Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

DEBATE

Normalizacija, pomirenje i uspostavljanje poverenja na Ex-yu prostorima

   

Vladimir Milutinović

Granični sporovi

Lepo je imati svoje stavove, ali ništa ne smeta kada još neko misli na sličan način. Budući da se poslednjih petnaest godina suočavamo sa problemima vezanim za prava nacionalnih grupa na teritoriju, a da ćemo se i ubuduće suočavati sa time, možda je dobro saslušati jedno mišljenje nastalo pre ovih sporova. Citat je iz knjige Džona Mekija (John L. Mackie) Etika – Opšta teorija o ispravnom i neispravnom , koju je nedavno objavio Plato, a koju je autor napisao pre naših sukoba.

“Isto se može primeniti ako se okrenemo od individualnog posedovanja svojine ka zauzimanju teritorija od strane nacionalnih grupa. Norveški narod, recimo, ima pravo da nastavi da nastanjuje i kontroliše teritoriju koja je poznata kao Norveška. To, međutim, da on ima to pravo nije posledica bilo kakvog apsolutnog prirodnog prava već jedne nekonvencionalne primene principa na koji se nacionalne grupe zajednički pozivaju i koji su obično spremne da priznaju, dopuštajući zahteve drugih nacionalnih grupa koji se postavljaju na osnovu tih principa. Međutim, nije sve u ovoj oblasti nekontroverzno. Još uvek je predmet međunarodnih rasprava i pregovora to koliko mora oko Norveške pripada Norvežanima, i koje vrste ograničenja oni mogu da postave drugima za korišćenje mora. Da li pravo neke nacije, kakva je sada, na njenu teritoriju, obuhvata i pravo da ta nacija zabrani ili ograniči imigraciju, ili da ospori pravo građanstva imigrantima, pa čak i lokalno rođenoj deci imigranata? To očigledno pobuđuje pitanje šta zapravo treba da se računa u vremenu kao ista nacija, kao potencijalni nosilac prava koja sada razmatramo. Takođe, kako je opšte poznato, postoje sporne teritorije – na primer, granične oblasti i regije naseljene grupama koje nisu nezavisne nacije, iako bi mnogi njihovi članovi želeli da one to jesu. Zatim, postoje teritorije kao što je ona koja se obično nazivala Palestina. Ovde se principi koji u slučaju Norveške ukazuju nesumnjivo na jednu nacionalnu grupu, razilaze tako što neki zastupaju zahteve Izraelaca a drugi zahteve palestinskih Arapa. Kipar i Severna Irska su druga dva očigledna primera spornih prima facie prava različitih nacionalnih grupa.

U takvim slučajevima je pogubno ukoliko se obe strane u sporu pozivaju na pretpostavljena apsolutna prava. To umanjuje spremnost na pregovore i kompromise, a čini se da opravdava svaku okrutnost prema neprijatelju i svaki gubitak i patnju na svojoj strani, koji su potrebni za opravdanje ovih prava. Međutim, skoro podjednako malo može pomoći ako se postavi pitanje koje će rešenje biti sveukupno najkorisnije za tu regiju, tj. šta će biti najveća sreća za sve ljude kojih se to tiče. To nije cilj kome teže sukobljene strane. Ni kompromis koji je samo kompromis, tj. onaj koji se zasniva prosto na srazmernoj vojnoj snazi tih strana u sadašnjem trenutku, verovatno ne može da donese stabilno rešenje. Jedini pristup ovim tvrdokornim problemima koji bi mogao pružiti nadu jeste da se prizna realnost i verovatna trajnost sukoba ciljeva, da obe strane priznaju svoja sukobljena prima facie prava kao takva i da traže rešenje koje se može smatrati razumnim kompromisom među ovim prima facie pravima, koje se onda može moralno braniti, a ne samo politički, pred međunarodnim javnim mnenjem, na osnovu principa koji su već priznati i predstavljali su pouzdani oslonac u nekontroverznim slučajevima.” (str. 178-179.)

Ukratko, Meki kaže da ne postoje apsolutna prava na neku teritoriju. To bi se, drugim rečima, moglo reći: ne postoji moralno pravo na određenu teritoriju,   pa čak i na određenu granicu. Zašto je to tako? Razlog je u kompleksnosti činilaca koji odlučuju o tome gde će biti neka granica: svi znamo da granice zavise od sklopa demografskih i istorijskih činilaca koji su ekzaktno nemerljivi. S druge strane, moralna norma se mora zasnivati na nekoj jednostavnoj činjenici povezanoj sa jednostavnim ciljem, tako da se svaki čovek može jasno osvedočiti da ta činjenica postoji i da je taj cilj u jednakom interesu svih. To ne znači da moralni principi ne igraju nikakvu ulogu u razmišljanju o tome gde bi bilo pravedno povući neku granicu, ali znači da primena tih principa na realnu situaciju nikada, zbog njene kompleksnosti, neće dati jednoznačne rezultate koje bi svi trebali da priznaju.

Ako je ovo mišljenje tačno, onda se na moralnoj osnovi ne mogu rešiti teritorijalni sporovi. Moral, obrnuto, treba da služi kao moguće ograničenje tog rešavanja, ne kao izvor rešenja. Iako se sporovi ne mogu rešiti na osnovu morala, ljudi imaju apsolutno moralno pravo da ne budu ugroženi rešenjem.

Prisetimo se, u svetlu ovih stavova, onoga što se u Jugoslaviji (a posle njenog nestanka, na njenom prostoru) dešavalo u poslednjih 15 godina. Nije teško zaključiti da su sve strane u ratovima, uključujući međunarodne faktore, smatrale da se radi o moralnom sporu i da su polagali moralna prava na rešenja koja su predlagali. Istovremeno, individualna prava, koja su zaista moralno zaštićena, masovno su kršena u ratovima koji su nastali kao rezultat «moralnog» sukoba oko teritorija. Ona su bila nevažna pred «moralno» opravdanim ciljem.

Kako je došlo do ovog potpunog vrednosnog obrta? Odgovor na to pitanje sigurno nije lak. Najpre je postojala opšta težnja političara, zajednička svim sistemima, ali naglašena u nedemokratskim, da upravo ono što se ne može moralno braniti, prikažu kao moralno naloženo. Oni žele da operišu u moralnim kategorijama, jer ih one oslobađaju konkurencije i odgovornosti. Ono što je moralno naloženo predstavlja obavezu i nije legitimno predlagati nešto suprotno. S druge strane, na ono što je zaštićeno moralom čovek ima pravo bez obzira na njegov trud. Niko ne treba da uradi ovo ili ono da bi imao osnovna prava, on ih naprosto ima. Ljudi koji su u graničnim zonama bili realno ugroženi takođe su u strahu upućivali moralne zahteve politici, a ona im je, ne želeći da ništa rizikuje, nudila maksimum zaštite kroz trajno uključivanje u nacionalni korpus i odvajanje od neprijateljskog, susednog korpusa. Ljudi su lako prelazili taj korak u nadi da je takva zaštita moguća, i u brizi za vlastite živote, ali su se ubrzo nalazili zarobljeni u zamci maksimalnih obećanja, koja uopšte nisu bila realno podržana i pored sve «moralne» podrške koju su imala. Granice i maksimalna zaštita proglašeni su za moralno pravo i odatle je sledila jedna vrlo loša implicitna posledica da za ostvarivanje tog prava   ništa nije trebalo uraditi, niste trebali imati saveznike, podršku međunarodnih institucija, moćnih država i javnog mnenja, ugled i ekonomsku moć, jer je dovoljno bilo uverenje da pravda na kraju pobeđuje.

Ono što se ipak smatralo sredstvom za postizanje cilja (na kome se jedino i radilo, u vlastitu korist) bila je nacionalna homogenizacija, kao surogat za stvarni rad. Ustvari, ta homogenizacija nije bila neophodna - da su postojali realni planovi koji bi bili merljivi realnim rezultatima. Upravo zato što su znali da se ne mogu legitimisati rezultatima, jer nisu preduzeli ključne radnje da do njih dođe, legitimacija se tražila u nacionalnom jedinstvu, praznoj nadi da će na kraju svi priznati «da se nije moglo drugačije», jer niko nije ni video neki drugačiji predlog, osim «izdajničkih». Nacionalnom jedinstvu se pridavalo to magično dejstvo (1) koje dovodi do rezultata čak i onda kada je očigledno da se ne radi na očiglednim pretpostavkama za poželjan ishod nekog spora. Tako glavni zadatak postaje istraga oponenata, i ućutkivanje glasova koji govore o odgovornosti.

Ovom izvrnutom gledanju na stvari pribegle su sve strane u jugoslovenskom konfliktu, iako je njegov ishod bio određen pre početka ratova, jer su Hrvatska i Bosna i Hercegovina priznate pre početka sukoba, tako da je njihov ratni cilj već bio garantovan prethodnim odlukama međunarodne zajednice. Ipak, ovo rešenje nije moglo da umiri sukob, ne samo zbog želje svih za maksimalnim dobicima, već zato što je doneto bez priznavanja realnih prava strana u sukobu, prava koja nisu apsolutna prava, ali zato nisu manje realna. Priznanje Hrvatske i Bosne i Hercegovine bilo je manje-više apsolutno i predstavljeno je kao njihovo moralno pravo. Sledstveno, sukob koji je nastao predstavljen je kao sukob Dobra i Zla, onih koji imaju moralna prava i onih koji ih ugrožavaju, umesto da bude priznat kao sukob među ne-apsolutnim kolektivnim pravima koja što pre treba da budu priznata i njihovo rešavanje usmereno ka kompromisima u atmosferi tog priznanja. Kao i uvek, ovo kvazi-moralno opravdanje usledilo je zbog toga što su iza svega stajali površno procenjeni interesi Zapada za povećanjem interesnih sfera. Verovatno je čak da su zapadni političari verovali da treba iskoristiti priliku koja se možda ukazuje tada i posle nekog vremena nestaje, da se iz sfere ruskog uticaja odcepi što više teritorija. Čemu nisu trebala da smetaju neka kolektivna prava (2) malih zajednica.

Mana mirovnih nastojanja u Srbiji je bila u tome što su mirovni aktivisti prihvatili sliku sukoba kao sukoba Dobra i Zla, implicitno priznajući da je sukob moralni spor, što on nije bio u svojoj suštini. To je bio sukob kolektivnih prava oko granica ili teritorija, sukob koji je realan, ali nije moralni sukob, i koji se zato morao držati u granicama morala, odnosno u granicama u kojima nisu ugroženi pojedinci.

To znači da ni međunarodna zajednica ni mirovni aktivisti nisu realno uticali na sukob. On je trajao onoliko koliko je bilo potrebno da se negativne energije iscrpe u destrukciji i da nacionalne homogenizacije omoguće održanje na vlasti, a da njihovu logiku nigde nije odlučno prekinula akcija međunarodne zajednice ili mirovnog pokreta. Niko ne može da se pohvali uticajem na mali rat koji trajao koliko i svetski ratovi, a završavao se proterivanjem manjina iz novouspostavljenih država ili entiteta.

Iako stalno treba biti svestan da se takav sukob ne može rešiti na moralnoj osnovi i da treba izbegavati da se sukob tako prikazuje, moralni razlozi ipak utiču na njegov razvoj. Međunarodna zajednica je ove sukobe, koji su moralno nerešivi, pokušavala godinama da umiri sporazumima o nemenjanju granica. One su proglašene nepromenljivim ne zato jer su nacrtane po apsolutnim pravima, već da bi se jednim jakim principom naglasila svest da su ti sporovi izvor sukoba i da ih ne treba pokretati. Ponekad se kršenje ovakvih sporazuma ipak može tretirati kao kršenje moralnih načela (3), ali s tim treba biti oprezan, jer se ne radi o kršenju po sebi apsolutnih pravila. S druge strane, moralna prava individua, članova grupa u sukobu moraju biti apsolutno zaštićena. Treće, argumenti koji ukazuju da rešenje treba da na jednak način tretira interese svih strana u sukobu moraju imati snagu, iako ne rešavaju sukob direktno. Jedna detalj u toj slici je i da je, na neki način, moralno naloženo da se interesi vlastite grupe brane, jer se ne može očekivati da to učini neko drugi, jer, nažalost ne postoji univerzalni garant prava svih grupa i one se moraju najpre same brinuti o svojim pravima. Ovaj nalog, koji nije trebao da bude predmet privilegije bilo koje grupe, grubo je uzurpiran od strane vlasti ili «nacionalista» i očišćen od svake realne sadržine, držan u ekskluzivnom posedu sve do konačnih loših ishoda.

Ako su ovi zaključci tačni, kakva vrsta politike treba da se vodi u slučaju nekog graničnog spora, odnosno spora oko kolektivnih prava? Treba izbegavati da se sukob predstavlja kao moralni sukob i istovremeno treba apsolutno insistirati na zaštiti individualnih prava. Ovo je u slučaju sukoba na našim prostorima propustila da učini međunarodna zajednica, kao i svi akteri sukoba. Treba izbegavati da se spas za situaciju traži u nacionalnom jedinstvu, koje mobiliše naciju, i sukob predstavlja u pogrešnom svetlu. Treba raditi na određenom rešenju sukoba. Vlast treba da preuzme političku odgovornost za određeno rešenje. Da uprostimo, nevažno je da li se rešenje traži u maksimalnim ili umerenim ciljevima, da bi se onda raspravljalo koje je od tih rešenja patriotsko, a koje izdajničko, nego je važno da se, uz dobijenu podršku naroda radi na jednom određenom rešenju. Treba na svaki način jačati poziciju, ugled i ekonomsku moć društva i države, jer uspeh u zastupanju nacionalnih interesa nije garantovan moralnim zakonima niti međunarodnim pravom (u spornim slučajevima i u vremenima kada se upravo međunarodno pravo menja), već se postiže u međunarodnoj konkurenciji u kojoj se računa svaki plus koji država može da postigne. Odgovornost koja proizlazi iz ovakve politike je politička, a ne moralna, a meri se onda kada se politika realizovala ili nije, a ne kada se u nekoj sumnjivoj raspravi dokaže da je neko rešenje nemoralno.

Naravno, ne treba se nadati da će takva politika lako prevladati u nekom društvu. Ljudi će uvek želeti da njihov ukupan i maksimalan interes bude moralno zaštićen, ali on neće biti. Političari će se truditi da se nadovežu na ovu želju. Jer je to ugodnije i ne zahteva rešenja i rad. Ali ne dovodi ni do povoljnih rezultata.

1. Od ove logike se nismo puno odmakli ni danas. Evo jednog citata: Zamenik šefa poslaničke grupe SRS Aleksandar Vučić ocenio je izveštaj MKG kao skandalozan. - Ne znam u čije ime oni istupaju i čije interese štite. Oni govore o zaštiti interesa manjina valjda misleći na Srbe, a Srbi su narod, Albanci su manjina i to treba neko da im objasni. Očigledno je da političko nejedinstvo predsednika vlade i predsednika Srbije i naroda dovodi do katastrofalnih posledica . Krajnje je vreme da upozorimo predsednika i premijera da se uozbilje i postignu jedinstvo - naglasio je Vučić. (Glas javnosti 25. 01. 2005)

2. Prva vest koju smo dodali u hroniku ovog sajta je izveštaj Zorana Điniđića o poseti Americi objavljen u Glasu javnosti od 9. novembra 2001. godine. Evo ga: O položaju Srba na Kosmetu Ðindic je rekao da su ga americki sagovornici upozorili " da ne koristi naziv kolektivna prava, jer to u americkoj politickoj istoriji podseca na izolacionizam ". "Onda sam rekao da je to na Balkanu prirodan proces, ako vi tražite kolektivna prava za Albance u Makedoniji, zašto mi ne bismo tražili ista prava za Srbe na Kosmetu. Oni su rekli - tražite ista prava", rekao je Ðindic. (kraj   citata). Mislim da se ovde radi o tome da dominantna sila sva pitanja kolektivnih prava smatra svojom ingerencijom. Ono za šta se svi mogu legitimno zalagati su eventualno ljudska prava. Tu se pokazuje kako je lako racionalizovati oduzimanje nekog legitimnog prava. Onda kada ne želite da vam se male države petljaju u geopolitiku, proglasite njihovu želju da imaju institucije nezavisnog odlučivanja “izolacionizmom”.

3. Na primer, u slučaju oružanog napada jedne države na drugu, bez iscrpljivanja pokušaja da se situacija reši mirnim putem, i bez opravdanog razloga. Jugoslovenski konflikt sigurno nije ovakav jasan primer. Evo samo nekih njegovih specifičnosti: u njemu je agresorska vojska već u kasarnama na celoj teritoriji “napadnute države”, države nisu zaštićene sporazumima o nemenjanju granica, u širokim potezima se oduzimaju nacionalna prava manjinskim zajednicama. Takva situacija sigurno ne zahteva crno-beli prikaz situacije.

 

Vladimir Milutinović: Enigma morala

Vladimir Milutinović: Dve vrste kritike demokrata

Vladimir Milutinović: Emocije i argumenti

Vladimir Milutinović: U čemu je tajna radikalskog uspeha

 

 

 

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM