Ted Galen Karpenter

Presedan Kosovo ipak odneo pobedu

Kada su Sjedinjene Dr žave i njeni ključni evropski saveznici ignorisali protest Rusije i priznali proglašenje nezavisnosti Kosova u februaru, državni sekretar Kondoliza Rajs je razdragano insistirala na tome da je situacija na Kosovu jedinstvena i da ne predstavlja nikakav međunarodni presedan. Istaknuti članovi međunarodno-političke zajednice u Evropi i Sjedinjenim Državama podržali su njen stav.

Odluka Moskve, doneta 26. avgusta, da prizna nezavisnost gruzijskih separatističkih enklava Južne Osetije i Abhazije poslužiće kao dokaz u prilog tvrdnje da je takav stav bio arogantan i lakomislen. U roku od samo nekoliko meseci, kosovski presedan je doveo do opasnih tenzija između Rusije i Zapada.

Teško je zamisliti kako su Vašington i njegovi NATO saveznici mogli još gore da upravljaju situacijom na Kosovu. Zapadna politika je bila neuspešna još od svog početka ranih devedesetih. Kada je Beograd pokušao da savlada separatističku kampanju albanske većine na Kosovu, NATO je intervenisao vazdušnim napadima kako bi naterao Srbiju da kontrolu nad provincijom ustupi međunarodnim okupacionim snagama. NATO je ignorisao oštra i ponovljena negodovanja Moskve i pokazao je prezir prema dugogodišnjem interesu Rusije na Balkanu. Klintonova administracija je takođe zaobišla Savet bezbednosti UN (time i veto Rusije) pri pokretanju te vojne operacije, dalje pokazujući prezir prema pravu Rusije kao stalnom članu Saveta i ključnoj sili u međunarodnom sistemu.

Lideri Rusije su bili besni, ali je Moskva bila isuviše slaba da učini bilo šta osim beskorisnih protesta. Konačno, snage NATO su Moskvi ponudile deo zakasnele rezolucije UN koja je priznavala teritorijalni integritet Srbije, uključujući i Kosovo, iako je ta pokrajina stavljena pod međunarodnu kontrolu. Koliko je ta rezolucija vredela postalo je očigledno 2007. i početkom 2008. kada su Sjedinjene Države i glavne vlade Evropske unije insistirale na nezavisnosti Kosova bez pristanka Beograda i – ponovo – bez dozvole Saveta bezbednosti UN. Moskva je tada upozorila da bi takva akcija predstavljala opasan međunarodni presedan; razne države kao što su Kina, Indija, Indonezija, Španija i Grčka su iskazale istu zabrinutost. Ruski zvaničnici su posebno istakli Abhaziju i Južnu Osetiju kao mesta gde se presedan Kosova može primeniti.

Rusija je sada pokazala da i drugi mogu igrati igru upotrebe vojne sile protiv druge države radi odvajanja nezadovoljne etničke enklave. Ni Sjedinjene Države ni NATO nisu u stanju da učine nešto po tom pitanju.

Umesto da pogorša već alarmantu tenziju sa Rusijom, Vašington treba da povuče svoju politiku prema Kosovu i zatraži dogovor sa Moskvom. Pozicija SAD i EU po pitanju Kosova je neodrživa, kako sa stanovišta promišljene diplomatije, tako i sa stanovišta osnovne logike. Američki zvaničnici su sebe stavili u nezgodan položaj tvrdeći da je teritorijalni integritet kvazidemokratske Gruzije svetinja, dok teritorijalni integritet u potpunosti demokratske Srbije nije. Štaviše, uprkos očekivanjima lidera u Vašingtonu i Prištini da će većina država brzo priznati nezavisnost Kosova, to je učinilo samo bednih četrdesetsedam država – a i od njih su većina dugogodišnji saveznici Amerike. Ostatak sveta i dalje brine o širim posledicama presedana Kosova i uzdržava se od priznavanja.

Vašington bi Moskvi trebalo da predloži zajedničko diplomatsko povlačenje, u kome bi Sjedinjene Države trebalo da ponište priznavanje nezavisnosti Kosova i da insistiraju na tome da Kosovci prihvate predlog Beograda o pregovaranom statusu „proširene autonomije“ koja je jako blizu de facto nezavisnosti. Očekivalo bi se i od Rusije da prihvati sličnu politiku u vezi sa Abhazijom i Južnom Osetijom.

Ako američki lideri ovo ne predlože, suočiće se sa neprijatnom mogućnošću daljeg demonstriranja nesposobnosti NATO da učini nešto efikasno kako bi preokrenuo ponašanje Rusije u Gruziji. Pogrešni preračuni Amerike su već naglasili nemoć alijanse; to nije lekcija koju bi zvaničnici hteli da učvrste. Štaviše, ako se Vašington i Moskva ne povuku od svojih upornih stavova, odnosi između dve zemlje – već u lošem stanju – bi mogli da se pogoršaju do hladnog rata. I obrnuto, malo zdravog razuma i fleksibilnosti u pogledu dva veoma slična secesionistička pitanja, poslužilo bi kao katalizator za popravljanje ovog važnog odnosa.

(Autor je potpredsednik studija odbrane i spoljne politike na Cato institutu, autor osam knjiga o međunarodnim poslovima, uključujući Pametna sila: Ka mudroj spoljnoj politici za Ameriku (2008). Takođe je i urednik-saradnik u The National Interest -u.)

(26.08.2008. The National Interest )