Slobodan Antonić

Prikaz knjige: Vladimir Milutinović, Postideologije, «Utopija», Beograd 2008, str. 129.

Nedavno je na sajtu «Peščanika» objavljen članak «Patriotizam, nacionalizam i kako ih razumeti». U njemu se, u skladu sa ideologijom Druge Srbije, odbacuje ne samo svaki nacionalizam, već i svaki patriotizam. Kaže se da «ne samo ustavni i pravni uopšte, već se i politički napredak meri i stepenom oslobađanja od patriotizma, od te vrste političke obaveze kojom se ograničava sloboda mišljenja i delanja».

Druga Srbija, dakle, doživljava patriotizam kao nametnutu, kolektivističku obavezu koja sputava slobodu pojedinca. Zapravo, za ovo stanovište, svaka obaveza koja dolazi od bližnjih, pogotovo iz društva u kome se živi, znači ograničavanje slobode. Obaveze i dužnosti su loše, i što ih je manje to će svima biti bolje. Ali, kako može postojati zajednica u kojoj ljudi imaju samo prava, a ne i obaveze? Radikalni neoliberali, poput naših kosmopolitiskih prijatelja iz Druge Srbije, misle da je tako nešto moguće zahvaljujući jednom naročitom fenomenu koji se zove «nevidljiva ruka».

Po tom viđenju, s vako može i treba da radi ono što mu se sviđa, bez uzdržavanja ili ograničavanja. Ali, iz toga, tvrdi se, ne nastaje nikakav haos, nikakva društvena džungla u kojoj pobeđuje jači i bezobzirniji egoizam. Ne, nekakva tajanstvena «nevidljiva ruka» učiniće da kao rezultat te sume sebičnosti nastane skladna i napredna društvena zajednica. Čovek može da živi kako mu se prohte - bez dužnosti, bez obaveza, povlađujući svakom svom «instiktu», svakoj svojoj «potrebi» (»Brini o sebi!», poručuje nam jedna reklama; «Jer ti to zaslužuješ!», dodaje druga; «Sledi svoje instikte!», kaže treća). Ali taj egoizam neće dati nikakve loše posledice. Pojaviće se «nevidljiva ruka» i pobrinuti se za sve: da svako ima posla; da svako ima dom; da deca imaju parkove; da bude dovoljno hleba i vina za sve. Jer, sve će to iz ničega da stvori novi Mesija – nevidljiva ruka!

Pošto postoji ta sjajna nevidljiva ruka, ljudima i ne treba zajednica, a pogotovo ne nacionalna država. Jedini okvir koji treba da postoji nalazi se na globalnom nivou, i ima vid svetskog tržišta, na kome vlada najveća i najbolja «nevidljiva ruka». Dosadašnje zajednice su, zapravo, tradicionalističke, anahrone i represivne tvorevine, koje se moraju zameniti otvorenim agregatima (skupovima) slobodnih individuuma. Razvijene zemlje, poput EU ili SAD, već su dostigle taj stupanj slobode. U njima više nema tradicionalnih zajednica, pa nema ni tradicionalnih ideologija. Naime, kako se istina i vrednosti uvek tiču zajednice, ideologije samo izražavaju borbu unutar zajednice oko tih kolektivnih vrednosti. Ako nema zajednice, nema ni kolektivnih vrednosti, a ako nema kolektivnih vrednosti nema ni ideologije. Za radikalne liberale, dakle, mi živimo u postideološko vreme. U njemu jedna privatna mišljenja stoje pored drugih privatnih mišljenja. Ali, sve njih usklađuje, povezuje i izmiruje onaj nam dobro poznati spasilac – nevidljiva ruka. Ovoga puta ona se pojavljuje u obliku liberalne javnosti. Ona promoviše ono što je dobro i vredno, a odbacuje ono što je pogrešno i rđavo. I sve je najbolje pod kapom nebeskom.

Knjiga Vladimira Milutinovića kritikuje upravo takav pogled na svet, tu ideologiju globalnog kapitalističkog poretka. Kako bi je razlikovao od klasičnog liberalizma, Milutinović ovu ideologiju zove «libertarijanizam» ili «radikalni liberalizam». On kaže da je u pitanju «prećutna ideologija koja proizilazi pre svega iz (...) logike sistema» (str. 67) . «Libertarijanizam je ideologija onih koji su "gore" u društvenom sistemu. Bogati bi želeli da se njihovo bogatstvo ne umanjuje porezima, a oni na vlasti želeli bi da se vlast ne umanjuje ograničenjima. Oni više ne traže autoritarnu vlast koja bi (na direktan način) kontrolisala privatne živote i mišljenja svih, ali žele da niko drugi ne ograničava njih » (67).

