Milica Vesković

Prikaz knjige: Pjotr Kuncevič, Legenda Evrope, Clio, Beograd, 2007.

Priča o Evropskoj uniji je nezaobilazna tema savremenog sveta. Države evropskog kontinenta kao ujedinjene prete da od Sjedinjenih Američkih Država preuzmu vodeću ulogu na svetskoj pozornici. Radi toga, ujedinjena Evropa mora da postane sila što je moguće samo ako evropski patriotizam nadvlada patriotizam pojedinačnih država-članica. Da bi se to postiglo, da bi nova otadžbina evropskih naroda postala ozbiljan rival današnjem svetskom lideru, ona mora da ojača, a radi toga „treba zavoleti bar delić te otadžbine“(str. 8). Međutim, „da biste nekog mogli da zavolite, najpre treba da ga vidite i upoznate“ (str. 8).

Prilikom pristupa Evropskoj uniji politika nudi ekonomiju, govori o ujedinjenju tako što upućuje u to „koliko ćemo na tome zaraditi, kakve isplate će dobiti seljaci, kakva će biti prava preduzetnika, šta će da poskupi, kome ćemo da prodamo repu a kome svinje“ (str. 7). S druge strane, protivnici Unije se pozivaju na suverenitet kome preti da bude narušen uspostavljanjem neophodnih supranacionalnih institucija. Postojanje ove dve opcije jeste stanje koje Kuncevič zatiče u svojoj zemlji Poljskoj koja se u vreme kada je pisao ovu knjigu, nalazila pred referendumom za pristup već postojećoj Evropskoj uniji. Radi toga, smatra autor, narod pre svega mora da poznaje ono u šta treba da uđe kako bi se izašlo iz izlizanih fraza i zavolela jedna šira zajednica koju čine narodi različitih jezika, tradicija, vera i kulture. Nova otadžbina ne sme da se temelji samo na obećanjima ekonomskog blagostanja, već ona treba da bude zajednica koja počiva na duhovnom jedinstvu.

Upoznavanje Evrope, njene istorije, umetnosti, poznavanje mitova koji još uvek žive u evropskom duhu i grade ga zajedno sa čitavom galerijom stereotipa, arhetipova i autoriteta, jeste svrha Legende Evrope. Kuncevičev cilj jeste da razvije samosvest evropskog naroda, koja, kao poznavanje vlastitog duha, predstavlja preduslov njihovog emotivnog učešća u zajednici. Prema ovom autoru „ako ne postoji emotivno učešće u bilo kojoj društvenoj zajednici, onda ne vredi u nju ulaziti, ostajati, biti odan, posvećivati joj se“ (str. 11). Na taj način, legenda o evropskom narodu koja otvara njihov duh, može pomoći da, umesto materijalnih poriva, razlog za jedinstvo bude osećaj duhovne pripadnosti i da se tako nova otadžbina, Evropa, izgradi srcem.

Upoznavanje naroda se najbolje postiže poznavanjem njegove istorije. Međutim, prava istorija je nedostupna, ona je krojena od strane učesnika kojima je sreća bila naklonjenija. Mi težimo istini, ali nikada do nje nećemo dospeti. „Politika postaje istorija, istorija legenda, a legenda, pak, služi svima“ (str. 293). Na taj način, legenda, koja, iako predstavlja izraz uverenja ili predubeđenje, predstavlja jedini način upoznavanja duhovnog razvoja naroda. Legendarni početak istorije Evrope, svakako je podario veliku simboliku ovom kontinentu. Princeza Europa koja je oteta od strane Zevsa i žrtvovana kraj vrbe, donela je mudrost, lepotu, nadu i veru u bogove. „Feničanska kraljica, u najvećem mirazu koji se može zamisliti, donela je dar - reč, vlastitu imenicu. Od nje je sve moralo da počne, jer ne može se ni voleti ni mrzeti ono čemu ne umemo da damo ime. Nastala je reč, položen je temelj“ (str. 17/18). Pored imena, ova princeza je donela jačinu, a cveće koje je za sobom rasipala, podarilo je kontinentu lepotu. Ovako obdarena, Evropa je polako počela da stvara prve civilizacije.

Govoreći o prvim društvima, moramo priznati da antička Grčka i Rim predstavljaju osnov kako politike, tako i umetnosti i kulture uopšte. Kontinent je naseljavan različitim plemenima koja su uglavnom dolazila iz Azije, ali i sa Zapada. Međutim, koreni prve civilizacije su svakako koncentrisani u ovim državama koje su izvršile ogroman uticaj na dalji tok istorije. Antička umetnost je vekovima činila uzor svakoj drugoj umetnosti, rimsko pravo se i danas proučava. „U mraku, ili pre u sjaju antičkog primera, formirali su se evropski mentalitet, filozofija, pravo“ (str. 175). Divljenje ovim civilizacijama Kunčevič predstavlja kao jedan od stereotipa koji smo sami izgradili, jer „jednostavno, mi smo želeli da imamo plemenite i lepe pretke, želeli sjajnu Grčku i neokaljani Rim“ (str. 175). Jaka vera u plemenito poreklo, evropski narod je odvela još jednom stereotipu, veri u njihovu nadmoć nad Istokom. Ma koliko da se ova vera u sopstvenu superiornost može opravdati ili ne, ona predstavlja deo identiteta evropskog naroda. Hrišćanstvo za razliku od islama, okrenutost istorijskom svetu za razliku od sveta bogova, u mnogome su odredili dalji tok duhovnog razvoja evropskog čoveka.

Stereotipi koji vladaju, idu pod ruku sa arhetipovima i autoritetima. Ni tu antika nije ostala dužna. Stvarajući Homera, Grčka je za autoritet postavila ratnika čija je odlika surovost i sejanje smrti. Za utehu, žene su imale skromnije ekvivalente oličene u Hipoliti, Atalanti, Pentesileji i idealu ženske lepote Jeleni Trojanskoj. Diktirajući model, antika je dalje uticala na čovečanstvo koje se rukovodilo ovakvim idealom, sve do perioda kada novi uzor postaje Isus Hrist. „Arhetip koji je nudilo hrišćanstvo svodio se na borbu s grehom i sotonom, dakle sa ovozemaljskim svetom“ (str. 192). Međutim, iako oslabljen hrišćanstvom, antički arhetip se ne povlači već dobija samo nove prototipove u književnosti, ali i u stvarnom životu. Na primer, u ženskom svetu „večna ženskost u pobedi, neverstvu i smrti traje kao nedirnuta“ (str. 188). Nakon Afrodite, Jelene, ne smemo zaboraviti Anu Karenjinu čiji tragičan prototip može da bude kraljica Kartagine Didona. „Po pitanjima ljubavnih izbora kakve veze je bilo kad imao moral?“ (str. 188.), možemo zaključiti nakon upoznavanja ideala kojima su se vodile žene od antika pa do danas.

Ideal zavodnice, međutim, nije bio prisutan samo kod žena. Muškarci imaju svog Don Žuana koji je u kasnijim godinama razbio okove tradicije i postavio ideal ljubavnika. Ovakvom uzoru teško da bi bilo koji Evropljanin odoleo. Vođen pomenutim autoritetima, evropski narod možda s pravom predstavlja izazov za narode drugih kontinenata. Međutim, u periodu kada se pojavio Don Žuan, javnjaju se i drugi arhetipovi koji postavljaju standarde. Tu su Don Kihot, Hamlet i Faust koji „do te mere žudi za vlašću i mudrošću da je čitavo novo doba definisano nazivom „faustovsko doba“ (str. 196). Usled toga što Faust đavolu prodaje dušu zarad večne mladosti, mudrosti i moći „faustovski ideal je suprotan hrišćanskom, koji se zasniva na osećanju mere u svemu. Faust ne poznaje takva ograničenja, on je simbol epohe u kojoj padaju i ruše se sve fizičke i intelektualne barijere. Faust je otac napretka, Marksa, Junga, Ničea, termonuklearne reakcije i teorije haosa. Istovremeno, i simbol povratka mladosti, odnosno sticanja moći i čuvanja posedovanja znanja i mudrosti“ (str. 201).

Moramo priznati da se ponosimo prihvaćenim autoritetima koji su, pomalo izazovni ili čak i moralno nestabilni, ipak dosta privlačni i moćni. Istorija evropskog arhetipa koja se ispisuje borbom vojnika i ljubavnika, do v odi do toga da je „vojnik najuspešniji ljubavnik i najveći stvaralac mašte.“ (str. 206) Teško da bilo ko ne voli Ahila, Don Žuana ili Fausta u sebi. Pri tome, Evropa ne oskudeva ni u moralno uzvišenim autoritetima koji simbolizuju pravdu posmatranu sa različite strane. Setimo se Jovanke Orleanke, Isusa ili Sokrata koji, uprkos nepravednosti presude, ispija otrov zarad poštovanja zakona i države. Međutim, evropski moral nije iznad zakona. U tom pogledu, setimo se suđenja Žilu de Reu, koji je bio drug Jovanke Orleanke, vitez-junak, veliki aristokrata, francuski maršal, ali istovremeno, perverznjak i zločinac, sadista, koji je usmrtio veoma mnogo otete dece. Žil de Reu je takođe deo evropske tradicije, kao i Drakula Tepeš i Elžbjeta Batori koja se kupala u krvi.

Pružajući standarde ponašanja, svako je na svoj način obeležio evropski duh. Međutim, „legenda Evrope ne može da prođe bez francuskih sireva i vina, italijanskih makarona, čeških knedlički ili engleskog sosa od metvice. Nju čine Šekspir i Mata Hari, Edit Pjaf, krstaški ratovi, Platon i skandinavske sage, ali i francuski žablji bataci ili portugalske sardine i vino porto.“ (str. 300). Usled toga, Kucevič ne propušta da govori o običajima raznih naroda, načinu ishrane, koji često bivaju začuđujući, ali i zadivljujući za druge narode. Zajedno sa lepotom gradova i ulica, uzvišenošću reka i planina, kao i mitskim predanjem kojim je narod zakićen, običaji predstavljaju deo njihovog identita.

Poznavanje evropskog naroda iz ovakve perspektive, može pružiti jaku osnovu da se zavoli njegov duh i da se ulazeći u zajednicu, ne oseća ekonomska, već na prvom mestu duhovna pripadnost. Njihovo ujedinjenje, međutim, ne sme izbrisati bogatstvo njihovih razlika bez kojeg nema ni evropskog identiteta. U takvoj zajednici „moraće da se prihvate dostignuća svih naroda, zajedničko delo antike, hrišćanstva, mitologija sa severa, uticaj islama, Kine, Japana, Indije, Polinezije, Amerike i Afrike, da bi se sve to, kao u džinovskoj retorti, spojilo u jednu celinu, ali tako da se ne izgubi posebnost nijedne, pa i najmanje zemlje i nijednog naroda, jer suština evropskog duha jeste raznorodnost, brojnost i posebnost, koje se međusobno dopunjuju“ (str. 300). Time bi se izbegao strah od gubitka sopstvenog identiteta pojedinačnih naroda. S druge strane, iako različite, evropske nacije poznavanjem sopstvene legende, osećaju tesnu povezanost, što rezultira emotivnim nabojima. Pogled na Evropsku uniju iz ovog ugla, može učiniti da se ona širi i ojačava srcem, što bi joj pružilo snagu da podignute glave i kao takmičar ravnopravan Americi uđe u borbu za vodeću svetsku poziciju.