Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Miloš JOVANOVIĆ (*)

PITANJE PRIZNANJA DRŽAVA U MEĐUNARODNOM PRAVU: SLUČAJ KOSOVA I METOHIJE

Uvod

Javna debata koja je usledila nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti, tj. secesije Kosova i Metohije, otvorila je niz izuzetno teških teorijskih pitanja. Glavni predmet javne rasprave predstavljalo je pitanje mogućih pravnih mera koje stoje na raspolaganju državi Srbiji i posebno pitanje mogućeg podnošenja tužbi Međunarodnom sudu pravde (MSP) protiv država koje su priznale nezavisnost južne srpske pokrajine. Različita mišljenja data ovom prilikom odslikavaju kompleksnost osnovnog pitanja koje se paradoksalno može formulisati na sasvim jednostavan način: da li su zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije prekršile međunarodno pravo?

Najčešći odgovor koji se mogao čuti u domaćoj javnosti saglasan je sa tradicionalnom pravnom doktrinom koja smatra da je priznanje unilateralni i diskrecioni čin zasnovan na političkoj proceni o oportunosti prihvatanja nove države. (1) Drugim rečima, zbog same svoje prirode, čin priznanja nije podložan pravnom sudu, to jest oceni njegove legalnosti. Tako profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević, odgovarajući na pitanje kako možemo (Republika Srbija) da pokrenemo tužbe pred MSP-om protiv zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova, kaže da postoji problem jer je priznanje „politička odluka” i da „možete da priznate koga hoćete”. (2) Ovakvo mišljenje, iako verno tradicionalnoj doktrini, ipak je problematično. U slučaju Kosova i Metohije, ovaj odgovor deluje nezadovoljavajuće. Naime, isuviše je velik nesklad između percepcije prava, odnosno povrede prava i stava čiji je krajnji zaključak da priznanjem nezavisnosti Kosova i Metohije pravo u stvari nije povređeno.

Pre nego što se vratimo na važno pitanje koje se tiče ispravnosti percepcije da je u slučaju nezavisnosti Kosova i Metohije međunarodno pravo zaista povređeno, bitno je dodatno pojasniti zašto smatramo da je nedovoljno, ako ne i pogrešno, pozivati se na političku i diskrecionu prirodu čina priznanja da bi se demonstriralo da pomenuti čin ne podleže pravnoj oceni, tj. da je pravno neutralan. Naime, najveći deo akata ili odluka jedne države upravo spada u red političkih, diskrecionih i jednostranih činova. To je posledica same prirode međunarodnog sistema čija je glavna karakteristika anarhija – u suštinskom smislu nepostojanja centralne vlasti – i u kojem su glavni subjekti suverene države.

Kada Sjedinjene Američke Države odluče da vojno napadnu Irak, takođe se radi o političkom i u osnovi jednostranom činu te zemlje, bilo da je reč o intervenciji iz 2003. godine ili povremenim napadima iz vazduha kojima je Irak bio izložen do tada. Iako se radi o izvorno političkim činovima, odluke o upotrebi sile nesporno se pravno ocenjuju i smatraju legalnim ili nelegalnim. Razlog je jednostavan – upotreba sile je strogo regulisana pravom međunarodnog mira i bezbednosti koje proističe iz Povelje Ujedinjenih nacija. U međunarodnopravnom poretku upotreba sile je zabranjena. Navedena zabrana poznaje samo dva izuzetka: vojna akcija preduzeta na osnovu odluke Saveta bezbednosti radi zaštite međunarodnog mira (čl.42 Povelje UN) i samoodbrana, predviđena članom 51 Povelje UN. Zaključak koji se iz ove konstatacije mora izvesti je sledeći: ako se čin priznanja zaista ne da pravno oceniti, onda razlog tome ne leži u političkoj i diskrecionoj prirodi samog čina već u nerazvijenosti prava, odnosno u nedostatku pravne regulative koja se odnosi na akt priznanja. (3)

Na ovom mestu valja dati konačno pojašnjenje kako bismo u potpunosti mogli da definišemo našu problematiku. Nedostatak pravne regulative u ovom slučaju nije toliko vezan za sam čin priznanja država, koliko za predmet priznanja – državu, tj. njeno nastajanje. Odgovor na pitanje zašto se priznanje država smatra aktom koji se odvija van sfere prava, ne treba tražiti u činu priznanja, njegovoj prirodi ili nečemu sličnom, već ga treba tražiti u shvatanju nastanka država. Shvatanje čina priznanja država kao pravno neutralne kategorije proizlazi iz tradicionalnog shvatanja nastanka država u međunarodnom pravu.

Profesor Kristofer Borgen (Christopher J. Borgen), objašnjavajući upravo analizu Evropske unije o Rezoluciji 1244 SBUN kaže: „u EU memorandumu o Rezoluciji 1244 se tvrdi da ‘kada određeni entitet postane država u smislu međunarodnog javnog prava, uglavnom se može doneti politička odluka o njegovom priznanju'. Ovaj stav odražava opšte shvatanje da priznanje samo po sebi ne predstavlja formalan uslov državnosti. Priznanjem se samo prihvata činjenično stanje. Samim tim je priznanje deklarativno a ne konstitutivno”. (4) Ovom rečenicom je odlično opisana tradicionalna konstrukcija i klasično shvatanje, kako nastanka država, tako i uloge priznanja: postojanje države je pitanje činjenica a ne prava; država objektivno postoji ili ne postoji; čin priznanja samo konstatuje postojanje države i samim tim se radi o čisto deklarativnom činu. Ovakvo shvatanje nastanka države čini akt priznanja dvostruko pravno neutralnim. Prvo, priznanje kao takvo ne učestvuje u procesu nastanka države i isključivo je deklarativnog karaktera. Drugo, kako je samo nastajanje države pitanje činjenica a ne prava, tj. pravno neutralno, priznanje ne može imati drugačije karakteristike od svog predmeta i takođe može biti samo pravno neutralno.

Da li je, međutim, tradicionalno shvatanje nastanka država tačno? Drugim rečima, da bismo dali odgovor na pitanje da li čin priznanja nezavisnosti može biti protivpravan, potrebno je prethodno odgovoriti na pitanje koje se tiče fenomena stvaranja država i glasi: da li stvaranje država uopšte podleže pravnoj regulativi ili isključivo zavisi od činjenica? U slučaju da zavisi isključivo od činjenica, tj. efektiviteta, svaka pravna analiza bila bi suvišna. U suprotnom, ako postoje uslovi legalnosti prilikom nastanka država, oni će se po automatizmu preneti i na čin priznanja. Shodno tome, prvi deo ovog rada biće posvećen kritičkoj analizi stava da je nastanak država isključivo činjenično pitanje (I). Videćemo zatim da prilikom nastanka država postoje uslovi legalnosti koji direktno protivureče teoriji efektiviteta (II). Samo ćemo kroz ovako definisanu problematiku doći do odgovora na opšte pitanje koje glasi: da li je čin priznanja država zaista pravno neutralan? Odgovor na ovo pitanje omogućiće nam da potražimo odgovor na konkretno pitanje – da li su zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije prekršile međunarodno pravo (III)?

I STVARANJE DRŽAVA : FACTIS IUS ORITUR?

U svom prvom mišljenju od 29. novembra 1991. godine, Arbitražna komisija Konferencije za mir u Jugoslaviji, poznatija kao Badenterova komisija iznela je stav po kojem je, postojanje ili nestajanje jedne države činjenično pitanje kao i da je priznanje od strane drugih država čisto deklarativno pitanje. (5) I u ovom iskazu se vidi direktna veza između shvatanja nastanka države i shvatanja čina priznanja. Videćemo, međutim, da stvarnost ne potvrđuje uvek ovu pravnu apstrakciju (A) i da čin priznanja određenog entiteta neretko ima mnogo veću težinu (katkad i odlučujuću) od čisto deklarativne (B).

A) Fenomen stvaranja država se odvija u pravnom vakuumu: teorija efektiviteta

Za klasičnu doktrinu međunarodnog prava stvaranje države isključivo je pitanje činjenica, odnosno efektiviteta. Radi se na neki način o minimalnom pravilu koje propisuje međunarodno pravo: država objektivno postoji od trenutka kada poseduje tri klasična konstitutivna elementa državnosti: teritoriju, stanovništvo i vladu (1). Ovakav sud, ne samo što se kosi sa realnošću i međunarodnom praksom, već i suštinski predstavlja negaciju prava (2).

1. Država kao činjenica ili teorija konstitutivnih elemenata države...

Kao tipičan primer međunarodnopravne formulacije o tri konstitutivna elementa državnosti autori najčešće citiraju prvi član Konvencije o pravima i dužnostima država iz Montevidea (1933) koji glasi: „Država kao subjekt (pravno lice) međunarodnog prava mora posedovati sledeće karakteristike: (a) stalno stanovništvo; (b) definisanu teritoriju; (c) vladu; i (d) sposobnost da uđe u odnose sa drugim državama (ovaj uslov se uglavnom shvata kao nezavisnost). (6) Profesor Žan Kombako (Jean Combacau) čvrsto zastupa isto stanovište, smatrajući da je stvaranje država pravna činjenica, odnosno da je rezultat delovanja i događaja kojima je pripisano pravno značenje prethodno postojećim pravilom. To pravilo glasi: „Status države u smislu međunarodnog prava ima svaka politički organizovana zemlja koja je postala nezavisna”. (7) Drugim rečima, „država pravno postoji od trenutka kada zemlja činjenično postoji”. (8) Po ovom shvatanju, nastajanje države se odvija izvan pravne sfere. Jedino pravilo koje međunarodno pravo propisuje u ovoj materiji bi bilo upravo da materija ne podleže pravu već isključivo činjeničnom stanju. Sledstveno tome, potpuno je uzaludno, zapravo nemoguće, analizirati nastajanje država kroz prizmu prava jer isto ne igra u ovoj materiji nikakvu ulogu. Ovakvo shvatanje proističe iz primitivnog, odnosno decentralizovanog karaktera međunarodnog prava. U odsustvu sudskog tela sa obaveznom i opštom nadležnošću, u odsustvu mogućnosti sprovođenja sudskih odluka, u odsustvu sankcija ili sistema ništavosti, međunarodno pravo se ne može uvek nositi sa realnošću, tj. sa efektivitetom. Profesor Džo Veroven (Joe Verhoeven) je sugestivnim pitanjem najbolje izrazio navedeno stanje rekavši da se ne vidi baš najbolje šta bi jedan sistem, nemoćan da ospori efektivitete, dobio neprihvatanjem istih. (9) U tom kontekstu, jasno je da princip efektiviteta igra snažnu ulogu na međunarodnoj sceni čak i kada je posledica povrede prava, jer kako kaže Šarl de Višer (Charles de Visscher) „odbijanje da se prizna situacija proistekla iz nelegalnog ponašanja, ne može beskrajno da sačuva svoje pravno značenje. Isuviše trajna tenzija između činjenice i prava fatalno će se rešiti u korist efktiviteta”. (10) Pre nego što se vratimo na tenziju između činjenica i prava, moramo istaći da praksa ne potvrđuje uvek teoriju o objektivnom postojanju države a katkad ni fatalnu pobedu efektiviteta.

2. ...nije uvek potvrđena u stvarnosti

Mnogo je primera gde je određeni entitet posedovao kostitutivne elemente državnosti a nikada nije postao država. Faktičko stanje ne dobija po automatizmu pravnu transkripciju. Republika Srpska Krajina, ili Republika Srpska, nesumnjivo su posedovale definisanu teritoriju, vladu i stanovništvo, a nikada nisu smatrane državama, niti su to postale. Danas se isto može reći za Južnu Osetiju, Abhaziju ili pak Pridnjestrovlje. Polovinom 70-ih godina prošlog veka Južna Rodezija, iako efektivnog postojanja, takođe nije zaživela kao država. Turska Republika Severni Kipar proglasila je nezavisnost 1983. godine, a do dana današnjeg prolongirana tenzija između činjenica i prava nije rešena u korist efektiviteta. Svi ovi primeri direktno protivureče teoriji efektiviteta. Da ne mora nužno da postoji saglasje između činjenica i prava možda najbolje pokazuje primer Bosne i Hercegovine, koja ni u kom slučaju nije mogla biti smatrana za državu u trenutku kada je pravno to postala. (11) Ovaj poslednji primer otvara pred nama pitanje čina priznanja.

B) Deklarativni karakter čina priznanja?

U trećem članu gorepomenute Konvencije iz Montevidea ističe se da je političko postojanje države nezavisno od priznanja od strane drugih država. Pre nego što je i priznata, država ima pravo da brani svoj teritorijalni integritet kao i svoju nezavisnost, da osigura sopstveno održanje kao i prosperitet i sledstveno tome da se organizuje onako kako misli da je najbolje, da reguliše svoje interese, da upravlja svojom administracijom i da odredi nadležnost svojih sudova.

U ovom članu se potencira objektivno postojanje države, odnosno nepostojeća uloga priznanja u procesu stvaranja država. Na ovaj način dopunjen stav, takođe nema uporište u praksi (1), što ukazuje na inherentne nedostatke teorije efektiviteta (2).

1. stav po kojem priznanje ili odsustvo istog ne utiče na objektivno postojanje države takođe nema uporište u stvarnosti, što ukazaje na...

Za većinu doktrine čin priznanja je čisto deklarativne prirode i svodi se na registrovanje objektivnog postojanja države. Nasuprot deklarativnoj teoriji priznanja, deo doktrine je priznanju dao konstitutivni karakter i smatra ga uslovom nastanka nove države. (12) Iako postoji solidna pravna argumentacija u prilog deklarativne teorije priznanja, realnost grubo narušava teorijsku konstrukciju. Turska Republika Severni Kipar nije država, jer je niko nije priznao osim Turske. Republika Srpska takođe nije postala država zbog nedostatka priznanja od strane drugih zemalja. Zato je potrebno zauzeti izbalansiran stav o pitanju prirode čina priznanja. Šarl de Višer je stao na stanovište, svakako najpravilnije, da priznanje u sebi nosi oba aspekta – deklarativni i konstitutivni: „Priznanje je deklarativno jer konstatuje efektivitet određene situacije ili pretenzije. Ima konstitutivni domet utoliko što stavlja tačku na stanje stvari koje se odlikuje političkom nesigurnošću da bi ga zamenilo pravno definisanom situacijom”. (13) Međutim, čak i ovako uravnotežen stav ne može objasniti isključivo konstitutivnu funkciju priznanja u slučaju Bosne i Hercegovine.

