Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: Prikaz knjige: O karakteru i mentalitetu Rusa. Zbornik radova priredio Dobrilo Aranitović, Beograd, 2008., str. 352.

 

 

Radomir Đorđević

Fenomenologija ruske duše (1)

Prikaz knjige: O karakteru i mentalitetu Rusa. Zbornik radova priredio Dobrilo Aranitović, Beograd, 2008., str. 352.

Ova knjiga spada u jednu vrstu antologija filozofskih tekstova. Cilj predavača je bio da predstavi ruske mislioce u njihovim pokušajima da rešavaju pojedine filozofske probleme za koje se može reći da spadaju u najsloženije već zbog same činjenice da je reč o sintezama najvišeg reda. Naslov kao i podnaslov knjige ukazuju na komplekse problema koji imaju neobično mnogo aspekata. Osim toga, problemi kojima su se bavili ruski mislioci u svojim radovima, tradicionalno pripadaju disciplini koja se naziva filozofija istorije, za koju su mnogi, dosta naivno mislili da je završila svoj vek. Ali, boginja Klio i ovde je iznenadila ljude koji su odveć suviše verovali u svoje sheme i opšta objašnjenja stvarnosti.

Na istorijskoj sceni se javljaju razni narodi, pri čemu neki na njoj ostaju duže dok su neki ostajali kraće, ili toliko kratko da o njima malo znamo. Oni koji ostaju duže formiraju države, carstva, menjaju granice u kojima žive, a menjaju se i sami i to nužno. Uzrok tome je što se istorijski proces može uporediti sa nekom grandioznom bujicom, smenjuju se periodi ratova i mira, ali gotovo neprekidno se zapažaju krvave drame u kojima iščezavaju ne samo pojedinci već i čitavi narodi. Za one koji nastoje da proniknu u logos istorijskih tokova koji su istovremeno veličanstveni i zastrašujući, javljaju se brojna pitanja, kao što je pitanje različitih sudbina naroda tokom vekova. Neki brzo silaze sa istorijske scene ne ostavljajući vidljive tragove u razvoju čovečanstva, dok drugi opstaju kroz vekove pružajući doprinose i to u različitim sferama društvenog razvoja.

Razlike među plemenima, narodima, nacijama, dakle, postoje, ali centralni problem jeste njihovo objašnjenje u filozofiji, nauci, umetnosti i svakodnevnom životu. O tome su razmišljali mnogobrojni stvaraoci krećući se u svojim pokušajima od raznih rasističkih koncepcija do onih naivnih da su pojmovi narod i neka njegova specifična obeležja, ili pojam nacija, manje ili više zastareli. Istorijski događaji, naročito u XX veku, pokazali su sve opasnosti koje proističu iz takvih ekstremnih koncepcija. U prvom slučaju, socijalna mitologija koja je nastala i naročito negovana u Nemačkoj, postala je tako velika i razorna snaga da su bile neophodne godine da se nemačka vojska porazi na bojištima Drugog svetskog rata. Pri tome ona nije potpuno uništena jer, kako vidimo, u Izraelu još uvek ima nacista. S druge strane, stvaranje internacionalne države SSSR, koju su činile stotine nacija i plemena, jasno su pokazale da se istorijske tradicije naroda ne mogu prenebregavati, niti «ukidati», da se narodi i nacije ne mogu «slivati» u jednu jedinstvenu celinu i td.

Za kretanje tim istorijskim stranputicama koje su odnele milione ljudi (Holokaust, koncentracioni logori i td.) nisu toliko odgovorni mislioci koji su, vođeni teorijskim pobudama, nastojali da ustanove razlike među narodima i nacijama, nego armije najamljenih poluintelektualaca podstaknutih od strane stupidnih, pa i bezumnih političkih vođa koji su u tome videli jedinu šansu da se dokopaju vodećih poliožaja u društvu. Prevarićemo se ako mislimo da se ta igra na istorijskoj sceni završila i da su izvučene neke pouke iz tragedije Drugog svetskog rata. Armije istorijskih aktera, poludemonskih ili demonskih priroda, ne iznedruju samo totalitarni režimi, nego i oni u kojima postoje bar nominalno demokratske institucije. Iskustva iz naše zemlje dovoljno su zastrašujuća da bismo smeli da izbegavamo probleme o kojima je ovde reč, kao ljudi čija je struka filozofija, nauka ili umetnost- ma koliko da su ti problemi složeni, zamršeni ili nejasni. Reklo bi se da ove probleme postavlja sam život.

Priređivač je izabrao tekstove nekolicine filozofa koji su se afirmisali još u carskoj Rusiji i docnije u rasejanju u zemljama u kojima su živeli- Berđajev, Višeslavcev, Loski, Nikolaj Trubeckoj, Ivan Iljin. Ostali tekstovi potiču od pisaca različitih struka među kojima dominiraju filozofi i književni teoretičari savremene Rusije. Priređivanje je stvar autorskog opredeljenja, te primedbe zašto nije uvršćen još neki tekst ne bi bile umesne. ono što je bitno jeste da se u tekstovima sa kojima se susrećemo u ovom zborniku, nalazi gotovo ceo spektar problema, manje ili više uspešno prkazanih, razmotrenih ili datih u nagoveštajima na podsticajan način.

Karakter i mentalitet Rusa, ili, kako su pojedini pisci često naslovljavali svoje radove, «duša Rusije» ili «ruska duša», rezultat su velikog broja komponenata koji su se tokom vekova kombinovali na različite načine. Usled toga, zadatak stručnjaka jeste da te činioce ustanove, da ispitaju raznovrsne međusobne uticaje tla i istorijske sudbine naroda i nacija koje su naseljavale i naseljavaju današnju teritoriju Rusije. Ovde nije moguće eliminisati rasprave, počevši od onih o uticajima tzv. geografskih faktora pa sve do onih u vezi sa tzv. velikim ljudima. Stvar se komplikuje još i time što se u tim raspravama često koristila terminologija nedovoljno određenog značenja ili pak neodgovarajuća- terminologija koja je imala i ima često, ako ne i pretežno ideološke i političke konotacije koje ometaju ozbiljne teorijske pristupe. Ovi problemi, kao što sam napomenuo, spadaju u najopštije filozofske probleme, a njihova rešenja spadaju u sinteze najvišeg reda, ali i sinteze u kojima se najčešće možemo prevariti u svojim nalazima.

Iz golemog opusa Berđajeva, priređivač je s pravom odabrao dva teksta: «Duša Rusije» i «O vlasti prostora nad ruskom dušom». Naslov prvog teksta već zaslužuje podrobniji komentar koji se ovde ne može davati. Neko vreme je ovaj naslov bi čest i u zapadnoj literaturi. Naslovom drugog teksta Berđajev je pokrenuo čitav niz pitanja u vezi sa veličinom ruske države i dalekosežnim uticajem tog činioca. Taj problem nipošto nije nov. Važne priloge razmatranju tog problema dali su veliki ruski istoričari poput Sergeja Salavjova i Vasilija Ključevskog.

Kao i obično, u tekstovima Berđajeva ima dosta uspešnih generalnih zapažanja, štaviše, rekao bih, položene su osnove za jednu karakterologiju Rusa. Berđajev je nastojao da temelji svoje stavove na najširoj osnovi istorijskog iskustva. Ima neke sličnosti između građenja karakterologije Rusa koje je ovaj filozof izvodio i pokušaja našeg filozofa Vladimira Dvornikovića, s tom razlikom da je ovaj drugi navodio obiman materijal od narodnog stvaralaštva do egzaktnih disciplina.

Treći prilog u ovoj zbirci je jedno predavanje Borisa Višeslavceva nađeno u njegovoj zaostavštini koje je ovaj filozof održao u Rimu 1923. godine. U tom predavanju filozof nastoji da objasni sebi, ali i javnosti zapadnih zemalja prirodu ruske revolucije. O strahotama građanskog rata i revolucije, u zapadnim zemljama se tada nije dovoljno znalo, štaviše, ona je u nekim krugovima pobudila veliku nadu, pa su, tako, neki istaknuti intelektualci išli da le lično uvere u taj tzv. veliki eksperiment, kako se tada govorilo. Težište razmatranja u predavanju Višeslavceva bio je pokušaj tumačenja rušilaštva ispoljenog u revoluciji i košmaru građanskog rata koji je trajao godinama, «ruskog bunta» na koji su upozoravali kao na opasnost.Ovaj pisac se služio analizom jedne bajke o Iliji Muromcu, legendarnom junaku koga knez Vladimir greškom nije pozvao na gozbu. to je do te mere pobudilo junakovu srdžbu da je sa svojim ljudima krenuo na kneza razarajući sve pred sobom uključujući i ono što je do tada bilo sveto.

Posle ovoga, sledi tekst Dimitrija Lihačova, kod nas poznatog po spisima iz rane vizantijske i ruske duhovne tradicije. Ovaj pisac inače spada u najobrazovanije intelektualce svog vremena, prošao je sve golgote logora, ali je zadržao naučna merila. Njegova izvođenja se odlikuju izvanrednom objektivnošću koja je začuđujuća usled toga što je stvarao u vremenu koje je obeleženo čudovišnim pritiscima raznih vulgarnih ideologija. «Ruski bunt» je ovaj pisac tumačio iznutra, on nije bio emigrant. Njegovi stavovi su usmereni protiv različitih mitova o Rusiji kao delu sveta potpuno različitom od ostalih. Pisac se bavi nekim posebnim karakteristikama Rusa i Rusije pri čemu ih tumači posebnošću uslova. Po njegovom mišljenju je Rusija deo Evrope i na tome on posebno insistira. Lihačov i na potrebu menjanja izvesnih crta u karakteru Rusa, npr. maksimalizma različite vrste na koji je ukazivao još i Dostojevski.

Nakon ovoga, slede tri teksta: fragment iz knjige Nikolaja Loskog- «Karakter ruskog naroda», članak Nikolaja Trubeckog «O tiranskom elementu u ruskoj kulturi» i članak Ivana Iljina «Kakvim crtama ruskog karaktera treba pripisivati veličinu ruske države». Ovi filozofi razmatraju iz različitih perspektiva prošlost i perspektive Rusije. Njihovi opšti pogledi su različiti, ali su razmatranja u mnogome komplementarna, što je ovde i bitno.

Radovi koji slede u ovom zborniku su iz pera filosofa, istoričara i književnih teoretičara Rusije naših dana. Tematski, po pristupu i materijalu koji je bio osnova za izvođenja, oni su vrlo različiti, reklo bi se i po nivou u nekim slučajevima. Ovo poslednje se može razumeti ako se podsetimo da se u Rusiji tek negde od kraja 90-tih godina 20.veka započelo šire upoznavanje tekovina evropskih, američkih i drugih naroda. Usled toga, pojedini autori katkad nekritički koriste tekovine nekih zapadnih autora, precenjujuči ih, ili preuzimaju neke već prevaziđene metodološke principe tumačenja duhovnog nasleđa.

Dva autora, Butenko i Kolesničenko, u svom radu, bave se problemom mentaliteta Rusa u vezi sa evroazijstvom, obnavljajući, na izvestan način, rasprave o evroazijstvu koje je, kako je mnogima izgledalo, završilo svoj vek još krajem dvadesetih godina 20. veka. U narednom tekstu Leonid Milov raspravlja o uticaju klimatskog faktora na mentalitet ruskog seljaka. Važno je što je ovaj pisac pokrenuo raspravu o uticaju geografskih faktora na istorijske procese, ali ne u smislu jednostranog geografskog determinizma. Ali pogrešan je njegov stav da je o tim faktorima ozbiljno započelo umovanje tek od vremena francuske revolucije. O tim faktorima raspravljalo se još od vremena drevnih grčkih filozofa, geografa, a važne rasprave vođene su kroz stoleća. Vladimir Babuškin u svom radu raspravlja o mentalitetu ruskog seljaštva u doba carizma i u periodu posle revolucije. Rad sadrži značajna zapažanja. Sergej Borisov razmatra simbole smrti u ruskom mentalitetu. Vladimir Brjušinkin u radu pod naslovom „Fenomenologija ruske duše“ bavi se opštim karakteristikama Rusa. I sam naslov ovog zbornika s pravom je dat prema naslovu ovog rada. Vladimir Kantor u ovom zborniku jedini ima tri rada. On je, kao književni teoretičar, razmatrao probleme odnosa karnevala i zloduhosti, prirodu „karamazovštine“ kao simbola ruske stihije, kao i problem da li se menja ruski mentalitet. Igor Pantin raspravljao je o činiocu nacionalnog mentaliteta i fenomena „zapadnjaštva“ u ruskoj kulturi, Viktor Šapovalov pisao je o modelu ispitivanja humanističkih znanja u vezi sa likovima u ruskoj književnosti i istoriji. Aleksandar Panarin razmatrao je pitanje mentaliteta u procesu modernizacije. Istom problemu posvećen je i rad Ilje Gerasimova. Viktor Makaren u svom radu bavio se ruskim političkim mentalitetom, a Georgij Gačev, inače Bugarin, rođen i odrastao u Rusiji, osećajući se kao Rus, u svom radu pod naslovom „Mentalitet ili nacionalni kosmopsihologos“ iznosi niz zanimljivih ideja o tipovima razmišljanja Rusa u odnosu na Evropljane. Poslednji rad u ovom zborniku je rad A.G. Starceva pod naslovom „Ruski nacionalni karakter“. Na kraju su beleške o autorima, i reč priređivača.

U ovom zborniku izneto je mnoštvo veoma važnih zapažanja, ali i nedovoljno potkrepljenih stavova. Međutim,, bez obzira na ovo poslednje, zbornik radova o kome je ovde reč, potstaći će, bez sumnje, i kod nas važne rasprave među filozofima, naučnicima različitih struka, umetnicima, bogoslovima, ali i šire javnosti.

Fusnote:

1. izlaganje u Ruskom kulturnom centru ,«Ruskom domu» u Beogradu 27. maja 2008.

 

 

 
 
Copyright by NSPM