Miloš Knežević, glavni urednik časopisa „Nacionalni interes”

Politička nesloga razara Srbiju

Nacionalni program nije samo bukvalno parče ispsisane hatije, nego i dosegnuto društveno stanje u kome se, pored političkih nijansi i razlika, sprovodi ujednačena državna i nacionalna politika, kojom se štite svi građani jedne zemlje.

Šta podrazumevate pod nacionalnim programom?

Kovanica nacionalni program često ne pretpostavlja strogu definiciju već samo rasplinute nagoveštaje o onome što bi moglo da bude najbolje državu i narod. Većina ljudi, međutim, više oseća nego što tačno i detaljno zna koji to zbir dobara najviše ide u njihovu korist. To je pomalo i očekivano, jer su lični interesi bliži i jasniji od onih opštih koji katkad znaju da se izgube u individualnom egoizmu. Teško da se od ovdašnjih tajkuna može očekivati uvažavanje nacionalnih interesa, kada su oni zaljubljeni jedino u oplodnju sopstvenog kapitala. Njima se nacija priviđa isključivo kroz lični interes. Ipak, od kako su nastale moderne nacije raspravlja se o programima po kojima bi se one razvijale i na osnovu koga bi se štitili vitalni nacionalni interesi. Nacionalni program, dakle, podrazumeva postojanje zrele nacije kojoj je program potreban i koja je sposobna da ga iznedri i sprovede. Zbunjeni narodi i pometene nacionalne zajednice često nisu sposobni da razumeju sopstveni položaj u prostoru i vremenu i dosegnu nivo nacionalnog programa koji bi obuhvatio političke, geopolitičke, pravne, ekonomske, kulturne, versko-crkvene i druge interese.

Šta sve treba da sadržni nacionalni program?

Pre svega, treba da sadrži istinitu, a ne lažnu sliku stanja naroda i države, kako bi se što realnije ukazalo na perspektive opstanka i razvoja u budućnosti. Nacionalni program treba, takođe, da sadrži bitne i sporedne ciljeve, naznačene oblasti primene, tehnološka, medijska i finansijska sredstva za ostvarenje, postupke i zahvate, kao i vremenski plan u kratkoročnom, srednjoročnom i dugoročnom vidu. Najvažnije je, međutim, pragmatično odrediti ljudske resurse, odnosno, nosioce sprovođenja nacionalnog programa, kako među institucijama sistema, tako i među istaknutim grupama i pojedincima. Nabrojani su samo formalni uslovi nacionalnog programa, koji bi, naravno, trebalo da ispune suštinske zamisli iz različitih sfera života. Nacionalni program, inače, popunjava prostor između dalekosežne vizije na nivou velike nacionalne strategije, i taktičkih i operativnih ostvarenja koja teže boljitku u svakodnevnici.

Da li Srbija ima nacionalni program?

Nije da nema, ali izgleda kao da nema. U stvari, ima ga u nepotpunom, fragmentarnom i nekoherentnom obliku. Za sve nam je, kao i uvek, kriva rđava istorija.U panici secesionog međuvremena (1987-2008) aritmično se tragalo za najboljim određenjima srpskih nacionalnih interesa. Tako je, recimo, već tokom 1986. godine skiciran Memorandum SANU-a, a aprila 1994. održan i prvi Kongres srpskih intelektualaca. Elemente nacionalnog programa u svojim radovima dali su akademici, istoričari, filozofi, kniževnici, umetnici. Treba ih pomenuti : Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Miodrag Jovičić, Mihailo Đurić, Kosta Mihailović, Čedomir Popov, Kosta Čavoški, Svetozar Stojanović, Vlado Strugar, Veselin Đuretić, Matija Bećković, Emir Kusturcica. Uz njih su, takođe, u mozaičnom sastavljanju nacionalnog programa učestvovali i istaknuti političari. Valja pomenuti i tadašnje partijske i državne lidere: Ivicu Stambolića, Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Jovana Raškovića, Radovana Karadžića, Vojislava Šešelja, Zorana Đinđića, Vojoslava Koštunicu... Svi oni, ma koliko bili različitih političkih orijentacija, nastojali su da osmisle nacionalne ciljeve. Ti napori nisu osvedočeni samo u liderskim nastupima, nego i u programima najvećih političkih stranaka u Srbiji. Ipak, ni u jednom času nije se doprlo do nacionalnog programa koji bi bio opšteprihvaćen.

Zbog čega nema opšteprihvaćenog nacionalnog programa ?

