Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Politiku

 

 

Svetlana Vasović-Mekina

Sledbenici topuza

Svi koji su se strasno zalagali za otcepljenje Kosova od Srbije sada treba sebi da postave jednostavno pitanje: Je li vredelo?

To pitanje u poslednjem „Njuzviku” nameće Rut Vedžvud, profesorka međunarodnog prava na Univerzitetu Džons Hopkins, da bi potom registrovala brdo „loših vesti” kao posledicu jednostranog otcepljenja Kosova. „Ironija je da bi Kosovo moglo da postigne gotovo isto i pomoću međunarodno garantovane autonomije u okviru Srbije, ali Vašington nije dozvolio da se raspravlja o alternativama”, zaključuje komentatorka „Njuzvika”.

Zapadni političari i mediji upozorenja o tragičnim posledicama jednostranog priznanja Kosova nisu uzimali ozbiljno, a sada bi da olakšaju savest prebacivanjem odgovornosti na Rusiju ili izjednačavanjem postupaka Moskve i Vašingtona.

Tako britanski „Ekonomist” opeva odu sili poređenjem proglašenja nezavisnosti Kosova s ruskim priznanjem Abhazije i Južne Osetije. Iz perspektive „Ekonomistovog” komentatora, koju dele neki američki i evropski političari, Kosovo nije bilo nikakav „presedan”, već su sva tri primera dokaz „jednostavne istine” da „velike sile čine ono što im se hoće, dok male države rade ono što moraju”.

Jeste da jaki žele (i neretko im uspeva) da nametnu silu. Ali da su jaki i veliki uvek pobeđivali, Grci ne bi slistili brojnije Persijance, Hitler bi bio ujedinitelj današnje Evrope, Srbije možda ne bi bilo, a Avganistan niko ne bi nazivao „grobnicom imperija”. Opisani i brojni drugi primeri, kada su nejaki pružili otpor i porazili moćne, pokazuju da sila nije pravo a da onome „kome zakon leži u topuzu, tragovi smrde nečoveštvom”.

Iako rusko priznanje Abhazije i Južne Osetije može predstavljati teškoću za srpsku diplomatiju u borbi za očuvanje celovitosti Srbije, pogrešno je priznanje Kosova, Abhazije i Južne Osetije tumačiti kao „isti primer delovanja nasilnih velikih sila”.

Kosovo je bilo prvi presedan u svetu jer uoči jednostranog proglašenja nezavisnosti u Prištini, nijedan narod koji je imao svoju nacionalnu državu (kao Albanci Albaniju) nije imao pravo da podiže novu državu na teritoriji druge suverene zemlje. Sve dok većina država EU i SAD nisu priznale volju „Kosovara” da se otcepe od Srbije.

Rusija stoga nije uradila „isto” što su učinile SAD i deo EU s Kosovom. Rusija je u Abhaziji i Južnoj Osetiji, posle uzastopnog kršenja međunarodnog prava od strane zapadnih sila i posle agresije gruzijske vojske, upotrebila „retalijaciju” i u samoodbrani i zaštiti međunarodnog prava priznala Abhaziju i Južnu Osetiju; postupak Moskve nije nelegitiman. Radi se o „samopomoći”, kada upotreba istih protivmera protiv protivpravnih postupaka drugih država prema međunarodnom pravu nije zabranjena.

Zato ne treba smetnuti s uma redosled priznavanja Kosova, Abhazije i Južne Osetije – kršenje međunarodnog prava putem priznanja nove države počelo je priznanjem Kosova od strane SAD i dela EU; Rusija je uzvratila istom merom jer je to bilo poslednje pravno sredstvo koje joj je ostalo na raspolaganju u odbrani međunarodnog prava.

Ukratko, priznanje Kosova je bilo greška. I opomena da ne treba napustiti poštovanje međunarodnog prava jer oni koji ga odbacuju od topuza nasilnika prave simbol pravde.

[objavljeno: 07/09/2008]

 
 
Copyright by NSPM