Komentari
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Marketing
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Pisma uredništvu
Linkovi
 

Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru

Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet

Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete



Poslednja
posebna izdanja i brojevi NSPM sa sadržajima

Izbori
Sadržaj
Contents
Rezimei
Abstracts

Multikulturalizam

Globalizacija

Svet posle 11. septembra

Etnički stereotipi
Sadržaj
Contents

Polni stereotipi
Sadržaj
Contents

Antisemitizam
Sadržaj
Contents
 
LINKOVI
 

samo po nspm.org.yu
po celom SCG web-u
  _____________


_____________


-
 

Srbija i NATO

 
  Podsećamo Vas da rado očekujemo vaše komentare!  
   
  Boško Obradović: Zašto ne u NATO?
  Naš stav po ovom pitanju je jasan: Srbija u svojoj istoriji nikad nije bila deo neke agresivne alijanse, čak i po cenu ogromnih žrtava, pa to ne treba da bude ni sad. Ako trenutno ne može da spreči agresiju tog vojnog pakta ni na svoju ni na tuđe teritorije, ona bar ne treba – i ne sme – da u tome svemu učestvuje čak ni posredno, preko članstva. Zarad svog duhovnog integriteta i zarad budućih generacija, koje će sadašnjoj suditi ne po dobrim željama već po delima. A nema te „šargarepe“ koja bi mogla da opravda trajno gubljenje nacionalnog samopoštovanja i učešće u agresiji protiv drugih, u zločinima protiv svetskog mira, pod bilo kakvim „mirotvoračkim“ oblandama. >>ceo tekst
   
  Miroslav Lazanski: Rusija nije Srbija (Politika)
 

Istorija je već pokazala koliko su opasne takve političke utopije. Lav Trocki, takođe, strasno je žudeo za svetskom dominacijom, pa onda i Adolf Hitler. Danas tome teži Bžežinski. Kako se sve to može završiti dobro je poznato. Možda nije poznato američkom establišmentu, možda su oni čitali neke druge istorijske udžbenike, odnosno oni koji Rusiju kao nuklearnu silu žele da dele na tri dela treba da dobiju uput za psihijatra. Dakle, smatrali su je medvedom otupljenih kandži, potcenili su ponos Rusije, njenu prošlost i njenu vojnu moć. U februaru 1999. godine tadašnji američki predsednik Bil Klinton spomenuo je Rusiju samo kao „opasno skladište loše čuvanog nuklearnog naoružanja”. Američki zvaničnici još od tada više ne govore o „strateškom partnerstvu”, već o „pragmatičnom”, pa čak i „realističnom partnerstvu”sa Moskvom. >>ceo tekst

   
  J. Piter Fam: NATO ima novog rivala (The National Interest)
  Ruska intervencija u Gruziji dovela je “u pitanje čitavu premisu“ dosadašnjeg zapadnog angažmana s Rusijom, upozorio je prošle nedelje američki sekretar za odbranu Robert Gejts. On je takođe je izjavio da bi rat između Moskve i Tbilisija mogao da ostavi „duboke posledice kako na razvoj naših bilateralnih odnosa po pitanju bezbednosti, tako i na odnos sa NATO-om“. Republikanski predsednički kandidat, Džon Mekejn, ponovio je svoj pređašnji poziv da se preispita saveznički odnos sa Rusijom, kao i učestvovanje Moskve u radu G8 i Svetske trgovinske organizacije. Zbignjev Bržežinski, savetnik demokratskog predsedničkog kandidata, Baraka Obame, u kolumni u „Tajmu“ predložio „neophodan bojkot Rusije na međunarodnom nivou“. >>ceo tekst
   
  Živadin Jovanović: Da li je Srbiji mesto u NATO?
  NATO je imao glavnu ulogu u sprečavanju Srbije da vrši minimum svojih ustavnih nadležnosti u Pokrajini dok je istovremeno obezbeđivao uslove da terorističko-separatističko rukovodstvo, u koordinaciji sa Vašingtonom i Briselom, pripremi ilegalno proglašenje nezavisnosti. Takva uloga NATO-a ogleda se i u odbijanju sprovođenja izričite obaveze utvrđene u rezoluciji SB 1244 i Kumanovskom sporazumu da prihvati vraćanje kontigenata vojske i policije Srbije u Pokrajinu radi vršenja poslova na granici, carini i u obezbeđivanju srpskih spomenika kulture. To je dokaz da je NATO nastavio istu politiku i iste ciljeve sa kojima je krenuo u oružanu agresiju 1999. – oduzimanje Kosova i Metohije od Srbije. >>ceo tekst
   
  Miroslav Lazanski: Rado Srbin ide u West Point (NIN)
  Za američku vojsku karakteristični su američki način života i doktrina konflikta, što u velikoj meri određuje i sistem školovanja na vojnoj akademiji Vest Point. U savremenim ratovima, u kojima odluke moraju da se donose u uslovima visokih tenzija izazvanih neprekidnim deficitom potrebnih informacija i vremena, i u stresu zbog događaja, moderan oficir mora da bude pouzdan, visoke mentalne sposobnosti, velike brzine intelektualne reakcije i sposoban da se efikasno i brzo prilagođava svim promenama situacije. Vest Point usmerava tu gustu koncentraciju američke energije, prave mladalačke i avanturističke. Akademija ih zapravo uči da su Amerikanci najveći narod svih vremena i da su pozvani da upravljaju svetom, jer su svi ostali obični šupci. >>ceo tekst
   
  Dragomir Anđelković: Srpski gladio?
  Na to se nadovezao pravi specijalni rat sa ciljem da tzv. proevropske snage pobede na izborima koji su usledili. Radilo se o dobro osmišljenoj prljavoj kampanji, manipulaciji nadama građana, i to u koordinaciji sa evroatlantskim strukturama u inostranstvu (tempirano potpisivanje SSP, „Operacija Fijat“, pritisak na investitore da privremeno obustave planirane aktivnosti). Rezultat nije izostao. Svakim danom sve više deluje da rezultat neće izostati ni u vezi sa formiranjem (evroatlantističke) vlade! Nije džabe blagovremeno stvorena kvazi NVO i kvazi nezavisna medijska mreža – kao potpora pogodnim strankama! I ko zna kakvi još centri za koordinaciju i manipulaciju! >>ceo tekst
   
 

Slobodan Antonić: Šest "malih" razloga protiv NATO (Na godišnjicu NATO bombardovanja (24.03.1999 - 24.03.2008))

 

Srbija je jedina evropska zemlja koju je NATO bombardovao. To bombardovanje bilo je nelegalno, bez odluke Saveta bezbednosti. Bacajući bombe po Srbiji, NATO je počinio zločine nad civilnim stanovništvom. Zato Srbija ne može tek tako da uđe u NATO. To je moguće tek kada Srbija dobije jasno izvinjenje od čelnika NATO makar za «kolateralnu štetu» koja joj je nanesena 1999. Takvo izvinjenje Srbija nikada nije dobila. Naprotiv, čelnici i službenici NATO, kao i SAD, neprestano ponavljaju da je agresija na Srbiju 1999. bila «neophodna», a zločini se uopšte ne pominju. >>ceo tekst

   
  Vilijam Montgomeri: Kolika je cena stalnog širenja NATO (Danas)
  Na površini izgleda da je NATO bio velika uspešna priča. Njegov neprijatelj iz hladnog rata, Varšavski pakt, prestao je da postoji. Osam njegovih sadašnjih članica ranije su bile deo te alijanse. Nekoliko drugih zemalja koje su nastale iz raspada Sovjetskog Saveza članice su Partnerstva za mir i izrazile su interesovanje za članstvo u NATO. Međutim, nije sve slatko i svetlo. Sam uspeh NATO da privuče nove članice iz bivšeg Varšavskog pakta, a naročito delove bivšeg Sovjetskog Saveza, razljutio je i ogorčio Ruse . To posebno uključuje bivšeg agenta KGB i "hladnog ratnika" Vladimira Putina. >>ceo tekst
   
  Milena Miletić: Gde su granice neutralnosti (NIN)
  Još nema odgovora na pitanje kakve ćemo konkretne koristi ili štete imati od pokušaja da budemo vojno neutralni. Za sada je sigurno samo da se neutralnost još ne može tumačiti kao zaokret prema Rusiji, već kao izvestan zastoj u približavanju atlantskoj alijansi. “Srbija je načinila izvestan otklon prema NATO,” kaže za NIN Miljan Filimonović, istraživač saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu. “Ali, to još ne znači da pravimo zaokret ka Rusiji. Vojna neutralnost i inače nije priča o srednjem putu negde između Istoka i Zapada. To je pre kupovina predaha u situaciji kada nema lakih niti lepih rešenja.” >>ceo tekst
   
  Miroslav Lazanski: Neutralnost (Politika)
  Za narodnjačku koaliciju predvođenu DSS-om, ali i za SRS i SPS vojna neutralnost Srbije u odnosu na NATO i vojnu strukturu EU, jer drugih vojnih saveza i nema u Evropi, predstavlja manifestaciju otpora prema namerama SAD i EU da i bez odluke UN priznaju nezavisnost Kosmeta. Strankama kao što su DS i G17 plus, vojna neutralnost Srbije za sada uopšte i ne smeta, jer i statusno međunarodno priznate neutralne države, poput Austrije, Švedske, Finske i Švajcarske, članice su procesa Partnerstvo za mir, imaju svoje mirovne vojne snage u raznim misijama širom sveta i usko sarađuju sa NATO-om. >>ceo tekst
   
  Miroslav Lazanski: Brojke (Politika)
  „Vojska ima razrađene planove za različite scenarije na Kosovu i na jugu centralne Srbije”, kaže na početku intervjua Fonetu načelnik Generalštaba VS general-potpukovnik Zdravko Ponoš. Zatim dodaje „da vojska još nije dobila naređenje da isplanira borbeno angažovanje i da trenutno nema indicija da je bezbednost zemlje ugrožena”. Ili je novinar Foneta nešto pogrešio, možda naša vojska prelazi na neborbeno angažovanje ili generalu treba hitno odrediti specijalnog savetnika za medije. „Bezbednost zemlje nije ugrožena?” Kosmet je valjda na Mesecu? >>ceo tekst
   
  Mile Savić: Neutralnost - koreni podozrenja
  Iz okolnosti da bi Srbija mogla biti potpuno okružena NATO zemljama, ne sledi da bi neutralnost tada izgubila svrhu. Švajcarska i Austrija, na primer, nalaze se u istom okruženju, ali niko ne spominje njihovu ugroženost. Čak bi se moglo govoriti o pozicionoj prednosti u pogledu zaštite bezbednosti. Ako nikog ne ugrožava, ako vodi miroljubivu politiku i ako je otvorena za saradnju, uključujući i bezbednosnu, nezamislivo je da bi neko mogao probiti bezbednosni prsten NATO zemalja da bi ugrozio Srbiju, ili da bi iz Srbije ugrozio neku od članica Alijanse. Zemlja koja ne predstavlja pretnju nikome u okruženju ne bi trebalo da strahuje za svoju bezbednost. >>ceo tekst
   
  Goran Veljković: O klinu i ploči (Komentar teksta Dušana Prorokovića „Neutralna Srbija“)
  Razloga za neulazak u NATO je i do sada bilo napretek, ne možemo reći da Zapad povlađivao našim strateškim interesima a da je u slučaju Kosova naprečac promenio stav. Pitanje da li stoga i povod za tu kampanju izabran kako treba, npr. da li bi efektivnije bilo da se obznanio stav o neutralnosti kad i ako Albanci proglase nezavisnost decembra ove godine (a i tada do ruskih izbora ima još dosta vremena) a neke zapadne zemlje to priznaju. To bi umanjilo negativne efekte, kojih sigurno ima. >>ceo tekst
   
  Dušan Proroković: Neutralna Srbija
  Ulaskom u NATO, Srbija rizikuje ulazak u „koaliciju voljnih“, u koju bi poput ostalih istočnoevropskih država ušla nevoljno, pod političkim pritiskom (ili uz obrazloženje da je to dobro za naše dalje integracije), i samim tim potencijalnu konfrontaciju ili čak sukobljavanje sa Rusijom, Kinom, Iranom i nizom uticajnih islamskih država, jer članstvo u „koaliciji voljnih“ ne podrazumeva samo političku podršku akcijama „partnera“, već i aktivno učešće, odnosno pripremanje i slanje vojnih kontigenata u krizna područja. Što nam nikako ne može biti u interesu. Vojna neutralnost Srbije znači i vojnu neutralnost u odnosu na postojeće i predstojeće vojne intervencije „koalicije voljnih“ u Centralnoj Aziji i na Pacifiku. >>ceo tekst
   
  DSS: Deklaracija o vojnoj neutralnosti Srbije
   
  Filip Ejdus: Jeftinije je ući u NATO (Nedeljni telegraf)
  Ako pokušamo da odmerimo jačinu argumenata zasnovanih uglavnom na iskustvu drugih zemalja računica je za sada evidentno na strani ulaska Srbije u NATO. Suviše su veliki troškovi i potencijalno razorni rizici ostanka van NATO saveza za jednu malu zemlju koja je geografski i politički tamo gde je Srbija. Međutim, potrebno je biti obazriv jer i ulazak i neulazak mogu imati veliki broj različitih ishoda. Drugim rečima, postoje različiti načini da se bude, odnosno da se ne bude član NATO saveza. Članice NATO variraju od zemalja koje uopšte nemaju vojsku (Island), preko članica koje imaju ograničeno učešće u NATO (Francuska), i malih država (koje od NATO više dobijaju nego što daju), do država sa oružanim snagama koje mogu da projektuju moć širom sveta. >>ceo tekst
   
  Snežana Kresoja: Jedan transparent: Nepodnošljiva lakoća pristajanja
 

Zašto je transparent koji izjednačava NATO i fašizam dobio legitimno mesto u antifašističkoj povorci? Kada su organizatori građanskog skupa »Stop fašizmu«, u Novom Sadu 7. oktobra 2007. godine prihvatili transparent koji izjednačava NATO i Evropu sa kukastim krstom (simbolom nacizma) kao legitimno izražavanje stava od kojeg se »ograđuju« ali kojeg nisu želeli da uklone budući da »u borbi protiv fašizma ne sme biti sektašenja« postavilo se pitanje: da li obogaćivanje simboličkog prostora razumevanja Evrope i NATO fašističkim konotacijama, znači i poruku organizatora da su spremni da demonstriraju političku toleranciju upravo preko NATO identifikacije sa nacizmom. >>ceo tekst

   
  Mila Alečković-Nikolić: Članstvo u NATO-u nije besplatno
  Bilo da je iskren ili ne, bilo da je koherentan u stavu prema Rusiji ili da je samo opšte načelo srpske spoljne politike, bilo da je izrečen na vreme ili je zakasneo, bilo da je dobro obrazložen ili da uopšte nije obrazložen, stav vladajuće stranke premijera (septembar, 2007.godina) da je Srbiji potrebna vojna neutralnost potpuno je opravdan. U ovom trenutku, „partnerstvo za mir“, čini se, sasvim je dovoljna ambicija za malu, razorenu, siromašnu i politički ugroženu (s problemom KiM) Srbiju. >>ceo tekst
   
  Đorđe Vukadinović: NATO deca cveća
  Vrlo je moguće da su i mnogi od onih koji su tokom vekova ostavljali mladost i kosti po Kosovu polju, Kajmakčalanu i Košarama možda imali povoljniju „agendu” i pametnija posla. Zato su, pored ostalog, neumesne izjave aktuelnog ministra vojnog koji ovih dana maltene poručuje da dok je on ministar srpska čizma neće kročiti na Kosovo i Metohiju i u svom pacifizmu, tako reći, nadmašuje Jehovine svedoke i nevladine mirovne aktiviste. Naravno da Srbija niti može niti treba da bilo kome preti i „zvecka oružjem”, ali je isto tako u najmanju ruku neumesno da srpski ministar odbrane u ovom delikatnom trenutku, kada je o Kosovu reč, nastupa kao „dete cveća” i aktivista „žena u crnom”. >>ceo tekst
   
  Bez komentara: Domanović i srpska sadašnjica
  - Da, gospodine moj, tako je. Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku. Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle. Prvo i prvo, mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi, a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrugutom zuba u paklu ognjenome. Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska treba za naše unutrašnje političke stvari. >>ceo tekst
   
  Aleksandar Pavić: Nepravedno optuženi NATO
  Dakle, negodovanje (u svim svojim diplomatskim oblicima) po pitanju zapadne kosovske politike potpuno je nedelotvorno upućivati na adresu NATO-a, već, pre svih, na adresu SAD. A negodovanje (u svim svojim oblicima) po pitanju izgleda vojnih "reformi" i strategije odbrane zemlje opet nije delotvorno upućivati na adresu NATO-a, već na adresu onih koji koji su ih sprovodili i (pogotovu) onih koji ih trenutno sprovode. Bez zakonskog ovlašćenja – dakle uzurpacijom. Bez jasno izražene narodne volje. Bez javne stručne verifikacije. Čak i bez javnog zahteva NATO-a. >>ceo tekst
   
  Darko Velimirović: Da li Tajson šeta moju devojku?
  Naravno da se može polemisati da li je NATO kampanja te već daleke 1999. godine bila legalna, ali se takođe formalno ne vodi kao nelegalna. Naravno da se može udarati na nacionalne talambase i izazivati negativna emocija prema NATO, u tom istom stanovništvu koje je bombardovano (i to je politički legitimno), ali se treba pitati šta će biti onda kad srpsko rukovodstvo doživi još jedan politički krah. Gotovo je izvesno, kako stvari sada stoje, da će Kosovo, ukoliko aktuelni pregovori ne uspeju, biti priznato od strane SAD. >>ceo tekst
   
  Aleksandar Vulin: Kad žrtva zavoli dželata
  Kada bi SAD poručile da Srbiju treba potopiti i od nje napraviti veštačko jezero, DS bi izrazila razumevanje, istakla da je to čin velike naklonosti i da nam se otvara sjajna perspektiva u ribarstvu. Kako se drugačije može objasniti Tadićeva izjava pred potporučnicima da su naša budućnost "evroatlantske integracije"? Dok se zvanično upinje da dokaže da je Kosovo deo Srbije, u istom trenutku izrazio je želju da postanemo deo vojnog i političkog saveza koji smatra da je svaka Srbija prevelika. >>ceo tekst
   
  Mile Savić: Srbija se brani, ne napada (Politika)
  Pretpostavimo, međutim, da Srbija želi da postane članica ovog vojnog saveza. Šta bi bio preduslov za to? Očigledno, ništa drugo do njeno dobrovoljno pristajanje na nezavisnost Kosova, na otcepljenje dela teritorije u interesu SAD i NATO-a, na ponižavajuće gaženje sopstvenog ustava i priznatih normi međunarodnog poretka, na diktat politike sile i, konačno, na dobrovoljno odricanje od univerzalnog prava na odbranu državnog dostojanstva i teritorijalnog integriteta. Upozorenje Srbiji za navodni „napad“ na NATO ne znači ništa drugo do zahtev da sama Srbija prizna nezavisnost Kosova, odnosno da se povinuje interesima SAD i NATO-a. >>ceo tekst
   
  Dušan Kovačev: Srpska atlantida
  Pre šezdeset godina Srbi su odbacili akt kojim je vlada pristupila “Trojnom paktu”. Tada je alternativa bila – “rob ili grob”. Koliko god se izbor jedne od ovih alternativa srpskom Hamletu čini težak, on kao da se sada ponavlja – kroz NATO izbor. Dakle, kako god uradimo, zažalićemo, ali ćemo sigurno zažaliti više ako srljamo u zagrljaj atlantskom savezu. Zato svi slobodoumni i slobodarski orijentisani građani, kako oni patriotske, tako i oni antiglobalističke orijentacije, treba da istupe i otuđenoj političkoj eliti jasno i glasno kažu - ne u NATO - bez obzira na ishod pregovora o Kosovu. >>ceo tekst
   
  Branko Radun: "NATO država" i NATO lobisti
  Kampanja protiv ulaska u NATO nije imala do sada značajan efekat jer je, stiče se utisak, došla prekasno, slabo je organizovana i uskostranački postavljena. Međutim, njen značaj je možda u tome što je izazvala pravu histeriju u krugovima NATO lobija, što opet zbog njihovog preterivanja izaziva kontrareakciju u javnosti. Iako su pokušali da ignorišu ovu situaciju, pronatovski orijentisani političari i mediji morali su da reaguju i tako se, na neki način, demaskiraju. Naime, od 5. oktobra veliki deo pobedničkog „reformskog bloka“ se iskreno zalagao za ulazak u NATO, što je prećutkivano u javnosti koja „to ne bi mogla da razume“. Tako se došlo do šizofrene situacije – da građani koji su skeptični ili se protive ulasku u NATO glasaju za one koji de fakto vode zemlju u ovaj vojni savez. >>ceo tekst
   
  Dragan Šutanovac: Mesto nam je u Avganistanu i Iraku (NIN)
  Veći deo izvoza naše zemlje sada ide prema zemljama koje nisu članice NATO-a. To nije sporno. Ali te su zemlje podstaknute od NATO-a da od nas kupuju. Pre nekoliko dana kod nas je bila u poseti delegacija Ministarstva odbrane Iraka, znate i sami da je tamo koaliciona vlada i naprosto da je NATO njima rekao: ne možete kupovati u Srbiji, oni ne bi došli kod nas da kupuju. Sklopljen je jedan dosta veliki ugovor, čekamo da se on odobri i u Iraku. Ukoliko to bude bilo, to će biti jedan ekonomski bum za ovu zemlju, dozvoljen od snaga koje su u Iraku, a to su pre svega snage NATO-a. >>ceo tekst
   
  Aleksandar Pavić: NATO kao kolateralna šteta
  To pitanje se ovde ne postavlja u vrednosnom smislu same te, nazovimo je ''pro-zapadne'' politike (bar na retoričkom nivou), tj. da li je ona ispravna ili ne, već zbog načina na koji je ona nametnuta preko stranaka koje je vode i medija koji su im naklonjeni u vremenu posle 5. oktobra 2000. Jer, ako je iko naneo štete, možda nepopravljive, ''pro-zapadnoj'' ideji, to su upravo gore-pomenuti faktori, među kojima je i Demokratska stranka (što ne izuzima i ostatak nekadašnjeg DOS-a). Jer, ono što se nudilo kao u najmanju ruku legitiman pravac kojeg treba prilagoditi domaćim prilikama, vremenu i trenutku u kojem se država i narod nalaze, pretvoreno je u "politiku koja nema alternative", naličje upravo onakvog vođenja politike kakvog je Srbija na ulicama 5. oktobra htela da se ratosilja za sva vremena. >>ceo tekst
   
  Jovo Bakić: Od integracije do gubernije (Politika)
  Potpisnik ovog teksta, kao što je poznato, smatra da Kosovo treba podeliti, te da albanski deo Kosova Srbiji nije ni potreban. Utoliko, za Kosovo nikada više ne bi trebalo ratovati. Ipak, pošto je pisac u manjini, jer većina Srba trenutno smatra da Kosovo jednog dana treba povratiti, onda većini treba postaviti pitanje: da li će Kosovo biti lakše vraćeno ako je Srbija deo NATO-a ili ako nije? Odgovor može biti samo jedan: ukoliko Srbija nije deo NATO saveza, a Kosovo jeste, onda Kosovo može biti vraćeno pod suverenitet Srbije jedino ako se NATO raspadne. Naravno, to je moguće, i autor ovog teksta priželjkuje da se to što pre desi, ali veliko je pitanje kada će se to dogoditi, i kakvi će tada odnosi biti. Dakle, bolje je imati vrapca u ruci no goluba na grani. Drugim rečima, oni koji žele Kosovo u Srbiji trebalo bi da insistiraju na članstvu u NATO. >>ceo tekst
   
 

Vilijam Montgomeri: Atak na NATO je, zapravo, napad na Demokratsku stranku i njenog predsednika (Danas)

 
  DSS je nezadovoljna vladinom koalicijom, gde većinu ministarskih pozicija drže druge partije. Nezadovoljna je i ličnom popularnošću predsednika Tadića. Nezadovoljna je padom svoje popularnosti u stanovništvu. I posebno je nezadovoljna anketama koje pokazuju da je DS daleko popularniji od DSS. I, DSS zna da nema stvarne nade da privuče glasove radikala ili socijalista. Rekao sam mnogo puta da je Zoran Đinđić podelio biračko telo na tri grupe: tvrdokorne nacionaliste; prozapadne, demokratski orijentisane umerenjake; i srednju grupu s nacionalističkim tendencijama koja je takođe želela korist od bližih odnosa sa Zapadom. Upravo je ova poslednja grupa sada cilj osvetničkog napada DSS. Oni pokušavaju da u toj grupi izazovu nacionalističke tendencije. Kampanja protiv NATO smišljena je da postigne upravo to. >>ceo tekst  
     
 

Svetozar Stojanović: Arogancija na delu (Politika)

 
  Mnogi zapadni moćnici i njihovi portparoli, političari, diplomati, funkcioneri, eksperti, novinari... nastavljaju sa nonšalantnim i neodgovornim izjavama kad su Srbi i Srbija u pitanju. Pošto su u teškoj zavadi ne samo sa međunarodnim pravom i političkom etikom nego i s elementarnom logikom, zdravim razumom i ljudskom stvarnošću – rečene tvorevine se ruše kao kule od karata čim ih čovek samo ovlaš analizira. Evo nekoliko najsvežijih primera. >>ceo tekst  
     
  Ljubodrag Stojadinović: Mala doza pesimizma (Politika)  
 

Teza o državi jedne alijanse manjkava je iz više vrlo jakih razloga. NATO nije vodio rat na Balkanu da stvara države, nego da situira nedvosmislenu dominaciju sile u čije ime dolazi. Za globalnu vojno-političku organizaciju, konstrukcija država nije u opisu poslova, (to rade neka druga preduzeća) ali destrukcija jeste. Čak i pod uslovom da je nekome palo na pamet da skicira nekakav državni satrap pod šapkom NATO-a, verovatnije bi to bila imperijalna zamisao, sa teritorijom koja odgovara ideji Alijanse o dominaciji planetarnim prostorom. U tim kategorijama, teritorija Kosova je čak ispod razumljive simbolike. Osnovni smisao strategije NATO je širenje bez ograničenja, što znači posedovanje globalne države bez rezerve, a to je u potpunom neskladu sa kosovskom militarnom novelom. >>ceo tekst

 
     
  Đorđe Vukadinović: "Sami smo krivi"
  Ono što me, međutim, apsolutno fascinira jesu navodno zabrinuti komentari da bi ova oštra retorika mogla da nam pokvari pregovaračke pozicije, ugrozi bezbednost kosovskih Srba i, recimo, politiku Sjedinjenih Država i Velike Britanije okrene protiv nas. Kao da ta politika nije već godinama okrenuta tako, i to bez obzira koliko se ovdašnja politička elita trudila da to prikrije ili promeni. No, interesantno je da će se u Srbiji uvek naći zavidan broj onih koji su iskreno ili kobajagi ubeđeni kako se Veliki brat (“Đura”) upravo spremao da nam oprosti to što nas je tukao/bombardovao i da konačno uvaži naše legitimne interese na Kosovu i Republici Srpskoj. E, ali onda je Aleksandar Simić u negativnom kontekstu pomenuo NATO, a neodgovorni novinari i analitičari kritikovali istupe američkog ambasadora, tako da se Đura naljutio i rešio da Kosovo ipak treba da bude nezavisno. >>ceo tekst
   
  Dušan Kovačev: Ruski šamar talasokratiji
 

Pojam „talasokratija“ kao oblik prostiranja moći zasnovan na vladanju morem poznat je gotovo svakom politički obrazovanijem čoveku. O moći ovog geopolitičkog realiteta Srbe je praktično, kroz nasilje 1999. godine, poučila američka „Šesta flota“, nosač najubojitijeg dela vazdušne ratne flote SAD. Već iz samog naziva „Atlantski savez“ jasno je da je reč o talasokratskoj vojnoj koaliciji. Vladavinom morima, koja čine najveći deo površine zemlje, kontroliše se brz i jeftini saobraćaj. Vekovima se na taj način kontrolisala trgovina.Domašaj moći talasokratije proširilo je u dvadesetom veku i ovladavanje vazdušnim prostorom. Iako je propast komunizma bila svetsko-istorijski trijumf anglosaksonske talasokratije, ta takozvana „NATO pobeda u hladnom ratu“ pokazala je i njenu Ahilovu petu – zavisnost od fosilnih goriva neophodnih za gospodarenje industrijom, vojskom i saobraćajem. >>ceo tekst

   
  Mile Savić: "NATO država" i nelagoda imenovanja (Politika)
  To što se u slobodnoj interpretaciji zove formiranje „NATO-države”, verovatno i ne bi vodilo stvaranju države u ustaljenom smislu reči. Ako je nekome, zbog nelagode pravog imenovanja stvari, lakše, moglo bi se nazvati prevođenjem privremeno zaposednute u trajno zauzetu teritoriju na delu suverene i međunarodno priznate zemlje, ili misijom vojnog zavođenja „demokratije”. Kao što se i NATO-agresija eufemistički ublažava kao NATO-bombardovanje, NATO-kampanja, pa onda – humanitarna intervencija! Stvar je izbora kako ćete to zvati, ali ruža miriše kao ruža ma kako je zvali. >>ceo tekst
   
 

Boško Jakšić: Može li bez trgovine (Politika)

 
  Reagujući poput Kremlja na plan o razmeštaju američkog raketnog štita u istočnoj Evropi, ministri premijerove stranke pozivaju SAD da odustanu od Kosova kao „NATO-države”. Sasvim orkestrirano, DSS-ovi savetnici zalažu se da u slučaju po nas nepovoljnog kosovskog raspleta treba prekinuti približavanje EU. Pozivi ministara Jočića, Samardžića i Lončara počivaju na „zabrinutosti” što bi „kasarna na Kosovu” isključivo služila strateškim interesima SAD onemogućavajući mirnodopski prosperitet Kosova i – obratite pažnju – „srpsko-albansko pomirenje”. Ne razumem šta je uopšte „NATO-država”. Da li to znači da su sadašnje i buduće članice „kasarne”, a da je sloboda negde na drugoj strani? >>ceo tekst  
     
 

Miroslav Lazanski: Pravi li NATO državu na Kosovu (Politika)

 
 

Ministri u Koštuničinoj vladi iz redova Demokratske stranke i G17 plus nisu se oglašavali povodom oštrih kritika koje su NATO-u uputili Simić, Lončar, Jočić i Samardžić. Nema, međutim, bilo kakvih javnih naznaka da je zbog eventualnih razlika u mišljenjima u odnosu na ovu problematiku izbila nesloga ili kriza u redovima vladajuće koalicije. Uvek su postojale retoričke i stvarne razlike u mišljenjima ljudi iz različitih političkih tabora u demokratskom bloku u odnosu na članstvo u NATO. Dok su sve stranke demokratskog bloka zimus oduševljeno primile odluku NATO-a da učlani Srbiju u Partnerstvo za mir, znalo se da takvog jedinstva ne bi bilo da je reč o članstvu Srbije u NATO. >>ceo tekst

 
     
 

Gorislav Papić: U tišini do Lige šampiona (NIN)

 
 

Naime, prošle jeseni, prilično neočekivano smo u Letoniji primljeni u Partnerstvo za mir. Dušan Spasojević, pomoćnik ministra odbrane Srbije, PzM poredi sa Kupom UEFA. Sada, govori logika i iskustvo nama sličnih zemalja, treba da se spremamo za sledeći nivo a to je NATO. Rečnikom Dušana Spasojevića (pomoćnika), to je Liga šampiona, tu igraju samo odabrani, najbogatiji, najjači. Onda dolazimo do pitanja: želi li Srbija tamo? Srbija, koju je NATO bombardovao pre samo osam godina i od koje sada traži da odustajanjem od svoje teritorije legitimiše to bombardovanje. I kako sad političari da objasne našem građaninu da treba da postane deo tog istog NATO-a? >>ceo tekst

 
     
  Mile Savić: Zatvaranje kruga (NIN)  
  Ako je za Srbiju dobrovoljno odricanje od suvereniteta nad delom teritorije uslov za „severnoatlantske integracije”, onda to znači da se od nje traži da sama potvrdi legitimitet sopstvenog razbijanja. Time bi se, ujedno, zatvorio krug i dobilo naknadno opravdanje za bombardovanje NATO-a. Proizlazi da je „severnoatlantska integracija” Srbije mogućna jedino pod uslovom da se integriše samo jedan njen deo. Dakle, prvo podela Srbije, a potom garancija suvereniteta nad ostatkom teritorije. Drugim rečima, NATO je prvobitno bombardovanjem bez odobrenja UN narušio integritet Srbije da bi je potom kao umanjenu državu integrisao i tako utvrdio sopstveni projekt stvaranja nezavisne države Kosovo. Posmatrano iz ove perspektive, logično je pitanje – šta bi Srbija dobila time što bi postala član vojne organizacije koja ju je samovoljno bombardovala i čijom zaslugom je na njenoj teritoriji formirana druga nezavisna država? >>ceo tekst  
     
  Aleksandar Pavić: Odgovor Goranu Veljkoviću
  Moju argumentaciju protiv smanjenja broja tenkova, makar i zastarelih T-55, g. Veljković je osporio argumentima da nam ti tenkovi "nisu potrebni za ratovanje na Kosovu". Međutim, poenta nije u čuvanju borbenih potencijala samo zarad mogućeg izbijanja sukoba na Kosovu, niti je moj tekst govorio samo o borbenoj gotovosti vezanoj isključivo za Kosovo, jer se razume da naša vojska ne može da se modelira samo po tom pitanju. Mi se graničimo sa sedam država, a imamo i ravničarske predele, gde su tenkovi još uvek i te kako korisni. G. Veljković kaže da nam "klasični sukob zasad ne preti", i tu stvarno zvuči kao i ostali naši "reformski" stratezi. "Zasad" nije kvalifikacija koja unosi spokoj. >>ceo tekst
   
  Goran Veljković: Komentar teksta Aleksandra Pavića "Tenkovi i hulahopke"
  Lično ne mogu da zamerim autoru što otvoreno i direktno nije rekao (plašeći se verovatno) da srpski političari Boris Tadić i Vojislav Koštunica ne reformišu našu vojsku za rat na Kosovu (i to sigurno ne za slučaj zajedničkog dejstva Kosovske gerile i Albanske regularne armije što nam se već desilo 1999) nego za učešće u misijama raznih vrsta u okviru zapadne alijanse. To je suština i cilj svih reformi naše vojske od 2000. do sada. Samo se delimično može shvatiti da je to direktna posledica toga da se i naša država organizuje tako da bude deo 'nečega' u šta treba da se tek uklopi pa da u skladu sa tim izgubi tj. prenese deo suverenosti na 'više instance' - EU. >>ceo tekst
   
  Milan Komar: O fregatama - bez rasprave (Politika)
 

Da li je tokom razdruživanja Srbije i Crne Gore urađeno sve kako treba u deobnom bilansu vojne imovine? I ptice na grani znaju da je ustavna povelja verifikovala vojne nepokretnosti državne zajednice po principu geografske lokacije, a da je pokretnu imovinu trebalo da sankcioniše (nikad doneti) zakon o imovini SCG. Kako je onda pokretna imovina podeljena, potražuje li šta jedna strana od druge? Pitanja su mnogobrojna i ovih dana aktuelizovana, ali samo je jedan odgovor: o tome nije bilo rasprave jer nije bilo zakona. Svi ostali dokumenti (državni ili vojni), poput odluka, naredbi, ugovora i sličnih ovlašćenja na određeni način bi se rugali ozbiljnosti jedne države. >>ceo tekst

   
  Aleksandar Pavić: Tenkovi i hulahopke
  Više puta u poslednjih nekoliko meseci je, za mandata prethodnog Ministra odbrane Stankovića, najavljivano smanjenje broja tenkova Vojske Srbije. Tako je, iz samog Generalštaba, general-major Dragan Kolundžija u aprilu najavio smanjenje njihovog broja sa 1.000 na «manje od 250», obrazlažući to već dobro poznatim razlozima «veće efikasnosti». Po rečima generala, što je prenela i Beta i strane agencije, većina tih tenkova je «neupotrebljiva i zastarela». Kako se najavljuje, tenkovi će biti prodati na tenderu kao staro gvožđe, dok bi jedan manji broj bio zadržan kao rezerva za delove. >>ceo tekst
   
  Miroslav Lazanski: Ekselencija na školskom času (Politika)
 

Jer, nedavni nastup američkog ambasadora Majkla Polta u Trećoj beogradskoj gimnaziji, ne znam da li je to bio nekakav školski čas ili ne, tek ambasador je bio vrlo direktan i bez diplomatskog uvijanja. Kao što i treba prema deci, jer ona najviše i cene iskrenost. Naime, njegova je ekselencija otvoreno rekla beogradskoj deci da SAD podržavaju otcepljenje Kosmeta od Srbije, i „da je on malo razočaran retorikom nekih zvaničnika ove zemlje i da su ti komentari oko toga utoliko više razočaravajući što mi nismo nikada, kada je u pitanju Srbija, koristili takav rečnik”. Možda rečnik nisu, ali bombe jesu, tek deca su ambasadoru postavila pregršt vrlo preciznih i logičnih pitanja. Dečja lica bila su ozbiljna, deca ekselenciju nisu nimalo štedela. Tek poneki profesor se nasmešio, ali tako i treba, domaćinski. >>ceo tekst

   
  Goran Veljković: Utva važna Srbiji kao i NASA Americi
 

Šta može naša avioindustrija danas - Koliko je bitno ulaganje u avioindustriju - Kako domaćom pameću izgraditi hi-tec armiju koja će voditi tehnološki i jeftin rat - Kada će domaći stručnjaci početi da rade u svojoj zemlji i za svoju zemlju - Da li će po prvi put u srpskoj istoriji umesto srpskih mladića ratovati proizvodi srpske namenske industrije. Svi ratovi vođeni od strane zapadnih saveznika u zadnjih deceniju ili više su u prvi plan izbacivali avijaciju koji služi da slomi neprijatelja i da omogući pešadiji da formalizuje pobedu koju je avijacija već postigla. >>ceo tekst

   
  Miroslav Lazanski: Tako to rade Bugari (Politika)
 

Bugarska ima oko osam miliona stanovnika i vojni budžet od oko 650 miliona dolara. Približan broj stanovnika i vojni budžet ima i Srbija, ali sa skoro dvostruko manjim brojem pripadnika oružanih snaga. Naravno, bezbednosni izazovi Bugarske i Srbije ne mogu se ni porediti. Naime, Sofija je uspešno valorizovala članstvo u NATO-u, koji je u međuvremenu zaboravio na građane Bugarske, inače muslimanske veroispovesti, koji su u prethodnom socijalističkom sistemu morali u masovni egzodus u Tursku. Srbija, i pored svih potpisanih vojnih sporazuma sa SAD, te sporazume na strateškom političkom planu nije „naplatila”. Barem ne kada je reč o Kosmetu. >>ceo tekst

   
  Andreja Savić: Patriotski protektorat (NIN)
  U zemljama poput naše nema apsolutne nacionalne bezbednosti. Stoga, u strategiji svake nacionalne bezbednosti ključno pitanje je: u kojoj meri se treba odreći atributa nacionalne bezbednosti (suverenost, teritorijalni integritet...) u korist međunarodnih bezbednosnih integracija, a da sačuvamo ono što se zove država. U situaciji kada nas NATO 1999. bombarduje grubo kršeći međunarodno pravo i kada se sprema otimanje 15 posto teritorije Srbije, otvara se pitanje: zbog čega im je toliko stalo do obaveštajno-bezbednosnog sistema koji bi bio pod njihovom kontrolom? Da li se sve može pravdati potrebom dovršenja saradnje sa Haškim tribunalom, o kome čak i neki njegovi bivši zvaničnici daju javne izjave da on treba pravnim sredstvima da opravda politiku Zapada vođenu 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije? >>ceo tekst
   
  Boško Jovanović: Anglo-srpska vojska
 

Odmah po demokratskim promenama, na udaru ideološkog dela nevladinog sektora se našla Vojska Jugoslavije, kao institucija koja uz Srpsku pravoslavnu crkvu uživa najveće poverenje naših građana. Nevladine organizacije su odmah počele da lansiraju tezu da smo mi rat protiv NATO-a izgubili zbog slabosti naše oružane sile i da je zbog toga neophodno reformisati oružane snage naše zemlje.Da li je ova teza tačna? U velikoj meri nije. Mi se nismo povukli sa Kosmeta zbog toga što je naša vojska pretrpela velike gubitke već smo mi rat sa NATO-om izgubili zbog odluke Miloševića. >>ceo tekst