2. ... inherentne nedostatke teorije efektiviteta

Glavna zabluda kada je reč o teoriji efektiviteta leži u sledećem: efektivitet nije isključivo objektivnog karaktera. U slučaju nastajanja država fizička je stvarnost oblikovana ljudskom voljom, koja je po definiciji subjektivna. Postoji direktna suprotnost između idealno zamišljenog, statičnog i objektivnog stanja na terenu na osnovu kojeg bi se mogao doneti sud da određena situacija čvrsto postoji – u ovom slučaju entitet sa definisanom teritorijom, stanovništvom i vladom i činjenice da, s jedne strane, efektivitet poseduje dinamičku crtu jer je stanje stvari po definiciji podložno promeni i da, s druge strane, upravo države mogu uticati na stanje stvari, tj. efektivitet svojim ponašanjem (npr. prizanjem ili odsustvom priznanja, kojim će te države subjektivno pokazati da smatraju da određena situacija u njihovim očima objektivno postoji ili ne). Postoji, međutim, jedna značajnija kritika koja se može i mora uputiti teoriji efektiviteta. Naime, oslanjanjem na stanje stvari na terenu, pravo se zapravo oslanja na odnos snaga. Kako će efektivitet uvek ići u korist jačeg, dolazimo do elementarne kontradikcije po kojoj pravo zapravo uvažava pravo jačeg. Ovakav zaključak predstavlja negaciju prava i stoga je neprihvatljiv. Videćemo, međutim, da je netačno reći da je efektivitet svemoćan prilikom stvaranja novih država, jer je opšte prihvaćeno da nove države ne mogu nastati povredom fundamentalnih normi međunarodnog prava.

II POSTOJANJE USLOVA LEGALNOSTI PROTIVUREČI TEORIJI EFEKTIVITETA

Stvaranje nove države ne odvija se uvek van pravne sfere. Međunarodna praksa pokazuje da postoje primeri nedozvoljenog stvaranja država, odnosno nepriznavanja secesije izvedene contra legem, iako su konstitutivni elementi države bili prisutni, odnosno faktički uslovi ispunjeni (A). U slučaju Kosova i Metohije javlja se i jedna specifičnost – postojanje rezolucije SBUN koja potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i čini secesiju nelegalnom (B).

A) Slučajevi protivpravnog stvaranja država

Međunarodno pravo poznaje opšte prihvaćene situacije protivpravnog stvaranja država (1), čiji se domen širi teorijskom elaboracijom prava naroda na samoopredeljenje (2).

1. Prihvaćene situacije protivpravnog stvaranja država

Radi se o sledeća dva slučaja: kršenju prava naroda na samoopredeljenje u slučaju (de)kolonizacije i agresije. Primeri Rodezije i južnoafričkih bantustana jasno pokazuju da se država ne može stvoriti protiv volje većinskog stanovništva, tj. kršenjem prava naroda na samoopredeljenje. Međunarodna zajednica nikada nije prihvatila – priznala – postojanje Južne Rodezije koju je bela manjina na čelu sa Ianom Smitom (Ian Smith) 1965. godine proglasila nezavisnom, iako je novoformirana „država” efektivno postojala, odnosno posedovala sva tri kostitutivna elementa državnosti. Savet bezbednosti UN je u Rezoluciji 217 (1965) osudio „uzurpaciju vlasti od strane bele manjine kolonista u Južnoj Rodeziji” i istakao da smatra da deklaracija nezavisnosti, doneta od strane pomenute manjine, „nema nikakvu pravnu validnost”. (14) Tek nakon 1979. godine, kada je većina (crnačkog) stanovništva mogla da se izjasni, stvoren je međunarodno priznati Zimbabve. Isto važi za slučaj bele manjine u Južnoafričkoj Republici koja je pokušala da se odvoji od crnačke većine dajući joj, protiv njene volje, male nezavisne države – bantustane (Transkej je 1976. godine postao nezavisan; Bofucvana 1977, Venda 1979. i Ciskej 1981) – koji su jednostavno bili primorani na nezavisnost. Ove „države” ne samo što nisu priznate, već je Generalna skupština UN odluku o stvaranju ovih država proglasila ništavom. (15) Razlog ništavosti nije ležao u odsustvu efektiviteta tih „država”, već u protivpravnoj prirodi odluke o njihovom stvaranju.

Secesija je takođe „nelegalna”, to jest zabranjena ako je rezultat nelegalne upotrebe sile, odnosno agresije. Najbolji primer je stvaranje 1983. godine „Turske Republike Severni Kipar”, nastale nakon efektivne podele ostrva koju je prouzrokovala turska vojna intervencije 1974. godine. Ovaj entitet nijedna zemlja, osim Turske, nikada nije priznala kao državu. Razlog nepriznavanja takođe ne leži u odsustvu efektiviteta „Turske Republike Severni Kipar”, već u protivpravnoj prirodi njenog nastajanja. Savet bezbednosti UN je u Rezoluciji 353 (1974) izneo zahtev „da se smesta obustavi svaka strana vojna intervencija na Kipru ”, tražio da se „odmah povuku sve strane trupe sa teritorije Republike Kipar”, kao i da sve zemlje poštuju „suverenitet, nezavisnost i teritorijalni integritet Kipra”. (16) Kada je nekoliko godina kasnije turski deo Kipra proglasio nezavisnost, SBUN je u Rezoluciji 541 (1983) istakao da je „pokušaj stvaranja ‘Turske Republike Severni Kipar' ništav i da će doprineti pogoršanju situacije na Kipru”. (17) Ovi primeri, koji su opšte prihvaćeni u međunarodnopravnoj teoriji, jasno pokazuju da efektivitet nema presudnu ulogu u stvaranju država. Pored ova dva nesporna slučaja protivpravnog stvaranja država, s teorijskim razvojem prava naroda na samoopredeljenje javlja se još jedno ograničenje, tj. legalni uslov prilikom nastajanja država.

2. Teorijska konstrukcija prava naroda na samoopredeljenje van konteksta (de)kolonizacije kao pozitivna norma međunarodnog prava (18)

Pravo naroda na samoopredeljenje najtešnje je povezano sa fenomenom dekolonizacije. Nikada nije bilo sporno da kolonizovani narodi imaju pravo da stvore svoju državu, što ilustruje Rezolucija 1514 Generalne skupštine UN o davanju nezavisnosti kolonizovanim zemljama i narodima iz 1960. godine. Kakav je, međutim, status i koje su posledice prava naroda na samoopredeljenje van konteksta dekolonizacije?Pravo naroda na samoopredeljenje poseduje dva aspekta. Prvi je unutrašnji aspekt i podrazumeva poštovanje svih prava jedne manjinske grupe u okviru određene države. Minimalan, i dovoljan uslov poštovanja unutrašnjeg prava naroda na samoopredeljenje je da manjinska grupa ni na koji način ne bude diskriminisana u okviru države, da učestvuje u političkom životu i bude predstavljena u strukturi vlasti. Manjinska grupa shodno ustavnoj organizaciji i osnovnim principima javnog prava date države može uživati i kolektivna prava koja se realizuju kroz određeni oblik autonomije. S druge strane, spoljašnji aspekt prava naroda na samoopredeljenje podrazumeva odvajanje dela teritorije od matične države radi stvaranja nove države ili pripajanja tog dela teritorije nekoj drugoj, već postojećoj državi. Van konteksta dekolonizacije, međunarodno javno pravo ne priznaje spoljašnje pravo naroda na samoopredeljenje, tj. pravo secesije. Profesor Teodor Hristakis (Théodore Christakis) je u studiji posvećenoj ovom pitanju pokazao da nijedan međunarodnopravni instrument – od Povelje UN, preko međunarodnih paktova o građanskim i političkim, odnosno o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Rezolucije Generalne skupštine UN 2625 o prijateljskim odnosima i saradnji država iz 1970. godine, do Završnog akta iz Helsinkija – kao ni međunarodna praksa, ne poznaju niti priznaju spoljašnje pravo naroda na samoopredeljenje. (19) Isto je tokom jugoslovenske krize potvrdila i Badenterova komisija istakavši u mišljenju br. 2 (11. januar 1992. godine), prilikom odgovora na pitanje da li Srbi iz Bosne i Hercegovine imaju pravo na (spoljašnje) samoopredeljenje da ma koliko neizvesne bile posledice prava na samoopredeljenje, dobro je utvrđeno da kakve god bile okolnosti, pravo na samoopredeljenje ne može dovesti do promene granica koje postoje u trenutku nezavisnosti, osim u slučaju dogovora zainteresovanih strana. Drugim rečima, priznaje se unutrašnje, a odbacuje spoljašnje pravo naroda na samoopredeljenje. Ovo pravilo poznaje samo jedan izuzetak: u slučaju ozbiljnog i masovnog kršenja unutrašnjeg prava naroda na samoopredeljenje, pogođena grupa dobija mogućnost da iskoristi spoljašnji aspekt tog prava.

U slučaju da određena država svojoj manjinskoj grupi grubo uskrati unutrašnje pravo na samoopredeljenje, pomenuta grupa stiče pravo na spoljašnje samoopredeljenje. Antonelo Tankredi (Antonello Tancredi) podseća da se izvor ove konstrukcije nalazi u savetodavnom mišljenju druge komisije podnosilaca u slučaju Olandskih ostrva (1921) u kojem se, nakon odbacivanja postojanja opšteg prava na secesiju, tvrdi da se odvajanje manjine od države čiji je bila deo mora smatrati kao izuzetno rešenje i poslednje sredstvo kada država nema volje ili moći da donese i primeni pravedne i delotvorne garancije u domenu zaštite manjina. (20) Ovaj mehanizam je dobio formalno-pravni izraz i u skorije vreme. U Rezoluciji 2526 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 1970. godine poštovanje principa teritorijalnog integriteta uslovljava se postojanjem reprezentativne vlade koja predstavlja celokupan narod teritorije bez obzira na razlike u pogledu rase, vere ili boje. Uslov iz 7. paragrafa Rezolucije 2526 preuzet je i u Bečkoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1993. godine, kao i u deklaraciji šefova država povodom pedesetogodišnjice OUN 1995. godine. Kao praktičan primer ovog mehanizma navodi se secesija Bangladeša (Istočnog Pakistana) od Pakistana 1971. godine. Stvaranje države Bangladeš nije bilo protivpravno jer su prava Bengalaca (njihovo unutrašnje pravo na samoopredeljenje) bila osporavana i na njihov relativno miran protest je odgovoreno represijom koja je odnela veliki broj žrtava. (21) Za većinu autora danas, teorija secesije-leka postala je pozitivna norma običajnog međunarodnog prava. (22) Iako je praksa još uvek neznatna, odnosno svodi se na slučaj secesije Bangladeša, postoji snažan opinio juris u prilog navedenog pravila koje Dugar i Raič definišu na sledeći način:

(a) Mora postojati narod koji, iako brojčano manjinski u odnosu na ostatak stanovništva matične države, čini većinu na delu teritorije te države.(b) Država od koje narod u pitanju želi da se odvoji [da izvrši secesiju] mora naneti ozbiljne nepravde tom narodu koje se sastoje od - ozbiljnih povreda ili poricanja unutrašnjeg prava naroda na samoopredeljenje tog naroda (kroz npr. oblike diskriminacije) - ozbiljnih i široko rasprostranjenih povreda fundamentalnih ljudskih prava pripadnika tog naroda; (c) Ne može više biti realnih i delotvornih mogućnosti za mirno rešenje konflikta.

Autori zaključuju da je čin jednostrane secesije, koji ne zadovoljava ove uslove, zloupotreba prava i da je protivpravan jer predstavlja povredu prava naroda na samoopredeljenje. (23) Nastavljaju dalje mišljenjem da je obaveza poštovanja prava na samoopredeljenje, uključujući i zabranu zloupotrebe ovog prava, deo prava državnosti i da se može smatrati za konstitutivni uslov državnosti. (24) Za kraj, treba napomenuti da odsustvo brojnijih primera primene ove teorije ne treba da čudi jer se secesija-lek može koristiti samo u izuzetnim slučajevima. Kako podvlači Teodor Hristakis, za primenu ove teorije nisu dovoljne obične povrede principa reprezentativnosti ili zabrane diskriminacije, već flagrantne, ozbiljne i masovne povrede ljudskih prava. (25)

esporno je, dakle, da postoje situacije u kojima određeni entitet protivpravno nastoji da postane država. (26) U slučaju Kosova i Metohije, proglašenje nezavisnosti je protivpravno jer se time ne samo zloupotrebljava pravo naroda na samoopredeljenje i krši princip teritorijalnog integriteta, već je secesija i posledica nelegalne upotrebe sile. (27) Pored ovih opštih principa međunarodnog javnog prava, postoji u slučaju Kosova i Metohije i jedna specifičnost. Radi se o postojanju rezolucije Saveta bezbednosti UN.

B) Rezolucija 1244 SBUN

Shodno članu 25 Povelje UN-a „Članovi Ujedinjenih nacija saglasni su da prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti u saglasnosti sa ovom Poveljom”. Iako pravni efekat rezolucija SBUN može biti podložan diskusiji, nesporno je da rezolucije Saveta bezbednosti donete na osnovu glave VII Povelje UN-a imaju obavezujući karakter. Države članice UN dužne su da ih poštuju. Rezolucija SBUN 1244, usvojena 10. juna 1999. godine predstavlja jedan od glavnih argumenata Republike Srbije u prilog tvrdnji da su države koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije prekršile međunarodno pravo. Međutim, tokom pregovora o statusu Kosova i Metohije, vođenim pod okriljem posredničke trojke, moglo se čuti od predsedavajućeg, gospodina Volfganga Išingera (Wolfgang Ischinger) da se „Rezolucija 1244 može tumačiti na različite načine” i da svi oni ne dovode do istog zaključka – tj. do zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. (28) Ova izjava V. Išingera samo je jedna od manifestacija takozvanog „kreativnog tumačenja” pravnih normi. (29) Ipak, postavlja se pitanje da li rezolucija 1244 uopšte zahteva tumačenje (2), jer prvo, najčešće zaboravljeno, pravilo tumačenja pravnih normi glasi da odredbe koje su jasne ne zahtevaju tumačenje (1).

1. Rezolucija 1244 štiti suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije

Rezolucija 1244 potvrđuje u više navrata suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. U uvodnom delu Savet bezbednosti potvrđuje „privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona, kako je navedeno u Helsinškom dokumentu i aneksu 2”. (30) Takođe, potvrđuje „apel iz prethodnih rezolucija za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo”.

Prva tačka operativnog dela Rezolucije glasi da Savet bezbednosti „odlučuje da političko rešenje za krizu na Kosovu treba da bude zasnovano na opštim principima iz aneksa 1 i kako je dalje razrađeno u principima i drugim traženim elementima iz aneksa 2”. Aneksi 1 i 2 sadrže, dakle, opšte principe u okviru kojih se mora tražiti političko rešenje za kosovsku krizu. U aneksu 1 se kao opšti princip o rešenju krize na Kosovu navodi „politički proces ka uspostavljanju sporazuma o privremenom političkom okviru, koji će obezbediti suštinsku samoupravu na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea i principe suverenosti i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije i drugih zemalja u regionu, i demilitarizaciju OVK”, dok se u aneksu 2 navodi „uspostavljanje privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN”. Konačno, u paragrafu 10 Rezolucije 1244, Savet bezbednosti „ovlašćuje generalnog sekretara da uz pomoć odgovarajućih međunarodnih organizacija, uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije, i koje će obezbediti prelaznu upravu pri čemu će uspostavljati i nadgledati razvoj privremenih demokratskih institucija samouprave, kako bi se obezbedili uslovi za miran i normalan život svih stanovnika Kosova”.

Sve navedene odredbe su jasne i izričito potvrđuju suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. Da li tumačenja koja bi dovela, kako tvrdi V. Išinger, do različitog zaključka mogu naći potporu u tekstu Rezolucije?

2. Da li su moguća suprotna tumačenja Rezolucije 1244?

Na prvi pogled, Rezolucija 1244 zaista jeste podložna različitom tumačenju, utoliko što u 11 paragrafu uvodi na dvosmislen način pojmove konačnog rešenja i budućeg statusa. Tako se u tački a pomenutog paragrafa ističe da će glavne odgovornosti civilnog prisustva uključivati: „unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir aneks 2 i sporazume iz Rambujea (S/1999/648)”, dok tačka e predviđa „olakšavanje političkog procesa čiji je cilj definisanje budućeg statusa Kosova, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea (S/1999/648)”. U pomenutoj tački a je konačno rešenje jasno razdvojeno od suštinske autonomije koja očigledno predstavlja samo prelazni period do uspostavljanja konačnog rešenja. Upravo ova tačka služi kao osnova za tvrdnju da Rezolucija 1244 ne zabranjuje izričito nezavisnost Kosova i Metohije kao oblik konačnog rešenja. (31) Međutim, u samoj tački a sve se vraća u okvir aneksa 2 koji se mora u potpunosti uzeti u obzir. Time se i pojam konačnog statusa vraća pod okrilje principa uspostavljanja privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije.

Konačno, postoje odredbe koje definitivno potvrđuju da je smisao Rezolucije 1244 da se političko rešenje za kosovsku krizu nađe kroz oblik suštinske autonomije u okviru SRJ, tj. Republike Srbije. Reč je o paragrafu 4 Rezolucije 1244 kojim Savet bezbednosti „potvrđuje da će posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2”. Aneks 2 sadrži sledeću odredbu: „Nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije: vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom; obeležavanje/čišćenje minskih polja; održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine; održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima”. Rezolucija koja predviđa povratak srpskih snaga bezbednosti da bi iste, između ostalog, održavale prisustvo na glavnim graničnim prelazima, naprosto se ne može tumačiti kao pravni instrument koji dozvoljava secesiju Kosova i Metohije već isključivo kao instrument koji potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. Priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije samim tim predstavlja kršenje Rezolucije 1244 SBUN, odnosno povredu međunarodnog prava.

III AKT PRIZNANJA MOŽE PREDSTAVLJATI POVREDU
MEĐUNARODNOG PRAVA

Nezavisno od postojanja Rezolucije 1244 (1999) SBUN u slučaju secesije južne srpske pokrajine, u međunarodnopravnoj doktrini se dugo godina unazad iznose stavovi, često potvrđeni u praksi, po kojima čin priznanja može predstavljati povredu međunarodnog prava (A). Ti stavovi otvaraju pitanje same prirode čina priznanja kao diskrecionog akta (B).

A) Doktrinarni stavovi i praksa

Radi se o dve doktrinarne konstrukcije: teoriji preuranjenog priznanja (1) i kolektivnom nepriznavanju situacija nastalih protiv-pravno (2).

1. Preuranjeno priznanje

Teorija „preuranjenog priznanja” se zasniva na klasičnom shvatanju nastanka države. „Odbijanje da se prizna postojanje nove države ne predstavlja kršenje opšteg međunarodnog prava i samim tim ne predstavlja povredu prava neke druge zajednice. Međutim, priznanje određene zajednice kao države, kada ova ne ispunjava uslove koje postavlja međunarodno pravo, predstavlja njegovo kršenje”. (32) Pod „uslovima koje postavlja međunarodno pravo”, Hans Kelsen podrazumeva tri klasična uslova, postojanja teritorije na kojoj se sprovodi vlast koja je nezavisna (radi se zapravo o četiri uslova: stanovništvo, teritorija, vlast, nezavisnost). Drugim rečima, priznati jedan entitet kao državu pre nego što isti rapolaže stanovništvom i teritorijom nad kojom efektivno i nezavisno vlada predstavlja povredu međunarodnog prava. U tom slučaju je priznanje nelegalno jer je „preuranjeno“. Teorija preuranjenog priznanja je uglavnom prihvaćena u međunarodnopravnoj doktrini. (33) Profesor Žan Salmon (Jean Salmon) tvrdi da bi svako priznanje koje ne bi bilo zasnovano na efektivitetu predstavljalo povredu međunarodnog prava ako se time krši princip nemešanja u ununtrašnje poslove jedne zemlje (što je skoro uvek slučaj). Kao primer preuranjenog priznanja navodi između ostalog priznanje Mandžuka od strane Japana 1932. godine. (34) Teorija „preuranjenog priznanja” ima načelnu vrednost utoliko što pravno vrednuje čin priznanja podređujući njegovu validnost uslovima koje postavlja međunoradno pravo. Videli smo međutim da međunarodno pravo osim klasičnih „faktičkih” uslova za nastajanje države, postavlja i uslove legalnosti. Zanimljivo je da su međunarodnopravna doktrina i međunarodna praksa i ove uslove uzele u obzir prilikom pitanja priznanja novih entiteta kao država.

2. Kolektivno nepriznavanje protivpravnih situacija

U predgovoru davno napisane knjige Žana Šarpentjea (Jean Charpentier) „Međunarodno priznanje”, profesor Suzan Bastid (Suzanne Bastid) smatra da je autor sklon da prihvati tezu prema kojoj nelegalna situacija koja vremenski duže traje ne sme ostati izvan prava. Profesorki Bastid se ova teza ne čini sasvim osnovanom jer se praksa, između ostalog na američkom kontinentu, koja se zasniva na principu kolektivnog nepriznavanja situacija koje su posledica upotrebe sile, mora uzeti u obzir. (35) Jedan od najznačajnijih primera navedene prakse, koja nosi ime „doktrina Stimson”, jeste slučaj Mandžuka, „države” stvorene japanskom intervencijom 1932. godine. Ovaj primer jasno pokazuje da je „međunarodna zajednica” još pre uspostavljanja sistema UN našla način da odgovori na povrede prava kolektivnim nepriznavanjem situacija proizašlih iz tih povreda. Od tada se, kao što smo videli, praksa obogatila primerima protivpravnog stvaranja „država” i nepriznavanja istih. Najznačajnija ilustracija pomenute prakse jeste slučaj „Turske Republike Severnog Kipra”. Nesumnjivo je da secesija Kosova i Metohije takođe spada u kategoriju protivpravnog nastajanja „države”. Sasvim logično, većina autora smatra da u tom slučaju postoji obaveza nepriznavanja protivpravnih situacija nastajanja država. Štaviše, profesor Hristakis smatra da bi samo priznanje trebalo da bude drugorazredno pitanje, jer „od trenutka kada je jedan pravni akt ništav, priznanje istog ne može proizvesti pravne posledice a možda je čak i samo [priznanje] nelegalno”. (36) Ipak, kao što i sam autor kasnije naglašava, upravo je princip nepriznavanja taj koji osigurava poštovanje prava u međunarodnopravnom poretku koji teško prihvata režim ništavosti. Samim tim pitanje (ne)priznavanja dospeva u prvi plan. Da priznanje ne može biti dato na uštrb imperativnih normi međunarodnog prava, jer bi u suprotnom samo priznanje bilo nelegalno, tvrdi i Žan Salmon. (37) Istu tvrdnju iznose i profesori Dugar i Raič koji nakon iznetog stava po kojem je zabrana zloupotrebe prava naroda na samoopredeljenje postala konstitutivni uslov državnosti, iznose sledeće mišljenje: “(...) priznanje, inače efektivnog teritorijalnog entiteta koji je nastao povredom prava na samoopredeljenje, je samo po sebi protivpravno jer predstavlja povredu zabrane preuranjenog priznanja i principa neintervencije (koji je aspekt teritorijalnog integriteta)”. (38) Čini nam se ipak da autori u ovom stavu delimično mešaju dve teorijske konstrukcije. Teorija „preuranjenog priznanja” koju pominju ne bi trebalo da ima veze sa priznanjem situacije nastale contra legem. Protivpravna situacija se jednostavno ne može priznati. Samim tim ne može biti ni „preuranjenog priznanja” iste. Sličnu konfuziju pravi i profesor Pjer-Mari Dipui (Pierre-Marie Dupuy) kada kaže da „preuranjena priznanja ne predstavljaju samim tim i povredu prava, osim ako konsoliduju međunarodno nelegalne situacije”. (39) Ovim stavom, profesor Dipui zapravo odbacuje teoriju „preuranjenog priznanja” ali potvrđuje mišljenje da priznanje nelegalne situacije predstavlja kršenje prava. Konačno, profesor Borgen takođe smatra da tvrdnja, prema kojoj države ne bi smele da priznaju novonastalu državu ako bi takvo priznanje produžilo povredu prava, može predstavljati dobar argument. (40)

Suštinski jedinstven doktrinarni stav u vezi s problemom priznanja novih država kao i određena međunarodna praksa u tom pogledu nedvosmisleno ukazuju na postojanje pravne regulative kada je u pitanju čin priznanja. Ova konstatacija neizostavno otvara pitanje kvalifikacije čina priznanja kao diskrecionog akta.

B) Diskreciona priroda čina priznanja?

Kao što smo videli u uvodu ovog rada, iz diskrecionog karaktera čina priznanja je određen broj domaćih autora zaključio da Republika Srbija ne može tužiti Međunarodnom sudu pravde države koje su priznale nezavisnost južne srpske pokrajine. Nije međutim sasvim sigurno da diskrecioni karakter zaista predstavlja prepreku da se MSP izjasni o ovom pitanju (1), baš kao što nije sigurno da se čin priznanja može okvalifikovati kao apsolutno diskrecioni akt (2).

1. Pitanje diskrecionog prava suštinski ostaje pravno pitanje

Međunarodni sud pravde, pod pretpostavkom da postoji formalni osnov nadležnosti, ne bi mogao da se ogluši o pitanje da li je određenim činom priznanja prekrešno međunarodno pravo i da prima facie odbaci slučaj pod izgovrom nenadležnosti ratione materiae. MSP bi teško mogao da postupi na taj način zato što pitanje diskrecionog prava suštinski ostaje pravno pitanje. Kao što tvrdi Žorž Sel (Georges Scelle), u kontekstu savetodavnog mišljenja MSP o uslovima prijema države za članicu UN-a, „radilo bi se o neobičnoj konfuziji u pravnim idejama kada bi se verovalo da određivanje jednog diskrecionog prava nije suštinski pravno pitanje”. (41) Ponavljamo, ne vidimo kako bi MSP mogao da odbaci pravno pitanje diskrecione prirode čina priznanja.

Nije međutim sigurno da je čin priznanja zaista diskrecione prirode. Naime, nesporno je da čin priznanja može povrediti prava države na čijoj teritoriji se stvara nova država. Kako podvlači Kelsen, „pitanje da li je pravo države zaista povređeno činom priznanja – pitanje oko kojeg se vodi spor između te države i države koja daje priznaje – samo je posebna primena opšteg pricipa koji se tiče pitanja da li je u datom slučaju jedna država povredila pravo druge države”. (42) Nema sumnje da na ovakvo pitanje odgovor može i mora dati sud kao što nema sumnje da je čin priznanja, koji može predstavljati povredu prava, samo delimično diskrecione prirode.

2. Relativnost „diskrecione” prirode čina priznanja Diskreciono pravo država je onoliko veliko koliko je nepostojeća pravna regulativa u datim oblastima. Kako kaže profesor Ruso, (Ch. Rousseau), „određivanje oblasti koje su ostavljene diskrecionom pravu država je zapravo činjenično pitanje jer se svodi na konstataciju oblasti, koje u određenom trenutku, nisu regulisane međunarodnim pravom“. (43)

Upotreba sile, istorijski gledano, predstavlja idealtipski primer diskrecionog prava država u međunarodnopravnom poretku. Međutim, od ustanovljavanja savremenog prava međunarodnog mira i bezbednosti Poveljom UN-a upotreba sile je pravno regulisana. Države i dalje mogu voditi ratove. Radi se o eminentno političkim i često jednostranim odlukama ali takve odluke više nisu dikrecione prirode. Agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine kao i agresija na Irak 2003. godine jednostavno predstavljaju nelegalne akcije. Da je Međunarodni sud pravde bio u prilici da se izjasni o tim vojnim intervencijama, teško bi mogao da nađe pokriće za takva (zlo)dela u pozitivnim normama međunarodnog prava. Razvoj međunarodnog prava smanjuje polje diskrecionog odlučivanja država.

Kada je u pitanju priznanje država, moglo bi se reći da se radi samo o delimično diskrecionim odlukama država. Naime, u pozitivnom smislu se radi o diskrecionom činu jer ne postoji obaveza priznanja određenih entiteta kao država. Drugim rečima, države su slobodne da priznaju ili ne priznaju novonastalu državu. U negativnom smislu pak, države ne mogu priznati „države” nastale protivpravno! Zapravo, one to mogu, baš kao što mogu koristiti silu van slučajeva predviđenih Poveljom UN-a, ali će se to priznanje smatrati nelegalnim baš kao što se takvim smatra i navedena uporeba sile. Postojeća pravna regulativa i fundamentalni principi međunarodnog prava snažno relativizuju diskrecioni karakter čina priznanja. Sa razvojem međunarodnog prava, taj karakter će se potpuno izgubiti.

* * *

Navedeni doktrinarni stavovi, teorija o preuranjenom priznanju kao i praksa kolektivnog nepriznavanja protivpravnih situacija, izričito pokazuju da čin priznanja nikako nije pravno neutralan. Pravno gledajući, bez sumnje se može izvesti snažna argumentacija u prilog teze da određeno priznanje može biti nelegalno ili u konkretnom slučaju koji je poslužio kao povod ovoj analizi, da su zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije prekršile međunarodno pravo. Malo je verovatno da bi se Međunarodni sud pravde u sporu koji bi se hipotetički poveo protiv određene države koja je priznala jednostranu i protivpravno proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije prima facie proglasio nenadležnim uz obrazloženje da je čin priznanja politički čin koji stoji na diskreciji svakoj državi i da stoga ne može biti predmet spora.

ABSTRACT

Has International Law been violated by the states which recognized the independence of Kosovo? The raised question has resulted from the recent secession of Kosovo and Metohija. It is a starting point of the theoretical analysis of the problem of creation and recognition of states in international law. Contrary to the classical international law doctrine according to which the act of recognition is purely a political act and not subject to legal appreciation, the author demonstrates that an act of recognition of a state by another state can be considered in legal terms and possibly declared unlawful. This seems particularly true in the case of independence of Kosovo and Metohija since the UNSC Resolution 1244 protects the sovereignty and territorial integrity of the Republic of Serbia.

Ključne reči : priznanje država, diskreciono pravo, stvaranje država, efektivitet, legalnost, Rezolucija 1244 SBUN, tumačenje, obaveza nepriznavanja protivpravnih dela

BIBLIOGRAFIJA

1. Borgen J. Christopher, “Kosovo's Declaration of Indepenence: Self-Determination, Secession and Recognition”, ASIL Insight, Vol. 12, Issue 2. Internet, http://www.asil.org/insights/ 2008/02/insights080229.html.

2. Charpentier Jean, La reconnaissance internationale et l'évolution du droit des gens, Paris, Pedone, 1956.

3. Christakis Théodore, Le droit a l'autodétermination en dehors des situations de décolonisation, Paris, La documentation française, 1999.

4. Combacau Jean / SUR Serge, Droit international public, 5e édition, Paris, Montchrestien, 2001.

5. Crawford James, The Creation of States in International Law, second edition, Clarendon Press, Oxford, 2006.

6. Crawford James, “The Creation of the State of Palestine: Too Much Too Soon?”, EJIL, 1/1990, pp. 307-313.

7. Crawford James, “State practice and international law in relation to unilateral secession”, Report, 19 February 1997, Internet, http://canada.

justice.gc.ca/ en/news/nr/1997/factum/craw.html.

8. Hillgruber Christian, “The Admission of New States to the International Community”, EJIL, 9/1998, pp. 491-509.

9. Jovanović Miloš, „Pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije u ogledalu međunarodnog javnog prava ” u Slobodan Erić (prir.), Kosovo i Metohija: argumenti za ostanak u Srbiji, Geopolitika, 2006, str. 93-118.

10. Jovanović Miloš, „Aktuelni međunarodnopravni aspekti kosovske krize”, NSPM-Analize, Godina III, Broj 3-4, 2007, str. 45-62.

11. Jovanović Stevan, Restriction des compétences discrétionnaires des Etats en droit international, Paris, Pedone, 1988.

12. Kelsen Hans, “Recognition in International Law: Theoretical Observations”, AJIL, Vol. 35, No. 4, 1941, pp. 605-617.

13. Kohen G. Marcelo, Possession contestée et souveraineté territoriale, Paris, P.U.F., 1997.

14. Kohen G. Marcelo (Ed.), Secession – international law perspectives, Cambridge University Press, 2006.

15. Kreća Milenko, Badenterova arbitražna komisija, Beograd, Jugoslovenski pregled, 1993.

16. Salmon J. A. Jean, La reconnaisance d'Etat, Paris, Armand Colin, 1971.

17. Verhoeven Joe, “La reconnaissance internationale : déclin ou renouveau ?”, AFDI, vol. XXXIX, 1993, pp. 7-40.Teorija „preuranjenog priznanja” se zasniva na klasičnom shvatanju nastanka države. „Odbijanje da se prizna postojanje nove države ne predstavlja kršenje opšteg međunarodnog prava i samim tim ne predstavlja povredu prava neke druge zajednice.

 

Fusnote:

* Mr Miloš Jovanović, istraživač-saradnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd . Rad je realizovan u okviru projekta „Srbija i savremeni svet: perspektive i putevi učvršćivanja spoljnopolitičkog, bezbednosnog i spoljnoekonomskog položaja Srbije u savremenim procesima u međunarodnoj zajednici“, Ministarstva nauke Republike Srbije, ev. br. 149002D, za period 2006 – 2010. godine.

1. Za formulaciju tradicionalnog shvatanja videti: Marc Perrin de Brichambaut, Jean-François Dobelle, Marie-Reine d'Haussy, Leçons de droit international public, Presses de Sciences Po / Dalloz, 2002, p. 52.

2. Tamara Spaić, „Misija EU na Kosovu je u interesu Srbije”, Intervju sa Vojinom Dimitrijevićem, Blic, 29.12.2007. Videti u istom smislu, Jelena Cerovina, Marko Albunović, „Kosovo pred sudom”, Politika, 28.02.2008 : „Kada je reč o najavljenim tužbama protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova, pravnici nisu saglasni o šansama za njihov uspeh. Naime, neki smatraju da se, budući da je u pravnoj nauci priznavanje novih država diskreciono pravo svake države, takva odluka ne može napadati, te da zbog toga tužbe Srbije ne bi imale izgleda na uspeh pred Međunarodnim sudom pravde”.

3. Zaključak koji smo izveli predstavlja tautologiju. Pojam diskrecionog se upravo definiše nedostakom pravne regulative. Svrha ovog veštačkog raščlanjivanja leži u pojašnjenju problematike i prevazilaženju refleksa kojim se prima facie odbija ideja o pravnoj oceni čina priznanja. Za definiciju pojma diskreciono videti: Jean Salmon (dir.), Dictionnaire de droit international public , Bruylant/AUF, 2001, p. 344.

4. Christopher J. Borgen, “Kosovo's Declaration of Indepenence: Self-Determination, Secession and Recognition”, ASIL Insight, Vol. 12, Issue 2. Internet, http://www.asil.org/insights/2008/02/insights 080229.html.

5. “Conférence pour la paix en Yougoslavie : Commission d'arbitrage : Avis n°1”, 29/11/1991 in Pierre-Marie Dupuy, Grands textes de droit international public , Dalloz, 1996, p. 123.

6. Videti između ostalih: James Crawford, The Creation of States in International Law , Oxford, Clarendon Press, second edition, 2006, p. 45; Antonello Tancredi, “A normative ‘due process' in the creation of States through secession”, in Marcelo G.

Kohen (ed.), Secession, International Law Perspectives, Cambridge University Press , 2006, p. 171; John Dugard, David Raič, “The role of recognition in the law and practice of secession”, in Marcelo G. Kohen (ed.), Secession, International Law Perspectives, Cambridge University Press , 2006, p. 96.

7. Profesor Kombako odbacuje terminološki izbor „konstitutivnih elemenata” i iste naziva, što je pravilnije, „uslovima nastajanja”. Osim ovog terminološkog pojašnjenja, tri klasična elementa su eksplicitno prisutna u definiciji koju daje Kombako, po kojoj „država nastaje kada jedna, politički organizovana [uslov postojanja vlade] zemlja [teritorija i stanovništvo] postane nezavisna”. Jean Combacau, Serge Sur, Droit international public, Paris, Montchrestien, 5 édition, 2001, p. 272.

8. Ibidem, p. 279.

9. Joe Verhoeven, “La reconnaissance internationale : déclin ou renouveau ?”, AFDI , vol. XXXIX, 1993, p. 38.

10. Citat preuzet iz Théodore Christakis, “The State as a ‘primary fact': some thoughts on the principle of effectivness”, in Marcelo G. Kohen (ed.), Secession, International Law Perspectives , Cambridge University Press, 2006, p. 159.

11. Aprila 1992. godine kada je priznata kao suverena država, BiH nije ispunjavala nijedan od „uslova nastajanja” države.

12. Za kratak uvod u debatu o prirodi priznanja videti: James Crawford, The Creation of States in International Law, op. cit., pp. 4-36.

13. Citat preuzet iz Jean Salmon, La reconnaissance d'Etat, Paris, Armand Colin, 1971, p. 19.

14. “Résolution 217 (1965) du 20 novembre 1965”, Internet, http://www.un.org/french/documents/
scres.htm.

15. „Generalna skupština (...) odbacuje deklaraciju ‘nezavisnosti' Transkeja i proglašava je ništavom”, A/RES 31/6, 26 octobre 1976, “Politique d'apartheid du Gouvernement sud - africain”, Internet, http://www.un.org /french/documents/ ga/res/31/fres31.shtml.

16. “Résolution 354 (1974) du 23 juillet 1974”, Internet, http://www.un.org/french/documents/
scres.htm.

17. “Résolution 541 (1983) du 18 novembre 1983”, Ibidem.

18. Videti: Miloš Jovanović, „Aktuelni međunarodnopravni aspekti kosovske krize”, NSPM-Analize, Godina III, Broj 3-4, 2007, str. 45-62. Ovaj pasus je preuzet iz navedenog članka.

19. Videti: Théodore Christakis, Le droit a l'autodétermination en dehors des situations de décolonisation, Paris, La documentation française, 1999. Videti primenu prava naroda na samoopredeljenje na slučaj Kosova i Metohije: Miloš Jovanović, „Pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije u ogledalu međunarodnog javnog prava”, u Slobodan Erić (prir.), Kosovo i Metohija: argumenti za ostanak u Srbiji, Geopolitika, 2006, str. 93-118. Što se međunarodne prakse tiče, videti James Crawford, The Creation of States in International Law, op. cit., pp. 388-418, kao i izveštaj istog profesora pod nazivom Praksa država i međunarodno pravo u vezi sa jednostranom secesijom iz kojeg se jasno vidi da, van konteksta dekolonizacije, nijedna nova država, nastala kao rezultat jednostrane secesije, nije primljena u Organizaciju ujedinjenih nacija: James Crawford, “State practice and international law in relation to unilateral secession”, Report, 19 February 1997, Internet, http://canada.justice.gc.ca/en/news/nr/1997/factum/craw. html.

20. Antonello Tancredi, “A normative ‘due process' in the creation of States through secession”, op. cit., p, 178.

21. Autori poput Dugara i Raiča navode broj od preko milion žrtava, John Dugard, David Raič, “The role of recognition in the law and practice of secession”, op. cit., p.121.

22. Videti: Christian Tomuschat, “Secession and self-determination”, in Marcelo G. Kohen (ed.), Secession, International Law Perspectives, Cambridge University Press, 2006, p. 41; John Dugard, David Raič, “The role of recognition in the law and practice of secession”, op. cit., p. 109; Théodore Christakis, Le droit a l'autodétermination en dehors des situations de décolonisation, op. cit. p. 314. Contra: Antonello Tancredi, “A normative ‘due process' in the creation of States through secession”, op. cit., p. 188. Tankredi uzima međutim kao ključni dokaz nepostojanja secesije-leka u međunarodnom pravu primer Kosova i Metohije na sasvim pogrešan način. On naime smatra da je Kosovo idealtipski primer mogućnosti za proveru teorije secesije-leka jer su tobože Albanci sa Kosova i Metohije bili izloženi masovnom i flagrantnom kršenju ljudskih prava. Ovo viđenje ne odgovara istini. Takođe smatra da međunarodna zajednica, kroz stav iznet u odgovarajućim rezolucijama SBUN čvrsto stoji na stanovištu da se rešenje za južnu srpsku pokrajinu mora naći uz puno poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. I ovo viđenje na žalost ima sve manje uporište u realnosti i volji velikih sila. O neprimenjivosti teorije secesije-leka na slučaj Kosova i Metohije videti: Miloš Jovanović, „Pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije u ogledalu međunarodnog javnog prava”, op. cit., str. 105-109.

23. John Dugard, David Raič, “The role of recognition in the law and practice of secession”, op. cit., p. 109.

24. Ibidem

25. Théodore Christakis, Le droit a l'autodétermination en dehors des situations de décolonisation, op. cit. p. 314. Do sličnog zaključka dolazi i profesor Kristijan Tomušat: “Within a context where the individual citizen is no more regarded as a simple object, international law must allow the members of a community suffering structural discrimination – amounting to grave prejudice affecting their lives – to strive for secession as a measure of last resort after all other methods employed to bring about change have failed”, Christian Tomuschat, “Secession and self-determination”, op. cit., p. 41.

26. Zanimljive pojmove uvodi Džejms Kroford kada kaže da postoje entiteti koji imaju osnova (prava) da postanu države i entiteti koji nemaju osnov za državnost: “(...) Instead, notions of entitlement or disentitlement to be regarded as a state have been influential, at least in some situations. Thus entities which would have otherwise qualified as a state may not do so because their creation is in some significant sense illegitimate ( Rhodesia , the Bantustans, the Turkish Federated States of Cyprus ). Palestine involves the converse problem, that of an entity which is not sufficiently effective to be regarded as independent in fact, but which is thought entitled to be a state”. James Crawford, “The Creation of the State of Palestine : Too Much Too Soon?”, EJIL, 1/1990, p. 310.

27. Videti Miloš Jovanović, „Aktuelni međunarodnopravni aspekti kosovske krize”, op. cit. Kada bismo koristili terminologiju J. Crawford-a, konstatovali bismo da Kosovo jednostavno nema osnova (disentitlement) da postane država.

28. Volfgang Išinger je eksplicitno izneo mišljenje o različitim mogućim tumačenjima Rezolucije 1244 SBUN na sastanku u Beču 22. oktobra 2007. godine.

29. Sintagma „kreativno tumačenje” nije pravni termin i u postpunosti se nalazi van pravila o tumačenju pravnih normi.

30. Shodno članu 60. Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore, sve međunarodnopravne obaveze i prava prešli su sa Savezne Republike Jugoslavije na Republiku Srbiju.

31. Videti Christopher J. Borgen, “Kosovo's Declaration of Independence: Self-Determination, Secession and Recognition”, op. cit. i Snežana Bogavac, „Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244 nije prepreka za priznanje Kosova”, Voice of America, 24.01.2008, Internet, http://www.voanews.com
/Serbian/archive/ 2008-01/2008-01-24-voa6.cfm.

32. Hans Kelsen, “Recognition in International Law: Theoretical Observations”, AJIL, Vol. 35, No. 4, 1941, p. 610.

33. Videti Jean Salmon (dir.), Dictionnaire de droit international public, op.cit., p. 948. Videti contra: Jean Combacau, Serge Sur, Droit international public, Paris, Montchrestien, 5 édition, 2001, pp. 288-290.

34. Jean Salmon, La reconnaissance d'Etat, op.cit., pp. 36-37.

35. Jean Charpentier, La reconnaissance internationale et l'évolution du droit des gens, Paris, Pedone, 1956, p. X.

36. Théodore Christakis, Le droit a l'autodétermination en dehors des situations de décolonisation, op.cit., p. 283.

37. Jean Salmon, La reconnaissance d'Etat, op.cit., p. 36.

38. John Dugard, David Raič, “The role of recognition in the law and practice of secession”, in Marcelo G. Kohen (ed.), Secession, International Law Perspectives, op.cit., p.109.

39. Pierre-Marie Dupuy, Droit international public, Paris, Dalloz, 1998, p.88.

40. Christopher J. Borgen, “Kosovo's Declaration of Independence: Self-Determination, Secession and Recognition”, op. cit.

41. Citat preuzet iz: Stevan Jovanović, Restriction des compétences discrétionnaires des Etats en droit international, Paris, Pedone, 1988, p. 106.

42. Hans Kelsen, “Recognition in International Law: Theoretical Observations”, op. cit., p. 610 .

43. Citat preuzet iz: Stevan Jovanović, Restriction des compétences discrétionnaires des Etats en droit international, op. cit., p. 91.

 

 
 
Copyright by NSPM