguće, niti da neuspeh obavezno mora povlačiti ostavke i odustajanje od politike, ali znači da se uvek mora biti spreman za odgovornost za ono što se događalo dok ste bili na vlasti.

Naši političari su, posle političkih poraza, uvek preferirali da kažu da su bili "u zabludi" jer su bili previše "naivni" i previše verovali u pravdu i međunarodni poredak, ljude itd, ili da su snage koje su prevladale oličenje đavola u svetu u kom nema pravde i vladaju mračne sile - sve im je draže od prostog preuzimanja odgovornosti.

Revolucionar?

O Đinđiću i o njegovim saradnicima često se govori kao o revolucionarima, ponekad čak boljševicima, jakobincima itd. Ova ocena služi i da pokaže koji je dubinski, i možda psihološko-filozofski, uzrok Đinđićeve politike. Da li je Đinđić zaista bio usijana glava obuzeta revolucionarnim parolama? Da li je njegova politika zaista bila pogodna za 5. oktobar, dok bi već 6. oktobra revolucionare koji bi dalje terali svoju revolucionarnu pravdu trebalo zameniti nekim drugim političarima? Revolucija je, iz raznih razloga, kod nas bila primer za negativnu pojavu u istoriji, što   je motiv koji je često u svojim tekstovima varirao Bogdan Tirnanić.

Međutim, kao i moral u politici, tako i revolucije imaju ambivalentan istorijski značaj. Revolucija je promena društva u korenu, što znači u njegovim osnovnim principima, odnosno, promena u njegovom moralu. Ova promena nije, sama po sebi, nešto negativno. Jer principi na kojima se društvo zasniva zaista mogu biti promenjeni na bolje i ukoliko se to uradi u nekom određenom vremenskom roku, to vreme se može opisati kao revolucija (ako je taj period predugačak, onda bi se pre radilo o evoluciji). U praksi, međutim, revolucije su često bile praćene nasiljem i crno-belom slikom sveta koja je pratila i uzrokovala to nasilje. Pošto je moralna promena izuzetno teška, revolucionarna promena se može pretvoriti u sukob u kome su umerenost i istina zaboravljeni. Pobednici revolucije koncentrišu se na odbranu njenih tekovina, a društvo posmatraju kao da je u ratu principa, u kome nema milosti. Stvari se pojednostavljuju: protivnici su oličenje svega lošeg, bez ulaženja u njihove stvarne razloge. Dotle dok su moralna pitanja centralna politička pitanja, društvo je u stanju "permanentne revolucije" ili unutrašnjeg rata koji ga sprečava da se okrene nečem drugom, čemu bi moglo da se okrene pošto se stvori kritični konsenzus o principima društva.

Već iz ovog objašnjenja pojma revolucije i onoga što smo već rekli o Đinđiću jasno je da Đinđićeva politička filozofija nije bila filozofija zakletog revolucionara. Da, Đinđić se rukovodio principima koji su zaista principi nekog drugog sistema u odnosu na sistem koji je prethodio 5. oktobru, ako se ovaj drugi može nazvati sistemom. Ali budući da je sam terao moralne principe iz politike, što mu je ostala javnost zdušno zamerala, po tome se vidi da nije bio neko ko sprečava društvo da se okrene normalnom životu. Posle 5. oktobra Đinđić je primetno prestao da se bavi nosiocima politike pre 5. oktobra, što je takođe netipično za jednog revolucionara - npr. u sistemima koji su se temeljili na permanentnoj socijalističkoj revoluciji, pominjanje buržoazije nikad nije prestajalo, a neprijatelji su stalno vrebali. To znači i da se ne može govoriti da je Đinđić gajio neku posebnu crno-belu sliku sveta vezanu za aktere politike. On je često naglašavao da nema ništa lično ni protiv jednog svog konkurenta, što je samo pojačavalo jednu drugu famoznu osobinu koja se pripisivala Đinđiću, da je bio "hladan", što je opet u suprotnosti sa patosom koji ide uz revolucionare.

Ustvari, Đinđić je bio najdalje od revolucionarnosti od naših političara, to se sasvim jasno iščitatava iz njegovog odnosa prema moralu u politici. Istovremeno, njegovi politički protivnici su delom bili direktni nastavljači jedne revolucionarne tradicije, i, pre potpune promene matrice ka nacionalizmu, direktno oslonjeni na populaciju koja je bila vezana za revolucionarne socijalističke tradicije. Revolucije služe tome da isprave stare nepravde, a ne da stvaraju nove vrednosti i dok traje prava revolucija sve staje da bi se namirila neka stara nepravda. Ovaj koren je imala i nacionalistička revolucija koja je želela da ispravi nepravde nanesene srpskoj naciji. I to je bio glavni motiv koji je rukovodio naše političare u 90-tim. Mislim da to ide toliko daleko, da ljudi koji su ušli u politiku samo da bi se osvetili za neka davna poniženja, ljude kao što je bio Đinđić, koji u politici nije bio iz tih motiva, bukvalno ne razumeju. Obuzeti određenim osećanjem poniženosti ili uvređenosti oni prepoznaju ljude sa kojima bi mogli da se slože prvenstveno po istim takvim osećanjima, a kada se upoznaju sa Đinđićem koji nije gajio takva osećanja, on im se nužno činio hladan, a s obzirom da je delovao odgovorno i racionalno, takođe i proračunat. I Đinđić je smatrao da nepravde naravno postoje, i da treba da budu ispravljene, ali i da treba izbeći da se to ispravljanje pretvori u stalni rat u kome se nanose nove i nove nepravde. Revolucije su bile neka vrsta, manjih ili većih, takvih ratova. A ima ljudi koji smatraju da je rešenje za prošle nepravde u nastavljanju rata, u principu do sudnjeg dana. Ako se pogleda ova obuzetost osećanjima i moralom i istorijat naše politike, Đinđić se pre može smatrati za nekog ko je želeo da Srbiju izvuče iz kruga "permanentne revolucije", nego što je sam bio revolucionar.

Ono što Đinđića ustvari čini revolucionarom u očima naše političke elite je jasnoća principa. Od Đinđića se nije moglo čuti "pa dobro", "sve je to isto", "ko zna šta je tačno" - što su uobičajene poštapalice u našoj javnosti. Naime, on je znao koji su politički principi dobri, a koji nisu - i nije pokazivao sklonost da se slaže sa onima koji nisu. To se kod nas tretira kao zadrtost. Svi smo se dogovorili da je nešto tako, a ti, samo zato što misliš i znaš da nije, tvrdiš drugačije. Takvo se ponašanje kod nas ne voli. Treba prepoznati grupu kojoj se pripada i raspitati se šta je u toj grupi važeće mišljenje, bolje rečeno važeća mantra, a kasnije ga samo ponavljati. Postoje i druge grupe, tako da treba biti i tolerantan jer "svako ima pravo na svoje mišljenje", sve dotle dok ono ima veze sa njegovim interesima. Ovi što se mešaju, "argumentišu" u ime nekakve "istine", ti su najgori, da budemo malo ironični. U našem društvu stav koji insistira na istini često se tretira kao "nametanje", i uopšte se ne pravi razlika između govora koji se rukovodi istinom i govora koji želi da nameće svoju istinu, zabranjuje razgovor o njoj ili neslaganje sa njom. Đinđić nije pristajao na ovakvu "političku kulturu", a ona je, u meri u kojoj je prisutna, najveći neprijatelj Srbije u ovom vremenu.   Za ovu Đinđićevu osobinu krivo je naravno filozofsko obrazovanje, koje mu je omogućavalo da se ne plaši suočavanja i takmičenja u pogledu istine.

Đinđićeva politička filozofija je dizajnirana za one koji mogu da budu ravnopravni, da se takmiče u nečemu i da budu uspešni. Koji se ne plaše izazova i znaju da cene sebe. Ali to nije filozofija za super-ljude. Samo za normalne ljude oslobođene jarma gubitničke politike.

1. Primer za drugo shvatanje pruža novinar Kurira u broju od 3. oktobra 2005. kada postavlja ovakvo pitanje: "Da li Vam se čini da se premijer Koštunica od principijelnog pretvorio u pragmatičnog političara?" Primer za prvo shvatanje koje smo pomenuli može se naći u knjizi Čedomira Čupića "Politika i poziv" u kojoj on ovako objašnjava vezu pragmatičnosti i morala: "Drugi moralni pristup je pragmatički. Prema njemu, delovanja i ponašanja se mogu meriti. Tako se i zlo može meriti, a sve što doprinosi koristi i uspehu može se smatrati dobrim. Ovaj pristup relativizuje moral i mnogo toga od nemoralnog ponašanja se pomoću njega može braniti ili opravdavati. On služi racionalizaciji nemoralnih postupaka. Moćnici i nasilnici najčešće njime pravdaju počinjena nedela, tako je nastao i stav: ' Učinićemo malo zlo da bi pomoću njega zaustavili veliko'".

2. kao što sam pokušao da pokažem na primeru rata na prostoru bivše Jugoslavije u tekstu Granični sporovi.

(11.03.06)

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM