Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Politiku

 

 

Svetlana Vasović-Mekina

Brisel lomi srpski otpor prema Euleksu

Evropske diplomate traže da se Srbija odrekne ruskih usluga u Savetu bezbednosti UN, saznajemo iz izvora EU

Ljubljana, 16. septembra – U pozadini odluke EU da ne odmrzne Prelazni sporazum koji bi Srbiji omogućio pristup do trgovinskih povlastica nije samo holandska nepopustljivost, već manevar koji se tiče dalje sudbine Euleksa na Kosovu, tvrde naši izvori u Ljubljani.

„Politika” je još uoči priznavanja Kosova od strane dela država EU, pisala da u Uniji tinja raskol između država takozvane „stare demokratije” za koje sve što se čini mora biti urađeno prema zakonu, i onih zemalja koje su sklonije principu da se „ne treba držati zakona kao pijan plota”; politiku te struje je tokom prvih šest meseci ove godine sprovodila Slovenija na mestu predsedavajuće EU.

Izjava šefa slovenačke diplomatije Dimitrija Rupela data u Briselu u ponedeljak da „treba nastaviti politiku koja se pokazala pravilnom”, drugim rečima politiku uslovljavanja Srbije, čiji je najtvrđi zastupnik Holandija, pokazuje da su prevagu unutar EU odneli „pragmatičari”. Oni ističu da samo politika „štapa i šargarepe” žanje uspeh u Srbiji, srećni su što isprva Belgija a na kraju Holandija „nisu popustile (Srbima) ni za pedalj” i u istom dahu upozoravaju da upravo sada, kada Srbija pokazuje znake ozbiljne saradnje sa Haškim tribunalom – nikako ne treba biti blag.

Nije tajna da proces međunarodnog dogovaranja često liči na trgovinu. Jedno daš, a dobiješ nešto drugo. Vlada Srbije je izručenjem Radovana Karadžića povukla konkretan korak u pravcu ispunjenja zahteva EU. Iz perspektive Unije, međutim, stvari izgledaju drugačije; EU u bliskoj budućnosti, osim aktiviranja Prelaznog (trgovinskog) sporazuma, zapravo nema šta više da ponudi Srbiji. Jeste tu proces ratifikacije SSP, on može da potraje nekoliko godina, a u međuvremenu sledi period neizvesnosti jer se zbog irskog „ne” Lisabonskom ugovoru ne zna kada bi Srbija uopšte mogla da postane kandidat za punopravno članstvo u EU. Zato vrh EU želi da Beograd odmah ispuni što više njenih zahteva, dok Srbiji ne postane jasno da će na ulaznicu za EU čekati duže nego što očekuje.

Brisel bi najradije da se Srbija odrekne ruskih usluga u Savetu bezbednosti UN, saznajemo iz izvora EU, jer je Uniji veoma stalo da legalizuje svoje prisustvo (Euleks) na Kosovu, a to nije moguće učiniti dok se ne skrši rusko-srpski otpor prema Euleksu. „Politika” je, podsećamo, prva prenela stav ruske diplomatije da „Rusi neće biti veći Srbi od Srba” u pogledu zahteva na Kosovu. Pa ako Srbi budu „malo manje Srbi”, i natuknu Rusima da popuste prema Euleksu, rezonuju evropske diplomate, onda time izbijaju važan adut Moskvi u sporenjima sa Zapadom.

Zašto je pristanak Srbije važan za EU? Najveći problem za legalizaciju Euleksa na Kosovu jeste činjenica da EU, osim argumenta da je „promenjeno stanje na terenu”, nema nijedan dokument koji bi misiji dao pravo opstanka (u Rezoluciji 1244 nema evropske misije). Sporna je i „državnost” Kosova, jer nema dokaza da je novi entitet nastao na osnovu poštovanja međunarodnog prava. Članice EU koje nisu priznale Kosovo, na sastancima u Uniji posvećenim toj temi, navode mišljenje da je Međunarodni sud pravde u svojim presudama više puta naglasio da princip efektivnosti, odnosno kontrole teritorije, nikada ne proizvodi pravne učinke i da pravni učinci mogu da postoje samo u slučaju ako je to povezano sa dogovorom između država i njihovim pristankom na promenu.

Turska republika severni Kipar, Tajvan i Bijafra bile su države koje su kontrolisale svoju teritoriju, ali nisu bile međunarodno priznate. Opet, Bosna 1991, ili Kongo 1960, na primer, nisu imale kontrolu nad celom svojim teritorijom ali su ipak priznate kao države u svojim granicama. Da je to problem koji izaziva velike glavobolje unutar EU potvrđuje i činjenica da, po mišljenju najpoznatijih međunarodnih pravnika, praktičan uspeh nekog separatističkog pokreta u „promeni stanja” na terenu ne znači ništa sve dok država kojoj zvanično pripada ta teritorija – ne prestane da opovrgava to stanje, sve dok ne prestane da mu protivreči i da veruje u svoj konačni uspeh, odnosno da će ponovo uspostaviti kontrolu nad svojom teritorijom. Priznanje države je zato pravno pitanje, a ne samo pitanje „promene na terenu”.

Usled svega toga međunarodni pravnici Kosovo danas ne opisuju kao državu, nego kao „de fakto režim” odnosno „kvazi državu”. „De fakto režim” je zapravo „organizam sličan državi koji zadovoljava kriterijume efektivnosti, ali ne zadovoljava pravne kriterijume za postojanje države”. Jednostavnije rečeno – Evropska unija je kao državu priznala „režim” koji nije država i zato joj pod hitno treba pristanak srpske vlade na misiju Euleks na celoj teritoriji Kosova, jer bi takvo aminovanje posredno dalo temelj za državnost Kosova.

Tako se EU našla u paradoksalnom položaju, jer jedino prestanak srpskih prigovora može iz kosovskog „režima” da proizvede – državu.

Odlaganje odluke o odmrzavanju Prelaznog sporazuma tek na decembar (do kada Srbija mora da isporuči Ratka Mladića Hagu), dalo je Uniji dodatan manevarski prostor da u međuvremenu pritiska Beograd da se manje oslanja na Moskvu i pokaže veću odanost Briselu nego „ruskom medvedu”. Ako bi Srbija prihvatila Euleks i natuknula Rusiji da se tu povuče sa dosadašnjih političkih pozicija, onda bi bilo realnije očekivati da Unija izvuče Privremeni sporazum iz zamrzivača.

Stvar je u tome što je Unija, čije su vođe uverene da Srbija razume samo jezik dam-daš, u međuvremenu ispucala neke svoje glavne adute za „ponudu”. Sada postaje polako jasno da ni Hrvatska ne može da očekuje ulazak u EU 2011. a možda ni 2012, kako je ranije obećavano. Postaje jasno i to da, dok god traje zastoj Lisabonskog ugovora (koji omogućava proširenje), niko nikome neće moći da obećava siguran datum ulaska u EU. Pa ni evropski komesari Srbiji.

[Politika 17.09.2008.]

 

 
 
Copyright by NSPM