Slobodan Antonić

Srbija, Kosovo i EU

Članstvo u EU, nakon 5. oktobra, većem delu srpske javnosti izgledalo je kao cilj bez alternative. To nije bilo samo zbog novca koji su evropski političari obećali Srbima ako obore Miloševića. Da podsetim, Zoran Đinđić je javno tvrdio da mu je Romano Prodi, tadašnji predsednik Evropske komisije, lično zajamčio da je «EU obezbedila 2,5 milijardi evra kao pomoć srpskom narodu posle smene Miloševića» (Glas javnosti, 23. juni 2000, str. 3). A Mlađan Dinkić je najavljivao da će, nakon obaranja Miloševića, samo iz Pakta za stabilnost Srbija dobiti 8 milijardi dolara u prvih šest godina (Glas javnosti, 16-17. septembar 2000, str. 5).

Ne, Srbija se tada nije opredelila za Evropu zbog novca. Ona je to uradila videći je kao svoje prirodno okruženje. Gotovo svi mi, iz srpske inteligencije, tada smo bili uvereni zapadnjaci. Činilo nam se da su, obaranjem Miloševića, nesporazumi Srbije i Zapada zauvek rešeni. Činilo nam se da nastupa zlatno hiljadugodište mira i blagostanja. Demokratska Srbija, mislili smo, staće rame uz rame sa svojim zapadnim prijateljima i tako sjedinjeni svi ćemo složno marširati u svetlu budućnost.

Ali, nije bilo baš tako. Iako je Srbija isporučila Hagu dvojicu predsednika, jednog premijera, jednog vicepremijera, gomilu ministara i ceo ratni generalštab, još uvek joj se govorilo da «nedovoljno sarađuje sa Hagom” i da ne može da uđe čak ni u predsoblje Evropske unije. Iako je Srbija obnovila i učvrstila demokratiju, a Kosovu ponudila sve što se samostalnosti može zamisliti, opet joj se govorilo da je «izgubila moralno pravo da upravlja Kosovom» i da «nema povratka Kosova u Srbiju».

Sve više smo shvatali da nešto nije u redu sa našim prijateljstvom. Očigledno, mi smo prijateljstvo različito shvatali. Srbija jeste sentimentalna. Ali, Srbija nije glupa. Oni koji su pregovore Beograda i Prištine bili tako definisali da Beograd ne može da dobije baš ništa, a da Priština mora da dobije baš sve – možda nam i nisu veliki prijatelji? Oni koji nas drže u beskrajnim redovima pred svojim ambasadama, udeljujući nam vizu tek kad donesemo 54. potvrdu da nam prababa nije osuđivana – možda nam i nisu veliki prijatelji? Oni koji neštedimice plaćaju jednu agresivnu političku i ideološku manjinu da okupira javni prostor Srbije, da u njoj satanizuje svaki patriotizam, da u njoj negira svaku demokratiju, da širi mržnju i fanatizam – možda nam i nisu veliki prijatelji?

Zapravo, o stvarnim posledicama našeg «prijateljstva», o tome koje su sve prednosti a koje mane ulaska u EU nije se u Srbiji ozbiljno razgovaralo. Nije napravljena jasna računica dobitaka i gubitaka. Nije se vodila prava rasprava ni u stručnoj, niti u široj javnosti. Uzimalo se zdravo za gotovo da Srbija mora što pre u EU i da će to biti rešenje za većinu njenih problema. Srpski evroreformski mediji neprestano su nam ponavljali da jedino što se od nas očekuje jeste da ispunimo uslove «kao i sve ostale zemlje», i Srbija će se naći u EUtopiji. Ali, nezgodno je bilo to što su se uslovi nekako neprestano uvećavali. I što nikako nisu bili «kao i za ostale zemlje».

Posle sastanka vrha EU, 16. decembra 2007, predstavnici Britanije i Francuske su jasno rekli da će sledeći uslov za ulazak Srbije u EU biti priznanje secesije Kosova. Ovdašnji «evroentuzijasti» odmah su pokušali da umanje značaj ovih izjava. Navodno, to je pojedinačno mišljenje koje nema većinu u Briselu. Međutim, Brisel je u postupku pridruživanja važan samo do izvesne tačke. «Evrorealisti» u Srbiji upozoravaju da postupak pridruživanja podrazumeva nekih 35 stepenica koje valja preći. Mora se postići dogovor o 35 različitih poglavlja ekonomske i druge politike. Na svakoj od tih stepenica svaka zemlja članica EU, a ima ih 27, može da blokira dalje pregovore. I to kako na početku stepenice, tako i na njenom kraju. Izračunato je da to daje tačno 1.890 mogućnosti da se nekoj zemlji blokira pristup EU.

Otuda je malo važno ako samo Britanija i Francuska, u bližoj budućnosti, zvanično obnove ovaj dodatni uslov Srbiji. Nije previše važno ni ako Evropska komisija i sve ostale zemlje zauzmu drugačiji stav. Dovoljno je da samo jedna članica EU insistira na dodatnom uslovu i Srbija – samo ako zadrži sadašnju rešenost u vezi Kosova – nikada neće biti primljena u EU. Pri tome, valja imati na umu da će postupak prijema za Srbiju trajati godinama, ako ne i decenijama (nemački ambasador u Beogradu, Andreas Cobel, svojevremeno je, kao realno razdoblje za prijem naveo 25 godina). Što je najgore, čak i ako na sedmom ili dvanaestom stepeniku Srbija prizna nezavisnost Kosova, nema jamstva da se na trideset drugom stepeniku neko neće setiti još nečega.

Ima li Srbija alternativu? Upravo zbog Kosova u Srbiji se o tome počinje ozbiljno razmišljati. Nedavno obrazovanje «proevropske vlade» ne treba nikoga da zavara. Ta vlada faktički počiva na izbornom izneveravanju birača, koju je počinilo rukovodstvo SPS. Ogromna većina pristalica te stranke nije spremno da se zbog EU i najmanje odrekne nacionalnog suvereniteta nad Kosovom. Iako je u Srbiji današnja parlamentarna većina «proevropska», većina srpskih birača je «prokosovska». Uz to, pri sadašnjoj politici EU u Srbiji ubrzano raste evroskepticizam. Sve je više «evrorealista» koji ističu da Srbija ne treba da pokazuje toliko nestrpljenje za ulazak u EU. Ako se usudi da makar na jednom pitanju kaže «ne», vele oni, teže će joj u budućnosti biti ispostavljani novi zahtevi. U pojedinim intelektualnim krugovima u Beogradu čuje se da usporavanje evroatlantskih integracija ne mora da znači početak automatske izolacije Srbije. Položaj spoljneg partnera EU koji ima slobodni izlaz na rusko tržište, kao što to ima Srbija, možda može biti i bolji od integrisanog člana EU?

Takođe, nakon irskog «ne», i u Beogradu se širi uverenje da EU sve više liči na otuđenu superdržavu, na čijem čelu je briselska birokratija. Takva birokratija je često nesposobna da razume realnost. U slučaju Srbije ona je već napravila nekoliko grešaka. Olako priznanje secesije Kosova – što je simbolički ishod odluke o Euleksu – jeste jedna od tih grešaka. Takve greške, kada je Srbija u pitanju, mogu se očekivati i u budućnosti. U jednom trenutku te greške mogu sasvim da preokrenu javno mnenje Srbije, u vezi «evropske perspektive».

Naravno, srpska elita nije jedinstvena kada je reč o odnosu prema Kosovu i EU. Tu imamo dve jasno odvojene grupacije. Prvu čini evroentuzijastički deo srpske elite. Nju simboliše Boris Tadić. Strateški cilj ove grupacije jeste da Srbija uđe što dublje u EU, kako bi, sa jedne strane, mogla da koristi EU fondove, a sa druge strane da se iznutra bori za Kosovo. Oni veruju da je to sasvim moguće i pri tome se pozivaju na primer Kipra, koji se kao član EU bori za povratak Republike Severni Kipar pod državni suverenitet. Njihov problem je izvesna naivnost. Nijedna zemlja EU nije priznala Severni Kipar. Zato i nije bilo problema da Kipar postane član EU. U srpskom slučaju, međutim, neke od najvažnijih zemalja EU već su priznale nezavisnost Kosova. Zato je naivno očekivati da se od Srbije u veoma skoroj budućnosti neće tražiti i «regulisanje odnosa sa susedima».

Drugi deo srpske elite je evroskeptički. Nju simboliše opozicija iz DSS i SRS. Strateški cilj ove grupacije je da se, u pregovorima sa EU, ne čekaju godine da bi se došlo u situaciju da Srbija, pre nastavka integracije u EU, mora da prizna secesiju Kosova. Ova grupacija misli da Srbija već sada mora da postavi pitanje statusa Kosova i da evrokratiju iz Brisela «istera na čistac». Glavni problem ovog dela srpske elite jeste, međutim, odsustvo jasne izlazne strategije. Srpski evroskeptici nemaju plan šta treba uraditi ako već sada Srbija čuje «ne» iz Brisela. Šta Srbiji tačno preostaje da uradi ako joj se kaže da mora priznati secesiju Kosova?

Ipak, bez obzira na nerazvijenost evroskeptičke pozicije u Srbiji, srpska javnost je, od oktobra 2000. do danas, prešla veliki put od gotovo jednoglasnog evroentuzijazma, do ne sasvim razvijenog ali uticajnog evroskepticizma. Taj put je pređen samo usled delovanja «faktora Kosovo». Ukoliko taj faktor nastavi da deluje, odnosno ukoliko Brisel i Vašington nastave sa nezgrapnom politikom potpomaganja kosovske secesije i sa pritiskanjem Srbije da tu secesiju prizna, uopšte ne bi trebalo da nas iznenadi ako u Srbiji evroskepticizam uskoro postane dominantno raspoloženje. 

(Objavljeno u: In Press, No 4, August 2008, Brussels)