Nepostojanje izričitog nacionalnog programa u Srbiji višestruko je uzrokovano. Ono koji veruju u demokratski kapacitet nacionalne države, žude da se nacionalni program donese. Drugi, pak, bolesno ravnodušni prema svim aspektima nacionalnog fenomena misle da je dobro što Srbija nema nacionalnu strategju. Jedni i drugi su, evidentno je, u sporu. Najznačajniji činilac je samouništavajuća ideologija svađalaštva. Nabusitost i przničavost, kao destrukvivna obeležja kolektivnog temperamenta i nacionalnog mentaliteta, nisu solidan osnov političke kulture. Politički pluralizam u Srbiji, kao i svugde, pretpostavlja višepartizam i razlike u idejama. Ali, podele koje razdiru i umaraju i Srbiju sežu u dublje istorijske slojeve nacionalnog bića. Reč je o bolnim, često i neshvatljivim unutarsrpskim podvajanjima na dve strane, koje se tiču karaktera srpske politike i imaju prozapadno ili proistočno geopolitičko poreklo. Setimo se samo Karađorđa i Miloša, karađorđevićevaca i obrenovićevaca, radikala i demokrata, partizana i četnika, komunista i antikomunista, stambolićevaca i miloševićevaca, ovih potonjih i dosovaca, evrofila i evrofoba, vesternista i istočnjaka, i tako u nedogled. Može li se zamisliti da oni, tako ljutito pohrvani, dele iste nacionalne i državne ciljeve?! Pre bi se moglo reći da oličavaju zagrižene i nepomirljive takmace oko primata u naciji i državi. Kada je bivalo istorijski „gusto” kada je vrag odnosio šalu, razlike su se ili stišavale ili pojačavale, do suprotnosti koje su ishodile u neprijateljstvu i osvetništvu.

Od kada Srbija nema nacionalni program ?

Srbija nema klasični nacionalni program od stvaranja prve Jugoslavije 1918. godine. Poslednje veliko državno i nacionalno pregnuće bilo je ono izloženo u „ Ratnim ciljevima Srbije 1914.” Od tada je dušom i telom Srbije vladao bolesni dug Jugoslavije. Tokom trajanja čak tri Jugoslavije srpski nacionalni program je nemušto dublirao jugoslovenski internacionalni program. U tom periodu Srbija se neprekidno odricala vlastitih nacionalnih interesa zarad održanja višenacionalne zajednice koja je na kraju tragično propala. Štaviše, i kada su svi Južni Sloveni, na temelju sopstvenih nacionalnih programa stvorili jednonacionalne države, Srbija je još, u poslednjem ehu, insistirala na Srbiji kao Jugoslaviji. Ta ostavljenost Srbije za sam konac raspada jugoslovenske države, uz okupaciju i ponižavajuću amputaciju Kosmeta, nagnala je čak i one imune na nacionalne osećaje, da se pozabave problemom srpskih interesa. Kap koja je prelila čašu dvodecenijskog mučenja Srbije, potekla je iz kuhinje Evropske unije, koja masnim mamcem evrointegracija, pokušava da primami i ulovi Srbiju. Iz Brisela poručuju da nam je od suverenosti i teritorijalnog integriteta preče kandidatsko čekanje u promajnoj čekaonici za ulazak u EU. Kao što to često biva, na tu bajkoliku kabinetsku priču je oduševljeno nalegla jedna od srpskih strana. Dakle, opet podela na nas i njih, za ovo, a protiv onoga. Strančarenje i stranačke podele, a taman se pomislilo: Gle, eto retkog i uzornog dostignuća nacionalne sloge. Srbi su se oko Kosmeta gložili i napokon složili. Moram da priznam da mi je to odmah ličilo na nacionalni konsenzus. Ali, prevario sam se, naseo sam poput mnogih na slatkorečje demagoga. Groteskne partijske i liderske podele nisu prevladane.

Šta treba da se uradi da bi Srbija dobila nacionalni program?

Nacija treba da se nađe u takvim istorijskim okolnostima u kojima je nacionalni program neophodnost. Upravo u ovom času nastupile su okolnosti moralno nepodnošljive iznudice. Da bi se dostigao pogodan milje za ostvarenje nacionalnog programa potreban je široki nacionalni kompromis i konsenzus. Stari neprijatelji su skoro izumrli, ali kako pomiriti taze svađalice? Kako usaglasiti oprečne stavove oko EU i KiM? Da li je to uopše moguće? Mislim da jeste i to brzim stvaranjem one koalicione vlade koja će da poštuje redosled nacionalnih i državnih prioriteta. U dugačkom srspkom troskoku odraz je demokratija: prvi dodir zemlje jeste Kosovo, a u doskoku sledi Evropa. Naša država iznad svega mora da zaštiti nacionalni i državni suvrenitet, što znači, kad-tad da povrati pokrajinu Kosovo i Metohiju u državni sastav Republike Srbije. Ulazak u EU treba shvatiti realistično, u godoovski srednjoročnom, najmanje desetogodišnjem rasponu čekanja. Spoljna politika Srbije trbalo bi da uvaži nastale geopolitičke i geoekonomske promene u Evropi i svetu, zauzme stav aktivne vojne neutralnosti. Odnose sa Rusijom i zemljama Šangajskog sporazuma treba još više poboljšati. Srpska privreda trebalo bi da oživi i osnaži zemlju, ne bi li ona u dogledno vreme prevazišla klijentistički položaj iznutra prema osiljenim tajkunima, a spolja prema bezočnim multinacionalnim korporacijama. Valjalo bi popraviti medijsku sliku i rasterati prekovezne i bezvezne spin-doktore, „eksperte”, šibicare, dušebrižnike globalizma, misionare globalnog upravljanja i preplaćene sejače magle iz ne(vladinih) družina. Treba da se spreči odliv mladih i nadarenih ljudi u inostranstvo.