Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija

 

 

Rut Vedžvud

Kosovo, ipak, presedan

Uzevši u obzir probleme, Kosovo bi, kroz međunarodne garancije za autonomiju unutar Srbije postigla jednako kao i jednostranim proglašenjem nezavisnosti. Vašington je sprečio raspravu o tome. Posle krize u Gruziji, vredi preispitati takvu opciju, za slučaj da se pojave slični problemi. piše za „Njuzvik“ Rut Vedžvud sa Džon Hopkins univerziteta.

U februaru, uz američku podršku, Kosovo je proglasilo nezavisnost - devet godina nakon što je NATO krenuo u rat kako bi prekinuo nasilničko ponašanje Srbije u toj pokrajini. Nedugo pošto je Kosovo razvilo svoju novu nacionalnu zastavu, Rusija, zaštitnik Srbije, upozorila je (kako je rekao ministar spoljnih poslova te države) da je u teoriji secesija Kosova „stvorila presedan" koji se može upotrebiti i na drugim mestima. Sada, nakon ruske invazije Gruzije - navodno pokrenute kako bi se zaštitili separatisti u Južnoj Osetiji i Abhaziji - dobar je trenutak da se zastane i upita, da li je Kosovo bilo vredno toga.

Nedavna poseta malenoj zemlji pokazala je kako život može biti biti složen u mikro-državi. Dobra vest je da Kosovo ima mladu, pro-zapadnu populaciju koja govori engleski jezik, poznaje kompjutere i ushićeno je na pomisao o stvaranju nove vlade.

Ali ima i mnogo loših vesti. Stopa nezaposlenosti mladih je 60 odsto. Planinska država bez izlaza na more, mogla bi biti bašta Evrope, ali nedostaje joj bilo kakva infrastruktura, ako se izuzmu putevi sa dve kolovozne trake, železnica koja propada i skupe vazdušne veze. Premijer Hašim Tači, nekadašnji lider Oslobodilačke vojske Kosova, obećava da će izgraditi auto-put do susedne Albanije za pet godina, ali to se teško može nazvati putem ka spoljnom svetu. U međuvremenu, struje često nema satima, čak i u prestonici, Prišini, a izgradnja nove termoelektrane koju će finansirati Svetska banka usporeno je zbog natezanja oko toga ko će biti snabdevač uglja.

Priština obiluje restoranima koji se izdržavaju od velikog broja stranaca čiji troškovi uveliko nadmašuju one koje ima lokalno stanovništvo. Putevi koji vode ka kosovskim granicama oivičeni su poluzavršenim kućama. Ali one se grade novcem mladih ljudi koji rade u Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji. U unutrašnjosti, ekonomija je u tako lošem stanju da mnogi strahuju da će nezaposlenost nagnati mlade da se vrate starovremskoj, nelegalnoj prekograničnoj trgovini: švercom droge, oružja ili belog roblja.

Što se tiče vlade ove nastajuće države, još uvek postoji prilična konfuzija ko je glavni. Savet bezbednosti, zbog ruske blokade, nije bio u stanju da ukine nadgledajući politički okvir definisan nakon intervencije NATO. Međunarodni upravnik, Lamberto Zanijer, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN, ostaje na Kosovu, mada njegove dužnosti postaju sve maglovitije. Ali on je još potreban, jer Beograd odbija da direktno razgovara da vladom Kosova. Misija UN je, takođe, jedina vlast koju priznaje većina Srba koji još žive na severu Kosova, uključujući i sporan grad Mitrovicu.

Evropska unija i SAD su nedavno pokrenule akciju kako bi neiskusnoj državi pomogli da napiše zakone i reši administrativne probleme. Ali, stvari su komplikovanije nego što se na prvi pogled čine. EU treba da rasporedi 1.700 policajaca, sudija, tužilaca, čuvara zatvora i carinika, ali je čitava operacija odložena zbog zbrke oko nadležnosti. Više od 15.000 vojnika NATO ostaje na dužnosti u malešnoj državi. Ali, snage NATO nisu uspele da spreče etničko nasilje kada je poslednji put izbilo, marta 2004. godine, sa razarajućim posledicama, uključujući osam mrtvih, 900 povređenih, stotinama uništenih srpskih kuća, te zapaljenim crkvama i neproceljivim svetinjama. Države NATO su, od tada, malo popustile pravila službe koja su vezivala ruke vojnicima, ali oni ostaju vojnici, a ne policajci, te ostaje nejasno da li imaju načina da bez ubijanja zaustave nerede.

Nedavni povratak bivšeg komandanta OVK Ramuša Haradinaja u politički život mogao bi predstavljati novu teškoću za mladu državu. Haradinaj je u aprilu oslobožen optužbi za učešće u ubijanju srpskih civila tokom rata. Ovakva odluka, koja je usledila nakon ptetnji i smrti svedoka, dodatno je uznemirila lokalnu srpsku zajednicu, ali Haradinajev povratak, takođe, predstavlja pretnju i za Tačija.

Na međunarodnoj sceni, stvari ne deluju puno svetlije. Svega 45 država priznalo je nezavisnost Kosova. Ono nikada neće postati članica UN, sve dok se tome protivi Rusija, koja ima pravo veta, ali Kosovo se može uključiti u Svetsku banku, gde veto ne postoji. Među evropskim susedima, Bosna, Grčka, Makedonija, Crna Gora, Rumunija, Slovačka i, interesantno, Gruzija, odbili su da priznaju nezavisnost. Novoizdati kosovski pasoši možda neće imati prođu na svetskim aerodromima, što će predstavljati problem sa putnike sa Kosova.

Iako su SAD pogurale nezavisnost početkom godine, najmanje jedan bivši državni sekretar, Loren Iglberger upozorio je protiv takog poteza, rekavši da će stvaranje novih mikrodržava bespotrebno isprovocirati Rusiju i ostale multietničke države. Ironija je da bi Kosovo sve ovo postiglo kroz međunarodne garancije za autonomiju unutar Srbije. Ali Vašington nikada nije dozvolio da se o tome raspravlja. Sada, uzevši u obzir rusku zloupotrebu kosovskog presedana u Gruziji, vredelo bi preispitati ovu opciju ukoliko se slični slučajevi pojave u budućnosti.

(01.09.2008. „Njuzvik“)

 

 
 
Copyright by NSPM