   
  Miroslav Lazanski: "Zvezde" su odletele u legendu (Politika)
  Tačno mesec dana posle početka agresije i bombardovanja Jugoslavije 1999. NATO se nalazio pred velikom proslavom 50 godina postojanja i još većim izazovom šta uraditi u ratu protiv Jugoslavije. Da li pojačati bombardovanje i po cenu novih civilnih žrtava i štete, što se sve medijski vraćalo kao bumerang, ili povesti kopnenu ofanzivu pre svega koristeći OVK kao pešadiju? >>ceo tekst
   
  Vjekoslav Radović: Otvoreno pismo američkom ambasadoru Majklu Poltu (Glas Javnosti)
  Vaš napor je, u marketinškom smislu, zaista šarmantan poduhvat u borbi da se preokrene javno mnjenje u Srbiji u korist nezavisnosti Kosmeta, da bi otimačina delovala "demokratskije". Ispada da ste nas i bombardovali samo zato što nas volite! Vaš pretpostavljeni gospodin Danijel Frid prethodno je izjavio da se javno mnjenje u Srbiji menja u Vašu korist. Zaključio je to samo na osnovu jednog teksta u "najstarijem" i "najuticajnijem" listu na Balkanu. Zar dan u Stejt departmentu, zaista, počinje sa Politikom, a Vaš čitanjem pisama u Glasu javnosti? Svaka čast! >>ceo tekst
   
  Miroslav Lazanski: Engleski pacijent (Politika)
  Potpukovnik Mirko Pohulek tek što je otišao u penziju kao oficir Vojske Srbije a već radi u ambasadi Velike Britanije u Beogradu, u odeljenju britanskog vojnog izaslanika. Transfer dostojan divljenja, koji će sigurno ući u anale vojnodiplomatskih odnosa. Naime, potpukovnik Pohulek radio je do 25. decembra prošle godine u Odeljenju za veze sa inostranim vojnim izaslanicima u Srbiji. To odeljenje, nije nikakva tajna, zapravo je deo vojne obaveštajne službe Srbije. Rad sa stranim vojnim izaslanicima je takav, to je u opisu radnog mesta i to, naravno, znaju i stranci. Svi međusobno, na koktelima i izvan njih, kulturno razmenjuju vizitkartice, svi znaju ko koga „pokriva” i zašto, jedni drugima se kulturno smeše, još više se smeše njihove žene. >>ceo tekst
   
  NIkola Simićević: SRBIJA I NATO: nasleđe prošlosti i budućnosti
  U tom smislu pred Srbijom postoje samo dve alternative – jedna je održavanje i unapređivanje partnerskih odnosa sa NATO–om što podrazumeva i njenu postepenu integraciju u tu organizaciju, i druga – antagonizam sa NATO paktom što nužno dovodi do međunarodne izolacije Srbije uz povećanje opasnosti njenog teritorijalnog cepanja, a što bi imalo katastrofalne posledice po ekonomiju i ukupni društveni život u Srbiji. U ovom trenutku neophodno je povesti vrlo aktivnu javnu raspravu po pitanju odnosa Srbije i NATO pakta. No, kao i obično, stručnost se neće mnogo pitati. Poslednju reč daće srpski političari. >>ceo tekst
   
  Marijana Milosavljević: Vojska Srbije: Utapanje u Atlantiku
  Evo kako zagovornici brane neophodnost našeg učešća u mirovnim operacijama širom planete: "Danas, nažalost, kod nas ne postoji dovoljna svest o tome koliko je važno preći iz grupe zemalja koje su konzumenti bezbednosti u grupu država koje su izvoznici bezbednosti. To je velika stvar. Kad pređete u ulogu zemlje koja obezbeđuje mir u svetu vi ne samo što dobijate na ugledu, već postajete i partner, što je važno. To partnerstvo se na međunarodnom nivou izuzetno ceni. Koliko god ljudi da pošaljete - vod, četu, imaćete veće međunarodne koristi od bilo kakve izjave političara", kaže pukovnik Petar Ćornakov, načelnik Centra za mirovne operacije u intervjuu "Evroatlanskoj reviji", čije tekstove odobrava Odeljenje NATO-a za javnu diplomatiju. >>ceo tekst
   
  Miroslav Lazanski: Knjigom na knjigu: naša nacionalna bezbednost (Politika)
  Ne bi bilo fer da siroti Pohulek sada bude kriv za sve. Nije on doveo britanske generale za savetnike u Vojsci Srbije, nije ih on smestio u Ministarstvo odbrane Srbije, nije ih on dovodio na analize borbene gotovosti jedinica Vojske Srbije, što je nečuveno i skandalozno, jer to je u svakoj armiji na svetu najstrože čuvana tajna, tajna koja se ne otkriva ni najbližim vojnim saveznicima. Amerikanci, tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. sa svojim saveznicima, uopšte nisu delili obaveštajne informacije, čuvali su ih za sebe. Pre nekoliko godina u Pentagonu je otkriven špijun koji je radio za Izrael. Unutar NATO-a nijedna armija nije potpuno otvorena za druge armije u pogledu obaveštajnih podataka. Tačno se zna do kojeg nivoa može ići saradnja na tom planu.>>ceo tekst
   
  Dušan Tubić: "Da" partnerstvu, "Ne" u NATO
  Inferiornost, mazohizam i vlastoljublje naše političke elite srozavaju Srbiju do kraja. Neobjektivna, korumpirana i podeljena intelektualna elita, zajedno sa nesposobnom političkom elitom koja ne zna ni šta su nam osnovni nacionalni interesi, vode novim porazima. Današnji političari će, poput Miloševića, da se malo “opiru i dure”, pa će na kraju sve prihvatiti. Neki neće čak ni to uraditi. Tako se ponavlja scenario da za ogromne ustupke koje smo činili, ali činimo ih i sada, nismo dobili ama baš ništa! >>ceo tekst
   
  Glas Amerike: Sve veći broj  evropskih zemalja preispituje svoje učešće u NATO
 

Prema anketi javnog mnjenja nedavno sprovedenoj u Americi i 12 zemalja Evrope,  podrška NATO dobija na snazi u SAD, ali opada u Evropi. Džon Glen, direktor za spoljnu politiku u nemačkom Maršalovom fondu koji je sproveo anketu, kaže da je podrška NATO u Evropi od 2002. do 2006. opala sa 70 na 55 odsto. “Ono što je veoma uznemiravajuće jeste činjenica da je najveći pad popularnosti NATO zabeležen u zemljama koje su ranije smatrane  jakim partnerima u NATO, kao sto su Nemačka i Turska. Najveći pad popularnosti je registrovan u Nemačkoj gde je podrška pala sa 74 odsto  2002.  na sadašnjih 56 odsto. Po prvi put je podrška NATO veća u Francuskoj nego u Nemačkoj.“ >>ceo tekst

   
  Ivana Miloradović: Saradnja armija Srbije i SAD (BBC)
  "U ovom trenutku, na Balkanu nema nikoga ko nije američki saveznik ili ne tvrdi da to jeste, osim Srbije. Zato Amerikanci pokušavaju da i nju uključe u saveznički tabor i obezbede čvrsto i dugoročno savezništvo . Srbija zaista želi da se uključi u NATO i Amerika želi da joj pomogne da izradi vojni okvir, koji bi joj to članstvo za par godina omogućio. Možda bi mogli da govorimo i o američkoj pomoći prilikom učlanjenja u Evropsku uniju. Nema sumnje za nas Evropljane da je srpsko prisustvo u evropskom i u NATO taboru dugoročna prednost za sve nas", ocenjuje za BBC bivši urednik vojnog časopisa Džejns vorld armiz (Janes World armies) Čarls Hejman. >>ceo tekst
   
  Aleksandar Brkić: Puzeći globalni holokaust
  Kada je ne tako davno gospodin Nenad Prokić izjavio da će “Srbija biti moderna država, pa makar i bez Srba”, ispunjen taštom užurbanošću u stvaranju nove Srbije, možda i nije bio svestan koliko je bio u pravu. Prema priznanju NATO (1) pakta, širom Kosova raspršeno je devet tona osiromašenog uranijuma, plus tri tone u Republici Srpskoj i još neutvrđena količina kao posledica opcionog korišćenja penetratora od uranijuma u krstarećim raketama koje su padale po svim većim gradovima u Srbiji. Postojećim ciframa treba dodati izjavu ruskih eksperata da je zapravo bačeno 90 tona. >>ceo tekst
   
  Đorđe Vukadinović: Izvinite što ste nas bombardovali
  Stranci su, verovatno, u početku bili malo iznenađeni, ali su lako i rado prihvatili po njih povoljnu i opravdavajuću interpretaciju, koja se, uostalom, dobro uklapala u već postojeći obrazac njihovog javnog mnjenja, kao i vizuru uticajnog dela srpskog nevladinog sektora. Tako je «medjunarodna zajednica» nastavila sa starim pritiscima i novim zahtevima – od Haga, preko Međunarodnog monetarnog fonda, do Kosova – koji su, i pored nesumnjivo dobre volje srpskih vlada, sve teže mogli biti ispunjeni. Pri tome je stvoren ključan i potencijalno tragičan zaplet:   kao vrhunsku nagradu za sve, iz ovih ili onih razloga bolne i teško ispunjive političke i ekonomske uslove, medjunarodna zajednica nudi «ubrzan pristup evro-atlanskim integracijama», koje bi (naročito u svom «atlanskom» delu) za Srbe, nakon svega što se dešavalo na relaciji Srbija-NATO tokom devedesetih godina, u najboljem slučaju, mogle biti privlačne samo kao instrument i pomoćno sredstvo za ostvarenje nekog od strateških nacionalnih ciljeva. I to nema nikakve veze sa, dakako, neophodnim «okretanjem ka budućnosti» i «oslobađanjem od Miloševićevog nasleđa». >>ceo tekst

  Mirjana Andjelković Lukić: Hemijski rat protiv Srbije - sedam godina kasnije
  Beograd je jedina evropska prestonica, koja je tokom svog postojanja bombardovana više od četrdeset puta. Svaka sila koja se spremala u ratni pohod na Evropu ili Rusiju, uvek je žestoko udarala po Beogradu. U prošlom veku Beograd je više puta bombardovan. Bombardovali su ga Austrougari, Nemci i ''saveznici'' - angloamerikanci. ''Savezničko''   divljačko bombardovanje Beograda i ostalih većih gradova u Srbiji na Vaskrs 1944. god., bilo je veoma surovo i nikad do kraja rasvetljeno po broju žrtava. Isti zločinački potpis je Beograd, kao i cela naša domovina, ponovo osetio pre sedam godina, 24. marta 1999.god. u trajanju 78 dana neprekidnog bombardovanja. Rane tog bombardovanja dugo ćemo lečiti i možda nikad nećemo uspeti potpuno da ih izlečimo. >>ceo tekst

  Dragoslav Rančić: Šta nam nudi NATO?
  Američki državni podsekretar Nikolas Berns izjavio je nedavno u Vašingtonu - na sastanku sa predstavnicima Albanije, Hrvatske i Makedonije - da će NATO uskoro otvoriti u Beogradu kancelariju za vezu. On je to ocenio kao ,, ohrabrujući događaj, ako se ima u vidu intervencija NATO u Srbiji za vreme Miloševićevog režima”. Dodao je ono što stalno čujemo: Srbija i Crna Gora neće moći da uđe u Partnerstvo za mir i kasnije u NATO dok ne izruči Ratka Mladića Hagu. >>ceo tekst

  Mirjana Anđelković Lukić: Srbija na pravcu puteva nafte i VIA MILITARIS , danas Koridora 10
  Koridor 10, žila kucavica Evrope, najkraći put koji spaja njen sever i jug, vijuga moravsko-vardarskom dolinom. Posedovanje tog značajnog pravca, je i sreća i zla kob. Sreća u miru, zla kob u mutnim vremenima. Ovaj vojni put, VIA MILITARIS , kako su ga stari Rimljani zvali, velikim delom prolazi sredinom Srbije. Oduvek je bio cilj raznih osvajačkih vojski, koje su tutnjale njime, pljačkajući i ugnjetavajući okolno stanovništvo. San svih zavojevača bio je i ostao zaposedanje ovog ratnog puta, koridora 10, kako ga danas nazivaju. Plodnom moravskom, a zatim vardarskom dolinom, vijugaju jedan uz drugi, drumski i železnički put, kojim mogu da se prevezu   veliki ratni, ali i drugi tovari.
 
Povezane rubrike
  Kuda ide Srbija?
 
   
 
Raniji tekstovi u rubrici Srbija i NATO
  Branko Radun: Srbi kao "krajisnici" NATO-a? (13.12.03.)
Mile N. Tankosić: Partnerstvo za mir: ni partnerstvo ni mir (komentar na tekst Časlava Koprivice)
Časlav D. Koprivica: Od koga bi nas stitio NATO?
Pedrag Stamenkovic: Srbija pred izazovom "evroatlantskih integracija (4.11.03.)
   
  Svi tekstovi u rubrici Srbija i NATO
   
   
 

Klub prijatelja Nove srpske političke misli   

NSPM Analize



Brojevi se mogu nabaviti u knjižarama Medija Centar i Plato. Cena pojedinačnog primerka NSPM Analiza je 250 din, a godišnja pretplata na je 1200 din.

Edicija "Politički život"

Slobodan Antonić Gutanje žaba

Mario Brudar: Nada, obmana, slom na engleskom jeziku: Mario Brudar: Hope, delusion, collapse - The Political Life of Serbs in Kosovo i Metohija (1987-1999).

Knjige možete kupiti u prostorijama NSPM u Dečanskoj 8 (tel: 3231 206, sredom od 12 do 16 h i petkom od 14 do 17 h) i u knjižarama Plato i Krug komerc.

Posebna izdanja


Vojvođansko pitanje

  Naručite!

Cena jedne sveske:
450 din
. + troškovi slanja pouzećem

(posebna izdanja možete naručiti i na način opisan u pretplati)

Žiro - račun NSPM
205-38371-17


Adresa NSPM:
 IIC NSPM
Terazije 38/II, Beograd