Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Bogdana Koljević

LIGA DEMOKRATIJA I IDEOLOGIJA LJUDSKIH PRAVA

Ako je do skoro moglo biti teorijskih, ako već ne i praktičnih dilema u pogledu temeljnih političkih ciljeva SAD i kursa nove politike, kao i spekulisanja o različitim vizijama predsedničkih kandidata, u proteklom periodu ove ideje izbile su na videlo na način da ih je gotovo više nemoguće argumentovano opovrgnuti. Istovremeno, iznova se potvrdilo i u kojem smislu kosovsko pitanje daleko prevazilazi okvir srpskog pitanja, pojavljujući se kao pitanje o dominantnom svetu, tj. pitanje na kojem se lome koplja i donose odluke o osnovama budućeg sveta. Reč je, razume se, o tome u kojoj meri će zapadna politika nastaviti da se razvija u pravcu stvaranja novog postmodernog (postjuridičkog?) sistema, kretanju u kojem se definiše sudbina i odnos ne samo prema pitanjima suvereniteta, demokratije, nacionalnog i nadnacionalnog identiteta, već i institucije međunarodnog prava i međunarodnih odnosa u celini.

Da su potezi poput ignorisanja institucije UN i višestrukog kršenja međunarodnopravnog poretka na primeru samoproklamovane nezavisnosti Kosova i Metohije zapravo predstavljali svojevrsni uvod i pilot-projekt za znatno temeljniji politički zaokret sa dugotrajnim i dalekosežnim posledicama, jasno je upravo iz bezmalo jedinstvenog stava Džona Mekejna i Baraka Obame u tom pogledu. Mekejnovo insistiranje na tome da demokratski narodi o ključnim političkim pitanjima najpre treba da odluče između sebe, tj. pre nego što predstave sopstvene pozicije Rusiji i drugima – čini osnov koncepta da institucije poput UN treba zameniti „Ligom demokratskih zemalja“ („League of Democracies“). Da ova zamisao gotovo sasvim odgovara ranije artikulisanoj ideji o „društvu demokratija“ („Concert of Democracies“), koju je formulisala Medlin Olbrajt, dodatno je potvrđeno i nedavnim slaganjem Baraka Obame da stvaranje zatvorenog društva u vidu kluba koji se okuplja da bi rešavao „svetske probleme“ predstavlja dobru ideju protivkandidata Mekejna.

Bez sumnje, težnja za formiranjem ovog novog zapadnog kluba, kao i ma kojeg kluba i oblika javnog organizovanja, sama po sebi nije ni nelegitimna ni antidemokratska, ali s obzirom na činjenicu da je reč o prevashodno strateškom pitanju budućeg kursa zapadne spoljne politike, usmerenog na oblike političkog delovanja nezavisno i protivno jedinim legitimnim institucijama međunarodnog prava , ovim činom ideja demokratije, baš kao i ideje prava i suvereniteta , na najozbiljniji način dovedene su u pitanje. Ono sa čime se suočavamo, naime, upravo je pokušaj da se kroz ideju o „društvu demokratija“ neprimetno obavi redukcija pojma demokratije na ovaj konstruisani model i njegove konkretne nosioce, te da se na taj način demokratija afirmiše baš kroz kršenje demokratskih praksi.

Ovo je (bilo) moguće jedino kroz teorijsko osmišljavanje, a potom i višeslojnu kvazinaučnu, medijsku i političku propagandu ideje o demokratiji contra suverenitetu, kao već postojećoj paradigmi političke savremenosti – ideji koja jedino odgovara i može „opravdati“ nastajuću Ligu demokratija. Zbog toga je bilo važno „osloboditi“ pojam demokratije na do sad skoro neviđen način u istoriji političke teorije i prakse: jedino demokratija s drugu stranu, tj. naspram prava i suvereniteta (koji kao anahron model treba ili sasvim da iščezne ili da se realizuje kao suverenitet „više vrste“, a to znači po principu arbitrarno i provizorno sklopljenih saveza), može privremeno pacifikovati javni diskurs i „legitimisati“ doktrinu liberalnog intervencionizma u vidu samoprotivrečne demokratije sile.

Zato otvoreno pitanje statusa Kosova nije samo srpsko. Čak nije reč ni samo o tome da su osnovni principi institucija poput UN (jednakost suverenih država, zaštita suvereniteta i teritorijalne celovitosti svih članica UN) najdublje ugroženi i dovedeni u pitanje priznanjem protivpravne nezavisnosti od strane SAD i većine zemalja EU, već o eksperimentu za budućnost zapadne „teorije“ i prakse „demokratije“, o testu za uspeh najproizvoljnijih interpretacija demokratije protivne međunarodnom pravu, „demokratije“ koja ima za cilj potpuni transfer političkog centra odlučivanja sa legitimnih međunarodnih institucija na Severnoatlantsku alijansu i uzajamni pristanak, tj. slaganje SAD i EU oko ovog zajedničkog projekta.

Da najavljena Liga demokratija, na nivou simbolike, ali sasvim mogućno i na nivou konkretnog nosioca postmodernog projekta nove nauke demokratije u nastajanju, gotovo izvesno upućuje na strukturne promene koje posledično mogu izazvati samo porast sve brojnijih antizapadnih tendencija – a sledeći primer Kosova i Metohije dovesti i do novog jačanja separatizma – sasvim je jasno. Manje je jasno, međutim, na koji način i u kom (sve) smislu ideologija ljudskih prava u ovom scenariju igra jednu od vodećih uloga.

Neće biti teško prisetiti se da je upravo na temelju ove ideologije izvršena „humanitarna intervencija“ u vidu NATO bombardovanja Srbije, što bez sumnje čini jedan od najeksplicitnijih primera na koji je upravo humanitarna logika poslužila opravdanju i uspostavljanju demokratije sile . U tom smislu, upravo na primeru Kosova i Metohije najuočljivije se može pratiti teorijska postavka i fazna praktična razrada ideje o novom pojmu demokratije oličenom u „društvu demokratija“ i uloge „ljudskih prava“ u tom projektu. U krajnje pesimističnom, ali ne i sasvim neopravdanom tvrđenju, moglo bi se desiti da će se, u ovom istorijskom poglavlju, kosovska tragika na ideologiji ljudskih prava i završiti. Ovog puta, doduše, na srpskim pravima, shvaćenim kao pravima Srba kao manjine koja živi na Kosovu i Metohiji.

Da se celokupno međunarodno pravo, tradicija demokratije i pravo države Srbije nasilno, nelegalno i nelegitimno redukuju na pitanje prava pojedinaca i njihovih elementarnih ljudskih sloboda od strane zvanične administracije SAD, u stavovima oba predsednička kandidata, kao i u sada već bezbrojnim izjavama evropskih zvaničnika o nužnosti „dobrosusedskih odnosa“ Srbije i Kosova (uz puno poštovanje „prava manjina“), te da je, u tom smislu, ovo potpuno javna i jasna pozicija zemalja koje su priznale „kosovsku nezavisnost“, sasvim je logično i u skladu sa realizacijom pomenutog projekta. Pitanje je, međutim, zbog čega je unutar srpske zvanične i političke javnosti poslednjih nedelja došlo do naglog pojačavanja retorike koja neobično korespondira sa ovako instrumentalizovanom idejom ljudskih prava . U najmanju ruku, čemu toliko naglašeno i napadno insistiranje na tome da Srbija mora da „rešava praktične probleme ljudi koji žive na Kosovu “?

Kada god se na nečemu samoočiglednom i (gotovo do trivijalnosti) podrazumevajućem suviše insistira, onda to obično govori da je posredi nešto drugo . Naročito je potrebno imati u vidu da se fokus na pitanje rešavanja, bez sumnje velikih i višestrukih problema Srba na Kosovu mora posmatrati u kontekstu u kojem se pojavljuje – a to znači u vezi sa drugim javnim porukama koje gotovo svakodnevno stižu od srpskih zvaničnika, a tiču se Kosova i Metohije. To je kontekst u kojem je došlo do najave odluke o povratku ambasadora u zemlje članice EU koje su priznale protivpravnu nezavisnost Kosova, razume se, u cilju dodatnog poboljšanja odnosa sa njima. To je takođe kontekst u kojem govor o „kontinuitetu“ državne politike prema Kosovu i Metohiji predstavlja deklarativnu frazu, u koju više po svemu sudeći ne veruju ni oni koji je izriču, što se jednako odnosi i na srpsku skupštinu na Kosovu, jer i za ovu instituciju važi da će – iako načelno podržana – biti ozbiljno preispitana, i to upravo u pravcu toga kakva je zapravo njena uloga. Prema najnovijim izjavama, izgleda da za srpske zvaničnike razgovori o tome kakva je svrha i uloga srpskih novih struktura o Kosovu tek slede. A van svake sumnje je da će i te odluke biti u skladu sa preovlađujućom humanitarnom retorikom o poboljšanju uslova života Srba u južnoj srpskoj pokrajini, kao maksimumu borbe za Kosovo u sastavu Srbije – što jednako važi i za nelegalnu samokonstruisanu misiju Euleks, čijim prihvatanjem, tj. prihvatanjem zamene Unmika Euleksom, Srbija prihvata i nezavisnost Kosova.

Svakako da ovakvo delovanje i potpuni zaokret politike prema Kosovu i Metohiji – pospešen i dodatnim insistiranjem Danijela Frida da Srbija mora biti konstruktivna – nisu neobični za politiku koja je jasno iznela da je njen prioritet ulazak Srbije u EU po svaku cenu. Pitanje je samo čemu je služilo višemesečno obmanjivanje građana Srbije čuvenom samoprotivrečnom parolom „I Kosovo i EU“ kada je – što se u najnovijem forsiranju priče o „životu i praktičnim problemima Srba na Kosovu“ ponajbolje vidi – teorijska pozadina ove politike zapravo jednaka nenadmašnom LDP-ovskom sloganu prema kojem je „život zakon“. Život “ u ovoj postavci svakako je EU, koja je, samim tim, i jedini „ zakon “, pa makar to bilo i s druge strane svakog zakona.

Tako je Liga demokratija u nastajanju privremeno uspela da iznova afirmiše ideologiju ljudskih prava na primeru Srbije i Kosova, i to ovog puta kroz igrokaz o borbi ne za albanska, već srpska prava. A nova srpska politika prema Kosovu, čiji intenzivni zaokret prevazilazi i očekivane razmere, u tome joj svesrdno pomaže – povratno takođe legitimišući upravo ne samo protivpravnu politiku EU, već i SAD. Ali čak i bez obzira na činjenicu da je srpskoj javnosti sada predočeno da i najskuplja srpska reč ima cenu – i da je ta cena ulazak u EU – daleko je od izvesnog da će srpska evrofilija, koja ukazuje na potpuno odsustvo evrorealizma u razmišljanju, zbilja i uroditi plodom i da će Srbija brzopotezno na putu progresa ući u EU. Srpski evrofiličari zaboravili su, naime, da su u nekritičkom prihvatanju Zapada kao jedinog i isključujućeg egzistencijalnog, političkog i kulturnog odredišta („Evropa nema alternativu“) istovremeno prihvatili pragmatizam kao jedini model političkog delanja. U pragmatizmu, međutim, nema ni „nagrada“, ni „kazni“, ni „obaveza“, ni „obećanja“, ni „odgovornosti“ – postoji samo interes. A interes je promenljiva kategorija.

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM