početak teksta

prethodni nastavak

2.4. Ko u klin - ko u plocu 

Poseban problem jeste upravljanje i odlucivanje unutar tako složenog organizma kao što je DOS. Ovaj proces se uglavnom odvija mimo ociju javnosti, bez jasnih pravila i politicke kontrole, što je vec samo po sebi, i da nema drugih rdjavih propratnih elemenata, dovoljno loše. Cak nezavisno od individualnih karaktera, ambicija i animoziteta, skupina od dvadesetak formalno ravnopravnih lidera na duži rok može opstati samo tako što ce se ili stvarno afirmisati konsenzualni princip (ukljucujuci pravo veta), sa predvidivim negativnim posledicama po efikasnost delovanja, ili tako što ce se fakticki prihvatiti da su neki (recimo, DS i DSS, odnosno, Djindjic i Koštunica) ipak malo "ravnopravniji" od ostalih, sa jasnom tendencijom da onaj prvi vremenom postane još "ravnopravniji". Radi se, zapravo, o teško rešivom paradoksu. S jedne strane, pristup po kome, na primer, stav Vojislava Koštunice i Vladana Batica (ili Djindjica i Mome Trajkovica) imaju istu težinu prilikom odlucivanja na predsedništvu DOS-a ne deluje narocito korektno, dok, opet, s druge strane, nije jasno ni kako bi evidentna razlika u njihovim politickim uticajima mogla da bude adekvatno valorizovana unutar jednog takvog organa.

Sa stanovišta demokratizacije društva ni jedna od nazirucih perspektiva (anarhija ili autokratija) nije ni malo povoljna, a da i ne govorimo o tome da neinstitucionalna, gotovo misticna forma odlucivanja, kakva trenutno postoji u DOS-u, neodoljivo podseca na one zloglasne "koordinacije" iz (post)titovskog vremena, tj. svemocna neformalna tela partijskih i državnih glavešina koji, zaokupljeni svojim spletkama i dvorskim intrigama, donose odluke o sudbinskim pitanjima, a onda te odluke samo obznane i legalizuju, provlaceci ih kroz politicke simulakrume u vidu vlade i parlamenta. U taj arkanski svet javnost se pripušta samo u izuzetnim prilikama, obicno onda kad nešto zaškipi u odnosima mocnih "koordinatora" i kada se uz pomoc doziranih i selektivno isturenih informacija javno mnjenje pokušava mobilisati u korist jedne od strana u sukobu, koji se vodi oko sasvim drugih, za javnost nepoznatih pitanja. Nije, stoga, ni malo iznenadjujuce što se sa raznih strana cuju više ili manje duhoviti glasovi koji Predsedništvo DOS-a nazivaju nekom vrstom "demokratskog politbiroa" s tim da, kako vreme odmice, ono sve manje opravdava prvi, a sve više potvrdjuje drugi deo ovog naziva.

2.5. Ko ce koga - i zašto? 

Konacno, ono što najviše upada u oci i posebno golica medijsku pažnju jesu odnosi izmedju dve najvece stranke i dva glavna lidera DOS-a. Aktuelni sukobi uglavnom su potisnuli secanje na podatak da su Koštunica i Djindjic bili "zlatni decaci" srpske opozicione scene 80-tih godina, da su bili saradnici u Demokratskoj stranci Dragoljuba Micunovica, te da su nakon Micunoviceve smene i u vreme Koalicije "Zajedno" bili toliko bliski da se uveliko govorilo o ponovnom ujedinjenju. Mislim da su cak i danas, u jeku sukoba, "sestrinske" demokratske stranke i njihovi lideri politicki i psihološki mnogo bliži jedni drugima nego vecini svojih trenutnih saveznika. To, medjutim, nece mnogo uticati na razvoj dogadjaja, jer kada se jednom pokrene zamajac konfrontacije on se teško zaustavlja do samoga kraja, a to na ovim prostorima obicno znaci: "do istrage naše, ali vaše".

Prošavši kroz razlicite faze medusobnih odnosa, Koštunica i Djindjic su 2000-te konacno uspeli da prevazidju uzajamni rivalitet, postanu okosnica opozicionog Pijemonta, i za kratko vreme do neprepoznatljivosti pospreme politicku scenu, godinama olicenu u bermudskom trouglu srpske politike Miloševic-Draškovic-Šešelj. Pravilno procenivši snage, talente i trenutne adute jednog i drugog, Koštunica je isturen prema javnosti, najzad kapitalizujuci svoju politicku doslednost i licno poštenje, a Djindjic se posvetio organizaciji, kampanji i kadrovima. Takva, u osnovi ispravna podela rada dovela je, medjutim, do jedne anomalije koja preti da postane kobna ne samo za od samog pocetka krhko DOS-ovsko jedinstvo, vec i po buducnost postmiloševicevske Srbije. Koštunica je, naime, u jednom trenutku stekao enormnu javnu popularnost, a Djindjic i njegova stranka, takodje neproporcionalnu moc u domenu medijske, politicke i policijske infrastrukture.

2.5.1. Pomenuta disproporcija nije mogla a da uzajamno ne pothranjuje zavist, nepoverenje i nastojanja u pravcu "ispravljanja ocigledne nepravde". 

Stoga je gotovo citava 2001. godina protekla u - uglavnom neuspešnom - Koštunicinom glavinjanju da stekne/povrati uticaj u centrima politicke, finansijske i policijske moci, dok je Djindjic, bez mnogo osvrtanja na moralne skrupule i osecaj za meru opsesivno radio na vlastitoj promociji, angažujuci u tu svrhu impresivnu medijsko-politicku mašineriju koja mu je stajala na raspolaganju. Rezultati su bili prilicno mršavi, ali nema sumnje da Djindjic ipak ima mnogo manje razloga za nezadovoljstvo. Premda nije uspeo spektakularno da podigne vlastitu popularnost (doduše, skok sa 2 na, navodnih, 20 procenata podrške svakako nije za potcenjivanje, ali tu treba racunati i 10-15 procenata onih koji u Srbiji uvek idu uz onoga ko ima vlast, a koji su, u prvi mah, greškom otišli kod Koštunice), uspeo je da uveliko demolira popularnost Koštunice i DSS-a, a pri tom ne samo zadrži nego cak i uveca sopstvenu kontrolu nad politickim i medijskim resursima. Naizmenicno kombinujuci metode beskrupuloznog politickog marketinga (uz pomoc neizbežnog Telegrafa i preko noci "reformisanog" Pinka), politicke trgovine (Canak, Velja Ilic), politickih ucena (Perišic, Milutinovic) i politickih "likvidacija" (Vuk Obradovic, Dragan Maršicanin), Djindjic je uspeo da potpuno izoluje Koštunicu, marginalizuje zakonodavnu i sudsku vlast, i prigrabi prakticno svu moc u Srbiji, pri cemu mu je sam Koštunica svojom neodlucnošcu i (ne)cinjenjem više nego išao na ruku.

U osnovi, najveci Djindjicev kvalitet tokom ovog perioda bilo je to što je uvek imao dovoljno obraza, inteligencije i tehnickih mogucnosti da svoj licni interes predstavi kao opštenacionalno i malte ne opštecovecansko dobro. I obrnuto, sve ono što njemu nije odgovaralo (raspad DOS-a, drugacija preraspodela vlasti, novi izbori…) dobro koordinirani hor stranackih lidera, vladajucih "nevladinih" organizacija, nezavisnih medija i eksperata smesta je proglašavao za anticivilizacijski cin, nacionalnu katastrofu, izdaju reformi i, takoreci, zlocin protiv covecnosti. Miloševicevo kontroverzno izrucenje, kao i aktuelna izborofobija, za to su vrlo dobar primer.

Iako Miloševicev "transfer" u Hag voli da predstavlja kao tešku odluku preduzetu zarad Srbije i "buducnosti naše dece", tek je taj cin Djindjica definitivno lansirao na sam vrh državne politike. Izrucivši Miloševica, Zapadu se predstavio kao "reformator", odnosno, lojalniji i u odnosu na suparnika mnogo "kooperativniji" politicki faktor; Srbljima je transparentno pokazao "ko je gazda u kuci", a usput se oslobodio i kljucnog svedoka sopstvene, ne baš besprekorne opozicione prošlosti. Osim toga, Djindjic je ovim cinom za sebe prigrabio dobru trecinu birackog tela (tj. radikalniji deo DOS-ovih biraca) i time, najzad, i na ovaj nacin odskocio od svoje koalicione sabrace. A oni koje je ovim izrucenjem dodatno razjario ionako nikada nisu bili - niti mogli biti - njegovi glasaci. Spram tih fundamentalnih dobitaka, to što je ovo izrucenje, odnosno, nacin na koji je do njega došlo, postalo trajan izvor politicke nestabilnosti i stvorilo podlogu za novi rascep u srpskom društvenom tkivu, pri tom nas ni za milimitar ne primakavši toliko prizivanoj "katarzi", predstavlja gotovo beznacajne trice, o kojima ce pragmaticni Premijer - a i svi mi sa njim - po obicaju, "misliti sutra", to jest, onda kada se stvari vec izmaknu kontroli.

Sve u svemu, ukoliko bi uspeo da koliko-toliko obuzda svoj temperament, te malo suspregne ambiciju i aroganciju, Djindjic bi možda mogao da se i po dugovecnosti na vlasti (a ne samo tehnologiji vladanja) približi svom prethodniku. A ukoliko carobna formula onoga što se zove "uspešna tranzicija" glasi: medjunarodna podrška + privatizacija + puna kontrola politickog života, u plejadi svetskih modernizatora i reformista mogao bi se naci otprilike negde izmedju bivših tajlandskih i južnokorejskih lidera - i Borisa Jeljcina. Ukoliko se, medjutim, smatra da su za demokratsku tranziciju potrebne još neke "sitnice", poput, recimo, društvenog konsenzusa, pravne države, poverenja, poštenja i socijalne pravde, na Djindjica se, u tom pogledu, ne bi trebalo previše kladiti.

U ovom trenutku, najveca opasnost po Djindjica mogla bi biti u cinjenici da je "uspeo isuviše". To jest, da je sa fakticki apsolutnom vlašcu na sebe preuzeo i apsolutnu odgovornost za sve što se u Srbiji dešava (ukljucujuci i otpuštanja, štrajkove, kriminal, korupciju i sl.), tako da ce ubuduce vadjenje na "kocnicare u DOS-u" bivati sve manje uverljivo. Još veci problem moglo bi mu predstavljati to što ovolika koncentracija moci sigurno pocinje da izaziva nelagodu kod onih lidera DOS-a koji imaju samostalne politicke ambicije i nisu samo puke politicke makete za iznurivanje Djindjicevih protivnika. Ukoliko zakljuce da je Koštunica u medjuvremenu postao relativno bezopasan, oni bi se, a pre svega Covic, Dinkic, Canak, možda Micunovic, pa i Svilanovic, ipak mogli rešiti da stave malo soli na rep hiperdinamicnom premijeru. U takvom raspletu situacije, teško bi bilo predvideti pobednika, ali mislim da se vec sada jasno naziru gubitnici dosadašnjeg - i buduceg - dosovskog zamešateljstva. To su, pre svega, one demokratske društvene reforme u koje se svi zaklinju, a takodje i gradjani koji su u jednom trenutku poverovali da su normalan život i normalna država nalaze na dohvat ruke.

2.5.2. Što se pak Koštunice tice, nema sumnje da se on tokom 2001. nalazio u permanentnoj politickoj defanzivi. 

U procepu izmedju svojih nacionalno-liberalnih uverenja, malih ovlašcenja i ogromnih ocekivanja, stešnjen u neudobnoj fotelji predsednika savezne države do koje nikom, zapravo, nije previše stalo i koja još opstaje samo zahvaljujuci (mlakoj) podršci medjunarodne zajednice, on se ubrzano osamljivao u novobeogradskoj Palati federacije, sve više se, po vlastitom priznanju, osecajuci kao talac svoje funkcije, medjunarodnih faktora i svojih dosovskih saveznika. I zbilja, cinilo se da Koštunica, bezmalo, "svakoga dana u svakom pogledu" sve više nazaduje odnosu na hiperdinamicnog Premijera i njegovu japijevsku ekipu, spram kojih on i njegov šaroliki tim deluju beznadežno tromo, usporeno i staromodno. I uz to kao da sve cešce odaju utisak ljudi koji su i sami svesni da je trenutak njihovog politickog zenita prošao - a da ga oni nisu iskoristili.

