Bogdana Koljević

Principijelnost i pragmatizam

(Vojislav Koštunica, Odbrana Kosova, Filip Višnjić, Beograd, 2008, str. 257.)

Pred srpskom javnošću nalazi se knjiga Odbrana Kosova, zbirka odabranih govora, obraćanja i saopštenja u periodu između 2005-2008, iz pera autora koji je u proteklim godinama istovremeno bio i najaktivniji državnik, delatnik, svedok i teoretičar unutrašnje i spoljne politike prema Kosovu i Metohiji. Na taj način, ova zbirka obraćanja u isti mah predstavlja svedočanstvo o događajima i ličnom angažmanu sa jedne, i poziciju refleksije i promišljanja sa druge strane i, naročito, njihovu unutrašnju povezanost u čemu se i ogleda njen osoben značaj. U tom smislu, Odbrana Kosova delo je kako političke teorije tako i političke prakse i par excellence primer njihovog međusobnog odnosa, u kontekstu politike koju na intelektualnoj i delatnoj ravni zastupa autor, kao i one druge politike kojoj se suprotstavlja.

Iz naznačenih razloga, aspekti sa kojih je moguće - ali i neophodno u cilju adekvatne analize - posmatrati navedeno delo, svakako su višeslojni i složeni. Prvi, neposredni, i u izvesnom smislu spoljašnji (što nikako ne znači i nevažan) nivo analize odnosi se na smisao u kojem Odbrana Kosova čini jedinstven i nezamenljiv dokument o jednom vremenu, unutar kojeg se, kroz različite govore i saopštenja u Savetu Bezbednosti UN, pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, kao i okviru pregovaračkog procesa i drugim prilikama, gradila, artikulisala, profilisala i argumentovano snažila političko-pravna pozicija Srbije od početka pregovora o statusu Kosova do nelegalne samoproklamovane nezavisnosti južne srpske pokrajine. Kroz govore i obraćanja premijera Srbije, čitaocu se pruža uvid u politički presek celokupnih zbivanja kada je reč o Kosovu i Metohiji, i to u smislu u kojem upravo i sama hronologija događaja i tok borbe za očuvanje državnog suvereniteta svedoče o stavovima, praksama, promenama i političkim pritiscima na svetskoj političkoj sceni. Odbrana Kosova govori koliko o Kosovu, toliko o ustrojstvu savremenog sveta, o odnosu SAD i smislu organizacija poput NATO-a u celini, o ulozi Rusije i odlukama Evropske Unije i dubokoj i neraskidivoj vezi putem koje je upravo kosovsko pitanje otvorilo novu epohu u međunarodnim odnosima.

Isticanjem da nezavisno Kosovo za međunarodni poredak znači otvoreno dovođenje u pitanje principa na kojima taj poredak počiva i da stoga nije reč samo o „kršenju samog načela suverenosti i teritorijalnog integriteta država, već i o kršenju onih osnovnih normi o ljudskim i manjinskim pravima “, te da na taj način Srbija u odbrani Kosova „ne brani samo svoje nacionalne i državne interese već da zastupa i brani načela i vrednosti od kojih zavise mir, stabilnost i bezbednost savremenog sveta“ (1), Vojislav Koštunica demonstrirao je smisao u kojem Kosovo u isto vreme čini suštinu jednog nacionalnog identiteta i odlučujuće državno pitanje kao pitanje opstanka države, ali i pitanje dugoročnih i dalekosežnih posledica na kojem će se lomiti koplja budućeg sveta, njegova politička i bezbednosna struktura i sudbina demokratije. Argumentovanim stavom da će kršenje Povelje UN značiti da je svet prešao Rubikon, Koštunica je anticipirao da se iz kosovskog presedana mogu izroditi samo krajnje opasne posledice po mir u svetu i da takav događaj i na simboličkoj i real-političkoj ravni može značiti samo temeljnu promenu sveta sa neizvesnim ishodom. Jedinstvo političkog i etičkog, koje se kod Koštunice ispostavlja ne samo kroz imperativno suprotstavljanje politici sile, već i na način višestruko konstruktivnog teorijskog i praktičnog zalaganja za vrednosti prava, pravde, slobode, ravnopravnosti, multietničnosti, demokratije i ljudskih prava, na najjasniji način svedoči o univerzalnosti, istinskom humanizmu i evropskim korenima ovog pristupa koji nadilazi ravan ideoloških opredeljenja, čak i ravan onog što bi se legalno i legitimno moglo zvati osnovnim srpskim nacionalnim interesima.

Navodeći raznovrsne primere od napuštanja politike „standardi pre statusa“ u ime politike „statusa bez ispunjenja i minimalnih standarda“, zatim nastojanja da se napravi nova druga etnički čista albanska država na Balkanu, a onda i dodatno razvijenog „argumenta“ da bi sve što je manje od nezavisnosti dovelo do opasne eskalacije albanskog terorizma, Koštunica pokazuje kako se odnos SAD, a onda vremenom i odnos vodećih zemalja članica Evropske Unije prema pitanju Kosova i Metohije, ispostavljao upravo kao odnos kršenja osnovnih ljudskih prava, odnos favorizovanja, naglašavanja i primene gole sile, odnos nedemokratije posred zapadnog sveta, daleko od principa na kojima je sazdan.

Ova razlika između vodećih zapadnih zemalja predvođenih SAD-om i Srbije u odnosu prema demokratiji ogleda se i u otvorenom kršenju „svetskog ustava“, Povelje UN, sa jedne, i instistiranju na značaju ustava - „svetskog ustava“ kao i demokratki legitimnog Ustava Srbije potvrđenog suverenom narodnom voljom i ocenjenom pozitivno od strane Venecijanske komisije - sa druge strane: „Tamo gde je bio vesnik i čuvar demokratije i ljudskih prava, ustav je uvek bio spoj univerzalnih vrednosti modernog vremena i garancija onih posebnosti koje odlikuju konkretnu državu i konkretno društvo. Ovo je naročito karakteristično za moderne evropske države složenog etničkog, verskog, kulturnog ili nekog drugog sastava, koje su uspevale da takvu složenost očuvaju i urede delatnim ustavnim rešenjima.“ (2)

U tom smislu, Koštunica na sistematičan način izlaže ideju o suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju, stabilno, održivo i funkcionalno rešenje, kao i status najpovlašćenije nacionalne manjine za kosovske albance koji bi se na taj način obezbedio, uz istovremeno neprestano isticanje spremnosti na dijalog i kompromis , koji čine samu srž nastojanja da se rešenje za status Kosova utemelji na demokratskim principima. Za Vojislava Koštunicu to je smisao istinskog patriotizma. Istinski patriotizam utemeljen je na načelima demokratije, upravo stoga „jer je stabilna država okvir za demokratsko delovanje, kao što je poštovanje demokratskih načela temelj državne stabilnosti.“ (3)

Odbrana Kosova iznosi na videlo i strategiju suprotnu ovakvom nastojanju, strategiju zasnovanu isključivo na politici sile i „pravu jačega“ , prvi put izričito formulisanu u Ahtisarijevom predlogu o nasilnoj promeni granica Srbije, kojim se istovremeno krše načela međunarodnog prava i „svetskog ustava“, kao što se i prenebregava volja naroda Srbije iskazana na referendumu i otvoreno ustaje protiv svakog kompromisa. Štaviše, Aneks 11 Ahtisarijevog plana eksplicitno je potvrdio da su stvarne namere iza prividnog pregovaračkog procesa, bile usmerene na stvaranje kvazi-države u kojoj bi NATO imao neograničenu vlast. Ovo je dodatno potvrđeno načinom na koji su završeni pregovori pod vođstvom Trojke, odnosno prekidom pregovora voljom SAD i vodećih evropskih država, čime je blokiran rad Saveta bezbednosti a time i put za pronalaženje kompromisnog rešenja za status Kosova. Prve korake na stvaranju protivpravne države na Kosovu preduzete su od strane vodećih država članica EU, kao i organa EU, u otvorenoj suprotnosti i kršenju međunarodnog prava, prava EU kao i ustavnopravnog poretka Srbije - a konkretna realizacija ovog procesa započela je upravo slanjem misije EU u južnu srpsku pokrajinu, zbog čega je i danas od odlučujućeg značaja upravo otvoreno suprotstavljanje ovoj misiji.

U obraćanju naslovljenom „Uloga Rusije u odbrani međunarodnog prava“, Vojislav Koštunica, pored isticanja zalaganja Rusije za očuvanje međunarodno-pravnog poretka i demokratskih principa, takođe obrazlaže i političko-teorijski osnov kroz koji postaje razumljiv i drugi nivo dela Odbrana Kosova, koji predstavlja teorijski nivo sukoba i borbe o kojoj je reč. Koštunica piše: „Moramo uvek imati na umu da nikada zbog nekog kratkoročnog interesa ne smemo ugroziti temelj na kojem je jedino moguće razvijati ekonomske odnose, a to je puno poštovanje usvojenog sistema pravnih načela koja regulišu naše odnose.“ (4) Ovde je reč o političko-teorijskoj poziciji koju autor dalje argumentuje, ukazujući na uzročno-posledičnu povezanost između poštovanja međunarodnog prava, regionalne stabilnosti i perspektive ekonomskog prosperiteta , kao i na obrnut slučaj, da ekonomija koja se razvija mimo i nezavisno od poštovanja prava može dovesti samo do nestabilnosti, ekonomske destrukcije i direktnog ugrožavanja mira .

Zašto je ova ideja od neprocenjivog teorijskog i praktičnog značaja? I zbog čega ona ni malo nije samorazumljiva kao što na prvi pogled može delovati? Kroz analizu odnosa ekonomskog, pravnog i političkog kao i pitanja suverenosti, Koštuničin intelektualno-delatni angažman nalazi se u samom središtu savremenih svetskih rasprava iz političke teorije i filozofije kao i, sa druge strane, onog što potpada pod ime dominantne „real-političke“ prakse zapadnih društava. Pragmatisti i postmodernisti, zagovornici tzv. teorije o post-suverenosti prema kojoj suverenitet danas predstavlja prevaziđenu i anahronu formu, gotovo po nepisanom pravilu istovremeno podržavaju individualnost i singularnost kao jedine i isključive forme identiteta i „slobodan“, ničim ograničen razvoj ekonomskih odnosa. A ono što se u isti mah namerno prećutkuje u ovim debatama, kao i konkretnim politikama, je da ustajanje protiv suvereniteta u ovom smislu znači ustajanje protiv vladavine prava, i u krajnjoj konsekvenci protiv celokupne tradicije mišljenja i prakse demokratije.

Teorijska i politička delatnost Vojislava Koštunice, izvirući iz filozofsko-pravne tradicije mišljenja narodne suverenosti i vladavine prava kao principa demokratije u tom smislu predstavlja jedinstven, reflektovan, dosledan i paradigmatičan primer borbe koja nadilazi ravan borbe za ugrožene srpske nacionalne interese - upravo stoga jer i nije borba za interes već za principe.

Odbrana Kosova na taj način prikazuje kako se pragmatizam, koji već izvesno vreme čini preovlađujuće razumevanje i političku praksu na Zapadu, u odlučivanju o kosovskom pitanju pojavio kao zajednički imenitelj za politiku SAD i EU. Reč je o tome da je jedna odveć doslovna (a stoga i ne sasvim primerena duhu ove političke teorije) interpretacija stava da je istinito ono što je korisno upravo i dovela do mnogobrojnih kobnih paradoksa i apsurda poput demokratske upotrebe sile, i primene ovog kvazi-principa kroz niz „humanitarnih intervencija“, „borbi za demokratiju“ i „borbi za oslobođenje“. Posledica je da su se pragmatizam i demokratija danas našli na suprotnim stranama političkog spektra, i da se pokazalo da doktrina pragmatizma uzeta sama po sebi, nije dovoljna čak ni za održanje osnovnih načela demokratije i da se, naprotiv, u praksi odveć lako može izroditi u njenu suprotnost. U tom kontekstu, rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije iznelo je na videlo da ni sama Evropska Unija, dugoročno posmatrano, neće moći da opstane kao politički projekat – ili u najmanju ruku ne kao što je to načelno zamišljeno - ukoliko se u stvarnosti ne dokaže kao projekt utemeljen na demokratskim principima. U suprotnom će se, naime, nalaziti na neprestanoj meti različitih i promenjivih pragmatizama i privatnih interesa što eo ipso onemogućava mir, stabilnost i ekonomski prosperitet.

Obzirom da nastupa kao državnik i teoretičar, a ne kao predstavnik određene političke grupe, u Odbrani Kosova Vojislav Koštunica ne govori o pragmatizmu na srpskoj političkoj sceni. Koštunica govori i tematizira pragmatizam SAD i EU, ne poričući pri tome da je reč o jednom mogućem i realnom političkom i teorijskom stanovištu, ali stanovištu koje se mora razlikovati od demokratske principijelnosti. S druge strane, razume se, demokratski se možemo složiti oko toga da smo svi pragmatisti ili da želimo da to budemo, da nam se, po rečima Vojislava Koštunice, u nekoj čudnoj računici više „isplati“ da budemo drugo od onog što jesmo, i da uopšte više i ne budemo Srbi . Ali onda i za „najskuplju srpsku reč“ postoji cena. Štaviše, onda postoji cena za sve: „Moramo se boriti i izboriti za budućnost Srbije, jer drugog puta nemamo . U suprotnom, sutra bi lako nekome moglo pasti na pamet da se obogaljena Srbija može rasparčavati i dalje, kako kome bude odgovaralo.“ (5)

To je smisao u kojem je odbrana Kosova odbrana Srbije. Ali kao i svako drugo, za Vojislava Koštunicu to je demokratsko pitanje, pitanje naroda o njemu samom, jer„ne može jedan čovek odbraniti Kosovo, kao što ga jedan čovek ne može ni izgubiti. Kosovo može da odbrani samo ceo narod ili ga ceo narod, ako tako odluči, može izgubiti.“ (6) Zato Odbrana Kosova stoji kao odluka za Srbe o budućnosti ne samo Kosova već cele Srbije. Vojislav Koštunica u ravni filozofske, etičke, pravne i političke argumentacije ukazuje na izbor koji se pred srpski narod stavlja između principijelnosti i pragmatizma, podsećajući nas pri tom da nikada ne smemo zaboraviti da je istina jača od svakog nasilja.

Fusnote:

1. Koštunica, V. Odbrana Kosova, str.31. i str.36.

2. Ibid., str.64.

3. Ibid., str. 139.

4. Ibid., str.126.

5. Ibid., str.199.

6. Ibid., str.75.