Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: Kosta Čavoški, Makijaveli, Orpheus, Novi Sad 2008.

 

 

Borivoj Rašuo

Prikaz knjige: Kosta Čavoški, Makijaveli, Orpheus, Novi Sad 2008.

Kada se značajan autor, kakav je svakako profesor Kosta Čavoški, odluči da o nekom napiše monografski spis, a ovde je reč o Nikolu Makijaveliju, to svakako upućuje na ozbiljnost ovakvog poduhvata. I elementarni uvid u ovu studiju otkriva da je reč o jednom od najozbiljnijih i najoriginalnijih pristupa Makijavelijevoj misli, bez koga nije moguće zamisliti moderno mišljenje o politici i državi.

Kao što je Makijaveli nezaobilazan u razmatranjima o politici, jednako tako knjiga Koste Čavoškog biće nezaobilazna u oceni dela ovog utemeljivača moderne političke misli. Ona se može smatrati originalnim delom o prirodi politike, njenim usponima i padovima, njenim dometima i ograničenjima, ali i predstavljati bitan doprinos teoriji države i prava – teoriji politike.

Koliko je Makijaveli važan za moderno utemeljenje misli o politici, autor pokazuje time što nakon obimne argumentacije zaključuje: „Ono po čemu se Makijaveli zaista odvajao od mišljenja ostalih pisaca vladalačkih ogleda bilo je korišćenje tradicionalne forme za saopštavanje novih pogleda“ (str. 52). Od tih novih pogleda svakako je najvažniji onaj koji se tiče odnosa morala i politike. To je, za razliku od ranijih pogleda koji su bili u zoni metafizike, idealizovanih predstava o politici ili pak hrišćanskih uvida u odnos morala i politike, bio realističan pogled sa svim brutalnostima koje je taj realizam mogao imati u praktičnoj politici. „Makijaveli razdvaja politiku od bilo kakve više svrhe, koju su Bog ili priroda usadili u nas“ (str. 52), navodi Čavoški reči Džozefa Femija i nastavlja: „Makijaveli se bavio stvarnom istinom o čoveku i svetu politike u kojem on živi i, što je još važnije, ta svoja smela otkrića saopštava sa velikom odvažnošću ... I dok svi ljudi, izuzev Makijavelijevih novih vladara idu već utabanim stazama, Makijaveli je pošao putem kojim do tada niko nije krenuo, da bi poput smelih istraživača novih mora i nepoznatih zemalja otkrio jednu sasvim novu ideju politike i morala“ (kurziv B. R.) (str. 53).

Čavoški je nastojao da sagleda moralnu dimenziju politike kroz analize stavova autora čije se shvatanje morala u politici uzima kao najvažniji deo u njegovoj teoriji. Najubedljiviju ilustraciju za ovu tvrdnju imamo u odeljku „Proizvedeni učinak kao opravdanje upotrebljenih sredstava“, gde navodi: „Za razliku od uobičajenog moralnog rasuđivanja koje valjanost ili opakost upotrebljenog sredstva procenjuje po njemu samom, Makijaveli isključivo ima na umu njegovu korisnost za vladara i državu“ (str. 254). I dalje: „I pored ovakvog kvalifikovanja ishoda, proizvedenog moralno zazornim i opakim sredstvima, njegovim podvođenjem pod opšte dobro i veličinu i slavu države, Makijavelijev raskid s klasičnom političkom filozofijom ostaje nesumnjiv“ (str. 279).

Obesnaživanjem teze da Makijavelijeva misao počiva na poznatoj maksimi da cilj opravdava sredstva, tumačenjem da je zapravo proizvedeni učinak osnov za opravdanje upotrebljenih sredstava, Čavoški daje doprinos čitanju ovog mislioca. Naivno bi bilo pomisliti da je ovde reč o pukoj inverziji. Naime, radi se o suštinski drugačijem – kvalitativno različitom tumačenju noseće ideje makijavelizma, u šta će se uveriti svaki čitalac.

Čavoški na početku knjige govori o poreklu Makijavelijeve misli i njegovim uzorima. Antički mislilac Ksenofont i njegov antropološki pesimizam predstavljaju najdublju osnovu Makijavelijeve političke filozofije. Međutim, svi ovi uticaji ne umanjuju Makijavelijevu originalnost, zaključiće Čavoški.

Veliku ozbiljnost ovoj studiji daje i to što je autor konsultovao celokupnu primarnu i ogroman deo sekundarne građe o Makijaveliju, pri čemu svaki svoj sud obrazlaže većim brojem argumenata. Knjiga je puna istorijskih fakata, tako da može biti dobar izvor za buduća istraživanja. Ova monografija predstavlja veliku sintezu mišljenja o politici i državi od antičke misli do danas. Rasprave o dobru i zlu, o tome šta je pretežnije, naročito kada se ima u vidu ljudska priroda, kao i rasprave o fortuni, sudbini, karakteru, snazi duha i vrlini, koje ne spadaju u čiste naučne kategorije, pri čemu ih je Čavoški iskoristio kao argumentaciju polaznih premisa o politici, pravu i državi, upotpunjuju ocenu da se radi o vrednom delu, koje će imati karakter prekretnice u srpskoj političkoj i pravnoj misli.

U prilog ovoj tvrdnji navodimo jedan od autorovih zaključaka. „Ovaj izbor“, ističe Čavoški, „između vrline i poroka uvek se vrši na osnovu procene šta kome treba učiniti, u koje vreme i na kom mestu, s tim da je naizmenična promena rukovođena mudrošću, a potkrepljena snagom duha, volje i karaktera. Pri tome su mudrost i snaga uvek neophodni, dok je u pogledu moralne vrline dovoljno da postoji privid da je vladalac ima“ (str. 143). Isto tako, Čavoški izriče jednu od najboljih ocena o biti države, njenom poreklu i svrsi: „Da bi se država odbranila i sačuvala, neophodno je da odgovarajuća sila bude združena s mudrošću. Jedno bez drugoga nije dovoljno, pošto je mudrost bez sile nedelotvorna, a sila bez mudrosti beskorisna (kurziv B. R.). Stoga su sila i mudrost osnova svih dobro uređenih država kako prošlih, tako i budućih“ (str. 286).

Knjiga o Makijaveliju na neki način predstavlja krunu svih dosadašnjih naučno-teorijskih nalaza profesora Čavoškog o politici, pravu i državi, i utoliko se može smatrati njegovim kapitalnim delom. Kao takva ova studija biće obavezna literatura za sve one koji budu proučavali Makijavelijeve misli, ali i sve one koji budu razmišljali o politici, pravu i državi. Ona se može uzeti i kao dobar osnov za obrazovanje ovovremenih vladalaca. Mislim da bi proučavanje ove i sličnih knjiga umanjilo greške koje čine u vladanju. U inače oskudnoj ponudi dela ove vrste kod nas ova knjiga će popuniti prazninu, i na taj način nadomestiti mnogo toga što je sa stanovišta srpske političke misli propušteno – između ostalog i zato što se ona (ta misao) pretvorila u boljim slučajevima u analitiku, često u propagandu, a najčešće skončavala u rđavoj političkoj praksi.

U zaključnom razmatranju u odeljku „Dijabolično učenje o dijaboličnom predmetu“ Čavoški uz stav da kod Makijavelija „uvek ostaje jedan neotklonjivi element amoralnosti i dijaboličnosti“ (str. 282) ističe da je malo ko „primetio da ono što je dovelo do dijaboličnog karaktera Makijavelijeve misli nije toliko njegova amoralnost, koliko priroda predmeta koji je on promišljao“ (str. 282). Čavoški izriče neke ocene koje ga svrstavaju u važnog mislioca politike našeg doba. „Za prost svet nije toliko važno kakav vladar uistinu jeste, nego kakav se predstavlja da jeste“ (str. 284), i dalje navodi: „U tom pogledu ni relativno dobro uređena demokratija nije nikakav izuzetak (misli se na kvarenje i takvih – demokratskih – uređenja), budući da i ona, kao što je to već pokazano, dopušta hipokriziju i licemerje koji podrazumevaju laž, prevaru i pritvorstvo, što je, takođe, makijavelizam u lošem smislu te reči“ (str. 284). I drugi stav: „Uz to svakidašnji ljudi retko veruju u ono što je razborito, a nisu uvek voljni da prihvate ono što je jasno izraženo, pošto logika i jasnoća imaju manju moć nad ljudskim duhovima od mašte i misterije (kurziv B. R.). Ljudi pre svega žele da žive, i to da dobro žive, a ne da razumeju kako se do takvog života dolazi“ (str. 285).

Još jedan nesporni kvalitet ove studije lako je uočljiv. Taj kvalitet se ne odnosi na sadržaj o kome je bilo reči, već se tiče jezika kojim autor taj sadržaj izražava. Reč je o preciznom jeziku, koji uz to neguje sve mogućnosti srpskog jezika u obliku kakav retko danas čitamo. Autor upotrebljava vrlo slikovite termine i precizne pojmove kao npr. zlehud, zarad, zazoran, i na taj način doprinosi lepoti sadržaja. Možda je na ovom mestu umesno uporediti njegov stil sa lepotom pisanja jednog drugog našeg pravnog mislioca – Slobodana Jovanovića, koji je takođe napisao knjigu o Makijaveliju.

Knjiga o Makijaveliju Koste Čavoškog spada u red dela koja svojom vrednošću prelaze jezičke barijere. Zato bi bilo dragoceno da se što je moguće pre prevede i tako postane dostupna stručnoj javnosti izvan Srbije i srpskog jezičkog prostora. Takođe, u eri kompjuterskog potiskivanja knjige, njene zamene elektronskim formama, važno je istaći da se izdavač potrudio da, sadržajno originalnu i važnu, jezički bravuroznu knjigu lepo opremi i time njen doživljaj upotpuni.

Beograd, 25. avgust 2008.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM