Komentari

Ivan Janković, Darko Velimirović

PROLEGOMENA ZA SVAKU BUDUĆU DEMOKRATSKU STRANKU

Izbori koji su za nama predstavljaju simboličku prekretnicu u postmiloševićevskoj eri. Iako u pogledu faktičke politike i pravca daljih promena teško da može biti velikih preokreta, svakako da je jedan period novije srpske istorije već završen.

Ako ćemo pravo, on je bio završen 12. marta 2003. Ubistvom Zorana Đinđića uklonjen je centralni oslonac politike uspravnih leđa, pristajanja na odgovornost i demokratskog elitizma. Zoran Đinđić je predstavljao čoveka izuzetnih moralnih i intelektualnih kvaliteta čiji su standardi prevazilazili ne samo uski vidokrug srpske političke palanke, već i mnogih političara u svetu, zarobljenih u birokratski i uprosečeni šablon ponašanja. On je bio jedini političar na srpskoj sceni koji je postavljao više i zahtevnije standarde od onih na koje je narod bio spreman, i jedini političar koji je od svog elitističkog shvatanja politike načinio vlastiti imidž. Nikad nije podilazio primitivizmu, strahu od promena, zavisti i dezorijentisanosti naroda zatvorenog u jednodecenijski karantin, niti se trudio da se budalama i neznalicama dopadne. Preuzimanje rizičnih i nepopularnih poteza i donošenje teških odluka bili su njegov zaštitni znak i najveća lična i politička vrednost.

Spremnost da se kaže istina i obeshrabre nerealna očekivanja i populističke obmane predstavljala je najistinskiji legat njegovog načina mišljenja i vođenja politike. Da je tome tako, najbolje svedoči upravo činjenica da je Đinđić svoj politički PR gradio na slici hirurga koji pacijentu saopštava lošu vest da je bolestan i da mora da se operiše, a ne na slici dobrodušnog političkog izbavitelja koji laska i podilazi narodu, govoreći mu kako je divan i krasan, a da su za njegove nevolje krivi svi drugi.

Đinđić je završio onako kako su u ovoj zemlji završavali mnogi koji su pokušavali da postave više ciljne kote od onih koje je htela i razumela većina, i koji su verovali da biologija, geografija i istorija nisu sudbina. Bez obzira na to što njegovo shvatanje demokratske politike kao korektiva posledica poretka individualne slobode nije mnogo srećno (jer skriva veru u državni intervencionizam), mora mu se i kao političkom protivniku priznati njegova intelektualna hrabrost, poštenje i prosvećenost po kojima na našoj političkoj sceni nije imao premca.

Teža stvar od fizičkog gubitka Zorana Đinđića po srpsku politiku jeste sumrak njegove političke ideje. Pod njegovom političkom idejom ne podrazumevamo prevashodno ono što se definiše kao politički program ili agenda u užem smislu reči (što je u njegovom slučaju, s naše tačke gledišta na više načina bilo sporno [1] ), već stil vođenja politike, intelektualne, moralne i ljudske vrednosti koje je on oličavao.

Od wunderkinda koga konkurenti mrze ne zato što je popularniji, već zato što je bolji i za modernu evropsku politiku sposobniji, i koji nije fiksiran za svoju ulogu kao političkog apsoluta, već kao dela jednog procesa koji će mu obezbediti mesto u istoriji, vratili smo se ovih meseci veliki korak nazad, ka umišljenim demagozima koji umesto autentičnog liderstva, promovišu podilaženje gluposti i popularnim besmislicama javnog mnenja kao najvišu političku i “državničku“ mudrost. Vratili smo se u staru žabokrečinu filistarskog moralisanja i seljačkog populizma. To se ne vidi samo po ofanzivi bloka stranaka na čelu sa DSS, SRS i G17 plus, koje su dobro prošle na ovim izborima (a koje su se već zacenile od raznih populističkih i etatističkih obećanja sve brojnijim grupama “od vlasti zaboravljenih“ i “tranzicijom oštećenih“), već i po transformaciji same Demokratske stranke posle Đinđićeve smrti.

Demokratska stranka odbacuje ofanzivni, beskompromisni identitet stranke koja predvodi, i postavlja standarde, i vraća se identitetu koji je bio njen zaštitni znak pod Mićunovićem – skupu “moralnih“ i pametnih pojedinaca koji vešto slede srednju liniju i imaju fantastičan talenat da se nikom ne zamere i ništa kontroverzno ne urade ili kažu. Sam Boris Tadić najbolje je opisao tu transformaciju, marginalizujući Čedomira Jovanovića, Božidara Đelića i druge, i proklamujući “povratak Demokratske stranke njenim korenima“ kao njen glavni adut pred poslednje parlamentarne izbore.

Koji su to koreni, i kada su oni napušteni? Da li možda tokom devetogodišnjeg Đinđićevog predsednikovanja tom strankom? Ili tokom njegove i Čedine dvogodišnje “saradnje sa mafijom i sumnjivim biznismenima“, čime je ukaljano časno i blagočestivo ime ovog rafiniranog debatnog kluba iz zlatnih vremena distanciranja od Deposa, i “trećeg puta“ između Miloševića i opozicije? Ili možda “kršenjem ljudskih prava“ tokom vanrednog stanja? Nema nikakvog odgovora. Kako na pitanje kad se taj fatalni čin napuštanja “korena“ Demokratske stranke dogodio, niti u čemu se on tačno sastojao. Samo jedna “elastična“, višesmislena aluzija za koju se pretpostavlja da će prosečan birač, impregniran kampanjom “nezavisnih“ medija o “lopovskoj vlasti“ dobro dočekati kao čin pokajanja zbog svih pomenutih stvari. Falilo je samo ritualno samokaštigovanje zbog ponašanja Zorana Đinđića kao vođe Surčinskog klana, pa da hod niz dlaku javnosti koju obrazuju mafijaške novine i preovlađujuće tročetvrtinsko intelektualno javno mnenje, bude potpun i zadovoljavajući. Evo, mi smo priznali svoje greške, odstranjujemo svoje najbolje ljude samo zato što je neki sitni politikant, udružen sa stoprocentno nezavisnim medijima, upro prstom na njih kao na “lopove“ ili sumnjive likove.

Takva taktika posipanja pepelom i svilenog gajtana za svakog na koga ukaže čaršijska bulumenta kao na tobožnjeg smutljivca, predstavljena kao pokazivanje senzibilnog “demokratskog karaktera“ partije, može da izazove, i izaziva, samo podsmeh i prezir kako političkih protivnika, tako još više i birača.

Koji je moralni profil ljudi koji npr. Čedomira Jovanovića kao najboljeg i najsposobnijeg političara među sobom šalju u političku penziju sa 30-ak godina, samo zato što ga opozicija i njene novine i intelektualci žigošu kao sumnjivog? Najžalosnije je što ti ljudi ne vide da ništa neće dobiti ovim ritualnim žrtvovanjem čaršiji Čedomira Jovanovića. Kao što nije pomoglo (naprotiv) ritualno žrtvovanje Bebe Popovića, Marije Rašete-Vukosavljević ili pristajanje da se ni prstom ne mrdne dok guverner Kori Udovički prolazi kroz javni linč i biva pozivana na moralna načela od onih koji su ta ista načela uvek tražili kod drugih, nikad od sebe.

Bolji i prosvećeniji deo Srbije oduvek je bio baza Demokratske stranke. Bolji i prosvećeniji deo Srbije neće progutati ova ritualna čerečenja kao dokaz moralnog pročišćenja stranke, već kao dokaz moralnog kukavičluka i povlačenja pred primitivizmom i beskrupuloznošću – nešto što Zoran Đinđić nikada ne bi prihvatio kao opravdanje politike. Ali, niko ga verovatno ne bi ni pitao, budući da je on sam najviše doprineo stvaranju imidža DS-a u javnosti koji je po Tadiću i njegovim istomišljenicima sada glavni problem. Niti on, niti kukavice i beskičmenjaci među DS-u naklonjenim nezavisnim čaršijskim ljudima, koji sada pozdravljaju “čišćenje stranke“ ne usuđuju se da priznaju da je zapravo reč o pokušaju “čišćenja“ stranke od nasleđa politike Zorana Đinđića. Kad bi to javno priznali, zavredeli bi poštovanje. Ovako su niko i ništa. I on i oni.

Isti ljudi, iste novine, isti intelektualci, isti ili slični finasnijski lobiji, ista zaparložena, mrzovoljna i osim o Đinđićevim vezama sa kriminalom inače neobaveštena svest i savest, koji su dve godine, dan za danom, ponavljali laži o Zoranu Đinđiću kao bosu mafije, izrodu, izdajniku, diktatoru, uništitelju srpske privrede itd, samo sledeći ideološku matricu Miloševićevog gebelsovskog propagandnog obrasca, sada ponavljaju iste ili slične laži o Čedomiru Jovanoviću. A “reformisti“ u DS-u i oko njega terciraju, klimaju glavom i paze da ne zaostanu za Koštunicom i Labusom u žigosanju “negativnih pojava“ u DS-u.

A sve to može da prođe, samo zato što Demokratsku stranku počinju da vode ljudi koje karakteriše najčistiji oportunizam, moralno beskičmenještvo u politici, i strategija stavljanja glave na panj kao nečeg što će im popraviti rejting.

Ne zna se šta je gore: to što oni ne vide da konstantan napad, u proteklih dve godine, na Čedomira Jovanovića zapravo znači napad na Zorana Đinđića, i pokušaj da se mufljuski, na mala vrata, redefinišu poslednje tri godine i pokaže da su svi Đinđićevi kritičari i neprijatelji sve veme zapravo bili u pravu, i da je, kako reče jedan od tih poštenjačina i humanista, jedina šteta od Đinđićeve smrti otprilike to što se neće pojaviti na sudu zbog svojih kriminalnih radnji; ili je strašnije to što oni sve ovo znaju, ali svejedno pristaju na čitavu igru jer veruju da u njoj mogu politički profitirati, pokupiti zrnce vlasti u stranci ili u državi. Tadićeva uporna priča o “povratku korenima“ i ponovnom okupljanju demokratskih snaga je zapravo direktna kritika Đinđićevog načina vođenja DS-a, eliminisanja Mićunovića devedesetih iz DS-a, i pretvaranja stranke u “političko preduzeće“ umesto debatnog kluba. Da su zaista hteli da pred izbore okupe demokratske snage, kako tvrdi Tadić, ne bi pola njih ostalo van parlamenta. Da su zaista hteli da okupe demokratske snage, zar bi delom »demokratskog reformskog bloka« Tadić nazivao i one koji su sve uradili da reforme stanu, one koji su rušili reformsku Vladu, one koji su bili protiv demokratskih i reformskih zakona, one koji su tvrdili da je Đinđić livkvidiran u kriminalnom obračunu? Koga i šta su DSS, SPO i NS, reformisali ili učinili demokratičnijim nego što je to bilo!? Sa koje strane sanitarnog kordona, kojim DSS preti njegovoj stranci, će stati Boris Tadić? Koliko će ljudi iz DS-a uopšte dobiti dozvolu od novih sanitarnih vlasti da pređu demarkacionu liniju koja deli lopove od patriota. Ko je sledeći »kompromitovani«!?

Setimo, se, kakvi su bili efekti žrtvovanja ministarke Vukosavljević. To žrtvovanje je trebalo da pruži mogućnost političke trgovine sa Orlićem i njegovima oko opstanka Vlade. Ali, pomenuti moralisti iz SDP-a, uključujući i Natašu Milojević koja je glasala iz Prokuplja za opoziv guvernera NBS, su već imali dil sa G-17 plus i uopšte im nije bila namera da svojim ucenjivanjem nešto “poprave“ u radu Vlade ili Skupštine, već da postave niz uslova koji neće biti ispunjeni, da bi time opravdali svoju koaliciju sa radikalima i SPS-om zarad obaranja Vlade. To je Labus javno priznao nekoliko dana posle raspisivanja izbora. I za pomenutu “konstruktivnu ulogu“ oni su nagrađeni od G-17 plus mestima na poslaničkoj listi.

Šta su ispali oni koji su žrtvovali gospođu Vukosavljević, u svetlu ove dvostruke igre? Osim moralnih nula, ispali su i prilični politički magarci. Ispalo je da bi ih isto čekalo i da nisu žrtvovali svoje ljude. Koja je konsekvenca pogrešnih političkih procena u demokratskom svetu? Napuštanje položaja. Koja je konsekvenca ovih katastrofalnih političkih procena po vrh DS bila? Nikakva, naprotiv – krenuli su dalje u seču “knezova“. Ili je možda Jovanovićeva ideja bila da se krene sa tom sečom? I ko je odgovoran za smenu gospođe Vukosavljević? Neće biti da je časna pionirska reč Mlađana Dinkića dovoljan razlog da neko bude smenjen.

Bivša ministarka je u jednom svom intervjuu izjavila (a premijer Živković nije demantovao) da se ta famozna optužba o konfliktu interesa u vezi njene privatne firme (zbog koje je i smenjena) pojavila više meseci pre smene, i da je tada premijer prihvatio objašnjenje koje mu je ministarka dala u vezi toga, ne smatrajući da je reč o konfliktu interesa. Šest meseci kasnije, on se ponovo setio te priče, s tim što ovaj put više nije verovao svom ministru, već Mlađanu Dinkiću, prepoštenom kreatoru istinitih afera, nezainteresovanom za njihove političke implikacije. Teško je i pretpostaviti kakve političke analfabete ili moralni dibidusi moraju da budu ljudi u DS-u, pa da zadrže samopoštovanje i volju za bavljenje politikom posle Dinkićeve trijumfalne objave, dan pošto su raspisani izbori, da je njihova i njegova aferaška taktika uspela, i da je Vlada morala da raspiše izbore upravo zbog ovih “afera“.

Niko nije verovao Dinkiću i njegovima, svi su znali, opozicija, javno mnenje, intelektualci, da je reč o montiranim smicalicama da se okleveće i oblati Vlada, ne bi li se pogoršao njen položaj i iznudili izbori, ali su svi tu klevetničku kampanju podržavali, pospešivali i davali joj publicitet, jer su želeli da što pre vide leđa toj Vladi, svako iz svojih sitnosopstveničkih interesa. Jedino su ljudi u DS to ozbiljno shvatili, i povukli onakve političke konsekvence iz Dinkićevih klevetničkih optužbi, kakve je on i želeo da budu povučene.

Na kraju, moralni senzibilitet novog vođstva DS-a je toliko verodostojan da su tri godine delili vlast i stranačko vođstvo sa Čedomirom Jovanovićem, da bi nešto sporno u njemu uspeli da pronađu tek mesec dana pred izbore. Toliko o šansama da politička likvidacija Čedomira Jovanovića kod bilo kog, barem prosečno inteligentnog birača, prođe kao nekakvo moralno pročišćenje. Jer, protivnici već kreću korak dalje: dobro, sklonili ste Čedu, to je minimum, krajnje je vreme i bilo, ajde sada da se odreknete svih elemenata Đinđićevog političkog nasleđa, da lepo priznate da smo sve vreme mi bili u pravu kad smo vas preko nezavisnih Nacionala, Identiteta i B-92, optuživali za saradnju sa kriminalom i pljačku, i da se svi lepo vratimo u brlog od pre 12. marta, a vi postanete ponovo saradnici Surčinskog klana i dežurne mete za pljuvanje. To je jedini efekat novog “prestrojavanja u hodu“ Demokratske stranke. Kriminalizovanje Đinđićevog nasleđa, uz potencijalno svođenje same stranke na ono što je bila u srpskom Parlamentu 1990. godine – bezopasni ukras. Hoće li Tadić u te svrhe naći opravdanje za lošiji izborni rezultat 2003. nego što ga je Điniđić imao 1993. posle odstranjivanja Mićunovića iz DS-a?

Zapanjujući je i način sprovođenja ovog političko - lešinarskog poduhvata koji za cilj ima simboličko preoravanje političke zaostavštine pokojnog Zorana Đinđića. Takođe je zapanjujuća sličnost između matrice kojom je na živog Đinđića krenuo Slobodan Vuksanović, sa matricom uz pomoć koje je Boris Tadić krenuo 2003. na Đinđića mrtvog.

U prvom slučaju Slobodan Vuksanović u vreme NATO napada na Srbiju uz obilnu logističku podršku ljudi koji su van DS-a pokušava da preuzme stranku, što mu u odsustvu Đinđića i prisustvu NATO aviona i uspeva za kratko. U svrhe eliminisanja Đinđića iz DS-a Vuksanović pristaje na igru tadašnjeg Miloševićevog režima, čije bi krajnje ishodište bilo proglašenje Zorana Đinđića za nacionalnog izdajnika, amoralnu ličnost sklonu kriminogenom ponašanju i špijuna, Vuksanović računajući na to da se Đinđić neće vratiti u Srbiju okuplja lobi unutrar DS-a koji je imao za cilj smenu predsednika ove partije. Režim i SPO su trljali ruke, s pravom verujući da ta operacija može da vodi samo smanjivanju cene DS-u na srpskom političkom tržištu. Na žalost svih njih, posle povratka Đinđića u Srbiju plan je propao što je rezultiralo porazom Vuksanovića na unutarpartijskim izborima.

U drugom slučaju Boris Tadić posle Đinđićeve smrti uz obilnu logističku podršku ljudi koji su van DS-a pokušava da preuzme stranku. U te svrhe Tadić pristaje na igru sadašnjih Miloševićevih recidiva čije bi krajnje ishodište bilo proglašenje mrtvog Đinđića za nacionalnog izdajnika, amoralnu ličnost sklonu kriminogenom ponašanju. On to neće reći javno, ali će uraditi. Tadić u svrhu mogućeg zauzimanja čelnog mesta na čelu DS-a pravi lobi u stranci, samo što se ovaj put Đinđić neće vratiti. Zato bi se po Tadiću valjalo otarasiti Jovanovića kao jedinog jasnog i doslednog sledbenika Đinđićeve politike u DS danas.

Boris Tadić i Slobodan Vuksanović izlazili su pri tom u javnost sa istim optužbama na račun Demokratske stranke. Slobodan Vuksanović je tvrdio da je DS kriminogen, Boris Tadić je takođe na drugi način, i možda još opasnije, poslao sličnu implicitnu poruku.

Razjurio je (uz neslavnu pomoć Zorana Živkovića) celu prvu ligu Đinđićevih najbližih saradnika (Jovanović, Đelić, Popović...) i promovisao sebe i svoje saradnike i pomoćnike u ovom prljavom poslu za “pravu“ i pokajanu Demokratsku stranku koja se vraća korenima.

Tadić je naravno u pravu kad tvrdi da je ova njegova težnja zapravo povratak korenima DS, s tim što on te korene vidi u fazi kada je strankom, sticajem okolnosti, upravljao Dragoljub Mićunović. Te iste “korene“ hteo je da “obnovi“ i Vuksanović. Ti koreni se svode na to da se DS pretvori u političku amebu koja menja oblik u dodiru sa ostalim organizmima. Ta sluzava masa nazvana “očišćena Demokratska stranka“ treba da predstavlja jedino alibi za nesposobnost i bezidejnost, i šifru za utapanje u savršeni nihilizam i političku i ljudsku beznačajnost srpske političke scene. Ni prosvećeni debatni klubovi, ni klubovi poštenjačina od zanata, nisu više nikom potrebni, a najmanje tranzicijskoj Srbiji. Srbiji treba jaka Demokratska stranka koja može da dovrši ono što je Đinđić započeo, da snažno ide protiv struje i onde gde se Đinđić nije usuđivao (brza likvidacija propalih giganata, kresanje javne potrošnje, dalja spoljnotrgovinska liberlizacija, lustracija u sudstvu), a ne limeni petao na krovu koji se okreće onako kako duvaju ustajali vetrovi iz DSS-a i G17 plus. Pa makar to značilo da se ide u opoziciju.

Na kraju, zaista kao kletva deluju reči Ivice Dačića izrečene u predizbornoj kampanji da se u zgradi novootvorenog specijalnog suda neće suditi onom kome je namenjeno nego onom kome je suđeno!

Tadiću, hoćeš li u porotu? Dačić se već kandidovao za sudiju!

[1] Videti, Ivan Janković, *Postoji li desnica u Srbiji, objavljeno ranije na ovom sajtu.

Komentar posetioca sajta Vlade Milinkovića,
odgovor glavnog urednika NSPM Djordja Vukadinovića i
odgovor samih autora Ivana Jankovića i Darka Velimirovića

Komentar:

Prosto je neverovatno kakav se tekst pojavio na Vašem sajtu. Mislim na tekst Prolegomena za svaku buducu Demokratsku stranku autora
Ivana Jankovica i Darka Velimirovica.

Pomenuti tekst je toliko ispod nivoa svih ostalih tekstova u Vašem casopisu kao i ispod nivoa tekstova koje ste dosad objavljivali na sajtu (bilo s kojih ideoliških pozicija oni dolazili) da, prosto, izražavam bojazan da se ovakve stvari ne ponavljaju. Tim pre, što mislim da se ovo ne bi desilo, da jedan od autora pomenutog teksta nije i jedan od urednika NSPM. Ovo bi mogao biti primer svojevrsnog konflikta interesa, nešto kao kad Zoran Lutovac, koji se predstavi kao politicki analiticar, "analizira" rad i stavove DS, pritom ne otkrivajuci svoje (široj publici nepoznato) clanstvo u GO DS-a. Ni urednik casopisa, analiticar ili "analiticar" ne bi trebalo da koristi svoju poziciju kako bi ispropagirao svoju politicku opciju (stranku ili frakciju, makar da ona i nije formalizovana clanstvom). Za tako nešto postoje druga mesta, za to odredena -stranacka glasila. Jednom je pisac Zoran Ciric, dovodeci u vezu Slobodana Penezica Krcuna i Cedomira Jovanovica ovog drugog nazvao - Prcun. Tekst o kome je rec, predstavlja samo jedno: podršku Prcunu i prcunovskoj politici na prcunovski nacin.

S pozdravom,
Vlada Milinkovic

Odgovor glavnog urednika NSPM:

Postovani gospodine Milinkovicu,

pre svega, nijedan od dvojice pomenutih autora, Ivan Jankovic i Damir Velimirovic, nisu urednici NSPM, niti je uopste u izgledu da to postanu. U zelji da prikazemo sto siri spektar politickog misljenja u danasnjoj Srbiji, dogadja se da objavimo i tekstove u kojima, neretko, neposredan politicki interes ili pak zastupanje konkretne partijske opcije preteze nad objektivnim analitickim pristupom. U tom smislu, clanak povodom kojeg reagujete nije nikakav izuzetak. Naravno, Urednistvo nikada ne stoji iza stavova koje autori teksta iznose u svoje ime, pa cak ni iza pojedinacnih autorskih priloga sopstvenih urednika. Tekst pomenutih autora ucinio nam se relevantnim pre svega zbog toga sto se u njemu, ne racunamo li neke priloge u Helsinskoj povelji, na najotvoreniji i najelokventniji (najbrutalniji?) nacin zastupaju stavovi koji su doskora predstavljali (ne)oficijelnu ideologiju vladajuce politicke garniture, olicene u liku i delu podpredsednika vlade i DS-a Cedomira Jovanovica. S obzirom da su do nedavno Cedomir Jovanovic, i politika ciji on simbol bio, predstavljali veoma vaznu cinjenicu srpske politike smatrali smo uputnim da javnosti predstavimo i ugao gledanja ove, sada vec pomalo skrajnute struje u DS. To je, shodno poznatom nacelu olerancije i otvorenosti Nove srpske politicke misli", bio osnovni razlog koji nas je naveo da pruzimo prostor onima koji su zeleli da pomenutu poziciju detaljnije obrazloze. A koliko je ona, kao i neki drugi prilozi koje objavljujemo na ovim stranicama, daleko od politicko-filozofskih nacela NSPM mislim da je vise nego jasno cak i povrsnijim citaocima naseg casopisa.

za urednistvo NSPM
Djordje Vukadinovic

Ivan Janković, Darko Velimirović

ODGOVOR G. VLADI MILINKOVIĆU I G. ĐORĐU VUKADINOVIĆU

Pismo g. V. Milinkovića koje je propraćeno odgovorom g. Vukadinovića, primoralo nas je da zbog čitalaca sadržaja sajta NSPM pružimo dodatna razjašnjenja što materijalnih činjenica, što našeg teorijskog-političkog pozicioniranja.

Prvo par reči o činjeničkim pitanjima.

Neistine i proizvoljnosti koje mogu dovesti u zabludu čitaoca NSPM navedene u pismu V. Milinkovića su:

1. Nijedan od nas dvojice nije nikada bio niti je član uredništva NSPM, niti urednik pomenute redakcije. Mi zaista nismo članovi uredništva NSPM, niti po rečima Đ. Vukadinovića, »ima izgleda da to postanemo«, ali je pogrešno sugerisati da je to zbog toga što nas tamo neće primiti, a mi bismo to želeli. Ne, iako smo u lično prijateljskim odnosima sa glavnim urednikom, idejno i koncepcijski se veoma razlikujemo, i teško da bismo mogli da budemo deo istog uređivačkog tima. Dakle, niti NSPM hoće nas kao urednike, niti mi hoćemo nju.

2. Nijedan od nas dvojice nije ni član Demokratske stranke niti pripadnik određene struje unutar nje, pa samim tim nema unutarstranačkih interesa, niti piše za stranačko glasilo, niti mu je uzor Zoran Lutovac (mada na objektivnost i kompetenciju Z. Lutovca imamo manje zamerki nego na rad analitičara koji veruju da će ih njihovo političko neangažovanje automatski proizvesti u objektivne i moralno neukaljane tumače javnog delovanja političkih faktora), niti je ijedan od nas dvojice politički analitičar ili “analitičar”.

3.Tekst koji ste pročitali ne predstavlja političku analizu već autorski članak. Politička analiza predstavlja nešto sasvim drugo. O svemu se detaljnije g. Milinković može informisati iz brojnih udžbenika iz žurnalističke oblasti

4.Konflikt interesa pravno postoji jedino u oblasti vlasništva. Niti je bilo ko od nas dvojice vlasnik NSPM-a niti ima nameru da to postane.

Konflikt interesa u javnom delovanju onoga ko nije na nekoj javnoj funkciji nije održiva kategorija i srazmeran je eventualnoj kritici sveštenih lica što ispovedaju veru, krste decu i svete vodicu, dakle, predstavlja potpuni nonsens.

Zbog svega gorenavedenog raduje nas što se g. Milinkoviću nije dopao naš tekst, jer onome kome prominimaksovski termin “Prcun” predstavlja fundamentalni argument, i pri tom se poziva na “nizak nivo” onoga što kritikuje, uz to nije siguran šta je pročitao i ko su autori teksta koji kritikuje, ne poznaje značenje termina “konflikt interesa”, tekst nije bio ni namenjen!

5. U zabrinutom upozorenju g. Milinkovića zbog negativnih pojava na sajtu NSPM i objašnjenja g. Vukadinovića razloga zbog kojih je taj tekst uopšte objavljen, pojavljuje se i jedan vrlo važan motiv metodološke prirode. To je činjenica da obojica (i Milinković i Vukadinović) drže da inkriminisani tekst nije objektivan, analitički i verodostojan, da je opterećen partijskim i političkim interesima, s tim što se razilaze u oceni opravdanosti njegovog objavljivanja; dok g. Milinković sebe vidi u ulozi onih rimskih gusaka koje svojim gakanjem upozoravaju javnost na opasnost koja spolja preti od neargumentovanih apologija pogrešnih političara i politika, dotle g. Vukadinović na stvar gleda mnogo nonšanlantnije – tačno je da pomenuti tekst pokazuje partijsku pristrasnost i interes (uobičajeni termin za pristrasnost u korist pogrešne opcije), ali ne treba zbog toga mnogo brinuti, na sajtu NSPM se ionako objavljuju razni prilozi, treba biti demokratičan i tolerantan i prikazati što više političkih stavova, pa makar oni bili i neobjektivni i partijski obojeni.

Osnovni problem u vezi ovog jeste nešto sa čim se i g. Milinković i g. Vukadinović slažu – da postoji neko objektivno, real-politički nezainteresovano analitičko pisanje koje se odmah može razlikovati od onog obeleženog sleđenjem partijskih i drugih interesa (i da je ta razlika ključna za ocenu njegovog kvaliteta). Na stranu okolnost da ovde neozbiljnost i ostrašćenost najčešće koincidiraju sa iznošenjem suprotnih gledišta, toliko da je ponekad nemoguće razlikovati neanalitičnost od nesklonosti DSS-u, glavni problem je u tome što se polazi od pretpostavke da je osnov objektivne analize zapravo nezainteresovanost i lišenost bilo kakvih predubeđenja i interesa, nešto što bismo, parafrazirajući Harolda Demzeca mogli nazvati “nirvana analizom“. Ako se u tekstu autora može prepoznati naklonost nekoj političkoj opciji, ili ako je ona čak eksplicitno izražena, samim tim njegova (njihova) analiza ne predstavlja objektivno analitičko istraživanje, već navijanje.

Kao što je u politici uvek sumnjivo kad se neko poziva na moral i žigoše nemoral protivnika, tako je i u političkoj teoriji i analizi uvek sumnjivo kad neko drugome spočitava neobjektivnost i neki vanteorijski interes, rezervišući za sebe i svoje istomišljenike objektivnost i intelektualnu nirvanu. To što nas dvojica ne skrivamo svoje političke hipoteze i stavove, još uvek ne znači da su oni manje objektivni ili više utemeljeni u nekom stranačkom interesu od analiza nekog drugog, ko se recimo ne opredeljuje otvoreno (nego implicitno, ili se recimo “pretvara“).

Mi verujemo da recimo gospodin Vukadinović intelektualno zastupa stavove bliske Vojislavu Koštunici, i da je spreman da u njihovoj odbrani ide najmanje onoliko daleko koliko mi idemo u odbrani Čede Jovanovića ili Zorana Đinđića. Ali, ne verujemo da to radi jer želi da uđe u glavni odbor DSS-a ili da postane ministar, već zato što se drži određene evidencije i ideoloških stavova iz kojih izvodi zaključak da treba da podržava tu opciju. I to niti popravlja niti kvari njegovu “objektivnost“. Mi se uglavnom ne slažemo sa njegovim stavovima, i smatramo da je motivisan da ih zastupa ne nekim “objektivnim“ analitičkim razlozima, već ličnim afinitetom, procenom i verom da je potrebno da ih zastupa da bi doprineo njihovom jačanju u javnosti. Kao i mi naše. I ne smatramo da bi njegovi stavovi i principi postali ni bolji niti gori kad bi gospodin Vukadinović izgubio svaki “patološki“ (u Kantovom smislu) interes za njihovo zastupanje, kao što ni naša “odbrana“ Čede i Đinđića ne bi postala ni bolja ni gora da smo je izložili umivenijim i manje “brutalno-elokventnim“ stilom nirvana analize. Validnost stavova ne definišu motivi za njihovo prihvatanje, niti forma iskaza, već snaga argumenata koji se u prilog njima daju.

Mi čak verujemo da intelektualno poštenje nalaže da čovek ne vrda, i da stvari formuliše što jasnije i zaoštrenije onda kad ima jasne stavove. Nije dobro ni produktivno preuzeti neki stranački i “interesno“ inspirisan stav, podići ga za jedan stepen apstrakcije, sniziti retoričku žestinu za jednu oktavu, umotati sve to u zakukuljene teorijske fraze, i onda reći – evo to je produkt moje čiste nirvana “objektivne“ anlize koja nema ništa sa ovozemaljskim strastima, interesima i sličnim stvarima rezervisanim za moje oponente, i to je garancija moje objektivosti. Rečju, nije korektno sugerisati da sam ja Filozof (Objektivni Analitičar) odan istini i samo istini, a moji neistomišljenici odmah puki advokati koji brane nešto iz slučajnih, emotivnih, partijskih, u svakom slučaju vansaznajnih i idiosinkratskih, razloga. Ne samo što je moralno sporno, već je prevashodno netačno.

Svi smo mi advokati (čak i u nauci, što nas ne sprečava da svoj “slučaj“ branimo bolje ili lošije), i prokazivanje tuđe intelektualne advokature a svoje istinoljubivosti je samo još jedna, i to davno “provaljena“, advokatska strategija.

Još dva pisma Vlade Milinkovića:

27. januar 2004.

Gospodine Vukadinovicu,

na samom pocetku, izvinjavam se citaocima i Vama licno zbog nesretne (nespretne) greske koju sam nacinio. Ime jednog od autora (Ivan Jankovic) veoma cesto se pojavljivalo na stranicama ovog sajta, kao i na naslovnoj stranici jednog od prethodnih brojeva NSPM. Zavaralo me je isto licno ime, koje ovaj autor deli sa jednim od urednika NSPM, a najvise uticaja da napravim ovu gresku izazvala je ocena koju imam: da tekstovi pomenutog autora uglavnom nisu na nivou ostalih tekstova NSPM,
tako da sam samu mogucnost njihovog pojavljivanja "opravdavao" urednickom pozicijom autora i rasprostranjenoscu pojave na koju ukazujem. Svakako, dobro je sto to nije slucaj u NSPM.
Ukoliko se pak, uz dosta blagonaklonog razumevanja citalaca i pored materijalne greske koju sam napravio u slucaju NSPM, mogu prihvatiti razlozi moje reakcije na jednu pojavu, u poslednje vreme kod nas sve cescu - onda taj deo mog komentara, uz navedene rezerve, ne bih smatrao potpunim promasajem. Kao objektivan rezultat moje greške, namece mi se asocijacija na jednu, nama s razlogom omrazenu sintagmu, koju cu parafrazirati u (dosad neupotrebljenu i nadam se, neutralnu): "kolateralna korist"! Korist bi mogla biti, ako bi ova tema postala predmetom jedne podrobne analize. Uostalom, ponasanje licnosti koju sam u poredjenju naveo, nije drugacije od opisanog, kao sto ne bi trebalo da bude sporna moja tvrdnja da pomenuta pojava postoji. Koliko ima mimikrije i licemerja u ponasanjima nekih "nezavisnih" novinara, pojedinaca iz nevladinih organizacija ili tkzv. kritickih intelektualaca koji ostrasceno propagiraju rad vlade ili pojedine stranke i slicno? Moja reakcija, izazvana pogresnom pretpostavkom, upravo je srazmerna mom uverenju (koje se poklapa sa Vasim stavom), da je "pomenuta pozicija iz objavljenog teksta dvojice autora daleko od politicko-filozofskih nacela NSPM". Zato sam i pomislio: pa nemojte i vi! Dakle, zao mi je sto sam napravio gresku, ali mi je drago sto autor o kome je rec, nema (i nece imati) status (uticaj) u NSPM kakav sam za njega greskom umislio!
Rekao bih da (posredno), moj komentar nesumnivo ima jednu dobru dimenziju - izazvao je odgovor. Taj odgovor bio je potreban jer, mislim da i pored poznatog stava NSPM da "ocene izrecene u clancima licni su stavovi njihovih autora i ne izrazavaju nuzno misljenje Urednistva ili Izdavaca" sam taj nacelni stav nije bio dovoljan kao opravdanje za objavljivanje pomenutog clanka. Dve recenice iz Vaseg odgovora bile su presudne da se (objektivno) promeni smisao objavljivanja pomenutog teksta i da se stvari postave na svoje mesto. Obzirom na neskrivenu bahatost teksta, te dve recenice ipak se nisu podrazumevale, prosto se ocekivalo obrazlozenje-opravdanje. To su one dve (vezane) recenice od kojih prva pocinje sa: "Tekst pomenutih autora". Slutim da ste posle mog komentara bili svesni ove potrebe, u svakom slucaju, misljenja sam da je sada jedno, novo, kriticko svetlo upereno na ovaj tekst - ono svetlo koje je bitno nedostajalo! Sa ovim komentarom, objasnjenje je dato na isti (dobar) nacin kao da je objavljenom tekstu, urednistvo dalo nadnaslov koji bi mogao da glasi: Glediste (ultra)pravovernih DS-ovaca na probleme u svojoj partiji.

S postovanjem,
Vlada Milinkovic

1. februar 2004.

1. U dopisima koje sam razmenio sa g. Vukadinovicem, ni sa jedne strane, nema ni naznaka sugerisanja koje bi moglo proizvesti zakljucak o Vašoj navodnoj želji da postanete clanovi uredništva NSPM. Ima samo tvrdnje: da Vi niste clanovi uredništva i da nema izgleda da to postanete (dakle, želeli to ili ne, razmišljali o tome ili ne, itd.)!

2. Objašnjenja o kojima je ovde rec, suvišna su; o clanstvu je vec receno, da ono ne mora biti formalno (od formalnog clanstva, jace je "clanstvo u srcu"), zatim (posle onog teksta), od Vas je sasvim predvidljiv stav: "na objektivnost i kompetenciju Z. Lutovca imamo manje zamerki od ...", a to što ne pišete za stranacko glasilo DS - šteta je!

Da Vas podsetim: napisao sam da je Vašem tekstu mesto upravo u stranackom glasilu (znaci, nije da mu nigde nije mesto)! Posebno, obzirom na sadržaj, verujem da bi to bila prava adresa, a reakcija svrsishodnija (pretpostavljam, i sa Vašeg stanovišta).

Tekst "Prolegomena ...", u stranackom glasilu DS-a mogao bi imati aktivniju ulogu, tako što bi podstakao unutarstranacku polemiku i doprineo rascišcavanju politicke magle koja, složicete se, odavno vec postoji u toj partiji. To bi opet, rezultiralo ukidanjem ravnoteže straha koja vlada medju njenim stranackim prvacima i jasnije definisalo politicki profil DS-a. Ovo bi bio poželjan scenario zbivanja u toj partiji, a koji bi umanjio probleme i u ukupnom politickom životu Srbije. Pišite im!

3. Nigde nisam napisao kako mislim da Vaš tekst predstavlja politicku analizu, naprotiv, više nego što bi to ucinilo sugerisanje - pisao sam o propagandi (i podršci)!

Uzgred, "brojni udžbenici iz žurnalisticke oblasti" nigde ne kažu da politicka analiza ne može biti i autorski clanak, kao ni da, autorski clanak ne može biti i politicka analiza. Za razliku od Vas, ovaj odnos im je nebitan. Ipak, nije slucajno da napominjete kako Vaš clanak nije politicka analiza. Kao da autorski clanak podrazumeva oslobodjenje od "balasta" analiticnosti i dopušta svrsishodnu proizvoljnost u tekstu. Kada se odbaci i "balast" objektivnosti i preda strasti, dobije se autorski clanak?! Kao da je objektivnost samo sredstvo koje neko ima, neko nema - neko ga koristi, neko ne! Zar objektivnost ne može biti i jedan od ciljeva?

4. Kažete: "Konflikt interesa pravno postoji jedino u oblasti vlasništva". To nije sporno. Ali ovde nije rec o pravnom problemu; rec je o "svojevrsnom" konfliktu interesa, dakle, o konfliktu interesa koji to nije u (formalno) pravnom smislu. U duhu politike koju propagirate, pokadkad (a pre svega, zavisno na koga se odnosi, odnosno, kako Vam odgovara) za Vas ne postoji ni konflikt interesa u obliku u kome ga sami formulišete. "Zaboravili" ste ga u slucaju ministarke Rašete-Vukosavljevic, kao što ste "zaboravili" i celu farmu u vidu nocnog kluba. Šta više, u njenom slucaju, izgrdili ste skoro ceo vrh DS-a za "žrtvovanje" ministarke ("Osim moralnih nula, ispali su i prilicni politicki magarci")!

Kakav je to svojevrsni konflikt interesa, kako se on manifestuje, ko su njegovi protagonisti? Cim je svojevrstan, jasno je da postoji relativno malo profesija za koje se ovaj konflikt može vezati. Jedna od takvih je profesija politickog analiticara i to, tek, kada se ona preklopi sa profesijom politicara.

Evo primera ponašanja licnosti sa ovim dvema profesijama.

Primer prvi (meni inace, trenutno nepoznat politicar - politicki analiticar, zamislite ga sami): covek koji se u politickim diskursima može koristiti iskustvom, "alatom" i metodologijom svog prethodnog zvanja (što je i poželjno) ali, koji iz osecanja moralne obaveze prema sebi i javnosti, sebe ne predstavlja i ne dopušta drugima da ga predstave titulom ili recima kojima bi se izostavilo ili prikrilo i njegovo aktuelno zanimanje politicara iz odredjene politicke grupacije. Jasno istice javnu funkciju, kojoj prethodnu podredjuje. Covek osetljiv na manipulaciju svake vrste.

Primer drugi (recimo, pomenuti g. Zoran Lutovac): politicar iz vrha DS-a, redovno predstavljen kao politicki analiticar, bez napomene: "i politicar is DS-a" ili neke slicne. Ovo je njemu i onima koji ga tako predstavljaju, dobro poznata cinjenica, obostrano, svesno izabrana! Skoro dnevno, po raznim medijima, analizira stavove, postupke i saopštenja svoje i drugih stranaka. Kao sudija koji sudi fudbalsku utakmicu u kojoj i sam igra. Bitna razlika je, što bi se na ovakvoj fudbalskoj utakmici brzo uocilo ko je sudija. Makar po pištaljci!

Kako se ovde istura zanimanje politickog analiticara i kroz njega progovara, a objektivno se bavi politikom, imamo konflikt ineresa: interes politickog analiticara je profesionalnost i objektivnost, a interes politicara, bolji imidž njegove stranke i, posredno, bolji sopstveni politicki imidž.

Zašto je "svojevrstan"? Zato što je, istovremeno, u ovom konfliktu interesa, i gubitnik i dobitnik - ista licnost!

Jasno, u ovom slucaju, vec od samog pocetka uloga analiticara podredjena je interesu politicara, cak bi se moglo reci, da je analiticaru, ovako zamišljeno "gubitništvo" bilo - prevashodna svrha!

