Dijalog: Dragan Bujošević i Đorđe Vukadinović – Prva godina Vlade (I deo) (II deo)

Snežana Bićanin: Šta je ono što biste Vi, onako na prvu loptu, odgovorili na pitanje kako je protekla prva godina rada Vlade?

Dragan Bujošević: Izgubljena godina i povratak u prošlost. To su za mene dve rečenice karakteristične za tu vladu. Treća rečenica glasi: Pogledajte koalicioni sporazum o Vladi i ekspoze premijera Koštunice i videćete da ono najvažnije što je obećano nije ispunjeno. To je najkraće što mogu da kažem. Posle ćemo, naravno, pričati o detaljima.

Snežana Bićanin: Đorđe, šta Vi mislite, je li ovo bila izgubljena godina?

Đorđe Vukadinović: Ma ne, naravno da nije izgubljena godina. Ja bih, eventualno, rekao da to nije najbolje iskorišćena godina. Kao što nisu najbolje iskorišćene ni mnoge druge, prethodne godine u Srbiji, kako pre, tako i posle petog oktobra. I u odnosu na sve njih, ova godina je bila neuporedivo uspešnija. Druga je stvar da li je vlada uspela da u javnosti promoviše ono što je postignuto i koliko je taj napredak vidljiv u svakodnevnom životu. Bojim se da ovako tvrde formulacije, kakvu smo malo čas čuli i kakve se često čuju od strane danas opozicionih stranaka, njihovih simpatizera i analitičara, pokazuju samo neobjektivnost i pristrasnost. Međutim, one padaju na plodno tlo zato što smo svi mi manje-više nezadovoljni sopstvenim životom i želeli bismo da i nama i društvu što pre bude bolje. Ali daleko od toga da je prethodna godina izgubljena. Mnogi pokazatelji, a pričaćemo još o tome, tvrde upravo suprotno, to jest kažu da je prva godina Vlade dosta dobro iskorišćena, iako je, pogotovo u nekim aspektima, sigurno moglo biti i bolje. A što se tiče povratka u prošlost, ne znam koja je to prošlost. Rekao bih i da u toj izjavi ima mnogo preterivanja, demagogije i zle namere.

Dragan Bujošević: Ja ću ti odmah reći šta je to izgubljena godina: to je kada ti treba godinu dana da shvatiš da je Hag pitanje svih pitanja, kada ti treba godinu dana da shvatiš da Srbija ne sme da bude talac nekoliko ljudi. Citiram ti ono što Koštunica sad govori. Dakle, iako to liči na Vuka Draškovića, ja sad ne citiram njega, već ono što je Koštunica rekao ovih dana. Hag je pitanje svih pitanja. Bez Haga ne možemo da rešimo nijedan problem. To smo znali i pre godinu dana. Ako je haško pitanje ključno političko pitanje, onda u ovoj zemlji nije moguće ozbiljno rešavati ni jedan jedini problem. A mi smo se sad, posle godinu dana, toga setili. I sad možemo da počnemo nešto ozbiljno da radimo. I sad, posle godinu dana, kada smo poslali dva-tri generala, ili dva-tri niža oficira, ne znam ni sam, u Hag, odjednom nam se smeši Studija izvodljivosti. Dakle, mogao si to da uradiš pre godinu dana!

Đorđe Vukadinović: Mi ćemo se složiti da je Hag strahovito važno pitanje. Ali reći da je baš pitanje svih pitanja, to je opet ono preterivanje kojem smo   kao narod skloni, a pogotovo smo mu skloni mi koji se bavimo medijima i javnošću...

Dragan Bujošević: Citiram Koštunicu od pre tri dana iz intervjua Fonetu!

Đorđe Vukadinović: Ja to nisam čuo. Ali nema sumnje da je Koštunica revidirao svoj stav. Uostalom, šta god da je izjavio ili nije izjavio, to mene nimalo ne obavezuje. Kada se kaže »pitanje svih pitanja«, to može da znači različite stvari. Naravno da je bilo naivno, da ne kažem neku težu reč, kada se tvrdilo, ili se mislilo, verovalo i nadalo da bi Hag mogao biti »deveta rupa na svirali«. To je, naravno, bila iluzija. Dakle, ja ne mislim da je Hag   »pitanje svih pitanja«, ali jeste veoma važno pitanje kada je reč o našem međunarodnom položaju, kao i stepenu i tempu približavanja evroatlantskim integracijama (ma šta to značilo). Ali mislim da je politički loše, loše za političku stabilnost u zemlji, loše i iz moralnih i ljudskih razloga, to teško, bolno i komplikovano pitanje saradnje sa Hagom svoditi na pitanje »isporuke«, kao da se radi o robi, nekim paketima koje treba negde poslati, to jest isporučiti. Posredi je »isporuka« srpskih generala, što je loše pogotovo kad su u pitanju oni optuženi kosovskom optužnicom. Važno je primetiti da sve haške optužnice nisu iste.   Postoji sud i formalno više-manje korektni procesi koji se pred njim vode, i postoji tužilaštvo, tačnije Karla del Ponte. Postoji ova optužnica i ona optužnica. To su dosta važne nijanse zbog kojih ne možemo tako kategorički odsecati stvari. Problem je u tome što je kosovska optužnica najosetljivija i ubedljivo najbolnija za Srbiju i njene građane. Naravno da građani Srbije vide da je dosta važno rešiti problem saradnje sa Hagom. Neki to vide jasnije, neki manje jasno. Ali ja odgovorno tvrdim da je pitanje Haga i te kako zloupotrebljavano i bezočno instrumentalizovano od strane nekih političkih faktora i stranaka u zemlji, do juče vladajućih, a danas opozicionih, koji su od njega pokušali napraviti svoj politički predizborni adut. To je apsolutno nemoralno i ružno. Druga je stvar što je i suprotna strana takođe pokušala da instrumentalizuje to pitanje i što je širila nerealna obećanja i iluzije da niko neće morati u Hag. Tu ćemo se rado složiti.

Dragan Bujošević: U koalicionom sporazumu ove vlade piše: »Nećemo nikoga isporučiti po komandnoj odgovornosti«. To piše u koalicionom sporazumu, sad mogu da ti ga izvadim... To je bilo predizborno obećanje. Dakle, evo: Vlada krši svoje predizborno obećanje.

Đorđe Vukadinović: Samo trenutak, kolega Bujoševiću. Vlada je rekla da neće nikoga nasilno isporučivati i hapsiti. Uživo sam gledao u predizbornoj emisiji na B92 sve političke prvake i svi su rekli da će se zalagati za suđenje u zemlji, pogotovo generalima. Pravde radi, tada je jedino kandidat DS Boris Tadić rekao da se, ako, nažalost, baš ne može drugačije, ipak mora probeći hapšenjima i isporučivanjima. Treba priznati da je to bilo dosledno i pošteno.

Dragan Bujošević: I Vuk Drašković je sve vreme to govorio.

Đorđe Vukadinović: Bogami, u toj predizbornoj kampanji nije tako govorio. Pogotovo nije govorio glasno. Svi drugi, uključujući Labusa i Dinkića, govorili su da hapšenja ne dolaze u obzir.

Dragan Bujošević: Tako je. Dinkić je čak rekao: »Ma šta nas briga ako nam Amerikanci ne daju tu siću od love«. I toga je bilo.

Đorđe Vukadinović: Dakle, formalno gledano, vrlo formalno gledano, ova vlada je uspela nekako da ispuni taj deo svog obećanja. Nije bilo hapšenja i zato je stvar išla sporo. E, sad, neko će reći – šta nas briga, to je i tako nijansa, oni su završili u Hagu, bolje bi bilo da smo ih odmah pohapsili, pa bismo možda nekoliko meseci ranije dobili Studiju izvodljivosti. No, ne mislim da ćemo mi automatski postati srećna zemlja u trenutku kada dobijemo Studiju izvodljivosti, baš kao što nismo postali zemlja sreće i blagostanja onda kada smo dobili onu čuvenu donatorsku konferenciju, o kojoj se toliko guslalo sredinom 2001. godine i s pozivanjem na koju je bio izručen Milošević. Donatorska konferencija je služila kao opravdanje za taj potez – moramo ga isporučiti, inače ćemo izgubiti neke silne desetine i stotine milijardi, govorili su tada, pre svega, čelnici G17 plus, ali i svi predstavnici tadašnje vlade premijera Đinđića, kao i brojni ekonomski eksperti koji se tih dana nisu skidali sa ekrana. Govorili su kako ćemo maltene smesta procvetati i ući u evropski raj čim isporučimo Miloševića, i da ćemo, ako, ne daj Bože, ta famozna donatorska konferencija bude odložena makar samo koji mesec, konačno propasti. I isporučili smo ga na ponižavajući i skandalozan način. To mogu da kažem mirne duše, tim pre što nikada nisam imao ni najblaže simpatije prema njemu lično i njegovom političkom delu.

Dragan Bujošević: Ali sada pričamo o ovoj vladi.

Đorđe Vukadinović: Da, pričamo o ovoj vladi, ali pričamo i o političkoj doslednosti, i o jednom, rekao bih, dosta ružnom pokušaju da se za unutrašnje političke potrebe iskoristi jedno tako bolno i osetljivo pitanje kao što je Hag. Da se vratim na kosovske optužnice: one su, pre svega, nepravedne, i to kako sa pravnog tako i sa moralnog i političkog stanovišta. Bosna i Hrvatska su, donekle, druga stvar. I običan građanin ove zemlje zna da je tamo bilo svega i, premda ne prihvata ni da su tamo Srbi bili krivi baš za sve, svestan je, recimo, odgovornosti Srba za Srebrenicu i štošta drugo. Ali kada je reč o Kosovu, većina građana ove zemlje smatra, i to, tvrdim, smatra s punim pravom, da smo bili nepravedno bombardovani, da je međunarodna zajednica, a pre svega Sjedinjene Američke Države, imala dvostruke standarde kada je reč o etničkom srpsko-albanskom konfliktu. Građani ove zemlje, naravno, znaju, ili barem intuitivno osećaju, da nisu potpuno nevini, da Miloševićev režim jeste radio razne stvari i kršio ljudska prava na Kosovu, ali oni isto tako osećaju da onakva vrsta odmazde i onakva kazna nije opravdana i nije moralna. I zato, na primer, nije lako spakovati generala Lazarevića, koji je branio zemlju i koji je častan čovek po svim kriterijumima (za razliku, možda, od nekih drugih). Nije, dakle, sad lako spakovati ga kao kofer i kao paket poslati u Hag. Slažem se da je sve to možda moglo da se učini brže, ali ipak je bilo neophodno naći formu koja će, koliko-toliko, makar minimalno, sačuvati dostojanstvo i države i tih ljudi koji su, na kraju krajeva, branili ovu zemlju. Oni nisu ratovali po svom ćefu, nisu bili neka paravojna formacija na Kosovu – za razliku od, recimo, Tačijevih i Čekuovih trupa, koje niko i ne pominje. Sigurno je to moglo da se učini i neki mesec ranije, ali ova orijentacija ka dobrovoljnoj predaji jeste idealna, tačnije najmanje loša kada je reč o saradnji sa Hagom. Ona ipak čuva poneku mrvicu nacionalnog samopoštovanja, a, kao što vidimo, uprkos zlogukim prognozama, nije tako strašno pokvarila naš međunarodni rejting i onemogućila približavanje evropskim institucijama.

Dragan Bujošević: Sada kada smo počeli da isporučujemo, sada ćemo dobiti i Studiju izvodljivosti. Tek sada. A to isto smo mogli da uradimo i pre godinu dana. Ja ne volim Haški tribunal, ako to hoćeš da me pitaš. Ne volim Haški tribunal. Mislim da je nepravedan. Ali šta imam od toga?

Đorđe Vukadinović: ...Ali to treba reći, a ne predstavljati ga kao oličenje božanske pravde.

Dragan Bujošević: Znam, treba reći, ali meni je dosta više da govorim o tome. Šta dobijamo tom pričom? Đorđe, ja znam da moram da isporučim te ljude Hagu. Koštunica sad u intervjuu nekim novinama kaže otprilike ovako: »Dok nije isporučila poslednjeg optuženika, Hrvatska nije mogla ništa da uradi.« Dakle, sve se to lako vidi, čak i na primeru Hrvatske, za koju smo svi govorili da je u povlašćenom položaju. I ja mislim da je u povlašćenom položaju. Dakle, ne volim Haški tribunal. Ali takođe znam da je ovde namerno od Haga pravljeno političko pitanje. Sedamdset odsto javnosti kaže: »Ma, marš Hag«. Ali kada ih pitaš hoćete li da dobijete sankcije zbog toga, onda vam sedamdeset odsto Srba kaže: »Ma kakve sankcije, ima, bre, da ih na ramenima nosim do Haga.« Dakle, apsolutno licemerje. A politička elita Srbije to zna, i politička elita to zloupotrebljava. O tome govorim.

Đorđe Vukadinović: Slažem se da se to zloupotrebljava, ali bih rekao da to rade obe strane.

Dragan Bujošević: Ma, obe strane! Pa, jesam li rekao politička elita? Politička elita je i pozicija i opozicija.

Đorđe Vukadinović: Da, ali nekako kada se to kaže, ili kada se to čuje, recimo, iz tvojih – pošto vidim da smo prešli na ti – usta, onda kritika uvek ide na jednu, Koštuničinu stranu...

Dragan Bujošević: Ti sada dva puta meni govoriš da sam nečiji advokat. Sad ću ja tebi takođe da kažem da si...

Đorđe Vukadinović:... Ali mogu da budem...

Dragan Bujošević: ...Ali to je besmislen razgovor.

Đorđe Vukadinović: Čekaj samo sekundu. Ne pristajem na takvo izjednačavanje i takvu uzajamnu amnestiju. Ja o vladi kažem: dosta slabo, bilo je propusta, nimalo impresivan personalni sastav, dosta promašaja. I onda sam spreman da razgovaram o tim propustima i onome što je moglo da bude bolje urađeno. O Hagu takođe kažem: da, bilo je kašnjenja. A ti, ili neko drugi, dođe i kaže: »To ništa ne valja, to je povratak u prošlost, to je izgubljena godina«. Mi ne možemo biti na isti način advokati ako ja kažem: ne, tu je ponešto urađeno i bilo je mnogo grešaka, a ti kažeš: »To je užas, to je katastrofa, to nas vraća u Miloševićevo vreme...«

Dragan Bujošević: Ma ja, kao prvo, nisam advokat nijedne strane ovde. Pod dva, sasvim je normalno da ti i ja imamo različito mišljenje. Nema ništa prirodnije na ovom svetu.