Jednostavno, upozorava Milutinović, ako nema zajednice onda je rezultat delovanja «tržišta», tj. neviljive ruke, pobeda istine i vrednosti jačeg, društveno moćnijeg privatnog mišljenja. Ako sam ja jači, bogatiji ili moćniji, ti ćeš kad tad morati da prihvatiti moju istinu i moje vrednosti. Jer, ti si kao onaj siromašni, ali ponosni komšija koji je, posle više gladnih godina, na kraju ipak morao zakucati na vrata svog arogantnog, ali bogatog suseda i reći mu: «Ti su u svemu pravu! A sada, molim te, sipaj mi nešto u zdelu za moju porodicu». Moja istina, dakle, postaće i tvoja ne zato što je to naš zajednički uvid. Moja istina postaće i tvoja zato što si je ti, zbog mog bogatstva i moći, morao da prihvatiš.

I tako, kao što se iza priča o slobodi trgovine najčešće kriju oligopoli velikih kompanija, a iza priča o slobodi medija «mašine za manipulaciju» moćnih TV korporacija, tako se i iza priča o slobodi misli najčešće kriju snažne sistemske strukture koje određuju šta je zapravo prihvatljivo, a šta ne. «Libertarijanizam će potpuno prigrliti slobodu govora», piše Milutinović, «i zaista će u njemu sve biti moguće reći. Neutralizacija nepoželjnog mišljenja se tu ne postiže zabranom, već time da se u ime slobode održava uverenje da istina i ne postoji. (...) Pošto su svi kriterijumi subjektivni, sve što libertarijanizam traži je da se njegov dominantni položaj i relativna sloboda sa kojom se njime služi ne dovode u pitanje - on čak ni ne traži da njegove kriterijume prihvati bilo ko drugi. Libertarijanizam neće zabranjivati mišljenja, ali će samo dobro paziti gde na društvenoj lestvici se mišljenja izlažu » (76-77).

Konsekvenca ovog stanovišta, zapaža Milutinović, jeste da elita moći i bogatstva istovremeno postaje i elita vrednosti i istine. Pošto sistem po definiciji počiva na slobodi i takmičenju, oni koji su nauspešniji to su zato što, navodno, najbolje razumeju stvari (tj. znaju istinu) i zato što se drže najboljih standarda (tj. poznaju vrednosti). Stoga, elita uspeha (moći, bogatstva), kod libertarijanaca, istovemeno zaslužuje da bude i elita koja celom društvu određuje šta je istinito i šta je vredno.

Tako radikalni liberali, proklamujući neograničeno carstvo slobodnog individuuma, zapravo opravdavaju stvaranje osobenog autoritanog poretka. U njemu društveni gubitnici nisu to zbog nepoštenosti sistema (nefer igre sa nameštenim kartama), već zbog toga što nisu prihvatili «prave vrednosti» i «prave istine». A šta su «prave vrednosti» i «prave istine» pokazaće im društveni dobitnici, tj. oni koji se nalaze na vrhu sistema. U tom smislu, društveni gubitnici u Srbiji, koji čine nekih 80 posto stanovništva, ako hoće da napreduju, treba da prihvate vrednosti društvenih dobitnika, pre svega elite iz Kruga dvojke. Intelektualna avangarda te elite je, naravno, Druga Srbija. A ova je, opet, osnovne istine naučila od elite iz Brisela i Vašingtona.

Konačna posledica ovakve ideologije radikalnog liberalizma, upozorava Milutinović, jeste autoritarna podela članova društva na moralnu elitu i moralno nekompetentnu masu. Upravo to je i najopasniji i najzloćudniji produkt ideologije Druge Srbije. «Moralna nekompeticija(...) trajno stavlja građane Srbije u položaj u kome su im potrebni moralni staratelji» (93). Naši staratelji će biti pripadnici «političko-intelektualne elite» (76) iz Druge Srbije. A oni će «autoritarnim metodama i pod autoritarnim pretpostavkama» u Srbiju uvesti evropske, tj. «liberalne vrednosti» (72).

Milutinović efektno, na primerima, pokazuje kako izgleda to «moralno starateljstvo» drugosrbijanske ideologije nad srpskim društvom. Jedan primer tiče se odgovornosti za ratove 1991-1999 (str. 86-97). Druga Srbija, najpre, objašnjava Milutinović, pokušava da projektuje kolektivnu krivicu za ove ratove na sve građane Srbije. Kaže se da su Srbi većinom glasali za Miloševića, a on je pak izazvao ratove i naredio zločine. Građani Srbije, sa svoje strane, te su zločine ćutke trpeli, ili čak podržavali. Stoga, zaključuju drugosrbijanski ideolozi, Srbija nema šta da govori o tuđim zlodelima. Ona prvenstveno mora da se usredsredi na okajavanje vlastitih zločina. «Rezultat je upravo onakav kakav traži ratna logika», upozorava Milutinović. »Jedna grupa će biti prikazivana samo preko zločina koje je počinila, (...)dok će druga grupa biti prikazivana naglašeno i isključivo pozitivno» (89). U slučaju rata u Hrvatskoj, recimo, za Drugu Srbiju će postojati samo Vukovar ili Dubrovnik, ali ne i Maslenica ili Zapadna Slavonija. Srbi će biti samo zločinci, Hrvati samo žrtve.

Srbe koji takvo gledanje neće da prihvate Druga Srbija će oceniti kao nepopravljive srpske nacionaliste. Takvi Srbi će dobiti status moralno nekompetenetnih ljudi. To znači da će biti isključeni iz zajednice odlučivanja. A kako takvo odbijanje pokazuje ogromna većina građana Srbije, za Drugu Srbiju je to samo još jedan dokaz da je celo srpsko društvo moralno nekompetentno. I još jedan dokaz da većina građana Srbije mora biti uskraćena za pravo odlučivanja (Milutinović ovde upućuje na tekst Vladimira Arsenijevića). Zapanjujuća je «sličnost ovih stavova sa st a vovima hrvatskih nacionalista», upozorava Milutinović (97). Naime, «upravo hrvatski nacionalisti ne vide razliku među Srbima, vide u Srbiji samo loše strane, oduzimaju im svaku moralnost i naravno žele da su njihova kolektivna prava što manja» (97). Tako, zaključuje Milutinović, Druga Srbija zaopravo hoće da srpski nacionalizam izleči na taj način što će građane Srbije naterati da prihvate osnovne postavke hrvatskog nacionalizma! To je jednako nerazumno, koliko i nepravedno. «Nema nikakvog smisla da se u Srbiji, zarad pomirenja, na autoritaran način proizvodi slaganje sa stavovima hrvatskih nacionalista», zaključuje Milutinović (97). Takav put u Evropu, takav način «prihvatanja evropskih vrednosti», koje nameće elita iz Druge Srbije, zapravo je put u neistinu, neslobodu i neljudskost.

Milutinović i na dugim primerima pokazuje svu iskrivljenost logike «radikalnog liberalizma», tačnije njegove ovdašnje, drugosrbijanske varijante. Ova knjiga, zaista, pleni pažljivošću, poštenjem i inteligentnom filozofskom analizom. Iza nje stoji pisac za koga se teško može reći da je «srpski nacionalista». Tim je ona i «opasnija» po drugosrbijansku ideologiju. Ova knjiga je, pored toga, pisana i jednostavnim načinom, jezikom razumljivim svakom obrazovanijem čitaocu. To znači da može duboko da prodre u misaoni krvotok naše inteligencije, pogotovo one mlađe i «urbane». Zato je ova knjiga još opasnija. Konačno, ova knjiga objašnjava a da ne viče i ne cepti, razložno, mirno i logički neumoljivo. Stoga je ona najopasnija. I stoga se ne bi trebalo začuditi ako nam «istinu» o ovoj knjizi uskoro ne otkriju Pančić, Milenković ili Čolović.

Neko će u budućnosti pisati istoriju idejnih lutanja i sporenja ovog pokolenja. Njemu će ova knjiga biti važna. Neko će se u budućnosti početi oslobađati svojih «urbanih», «evropskih», «antinacionalističkih» zabluda. I njemu će ova knjiga biti važna. To je zato što ova knjiga i jeste važna. Bar onoliko koliko su nam još važni zdrav razum, intelektualno poštenje i nešto što smo nekada svi poznavali kao – ljudsko dostojanstvo.