U ovom smislu, postoje i konflikti interesa urednika raznih medija, casopisa, itd. Urednik redovno biva u poziciji da, u isto vreme, zastupa proklamovanu (zajednicku) uredjivacku politiku, na jednoj strani i, da se, (kao "živ covek") zalaže za licne ili (iz razlicitih razloga) tudje stavove. Idealna ravnoteža nemoguca je, kao ni potpuna objektivnost. Dobrog urednika to saznanje ne sprecava da teži ovim ciljevima. Lošem daje opravdanje da pravi promašaje; recimo, da na ovom sajtu (bez ikakvog obrazlozenja) objavi (svoj) politicki pamflet. Pisao sam o svojoj grešci: jedan od autora pominjanog teksta nije i jedan od urednika NSPM, dakle ovde nije rec o sukobu ineresa. A za razloge objavljivanja takvog teksta na ovom mestu, dobili smo razložno obrazloženje: neka se predstavi tekst u kome se "na najotvoreniji, najelokventiniji (najbrutalniji?) nacin zastupaju stavovi koji su doskora predstavljali (ne)oficijelnu idologiju vladajuce politicke garniture ..." Ipak, ostajem pri stavu da je pomenutom autorskom tekstu, bolje mesto u stranackom glasilu. Link na njega bio bi dovoljan!

Da li ovo znaci, da ce na sajtu NSPM ovakvih tekstova biti još? Neverujem; neki "mlaki" stranacki pamfleti nemaju ni tu zanimljivost, ni provokativnost, ni relevantnost, pa time, ni opravdanje uredništva. A "žešci"? Mislite li da se mogu napraviti?!

U prvoj recenici ovog paragrafa, slažemo se: zbog svega gore navedenog, i mene raduje - što mi se Vaš tekst nije dopao! Ponavljam, termin "Prcun" (pronicljivo i za specifican lik) skovao je, još pre dve godine, književnik Zoran Ciric, postmodernista. Njegovi tekstovi i tekstovi Minimaxa bliski su koliko i tekstovi, recimo, Rastka Petrovica i Cantraka (nemojte reci da ovaj drugi ne piše, cije onda tekstove cita?!). Cantraka i njegovo avanzovanje pominjem i kao ilustraciju, ili kako kažete, "fundamentalni argument" reformskog kursa Vašeg pulena. Indikativno je da raformski kurs nije smetao cak ni Minimaxu, i obrnuto! Dakle, Minimax nema nikakve veze ni sa ovim terminom, ni samnom. Pre bih rekao, da je ovde nesrecno upao, nekako preko veze ili, kao nus-produkt iz drugog teksta g. Jankovica, teksta-opravdavanja Pink televizije od koje g. Jankovic nema fobiju (valjda zato što je ona reformisana?)!

Opravdavanjem TV Pinka, opravdava se simbioza reformske stranke i najgledanije TV kuce. Šta je prirodnije od tesne saradnje najuticajnijeg, reformski opredeljenog politickog preduzeca i najuticajnijeg TV preduzeca (cija je poslovna i svaka druga lojalnost dobro poznata)?! Kako na bolji nacin ostvariti "spremnost da se kaže istina i obeshrabre nerealna ocekivanja i populisticke obmane", kako da se docara slika "hirurga koji pacijentu saopštava lošu vest da je bolestan i da mora da se operiše", kako nego kroz saradnju sa najgledanijom televizijom i to, preko: Grand parada, španskih serija, Minimaxovizija, InfoTopova, Klopki ili, još boljih, Zamki? Zar preduzecima nije najbitnija dobit? Na jednoj drugoj televiziji kažu: "reklama, Bato!"... Cist profit, nema šta!

Rekoste da tekst koji ste pisali nije meni bio ni namenjen. E, to nisam znao i - procitah ga! Žalim, nije odmah tako pisalo. Da ne bi bilo istih nesporazuma, uljudno molim, ako sledeci put bude slicnih tekstova, napomenite to! "Prolegomena ..." je propagandni tekst-panegirik Z. Djindjicu i njegovom politickom cedu, C. Jovanovicu, a sve u svetlu aktuelnih dogadjanja u DS-u. O tome i govorim: ne bih da citam propagandne stranacke tekstove tamo gde ih ne ocekujem! Ako ih se uželim - znam gde ih mogu naci! U ovom smislu, nizak nivo teksta ocitava se u: svesnom bekstvu od svake analiticnosti, naglašenoj ostrašcenosti, propagandnoj svrsi i njegovoj (namernoj ili nenamernoj) uskostranackoj nameni i adresi (znaju li autori: koliko još posetilaca ovog sajta, pomenuti tekst ne bi trebalo da cita?).

5. Ne prebacujem Vam samu naklonost nekoj politickoj opciji, niti kojoj, niti to što ne skrivate svoje politicke hipoteze i stavove, vec upravo, nacin kako i gde to izražavate i, pre svega, kojom argumentacijom. Nije Vam palo na pamet, da možda delimo naklonost istoj politickoj opciji (stranci) ili da smo je (doskora) delili? Šta je uopšte bio Vaš motiv, da takvu vrstu teksta pošaljete na ovaj sajt, a ne gde bi mu, po prirodi stvari, bilo bolje mesto? Kako ste utvrdili da neko do svojih procena i stavova dolazi "nirvana analizom"? Jeste li kod istih ljudi utvrdili razlicite stavove bez "nirvana analize"? Zar nikad ne posumnjate da je, možda, uopšte ne upražnjavaju?!

Recju, nije korektno sugerisati da sam ja Pisac Autorskog Clanka (Onaj koji je odustao od analize kao i od "nirvana analize") odan istini i samo istini, a moji neistomišljenici odmah puki advokati koji brane nešto iz ..."

Na kraju, ono da "na objektivnost i kompentenciju Z. Lutovca imamo manje zamerki nego na rad analiticara ..." nikako se ne slaže sa "Mi cak verujemo da intelektualno poštenje nalaže da covek ne vrda, i da stvari formuliše što jasnije i zaoštrenije onda kada ima jasne stavove".

Vlada Milinkovic


Home	Komentari	Debate	Hronika