Đorđe Vukadinović: Ne smeta meni različito mišljenje. Meni je samo ružno kada se haška priča bezočno zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe. Mogu, naravno, hladno razgovarati o svemu, ali kada je reč o Hagu, onda sam uzbuđen i ne želim da od toga bežim. Nije nikakav argument to što je sedamdeset odsto građana spremno da pod nekim uslovima i pritiscima izruči optuženike Hagu. Da ti neko kaže: »Ukradi čokoladu iz samoposluge«, ti ne bi hteo, ali ako ti kaže da će te ubiti, bombardovati, kidnapovati ti dete ili nešto slično, ti ćeš onda otići i »pokupiti« tu čokoladu. Hoću da kažem da to što je pod nekim teškim pritiskom i ultimatumom većina građana spremna da izruči generale ne znači da su ti građani licemerni, niti da je to izručenje pravedna stvar.

Dragan Bujošević: Mi nismo rekli da je izručenje pravedna stvar. Još na početku sam rekao da ne mislim da je Haški sud pravedan. Mislim da su nam radili sve i svašta što nisu smeli da rade. Pa ja bih, da mogu, bombardovao Ameriku. Ali ne mogu! I stvarno mi je besmisleno da govorim o svojim emocijama kada je Hag u pitanju. Mi govorimo o političarima i državnicima. Oni treba da vode politiku ove zemlje na taj način da ti, ja i svi ostali živimo bolje. Dakle, da ne trpimo zbog njihovih emocija, da ne trpimo zbog njihove zle volje prema nekome, zbog njihovih pokušaja da se nekome osvete, ili zbog nekog isterivanja pravde i slično.

Đorđe Vukadinović: Hajde malo da vidimo tu frazu »da živimo bolje«. Najpre moramo da postojimo. Oko toga ćemo se, verovatno, složiti. I kao država i kao narod, najpre moramo da postojimo, da opstanemo, i da imamo nešto što nas čini državom i narodom, pa onda da razgovaramo o podizanju standarda...

Snežana Bićanin: A da li je neko 3. marta prošle godine i u jednom trenutku vezivao ideju o boljem životu za ovu vladu? Tada su joj svi predviđali veoma kratak rok, igru za jedno leto, manje od sto dana, neki čak ni toliko...

Dragan Bujošević: Ja nisam predviđao kratak rok ovoj vladi. Naprotiv, ja sam mislio da će ona dugo vladati, to je bio moj prvi stav o tome. A drugi stav je da je prirodno da ljudi od bilo koje vlade očekuju da će živeti bolje. Ako to ne očekuju, biće im jako težak život. Biće svi depresivni. Neka vlada to ispuni, neka manje, a neka više, i onda ti smenjuješ te vlade i kažnjavaš ih... sve zavisi od toga koliko te je vlada obradovala.

Đorđe Vukadinović: Da, ali mislim da tu postoji jedna važna razlika i pretpostavljam da je Sneža upravo to htela da pita. Za razliku od onog entuzijazma i onih euforičnih i preteranih očekivanja koja su pratila formiranje Dosove vlade Zorana Đinđića, ova vlada je zaista dočekana ne samo sa više skepse, već je i dobar deo ranijih očekivanja i iluzija već bio izgubljen. U tom smislu mislim da stoji tvrdnja kako niko od ove vlade nije očekivao bogzna šta kada je reč o podizanju životnog standarda. Tim pre što – hajde da se ne lažemo i ne zamajavamo – nema te vlade ni u ovom delu Evrope niti bilo gde u zemljama u takozvanoj tranziciji koja je u pogledu podizanja standarda postigla neke brze i spektakularne rezultate. Bila je iluzija i greška, a pomalo, rekao bih, i maler one, dosovske vlade to što je mandat počela sa onolikim očekivanjima i onakvim obećanjima. Doduše, za obećanja je sama kriva, ali verovatno se verovalo da su ona neophodna da bi se motivisali birači i ubrzao odlazak Miloševića. Sejana su besmislena i ogromna, a ponekad i suluda obećanja, očekivanja javnosti su i nezavisno od toga bila velika, pa je zato i razočaranje bilo toliko. Činjenica je da formiranje ove vlade nije praćeno takvim entuzijazmom. Štaviše, novu vladu je dočekao pravi »topli zec«, rekao bih, od strane tadašnje odlazeće vlasti i njihovih vrlo uticajnih ljudi na pozicijama u medijima, nevladinom sektoru i tako dalje. Bio je to zaista svetski kuriozitet. Kada neko posle izbora formira vladu, to znači da ima većinu i da bi trebalo da, barem u tom trenutku, ima većinsku podršku u javnosti. Međutim, ova vlada to nije imala. Od trenutka kada je formirana bila je u defanzivi u kojoj je ostala do danas. Verovatno su zato i prošli onako kako su prošli na predsedničkim izborima. No, uprkos tome, uprkos našem generalnom nezadovoljstvu sobom, svojim životom, ekonomskom pozicijom zemlje i tako dalje, postoje neke činjenice koje se ne mogu zanemariti. Nisu se ostvarila katastrofička predviđanja i fatalističke prognoze koje su pratile formiranje vlade. Ja ne padam na to kada Međunarodni monetarni fond ili neka misija Evropske unije ili Svetske banke kaže: »Na dobrom ste putu«. Mislim da treba sa dosta zadrške i skepse uzimati te pohvale. Ali ipak treba reći da oni ništa manje, a u nekim aspektima čak i više pozdravljaju i podržavaju politiku ove vlade nego što su to činili spram »reformske« politike i poteza one vlasti. Dakle, te relevantne međunarodne institucije, o kojima možemo misliti različito, ipak pohvaljuju ovu vladu. A kada je reč o političkom aspektu, ne može se pobeći od utiska da je Koštuničina vlada, iako je od početka bila opterećena malom javnom podrškom i velikim odijumom pre svega elektronskih medija i dosta uticajnog nevladinog sektora, ipak donekle uspela da stabilizuje političku situaciju. Mi sada imamo koliko-toliko legitiman parlament, znamo ko čini vladu, znamo ko su poslanici. Može se učiniti da to nije neka velika tekovina, ali ona to bogme jeste ako se u vidu ima onaj haos u prethodnom periodu. I, na kraju krajeva, bez obzira na to što, naravno, postoji politička borba, što postoji pozicija i opozicija i što opozicione stranke koriste sva sredstva koja su im na raspolaganju, u suštini se ipak na bolji način rešavaju političke tenzije. Pogledajte parlamentarni život i, recimo, skupštinske odbore, gde je učinjeno nešto što je malo ko primetio, a u pitanju je važan korak u stabilizaciji i normalizaciji političkih prilika. Sad će neko reći: »Šta me briga, ja hoću bolje da živim.« Ali ako živite u haosu, anarhiji i stalnoj pretnji građanskim ratom, ili nečemu što liči na neku vrstu tihog građanskog rata, onda nema boljeg života, to jest ima ga samo za tajkune i one koji se dobro snađu. Dakle, zato je važno što je ova vlada, prepustivši rukovođenje važnim skupštinskim odborima opoziciji, učinila gest koji nikada nisu učinili ni Milošević ni Đinđić. Predsednici nekih od najvažnijih odbora (na primer, Administrativnog odbora, Odbora za finansije i Odbora za bezbednost) jesu predstavnici DS   ili Srpske radikalne stranke. To je dosta važan gest koji nije dovoljno primećen i pohvaljen u javnosti. Isto tako, oni su učinili neke poteze u smeru popravljanja onih zakona o pravosuđu koje je DOS pokvario za vreme vanrednog stanja. I na to su ukazale međunarodne institucije, recimo Savet Evrope. Dakle, ne radi se o nečemu što mi kao navijači i simpatizeri ili advokati jedne ili druge strane mislimo, nego o činjenicama, o promenama u zakonodavnoj sferi, o promenama koje su dobile pohvale MMF-a i Saveta Evrope.

Objektivnog napretka ima i u ekonomskoj sferi, napravljeno je nekoliko važnih poteza o kojima još nismo stigli da govorimo dovoljno – uvođenje PDV-a, sklapanje ovih sporazuma sa MMF-om i Evropskom unijom, ukidanje sankcija na izvoz šećera i tome slično. S druge strane, mislim da nema nikakve sumnje da su u političkoj sferi učinjeni neki krupni koraci ka normalizaciji i stabilizaciji političkih prilika, onoliko koliko je moguće u zemlji i društvu koje je ovako siromašno, ovako devastirano, i koje je tek izašlo iz rata. ...Uzgred rečeno, predstavnici MMF-a, koji su na te stvari veoma osetljivi – a čelnici DS rado se pozivaju na njihove procene – tvrde da mi zapravo živimo za trećinu bolje nego što privređujemo i da je naš standard nerealno visok. Dakle, neko ko je neoliberalno nastrojen mogao bi reći da je ova vlada bila suviše popustljiva i da bi trebalo da vodi mnogo restriktivniju ekononsku politiku.

Dragan Bujošević: To što si sada pomenuo da trošimo više govori da ova vlada kupuje socijalni mir. To ne govorim ja, to kaže gospodin Dinkić, ministar finansija...

Đorđe Vukadinović:... Slažem se.

Dragan Bujošević: Dinkić kaže da su nam dohoci veći od produktivnosti i da bi trebalo da budu manji. Ako ti nekome namerno upumpavaš pare u džepove, to znači da korumpiraš narod... Narod užasno teško živi, to razumem, i ne govorim o tome. Drugi detalj koji mene ovde zanima, a ti si ga pomenuo onako usput, jesu institucije. Pošto ti voliš da praviš poređenja, da uzmemo za primer novac i kažemo ovako: u Đinđićevoj vladi ministar finansija bio je iz nevladine organizacije, nestranačka ličnost; guverner Narodne banke bio je nestranačka ličnost; predsednik Komisije za hartije od vrednosti takođe nestranačka ličnost. A sadašnje stanje: ministar finansija je iz G17 plus, predsednik Komisije za hartije od vrednosti iz G17 plus; guverner Narodne banke takođe iz G17 plus. A onda policija. U Đinđićevo vreme, ministar policije bio je iz Nove demokratije; jedan šef DB-a bio je nepartijska ličnost iz DB-a; drugi šef DB-a bio je blago partijska ličnost, da tako kažemo, naslonjena pre svega na socijaliste, JUL i Novu demokratiju. Govorim o onome o čemu u stvari ti treba da govoriš. O partijskoj državi. U Koštuničinom ekspozeu se kaže da nema pravne države ako postoji partijska država. Nema institucija ako postoji partijska država. Ovo što ja sad govorim ne zanima ni 0,3 odsto naših slušalaca u ovom trenutku. Ali ako govorimo o institucijama, onda je ovo važno pitanje. Meni uopšte nije važna atmosfera koja postoji među partijama. Pa nek postoji kakva bilo atmosfera. Ako pustiš radikale ili socijaliste da vode sednicu Skupštine Srbije, dobiješ ono što dobiješ – psovke, uvrede, pretnje, sva čuda, ponovo taj rat o kome ti govoriš. Ja, naravno, mislim da partije moraju normalno da razgovaraju ako su normalne. I mislim da je posao nas koji to gledamo sa strane da, kada oni ne govore normalno, kažemo: vi ste ludi, evo vam karton i izađite napolje; nećete biti naši predstavnici.... Kako je oduzet mandat Đokoviću? Oduzet je tako što je Toma Nikolić zakazao sednicu Administrativnog odbora kada taj čovek nije bio u Beogradu. Dakle, Đoković je mogao da se pojavi na sednici tog odbora i da kaže da nije tačno da je podneo ostavku unapred. Mada, verovatno i ti i ja isto mislimo o tim ostavkama unapred... Đokovović je takođe mogao da kaže: »OK, podneo sam ostavku, ali sada odustajem od te ostavke.« Toma Nikolić je uradio to što je uradio da bi se ulagivao Demokratskoj stranci Srbije, Vladi, vlasti. Da li bi Toma Nikolić to isto uradio kada bi Vuk Drašković hteo da izbaci ove koji nisu poslušni? Evo, to su ti dva primera.

Đorđe Vukadinović: Da, da. Ali jedno je priča o Đokoviću, a drugo je priča o institucijama. To su posebne teme. Što se tiče ove priče o mandatima, to je posledica jedne nesrećne ili barem ne previše srećne odluke Ustavnog suda...

Dragan Bujošević:...Koji se u slučaju Đokovića proglasio nenadležnim!

Đorđe Vukadinović:...Samo trenutak, kada smo kod Ustavnog suda...

Dragan Bujošević: A bio je nadležan kada su ukrali mandate Koštunici!

Đorđe Vukadinović: Ni tada nije bio baš mnogo nadležan i ažuran.

Dragan Bujošević: ...Ali se proglasio nadležnim. I doneo odluku.

Đorđe Vukadinović:...Dakle, od početka mislim i govorim da nije previše srećna odluka da mandati pripadaju poslanicima, pogotovo u proporcionalnom izbornom sistemu. Ona ima nekog smisla i u skladu je sa evropskim standardima i praksom, i sve je to lepo i krasno, ali mi nismo baš u svemu na evropskom nivou i nisam siguran da je uvek dobro mehanički i slepo prepisivati evropska rešenja. To mislim i kada je, na primer, reč o Zakonu o lokalnoj samoupravi i o neposrednom izboru gradonačelnika. Mislim da je bilo čak i neukusno u jednoj ovako siromašnoj zemlji praviti skoro dve stotine luskuznih, mini predsedničkih kampanja, u kojima se produciraju lokalni partijski i finasijski moćnici i pere veliki novac... ali to je sad druga stvar. A što se tiče Ustavnog suda, on nije baš sjajno funkcionisao ni za vreme DOS-a i podlegao je pritiscima. Mesecima nije mogao da donese odluku o jednoj vrlo čistoj stvari kao što je bio skandalozan pokušaj izbacivanja najjače stranke iz parlamenta, stranke sa najviše poslanika, stranke zahvaljujući čijem lideru su se svi oni našli tu gde su se našli, ma šta mi mislili o toj stranci i tom lideru. (Govorim, naravno, o Koštunici i Demokratskoj stranci Srbije.) Onda su stranke htele nekako da se obezbede od toga da tokom skupštinskog saziva izgube poslanika, od toga da neko dođe i naprosto na berzi kupi poslanika, uz mutno i smešno objašnjenje da se radi o moralnim ljudima koji se više ne slažu sa politikom svoje stranke. Da su poslanici neposredno izabrani, da su se oni po većinskom principu našli u parlamentu, onda bi takvo njihovo ponašanje imalo nekog smisla, jer bi se znalo da je neko zaokružio Petra Petrovića. Ali ovde je neko zaokružio SRS, DS, DSS i nosioce lista. S obzirom na takav izborni zakon, logičnije je da mandati pripadaju strankama. Ja nimalo ne volim taj partijski centralizam i sve što ide uz partijsko-stranačke birokratije i hijerarhije, ali treba razumeti da su se stranke obezbedile tom blanko ostavkom, i da taj institut postoji, kao što postoji i predbračni ugovor, i razne druge čudne stvari – kao što, na primer, postoji institucija lobiranja u Američkom kongresu i mnogo štošta što nije u skladu sa našim moralnim intuicijama. Znači, na taj način je osigurana lojalnost poslanika. Ostavka se, jednostavno, aktivira i u tom smislu je sve što je učinjeno bilo učinjeno formalno legalno. Svi mi znamo da bi Đoković sada rado opozvao tu svoju ostavku, ali on se ne bi ni našao u parlamentu da je nije prethodno potpisao. A što se tiče stranke Vuka Draškovića, izgleda da oni jedini to nisu uradili.

Dragan Bujošević: Ne, i oni imaju potpisane ostavke.

Đorđe Vukadinović: Ne bih rekao, ali videćemo uskoro... Sećam se direktne izjave, bilo je u medijima, baš prilikom afere Đoković, da svi imaju potpisane te blanko ostavke, osim poslanika SPO i NS. Ali vratimo se na ono što je važnije – partijsku državu. Prvo, ti si naveo impresivan spisak nestranačkih ličnosti na važnim funkcijama u prošloj vladi: ministar finansija, guverner, čovek nadležan za hartije od vrednosti... Pa to je čista folirancija. Ja jesam protiv partijske države, ali svuda u svetu gde postoje izbori, gde postoji višestranački sistem, uvek se čelne pozicije u političkoj i ekonomskoj sferi raspodeljuju shodno rezultatima izbora. Ako je vlada koaliciona, onda funkcije dele stranke, nemojmo da se foliramo. A te »nestranačke« ličnosti iz Đinđićeve vlade o kojima si govorio sada su i te kako stranačke. A i onda su bile. Većina ih je iz G17 plus, tada nevladine organizacije, a sada bogami stranke, dok je drugi deo tih »nestranačkih ličnosti« završio u DS-u. Božidar Đelić i Vlahović danas su funkcioneri DS. Labus, Dinkić i Jelašić, sadašnji guverner Narodne banke, a tadašnji viceguverner, i tada su bili u G17 plus, a i sada su. Eto, to vam je čitava priča o tom »vanstranačkom«, ekspertskom delu Dosove vlade, kojim se toliko ponosite.    

Snežana Bićanin: Dobro, ali zar ne bi valjalo prekinuti s time, ili makar početi...

Dragan Bujošević: Hajde da uzmemo policiju, nju si namerno preskočio...

Đorđe Vukadinović: Nisam. Nisam ni stigao do policije. Sad govorimo o ovim ekonomskim resorima. Dakle, logično je da čelnik ministarstva bude...

Dragan Bujošević: Politička ličnost.

Đorđe Vukadinović: ...Politička ličnost. Nije važno da li je partijska ili ne...

Dragan Bujošević: A zamenici?

Đorđe Vukadinović: I zamenici, najčešće.

Dragan Bujošević: A da li treba da pripadaju istoj partiji?

Đorđe Vukadinović: Ja se ne slažem da treba ići po vertikali, ali takav je bio koalicioni dogovor.

Dragan Bujošević: Po koalicionom dogovoru, dakle, napravljena je partijska država.

Đorđe Vukadinović: Ja sam se malo raspitivao kako stoje stvari u ministarstvima...

Dragan Bujošević: Izvinjavam se samo, moram da kažem da je izuzetak Aleksandar Popović, koji je zadržao ljude iz ranijeg perioda. Svaka mu čast.

Đorđe Vukadinović: Nije samo on. Ali jeste za pohvalu. I u nizu drugih ministarstva, slučajno znam i za Ministarstvo pravde, činovnicima i službenicima je ponuđena mogućnost da ostanu. Međutim, kako su to u suštini loše plaćena mesta... (Inače, mislim da se u javnosti pojavio višak kritika zbog podizanja njihovih plata. Zaista nije problem ako ministar ima platu od hiljadu evra, problem je ako je to nekoliko stotina hiljada.) Dakle, pošto su to uglavnom loše plaćena mesta, većina nije htela da ostane i otišli su u svoje privatne firme, ili u svoje nevladine organizacije, koje su u međuvremenu osnovali, ili iz kojih su i došli u ta ministarstva. Uglavnom, nisu ostali. Logično je da su na čelu ministarstava partijske, dakle političke ličnosti, i logično je da se činovnici ne otpuštaju. Tako bi trebalo da bude u jednoj uređenoj zemlji. Druga je stvar što su neke stranke, zaista, po vertikali, sve do čistačica, portira i kurira, postavljale svoje ljude u ministarstva, a pogotovo u javna preduzeća koja su dobile. Otprilike se zna koje su to stranke. Znači, neki jesu, a neki nisu to činili. Ali sećam se i one ružne, glupe i smešne kampanje, u martu ili aprilu prošle godine, kada je vlada stupala na dužnost i kada su u nekim ministarstvima promenjeni zamenici. Tada se na sav glas galamilo kako nova vlada, eto, sprovodi odmazdu, revanšizam i neku čistku zato što, zamisli, smenjuje pomoćnika ministra policije. Pa naravno da ćeš smeniti pomoćnika: kad dođeš na neki položaj, dovešćeš ekipu u koju imaš poverenja. Dakle, tu se opet zarad jeftinih političkih poena namerno brkaju lončići... Što se tiče policije, nisam stručnjak za ta pitanja (za razliku od tebe), tako da ne bih mogao u to dublje da ulazim. Ali, opet, u tako osetljivom ministarstvu, naravno da ćeš želeti da sam postaviš načelnike i šefove resora. Uostalom, i DOS je sve počistio kada je došao na vlast...

Dragan Bujošević: Ja ti samo kažem da prethodni ministar policije nije bio iz vladajuće stranke DOS-a, iz Demokratske stranke, i da šefovi tajne policije takođe nisu bili iz te stranke. Ministar je bio iz Nove demokratije, a šefovi tajne policije su bili nestranačke ličnosti i nisu postali stranačke ličnosti u međuvremenu. A sada su i ministar i šef tajne policije iz DSS, s tim što je šef tajne policije postavljen mimo zakona o BIA. Zakon o BIA nalaže da šef bude samo čovek iz BIA. To je pitanje koje sam postavio Koštunici u emisiji, tako da oko toga nema spora. Odgovor je bio: »Imate takvo iskustvo u drugim zemljama.« Ima u drugim zemljama, ali to nije po našem zakonu. O tome govorim.

Đorđe Vukadinović: Ako delite resore po partijskom ključu, onda nije isključeno da dođe i do takvih stvari. Nemam ja nikakav problem da kažem da je loše kada se po ministarstvima zamenjuju kuvarice i portiri, ali mislim da je jasno u kojim je ministarstvima to bio slučaj. Loše je, takođe, kada se krši zakon. Ali se praksa dosovske vlade ne može navoditi kao svetao primer. Ja nemam nikakav problem da ovu vladu i njene resore kritikujem po raznim osnovama: ima dosta prostora i potrebe za takvom kritikom, ali isticati svetli primer dosovske demokratije, to meni, moram priznati, vređa inteligenciju...

Dragan Bujošević: Đorđe, pa molim te, niko ne govori o svetlim primerima demokratije... Nemoj, molim te, sada da mi kažeš da sam ja ovo sad izmislio... Ovo su, jednostavno, podaci koji se tiču te stvari. Ne govore uopšte o tome da je DOS bezgrešan, ili da...

Đorđe Vukadinović: DOS nije bio koaliciona vlada, on je, dok je funkcionisao, funkcionisao više kao jedna interesna grupa.

Dragan Bujošević: Kada govorimo o pojedinačnim stvarima, hajde da govorimo o odgovarajućim činjenicama, a ne da uklapamo sve ideologije i sve naše stavove koje imamo o ovome i onome. Evo podataka. Jel' porasla zaposlenost? Nije. Jel' porasla nezaposlenost? Jeste. Da li sad to govori da ja volim ili ne volim ovu vladu? Da li to govori da ja volim ili ne volim DOS? Govori, ali to je elementarni podatak...

Đorđe Vukadinović: Da li je porasla proizvodnja? Jeste. Da li je porasla produktivnost? Jeste.

Dragan Bujošević: Produktivnost nije, proizvodnja jeste.

Đorđe Vukadinović: Jeste i jedno i drugo. Porasla je industrijska proizvodnja i došlo je do ukupnog privrednog rasta... Ali je porastao i uvozno-izvozni deficit. I to treba reći. Moramo govoriti o činjenicama. Činjenica je da je porasla produktivnost. Činjenica je da su stigle pozitivne ocene i od Saveta Evrope i od MMF-a, dakle od relevantnih međunarodnih institucija. Ali nisam čuo da to neko ističe. Nije važno što nisam čuo od predstavnika opozicije, oni to ni ne moraju da kažu. Nisam to, međutim, čuo ni od ekonomskih analitičara, ljudi koji bi morali da budu objektivni, koji nisu stranačke ličnosti, ali su na različite načine bili vezani za prethodnu vladu.

Dragan Bujošević: Đorđe, to je zato što ti tek sad imaš tu pozitivnu ocenu. U januaru je stigla pozitivna ocena za zakone koje je radio Stojković. Zašto ova vlada to nije oglasila na sva zvona? Ne znam.

Đorđe Vukadinović: To je posebna priča...

>>nastavak

(Radio Beograd II, 5. mart, emisija Agora , urednik i voditelj Snežana Bićanin)