Koštunica i DSS su se najkasnije od leta 2001. i afere Gavrilovic suocili sa neprijatnom dilemom da li da i dalje statiraju u Djindjicevim "reformskim naporima" i gledaju kako im se lagano ali nezaustavljivo kruni podrška, topi identitet i izmicu preostale poluge moci, ili da u nekom pogodnom trenutku pokušaju da iskoce iz zahuktale D(O)S-ovske lokomotive, i tako navuku na sebe orkestriran odijum zbog "izdaje 5. oktobra" i napuštanja reformskog kursa. Izmedju te dve podjednako nepovoljne alternative oni su, medjutim, izabrali trecu - i najgoru. Pokušali su neku vrstu unutardosovskog distanciranja u odnosu na republicku vladu, ali su to ucinili polovicno, cini se, bez jasnog plana i redosleda preferencija o tome šta im je u svemu osnovni cilj. Ostalo je, naime, nejasno da li oni žele da vladu zaista sruše, ili da ojacaju sopstvene pozije unutar nje, ili pak samo da je spolja koriguju i kontrolišu. Takav nemoguc status koji se može sažeti u devizu: "(n)i vlast (n)i opozicija" na duži rok naprosto nije održiv i DSS-ovi protivnici ce na tu nelogicnost neumorno i, što je najgore, s pravom ukazivati.

Ideja o zajednickom glasanju sa SPS-om i radikalima je tokom veceg dela 2001. za Koštunicu i DSS predstavljala teško prelaznu psihološku i politicku barijeru. (Zbog sumnji da su spremni na tu "neprincipijelnu koalicijeu" oni su svo vreme bili na tapetu kriticke javnosti i kolega iz DOS-a, koji, uzgred receno, uopšte nisu pokazali gadljivost na slicne dilove kada se, na primer, radilo o smeni Maršicanina). Medjutim, ukoliko je republicka vlada zbilja toliko loša, korumpirana i kriminalizovana kao što se iz DSS-a neprestano sugerisalo, onda je takvu vladu trebalo rušiti po svaku cenu, bez kalkulacija i razmišljanja o odjeku u birackom telu. A ukoliko pak nije tako beznadežna i nepopravljiva, onda je nije trebalo toliko ni napadati. Ovako je njihovo distanciranje od vlade Djindjicu samo dalo priliku da DSS potpuno marginalizuje i eliminiše iz tokova politickog odlucivanja, kao i iz raspodele politickih dividendi. I dok su se u DSS-u krzmali oko dalje strategije i premišljali koliko daleko smeju da idu, Djindjic je sa par hirurških rezova u Socijaldemokratiji i Pokretu za demokratsku Srbiju prakticno promenio odnos snaga u parlamentu, nagodio sa Cankom i Veljom Ilicem, te na odredjeno vreme pacifikovao eventualne inicijative za smenu vlade.

DSS se tako našao u nekoj vrsti politickog vakuma: iz vlasti su fakticki iskljuceni, a u pravu opoziciju, opet, teško mogu da se racunaju. Sve i kada bi to želeli, DSS i Koštunica naprosto ne mogu da se u radikalnosti i nacional-patriotskoj demagogiji takmice sa Šešeljem ili Strankom srpskog jedinstva, a povratak u vladu teško da im može doneti više od onoga što je Djindjic bio spreman da im ustupi u trenutku kada mu je položaj bio daleko lošiji. Dakle, ukoliko progutaju ponos i prihvate preostale mrvice sa D(O)S-ovog stola, ne gine im politicko poniženje, jer ce svi znati da su, zapravo, hteli nešto sasvim drugo ali nisu umeli i smeli. S druge strane, ukoliko bi rešili da radikalizuju situaciju u parlamentu i van njega, mogli bi, pod pretpostavkom da uspeju, podstaci nekontrolisanu lavinu koja bi sa scene lako pocistila i njih same, a ne samo njihove protivnike iz DOS-a.

Znaci li to da borba za Miloševicevo politicko nasledje završena? Ne nužno. Ako se osvedoceno vešti ali i osvedoceno brzopleti i brljivi Premijer saplete na neku socijalno-politicku ili kriminalnu "koru od banane", a što uopšte nije nemoguce i što mu se u aferi sa "crvenim beretkama" vec zamalo dogodilo, "nicim izazvana" vlast mogla bi, u celini ili makar u znacajnoj meri, opet dopasti u Koštunicine ruke. Problem je, medjutim, što, sportskim recnikom receno, ishod više ne zavisi od samog Koštunice, vec prvenstveno od rezultata koje postižu drugi. Još je veci problem što bi takav rasplet zaista lako mogao znaciti i krah još jednog srpskog modernizacijskog eksperimenta, a ne samo odlazak jedne sporne politicke garniture. (To je, inace, poruka koja se neprestano emituje iz vladi bliskih krugova i u njoj bi, po svoj prilici, moglo biti dosta istine, samo što, nasuprot percepciji vlade, u tome ima mnogo više osnova za brigu nego za samozadovoljstvo.)

Sticajem istorijskih okolnosti, kao i agresivnom medijsko-politickom kampanjom, Djindjic je uspeo sebe da promoviše u "vrhovnog reformatora" i neku vrstu simbola srpskog postmiloševicevskog otvaranja. Po principu, "reforme, to sam ja" on se u velikoj meri identifikovao sa tim procesima - kao i oni sa njim. Dopustivši da prakticno bez ozbiljnijeg otpora budu istisnuti na marginu postoktobarskog procesa, a pri tom ne uspevši da u medjuvremenu artukulišu (a pogotovo ne javno afirmišu) vlastiti reformski koncept, Koštunica i DSS su se našli u situaciji da prosto moraju da navijaju, a tu i tamo ponešto i cine u prilog propasti Djindjicevog poduhvata. No, u slucaju da do ove propasti konacno dodje, tada bi na potezu verovatno bila jedna sasvim druga politika, bez mnogo sluha i volje za razmatranje suptilnih razlika i alternativa unutar reformskog tabora, odnosno, politika unutar koje bi se, možda, još i moglo naci mesta za Koštunicu, ali ne i za one liberalno-demokratske i evropske vrednosti do kojih je njemu, verujemo, takodje iskreno stalo.

Poenta citave ove analize mogla bi, stoga, otprilike da glasi: tekuce politicko nadgornjavanje umnogome je devalviralo vrednost politickih akcija glavnih aktera sukoba (narocito jednog), ali ta bitka još uvek nije definitivno odlucena. U svakom slucaju, njihove licne perspektive još uvek stoje mnogo bolje od šansi za realizaciju, navodno, zajednickog im modernistickog projekta, ciji su izgledi, u ovom trenutku, možda tek za neku nijansu povoljniji nego pre 5. okobra. Tada smo, doduše, imali Miloševica, ali i nadu u ono što dolazi posle njega.

Umesto zakljucka 

Na kraju, na osnovu svega recenog, želeo bih izvuci nekoliko relativno jednostavnih pouka za koje ne bi bilo zgoreg da budu na pameti ovdašnje politicke javnosti. Jedna je iz domena politicke semantike (a), druga iz politicke psihologije (b), treca se tice sfere "politicke poetike" (c), a cetvrta, pak, "politicke fizike" (d). 

a) Nezavisno od intencije govornika, kada izgovaramo recenicu: "Sve je isto, samo Njega nema", njome se, zapravo, nasuprot prizvuku, ocito kazuje da ipak nije "sve isto" - premda je, što je isto tako ocigledno, još daleko od toga da se može reci kako je "sve drugacije", ili "sve bolje". 

b) Brakovi iz interesa su sasvim moguci, a u politici možda cak i poželjniji od onih iz, po definiciji, "slepe" ljubavi. Medjutim, pretpostavka njihove mogucnosti i trajnosti jeste da su interesi zajednicki - što je u DOS-u vec od 6. oktobra prestao biti slucaj. U toj situaciji, sporazuman razvod je svakako najbolje ali i najmanje verovatno rešenje. 

c) Sloboda uglavnom uopšte ne ume da peva, a pogotovo ne onako "kao što su sužnji pevali o njoj". Šta više, i sami ovi sužnji, kada prestanu to da budu, veoma lako menjaju plocu - i zaboravljaju stare pesme. 

d) Politicka moc je po definiciji sklona gojenju, odnosno, nekontrolisanom širenju - sve dok ne naidje na otpor, tj. dok joj se ne suprotstavi druga, jednaka ili veca moc. Ovaj opori politickoontološki uvid lako je moguce uzeti za podlogu politickoteorijskog cinizma i rezignacije, ali se isto tako može shvatiti - i ja ga upravo tako shvatam - i kao najvece moguce opravdanje i pohvala demokratskom principu podele i kontrole vlasti. Bilo kakva "tranzicija" koja u sebi ne bi sadržavala ovaj princip ne bi se mogla smatrati nicim drugim do novom, "postmodernom" verzijom (neo)kolonijalizma i tek nešto lepšim imenom za prvobitnu akumulaciju kapitala.

početak teksta

prethodni nastavak

debata